Епархија славонска

[Богдан_]

Акција рашчишћавања рушевине храма Свете Петке у Кукуњевцу

 

Дана 7. новембра 2014. године благословом Епископа Пакрачко-славонског господина Јована, одржана је прва радна акција рашчишћавања рушевине храма Свете Петке у Кукуњевцу. У акцији чишћења учествовали су вјерници парохије кукуњевачке и пакрачке. Посебно треба истакнути добру вољу господина Фрање Полета из Пакраца, који је комбинирком добровољно радио цијели дан (десет радних сати) без накнаде. Колико је било могуће чишћена је цигла, цијели комади, која је одлагана на страну. Тога дана одвежено је 12 камиона остатака (изломљене цигле и земље). Након првог дијела радне акције обављен је разговор са градоначелником Липика господином Винком Касаном ради помоћи у даљем наставку акције. Град Липик донирао је 5.000 куна преко фирме „Страга транс“ из Липика који су обавили даље радове багером, комбинирком и са два камиона. Радови су настављени 26. новембра 2014. године. Тога дана одвежено је још 23 камиона, односно укупно 35 камиона са првим дијелом радне акције.

Изражавамо благодарност свим донаторима и људима добре воље који су нам помогли.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Богдан_]

Епископ Липљански посетио стратишта у селу Млака

Feb 06 2014 15:38 | Martirije in Вести из Епархија

Преосвештени Епископ липљански г. Јован, у име Патријарха Српског као администратора Епархије славонске, у пратњи директора Секретаријата за вере Владе Републике Српске г. Драгана Давидовића, посетио је 30. јануара 2014. године храм Светог Илије и стратишта српског народа у селу Млака.

Господин Давидовић је дошао вођен посебном бригом за очување стратишта која су била у саставу концентрационог и логора смрти Јасеновац, са циљем да се сећање на жртве сачува. Једина два српска села на левој обали реке Саве која су обезбеђивала везу између Козаре и Славоније била су Млака и Јабланац. Дванаест километара путем низводно а двадесет и три реком Савом, били су удаљени од Јасеновца. Због свог, у време другог светског рата стратешког, положаја били су на првом удару усташких снага. Млака и Јабланац су се налазили и у такозваном сигурносном појасу око логора Јасеновац што је био додатни разлог за истребљење ова два села.

На плавном подручју реке Саве, у селу Млака, пре Другог светског рата живело је око хиљаду и две стотине становника који су се бавили узгојем стоке и обрадом земљишта. Због честог изливања Саве број култура које су се могле узгајати био је минималан те је најзаступљенији био кукуруз.

Прве усташке снаге које су долазиле у село већ почетком 1941. године били су припадници усташке заштите, такозвани Мачековци. На самом почетку рата на нашим просторима, после капитулације Краљевине Југославије, селом Млака су почеле патролирати усташке снаге те су почела и прва привођења ради успостављања власти НДХ. У априлу 1941. године ухапшено је шездесет виђенијих домаћина села Млака и одведено у логор Јасеновац. Након краћег задржавања враћени су кућама. Прва жртва села Млаке био је Миле Крлић који је ишао у логор Јасеновац да интервенише да се пусте ухапшени житељи његовог села.

Иако у великој несигурности, становници Млаке су живели на својим огњиштима све до априла 1942. године. Крајем 1941. године Млака је добила прву сталну усташку посаду – две сатније. Средином марта 1942. године у село долази римокатолички свештеник из Загреба који уз помоћ усташа организује покрштавање православних становника Млаке уз изговор да ће им на тај начин бити обезбеђен несметан живот. Након одређене припреме која је трајала десетак дана покрштавање је обављено у парохијском дому. Према сведочанству преживелих покрштавање се састојало у изговарању формуле: „Нисам више православац него чист Хрват.“ Један број становника села није био на покрштавању јер су успели да се сакрију или на неки други начин избегну привођење.

Међутим, и поред покрштавања за мештане Млаке наступили су ускоро најтежи дани. Пошто се почетком априла у селу окупио већи број усташа почеле су припреме за хапшења. Будући да се Сава била излила и да је већи део села био поплављен почело је одузимање чамаца од свих становника села да би се спречило бежање преко реке у још увек слободне крајеве под Козаром. Ипак на тај начин покољ су успели избећи мештани села Јабланац. Већ 13. на 14. април сви мештани Млаке били су похапшени и спроведени у сеоску школу и парохијски дом. Већ првог дана хапшења усташе су у селу убиле двадесет и шест људи и покопали их на ђубришту. Као разлог за одвођење људи у логор Јасеновац послужио је инсцениран догађај у селу. Наиме, усташе су донеле из Јасеновца три леша већ убијених логораша, обукли им усташке униформе и то представили као напад одбеглих сељана на њихове снаге. Због тога су решили да сви Млачани морају поћи у логор. Након неколико дана задржавања у школи и парохијском дому, прво су велики број жена и деце одвезли у Јасеновац а потом и везаних мушкараца. Мушкарци из села Млаке који су доведени у Јасеновац били у међу првим жртвама које су превезене у Доњу Градину и тамо ликвидиране.

Будући да су испразнили село, усташе су почеле са претресом кућа и са прикупљањем свега онога што су могли наћи: новца, драгоцености, хране и свега осталог. Ускоро је почело одвожење прикупљене хране и стоке из села лађама за Јасеновац и друга места.

Међу одведеним Млачанима у Јасеновац вршен је одабир на способне и неспособне за рад. Жене и деца су убрзо били транспортовани у логор Стара Градишка. Старији мушкарци су свој живот окончавали у Доњој Градини док су млађи слати за Земун и Старо сајмиште одакле су одведени на рад у Немачку и Норвешку. Иста подела је вршена и у Старој Градишки међу женама и децом. Овде су децу одвајали од мајки и држали их посебно затворене у најтежим условима. Веома ретко су добијали нешто хране тако да су већину времена проводили гладни. Из Старе Градишке су често одлазили камиони са децом који су их одводили на усвајање и поделу међу Хрватима и Немцима. Наравно, том приликом су им се мењала имена и на тај начин они су губили сваку везу са својим пореклом. Тек појединци су успели након рата да пронађу своје породице или бар да сазнају шта се са њима десило. Поред преживеле деце из села Млака која су имала срећу да буду на неки начин изведена из логора, познато је по имену 286 деце која су пострадала у селу и логорима.

Након протеривања становника села Млака, усташке снаге су користиле сеоска имања за узгајање неопходних намирница за издржавање логора и усташке војске. Као радну снагу на пространим млачким имањима доводили су логораше из Јасеновца. Постојало је погрешно тумачење да је Млака била женски логор управо због тога што су навећи број запослених на економији чиниле жене које су биле способне за рад. Међутим, на истим имањима али на другим врстама послова били су ангажовани и мушкарци. Жене су се обично бавиле пољским пословима око брања кукуруза, прикупљања сена и узгајања других врста док су мушкарци радили на извлачењу дрва из шуме.

Услови рада су били више него нељудски. Скоро свакодневно мокри, у блату и води, без могућности да одржавају основну личну хигијену, жене и мушкарци су били приморани да раде од изласка до заласка сунца а највише у дугим летњим данима. Усташе које су пратиле лоограше на рад врло често су се над њима иживљавали те је велики број њих окончавао свој живот на месту где су радили. Убијене логораше усташе су бацале у сеоске бунаре, закопавале на ђубришта или једноставно бацале у реку. Скоро свакодневно до Млаке су допловљавали лешеви убијених логораша из Јасеновца. Због свега тога, Млака и њене њиве су претворене у једно велико гробље не само Млачана већ и многих других логораша Јасеновца који су доведени са разних страна.

Међутим, одвођење на рад била је и прилика да се побегне, тако да је један број логораша успео да надљудским напорима дође до слободе. Неки су у том покушају изгубили живот.

Након свих стравичних догађања у селу Млака током Другог светског рата, 1945. године, након окончања рата, у село се вратило свега стотину и шездесет становника.

Приликом посете, владика Јован и г. Давидовић су се упутили у стање храма, који је девастиран у прошлом рату, околних стратишта, као и два споменика подигнута у овом селу, и изразили уверење да је неопходно приступити обнови и озбиљнијем обележавању стратишта у Млаки и очувању спомена жртава нашег Новог Косова.

Приликом посете цркви, владику Јована и Драгана Давидовића срео је г. Дагоберт, Аустријанац који умировљеничке дане проводи у Млаки и понудио се да помогне приликом обнове цркве, рекавши: „Чуо сам да је у овој цркви пострадало много људи, и зато она мора да се обнови, јер праштати морамо, како нас учи наша вера, али заборављати не смемо!“

Извор: СПЦ

Да се не заборави село Млака никада! Стара ми је родом одатле!

[Богдан_]

Интервју Владике Славонског Јована за ХРТ.

[Данче*]

Голготски дани Славоније

 

    

Године 1942, након што је завршила козарачка трагедија, смртоносна олуја се пренела на оближњу Славонију, што инерцијом и потребом за крвљу, што прогонећи бројне Козарчане који су се склонили или били изгнани у славонска брда и равнице.

Дешавало се то у најстрашнијој години у историји човечанства, када с радом почиње индустрија смрти - Аушвиц-Биркенау, Белжец, Собибор, Хелмно, логори смрти које је основала нацистичка Немачка највише у источној Пољској, да би решавала питања оних који су расно од Немаца били нижи, или чак као „узрок свих зала“ како је Хитлер видео јеврејски народ, а не много различито од тога и Словене који су за њега били подљуди.

 

    

Крвави славонски август 1942. године започео је у селима Торањ и Дереза поред Пакраца. У селу Торањ, 4. августа усташе су довеле 65 мештана села Доња Обријеж, те им у шумарку неколико стотина метара иза храма Светог великомученика Пантелејмона, на свиреп начин одузели овоземаљске животе, а њихова измучена тела бацили у ископану раку. Истог дана у селу Дереза, мучки је убијено и у два бунара бачено 250 мештана.

Након само седам дана, 11. августа недалеко од Дерезе у селу Бранешци, усташе су извршиле нови покољ мештана овог села и Козарчана који су бежећи од покоља у Поткозарју мислили да своје уточиште налазе у Славонији.

Сутрадан, након Бранежаца, 12. августа страдање је задесило и село Јапагу код Пакраца. Већи број мештана овог села доведен је код сеоског бунара где су мучки убијани, а њихова тела у исти бацана. Недалеко од тог стратишта налази се још један бунар, гробница у којој је убијено око педесеторо козарачких жена са децом.

Ова Голгота није заобишла ни село Кусоње код Пакраца. Тог дана, раном зором усташе су упале у село, те мештане Кусоња и Драговића одвеле до храма Светог великомученика Георгија. Од храма је највећи део њих одведен до два оближња бунара где су убијани и бацани у исте. Један део њих затворен је у саму цркву која је потом запаљена. Преко 400 душа тог дана изгубило је живот.

 

    

Само три дана касније, 16. августа страдање се пренело и на Слобоштину код Пожеге, где су усташе похватале и убиле 1368 људи, од тога педесеторо деце у доби од шест месеци до четрнаест година. Тог дана, измучени народ су доводили у двориште сеоског храма Светог Николаја где су их зверски убијали, а мртва тела бацали у околних пет бунара. Последњу групу затворили су у храм и живе спалили.

Присуствујући овим данима са преживелим потомцима и онима који су као деца били непосредни сведоци тих страдања, и молитвено прослављајући помен свих невино пострадалих жртава усташког терора у то страшно лето 1942. године, Преосвештени владика Јован и свештеници који су тих дана служили литургијске помене су након жртвоприношења и молитви говорили о страдању Христовом, као и о страдањима оних који су своје животе положили за Христа и веру православну.

 

    

Подсећајући на братоубиство Каиново, као што је и свако убиство братоубиство, на Свете мученике Витлејемске, Никомидијске, Аморејске, Јасеновачке и уз њих и новојављене Пребиловачке, и све друге који пострадаше због верности Богу и Божијој правди, Преосвештени владика је још једном подсетио на речи Светог владике Николаја који говори: „Срби да се не свете. Јер ко се освети, тај се не посвети“.

Прослављајући ове нове сведоке Христове, ове старце, жене, децу, нејач, ми прослављамо самога Христа. Овај народ није пострадао због неке идеологије, неког убеђења и циља, пострадао је због своје вере и свога имена у којима се и прославио као нови сведок пред Престолом Христовим. Њихов спомен је вечан, светао, радостан, и доноси радост, мир и благослов и све оно по чему познајемо Царство Небеско, Царство Христа Бога са Оцем и Духом Светим.

Информативна служба Српске Православне Цркве

01 / 09 / 2015

[Данче*]

Помен пострадалима Билогоре и Западне Славоније

 

У знак молитвеног сјећања на пострадале Србе Билогоре и Западне Славоније током 1991. године, у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу, у суботу 12. децембра 2015. године, служена је света Литургија и помен пострадалима.

У организацији Српског народног вијећа и Вијећа српске заједнице са подручја Пожешко-славонске, Бјеловарско-билогорске, Вировитичко-подравске и Бродско-посавске жупаније, ове године комеморативни скуп и помен пострадалима организован је у Пакрацу у просторијама Владичанског двора.

Благословом Преосвештеног Владике пакрачко-славонског г. Јована, у присуству многобројног  вјерног народа из скоро свих крајева наше Епископије, као и представника српске заједнице испред жупанијских и локалних управа, свету Литургију и помен служили су протојереј-ставрофор Лука Босанац, парох даруварски, протојереј-ставрофор Ђорђе Теодоровић, парох пакрачки, јереј Огњен Тенџерић, парох новоградишки, и протођакон Милан Томашевић. Овом скупу присуствовао је и генерални конзул Републике Србије у Вуковару господин Живорад Симић.

Преносећи благослове Преосвештеног владике, присутнима се након прочитаних одјељака из Светог Писма, пригодном бесједом обратио прота Лука Босанац.

На крају свете Литургије, ријечима добродошлице у наш престони град, Саборни храм и Владичански двор, окупљене је поздравио и надлежни парох прота Ђорђе Теодоровић.

Извор: Епархија славонска

[Пријатељски]