Monaštvo i volja za moć... problem ili LOL

[angst]

Од укупног броја наших епископа, ни половина нису доктори теологије.

Чак мислим да је у питању јако мали број.

А они који имају докторат су често презрени...

[И.стојковић]

Лично, заиста немам храбрости, али пре свега разлога, да размеравам ичију подобност, у смислу бољих предиспозиција за место епископа. Некако ми се чини да и кроз ову тему зрачи искључивост и сигурност у непогрешивост сопственог става. Тема је врло захтевна и веома обимна, ако заиста имамо жељу да се темом бавимо из љубави према Христу самом и из чињенице да смо сви једнако важни Цркви као Телу коме Је Господ Глава.

Жеља за влашћу, жеља да се постане моћан, у сваком је човеку присутна, и сваки човек који је потпуно искрен сам према себи, пронаћи ће је. Лепота сазнања о Христу, Христовом Васкрсењу и Вазнесењу, и на самом крају Христовом Свеприсутношћу, изузетном снагом помаже да жеља за влашћу или моћи потпуно нестаје, а истовремено да Његовом вољом додељена власт или моћ, никад не буде злоупотребљена већ доброкориштена вођена Духом Светим. Дух Свети дише свуда али Га "удишу" само Литургијски утемељени, људи који се хране Телом и Крвљу Христовом, те тако поставши заиста ћелије тела Цркве, као што се рука не бори осудом и присилом против јетре, не боре се, већ љубављу исказаном кроз молитву траже од Господа помоћ да Он Одлучи и да ли неком другом делу Тела треба оздрављење, и како то оздрављење остварити. Поправимо себе, како би и свет поправили, чини ми се да је у супротности са процесом који све чешће чинимо, а то је поправљање света уз искључивање Евхаристијских сабрања, и пре свега молитве и послушања.

Форум јесте полигон који људи понекад користе и за залечење сопствених незадовољстава, али заиста искреном љубављу према свима, молим вас да се трудите да не будете груби ни према коме, а посебно према рукоположеним од Христа самог, свеједно да ли су монаси или не.

Већина стања која описујете јесу чињенице, нажалост често и растужујуће, али ако се већ свима о којима овде пишемо обраћамо са "оче", да ли помислимо како би се и сами осећали, кад би нас наша деца "речима" разапињала ?

Да не изгледа као спамовање теме, без изношења личног мишљења....

Мишљења сам да би врло тешко било да епископи чине све што би требало да чине или већ чине, ако би били у браку. Као отац троје деце, Богу хвала, и уз извињење што свој посао поредим са делањем једног епископа, одговорно тврдим да сваког пута кад је било какав проблем био са децом током њиховог узрастања, или сам се заменио на послу, или посао нисам обављао ни близу како би требало. Заиста, могли би направити поређење са свештеницима, али можете ли замислити каквих би се све запажања начитали и наслушали, када на пр."збрачени" епископ не би дошао на освећење храма, јер му дете има повишену температуру, или кад би сазнали да му дете студира у иностранству? Смирење, кога иначе све мање имамо јер подлегосмо свакодневници нимало не користећи молитву најмоћније "оружје" које нам Господ Остави, оружје не против других већ ради себе, потпуно би нестало. Кад сам већ код смирења....

Колико нас одлази у манастир да би упили смирење, послушање и скромност од монаха који су се таквим заветом заветовали, а не да би правили квалификације како међу самим монасима, тако и међу монасима и свештенством? Да ли смо уопште свесни какаве ране телу Цркви наносимо, а тиме и сами себи, када се бавимо тако нечим? Из свог немалог искуства, нажалост далеко је већи број браће и сестара који долазе несмиренији из посета манастирима, истовремено "заразивши" и братију манстира својим несмирењем. А онда не препознавши сопствену грешку, фаворизујући један орган тела Цркве, један манастир, потпуно напуштамо своју парохијску цркву, потпуно престајемо да негујемо други орган тела Цркве, и мислећи да чинимо ко зна како важан двиг, разбољевамо се сви заједно, растужујући Христа Који Је Глава читаве Цркве. Манастири међу собом постају више и мање посећени, па несмирење које смо им сами уткали постаје епидемија.

Неко написа чињеницу да нису сви епископи доктори наука. Тачно, али потпуно небитно, ако живе и делају у Духу Светом и у Сабрању Мајке Цркве, јер Господ Зна све о њима, и не Тражи од нас ниједном речју својом да ми о њима ценимо или не Дај боже судимо, већ напротив, да их поштујемо, јер поштовањем њих поштујемо Његову Реч, сведочимо да имамо Вере и Наде, а пре свега Љубави, најстарије међу њима трима.

Тако, моје мишљење није моје мишљење, већ потврда Његових Речи, Његовог савета, да само поправљајјући себе можемо

поправити свет, а не супротно.

[Ратко :(]

Од укупног броја наших епископа, ни половина нису доктори теологије.

Чак мислим да је у питању јако мали број.

Тако да ово што сте написали не стоји.

А ово о жељи за влашћу "мирских" (иначе, термин који је такође поптуно погрешан и накарадан) свештеника је потпуна небулоза. Мада, разумем вас, можда никада нисте упознали ни једног свештеника. Или, можда сте завидни неком, па ово пишете из личне фрустрације (уосталом, као што је мени пребацивано да пишем о монашкој власти из личне фрустрације).

Ожењено свештенство је најбољи део наше Цркве (међу епископима, монасима и лаицима заједно), убедљиво најбољи.

Види, мистер Лаки, прилазиш проблему са веома натегнутим ставом, тачније ставом који у извесној мери може да се окарактерише као крајност, па и ароганција. Стриктан си.

Е сад, стављајући себе у такву позицију у односу на проблем (предмет дискусије), позиционираш и своје опоненте на исту раздаљину од проблема, тј. у својеврсну крајност. Дакле, видиш друге онако како ти стојиш, само наспрам. А није тако. Ево погледај наступ, рецимо, господина Стојковића и његову ненатегнутост.

Зато ти онда рекох да имаш предрасуде. Чини ми се, не тврдим, да си доста огорчен на пијетизам, и на све што и личи на то, па отуда у много чему где га и нема ти га видиш. Бориш се против, већином, непостојећих противника, јер их генеришеш, својом огорченошћу.

[angst]

možeš li mi približiti pojam celibatnog sveštenstva u pravoslavlju?

Лаикат до брака треба да живи у целибату. Уколико се лаик рукоположи пре ступања у брак постаје тзв. „целибатни свештеник” (нема везе „у шта” се рукополаже ђакон, презвитер, епископ...), и више нема могућност ступања у брак. То не важи за тзв. „нижи клир”, који се не рукополаже, већ рукопроизводи (нпр. „чтец”). Све ово, разуме се нема везе са монаштвом - целибатни презвитер није јеромонах.

[Лазар Нешић]

Лепо сте ово написали и рекли госн И. Стојковићу, заиста.

[Лазар Нешић]

Види, мистер Лаки, прилазиш проблему са веома натегнутим ставом, тачније ставом који у извесној мери може да се окарактерише као крајност, па и ароганција. Стриктан си.

Е сад, стављајући себе у такву позицију у односу на проблем (предмет дискусије), позиционираш и своје опоненте на исту раздаљину од проблема, тј. у својеврсну крајност. Дакле, видиш друге онако како ти стојиш, само наспрам. А није тако. Ево погледај наступ, рецимо, господина Стојковића и његову ненатегнутост.

Зато ти онда рекох да имаш предрасуде. Чини ми се, не тврдим, да си доста огорчен на пијетизам, и на све што и личи на то, па отуда у много чему где га и нема ти га видиш. Бориш се против, већином, непостојећих противника, јер их генеришеш, својом огорченошћу.

ОК је то, али проблем и даље стоји, а ти само склањаш поглед од њега.

Наравно, теби је лакше да тако живиш, искљученог мозга, затворених очију, тешећи себе да си нашао своје место под сунцем, у окриљу побожности и неуземиравања. Лепо је живети у ставу млакости према свему, где је све релативно, може и овако и онако, нема "натезања", све је кул.

Огорчење и предрасуде се некако и излече, али слепачка идеологија тешко, мистер Ратко.

[Ратко :(]

ОК је то, али проблем и даље стоји, а ти само склањаш поглед од њега.

Ти си закључио да ја склањам поглед од проблема. Добро.

Моје настојање је било да се не сложим са конструкцијама које си ти подигао на темељу проблема - пример:

Дакле, власт, то је поента многих монашких живота!

[angst]

Дакле, власт, то је поента многих монашких живота!

Није забадава рано монаштво сматрало јерархијске чинове некомпатибилне са самим монаштвом...

[Лазар Нешић]

Ратко, као прво:

Није забадава рано монаштво сматрало јерархијске чинове некомпатибилне са самим монаштвом...

Запитај се зашто је ово било тако?

Зашто данас није?

Променила су се времена, много тога није као што је некада било - то ћеш рећи.

Ок.

Нема везе, пређимо (само овај једини пут) преко напред наведеног.

То што сам рекао:

"Власт је поента многих монашких живота" - претерао сам!

Али, не могу опорећи (и то на основу искуства са монасима), власт је поента НЕКИХ монашких живота, НЕКИХ монаха, које сам ја лично упознао. Дакле, погрешио сам написавши "многих".

Неко је приговорио да сличан проблем имају и "мирски" свештеници, али ја се нисам сложио.

Ја нисам упознао ни једног који има власт као "проблем". Можда имају неке друге проблеме, али проблем воље-за-моћ сам искључиво сретао код НЕКИХ монаха.

Малопре сам започео велико неко писаније, па сам обрисао.

Укратко, правдао сам се чињеницом да су многи од мојих добрих пријатеља монаси и да сам чест гост (као појац) на Светој Гори, одакле сам и дошао пре неколико дана.

Мени приговорити да сам "огорчен" на побожност или монаштво је потпуно погрешно, али разумем зашто можда стварам такво мишљење. У стварности, сасвим је супротно.

Ипак, проблем остаје, као и питања која сам горе поставио.

[Ратко :(]

То што сам рекао:

"Власт је поента многих монашких живота" - претерао сам!

Али, не могу опорећи (и то на основу искуства са монасима), власт је поента НЕКИХ монашких живота, НЕКИХ монаха, које сам ја лично упознао. Дакле, погрешио сам написавши "многих".

Неко је приговорио да сличан проблем имају и "мирски" свештеници, али ја се нисам сложио.

Ја нисам упознао ни једног који има власт као "проблем". Можда имају неке друге проблеме, али проблем воље-за-моћ сам искључиво сретао код НЕКИХ монаха.

Немам шта додати, ни одузети. То је то.

Иначе, и моја маленкост је упознала разноразне амбициозне калуђере. Али сам упознао и праве бисере. И оне осредње, у смислу да им се по спољашњости не може закључити много тога (па их нисам сврстао ни у једну од ове две категорије).

[feeble]

Немам шта додати, ни одузети. То је то.

Иначе, и моја маленкост је упознала разноразне амбициозне калуђере. Али сам упознао и праве бисере. И оне осредње, у смислу да им се по спољашњости не може закључити много тога (па их нисам сврстао ни у једну од ове две категорије).

Значи имаш добро калибрисан калуђерометар

[anajrim]

odlicno si ovo rekla. Kad bi neko poucavao 'smirenim rijecima a jakim argumentima'... ljudi svojim nestrpljenjem i gordoscu, netrpeljivoscu prema onima koji 'ne razumiju i robovi su autoritetu' (u vjeri i Crkvi zasnovanoj na odricanju od prirodne gordosti, smirenju, poslusnosti i poslusanju) lose zastupaju svoje ideje, tj. samo izazovu sumnju u to sto pricaju.

Ako je pitanje 'cemu primat monastva', koji uopste nije, nego zbog toga sto se episkopi biraju od njih - eto pitanja, a zasto da ne bude i dalje i do kraja vijeka tako, - jer je sama Glava Crkve bio kao monah, tacnije, monah u svijetu.

Skoro svi episkopi su doktori teologije, a nijedan nije bez fakulteta. Monasi nikad svi ne mogu da budu svestenosluzitelji, i ne mogu svi ocekivati pocasti... Sto se tice gordosti, volje za vlascu, mirski svestenici su bez premca. A citala sam nekad davno, prije 20 i vise godina, kad su jos bile samo knjige a ne internet, da u poslednja vremena nece vise biti monaha, da ce poslednji monasi biti u svijetu. Kao da, sa ovim anti-monaskim trendom, polako krecemo prema tome... zasto ne preformulisati pitanje u 'cemu uopste monastvo?' ili 'zasto da svi svestenosluzitelji ne budu celibatni'?

Monasi su bili i ostali oni izabrani, oni koji svo svoje vrijeme i sav zivot svoj posvecuju samo Bogu, odrekli su se svega sto odvlaci paznju i energiju na drugo. Sve sto smo o nasoj vjeri naucili, o ociscenju od strasti (a prvo gordosti) radi usavrsavanja u vrlini, naucili smo od monaha, ili od onih koji su monaski u svijetu zivjeli. Jednostavno, svidjalo se to nasem egu ili ne, od ugadjanja tijelu, egu, i svijetu, ne ostade puno od hriscanske vrline... Treba da budemo sretni sto monasi (jos) postoje, i sto odrzavaju svijet svojim molitvama.

likefaceeeeeeee 1405_love

[Ратко :(]

Значи имаш добро калибрисан калуђерометар

У праву си, слабашни.

Ако ништа друго требао сам да се оградим да је то мој суд и да може да буде у потпуној супротности са Божијим, па ма колико се мени чинио објективан.

[dusha]

У праву си, слабашни.

Ако ништа друго требао сам да се оградим да је то мој суд и да може да буде у потпуној супротности са Божијим, па ма колико се мени чинио објективан.

Evo, opet si ti jedini, ovde, koji se time opominje...

Zato si ti, po svim mojim iskustvima na forumu, jedan od malobrojnih velikih sagovornika.

Negde sam procitala, u spisima svetih otaca pravoslavnih, da je ljudima tesko da se bore sa strastima svojim, a da je najteza borba protiv iskusenja zadobijanja vlasti, sa voljom za moc nad drugima.

Zar nije, jednom davno, volja za moc srusila slobodnu volju u blato u kojem se i danas valja?

Igumani i episkopi to moraju znati bolje od nas, zar ne?

Kako se igumani i episkopi bore s tim, mi vidimo i kad to ne zelimo...

A zasto je to tako odgovarace oni sami Gospodu kad za to dodje cas.

U aktuelnom pokusaju ''prevrednovanja svih vrednosti'' sveznajucim junosama je najkomotnije nasrnuti na monastvo, ciji zavet podrazumeva smireno trpljenje nepravedne osude, jer je nasrtati na katedre manje komotno.

Ja nemam sposobnosti da uspesno branim napadnute, ali se ne nalazim medju napadacima i opadacima.

Toliko mogu, makar to bilo prebivanje u ''slepackoj ideologiji''.

[Лазар Нешић]

U aktuelnom pokusaju ''prevrednovanja svih vrednosti'' sveznajucim junosama je najkomotnije nasrnuti na monastvo, ciji zavet podrazumeva smireno trpljenje nepravedne osude, jer je nasrtati na katedre manje komotno.

Ja nemam sposobnosti da uspesno branim napadnute, ali se ne nalazim medju napadacima i opadacima.

Toliko mogu, makar to bilo prebivanje u ''slepackoj ideologiji''.

Чуј "nasrnuti" ...! :o

Ајде, признајте да нисте читали ништа сам написао, осим делова који су вас погодили у "dush-u", тј. онде где сте осетили да морате изглумити правду и смирење.

Госпођо, ја сам се родио у манастиру, ако баш хоћете да чујете и живео сам (и добар део године живим) са монасима, ви сте их само гледали на сликама и слушали приче о њима.

Пазите шта пишете, јел ово ваше писаније звучи потпуно злонамерно и де-бе-овски.

А за ову послењу вашу реченицу, могу само да вам пренесем ону народну: "Чега се паметан стиди, будала се хвали".