Đakon Andrej Kurajev - o mitarstvima

[w.a.mozart]

Са седнице сабора Руске Заграничне Цркве поводом оспоравања митарстава:

However,this tradition (говори се о учењу о митарствима - Р.Л.) has been preserved, with varying details, from profound antiquity and contains nothing that is contrary to piety. It is cited in all texts of dogmatic theology.

http://orthodoxinfo.com/death/tollhouse_debate.aspx

колико се разумем у енглески, они овде читаоца стављају пред свршен чин... традиција митарстава је сачувана од давнина са малим разликама у учењу и не садржи ништа што је противно (православној) побожности. О њој се говори у свим догматским текстовима....  и шта сад...  facenew22222222

који су то сви текстови...

што се тиче догматике аве Јустина, цитираћу паметнијег од себе

Догматика Аве Јустина је сведена на пуко цитирање Отаца, без оригиналног мишљења које би продубљивало и тумачило отачке речи. Такође, Авина Догматика је пуна предања Цркве који немају статус догмата, те је њихово стајање у књизи која носи назив Догматика заиста упитно.

Његова Догматика је добра зато што на једном месту можете лако доћи до мишљења многих Отаца о некој проблематици. Међутим, недостаје разрада, дискусија. Јер, када на једно место где се расправља о првородном греху, рецимо, ставите Светог Атанасија, Светог Максим и Светог Августина, онда не можете само да их цитирате - јер њихови ставови се скоро дијаметрално разликују. Код Атанасија и Максима је смрт својство природе, које се испољава када човек постоји ван општења са Богом. Код Августина смрт је праведна Божија казна бесмртном човеку који је прекршио заповест Божију.

[Родољуб Лазић]

што се тиче догматике аве Јустина, цитираћу паметнијег од себе

А ко је дотични?

[Благовесник]

Добро питање, Меденице.

Богочовек Исус Христос на Велики Петак каже Апостолима - Гле, кнез овога света иде к Мени,

али у Мени не налази ништа.

На другим местима се објашњава да је кнез овога света непомјаник.

Већ сам питао да ли је ово можда нека бледа паралела са митарством и митарем,

али није ми познато да је неко дао неки одговор.

Како ово треба схватити?

[w.a.mozart]

што се тиче догматике аве Јустина, цитираћу паметнијег од себе

А ко је дотични?

zar je bitno... neka bude da i ja tako mislim... samo sam stavio da ne ispadne da sam ja napisao

[Иван]

http://orthodoxinfo.com/death/tollhouse_debate.aspx

Независно од ове теме, морам напоменути да сам приликом истраживања у вези дохалкидонаца наишао на овај сајт. Нисам баш био одушевљен објективношћу и истинитошћу података које садрже текстови на тему дохалкидонаца...

[Родољуб Лазић]

zar je bitno... neka bude da i ja tako mislim... samo sam stavio da ne ispadne da sam ja napisao

Добро, значи мораш да сакријеш име теолога(?) који је то изрекао. Зашто крити име ако је тачно то што каже? То би требало разгласити као значајан теолошки продор. Могао бих да се кладим да је у питању неки професор БФ-а.

Ако нема никог другог, онда је то твоје мишљење. Дакле, што се тиче твог мишљења о догматици св. Јустина, морам рећи да га изузетно уважавам и сигурно ћу морати  његову догматику убудуће да сагледавам у светлу твог ауторитативног мишљења. У ствари, ево одмах повлачим изјаву да је његов став, изражен у Догматици, аргумент који би требало користити када се ради о учењу о митарствима.

Требало је раније да изнесеш овај твој суд о Догматици, нема потребе да будеш тако скроман.

[grigorije 2]

Да ли Црква признаје учење о митарствима?

Суду Божјем над појединачним душама после растанка душе с телом претходи, по учењу православне Цркве, њихово истјазавање у такозваним митарствима кроз која оне, пењући се са земље у пратњи ахђела, пролазе кроз ваздушни простор где их зли дуси задржавају и приказују све њихове грехе у животу.

По правди Божијој суди се душама које су изишле из тела преко анђела – како светих, тако и злобних. Први, за време земаљског живота човека, памте сва његова добра дела, а други све његове грехе. Кад душа почне да се пење к небу вођена од стране светих анђела, духови мрака јој разоткривају непокајане грехе као жртве сатани, као залог везе и једнаке с њима вечне судбине.

За истјазавање душа у ваздушном простору силе мрака су установиле посебне судове и страже у одређеном поретку. Од земље до самог неба налазе се свуда страже палих духова. Савкој посебној стражи одговара једна врста греха и ту се душа мучи. Те ђавоље страже и судови у списима отаца називају се митарства, а духови који им служе – митари.

Господ Исус Христос који Сам невидљиво извршава суд над појединачним људским душама уз помоћ анђела пушта на њега и „опадаче браће наше“ (Апок. 12, 10) – зле духове да би се сва дела душе беспристрасно оцењивала. „И треба, каже свети Василије Велики, суд Божији да буде ненасилан, и да личи на оне људске судове, у којима оптужени има право на оправдање, да би видевши своја дела јасно и добивши заслужену казну потврдио непобитност судова Божјих, признавши да је казна праведнам или да, будући помилован, види да му је опроштено по закону и реду“.

Учење Цркве о митарствима

Учење о ваздушним митарствима се први пут среће у чувеном делу светог Атанасија Александријског – у његовом „Житију светог Антонија великог“ које је написано око 365. Године, када је преведено на латински језик и уживало је поштовање у целом хришћанском свету, како на Истоку, тако и на Западу. Свети Златоуст саветује свим хришћанима да читају то житије; а блажени Августин каже да га је „читање житија светог Антонија Великог упутило на прави пут“.

Свети Атанасије велики приповеда следеће: „Једном су га (Антонија) око осам сати, пошто се помолио пре него што је узео храну, анђели узнелу на висину. Демони у поднебесју су се томе противили: анђели су, препирући се с њима, захтевали да наведу разлоге своје побуне, јер Антоније није имао никаквих грехова. Демони су се трудили да изложе грехе које је он починио од самог рођења; али анђели су им запушили уста рекавши да им не треба да му броје сагрешења од рођења која су већ опроштена благодаћу Христовом, већ ако имају, нек наведу грехе које је починио после тога како је одласком у монахе посветио себе Богу. Демони су у оптужбама изговорили много безобразних лажи; али пошто су њихове клевете биле неосноване, Антонију се отворио слободан пут. Истог часа се освестио и видео да стоји на оном месту на којем је стајао у молитви. Заборавивши на храну, целу ноћ је провео у сузама и уздасима, размишљајући о мноштву непријатеља човекових, о борби с њима, о тешкоћи пута ка небу, кроз ваздух и о речима Апостола: „Јер наш рат није с крвљу и телом, него са управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба“ – који (тј. Апостол), знајући да ваздушне власти само то и траже, само се о томе брину, томе теже и труде се да нас лише слободног пролаза на небо, саветује: „Узмите све оружје Божије, да бисте се могли бранити у зли дан“ (Ефес. 6, 13), „да се посрами онај који се противи, не имајући ништа зло говорити за нас“ (Тит. 2, .

Светоотачка сведочанства о митарствима

Свети Јефрем Сирин каже: „Када се приближе зле силе, када надолази страшна војска, кад душа мора да напусти тело и пође на незаобилазни суд, тад се јадни човек тресе, као да је земљотрес, сав дрхти. Узевши душу оне је односе у ваздух где су управе, власти и светодршци сила зла. То су наши зли оптужитељи, страшни порезници, клеветници; они нас дочекују, описују, осматрају и броје грехе тог човека из младости и старости, хотимичне и нехотимичне, учињене делом, речју, помишљу. Јадна душа ће тамо доживети велики страх и уас од безбројног мноштва непријатеља који је окружише тамом и који је клевећу да не би отишла на небо и населила се у свету живих, у земљи живота. Али свети анђели је узимају и одводе.

Свети Макарије Велики учи: „Кад се душа човека растаје од тела извршава се нека велика тајна. Јер ако је она крива за грехе онда долазе восјке демона, злих анђела и сила мрака да је узму и одведу на своју страну. Оовме нико не треба да се чуди. Јер ако се човек, док је још у животу на овоме свету, покорио, предао њима, зар га још више неће поробљавати и управљати њиме кад оде из овог света? Што се тиче другог, бољег дела људи, с њима се друго дешава. Те свете душе растану се од тела, анђеоски ликови их примају у своје друштво, у светли живот, тј. Одводе их Господу.“

Свети Јован Златоусти, рекавши да самртника, ма ко био на земљи, обузима збуњеност, страх и недоумица када угледа страшне власти анђеоске и мрачне силе које су дошле да би одвојиле душу од тела – додаје: „Тада су нам потребне многе молитве, мнохи помоћници, добра дела, заступања за нас од анђела приликом проласка кроз ваздушни простор. Ако нам је кад путујемо у туђу земљу или туђи град потребан водич, колико нам је онда потребно водича и помоћника да нас проведе поред невидљивих власти и светодржаца ваздуха који се зову гонитељи, митари, цариници!“ – У име почивше хришћанске одојчади свети Златоуст овако говори: „Свети анђели су нас мирно одвојили од тела, и ми смо слободно мимоишли ваздушне власти. Имали смо поуздане водиче. Лукави дуси нису нашли у нама оно што су тражили, нису видели оно што су хтели да виде. Видевши неоскрнављено тело, они су се постидели; видевши чисту душу, страну злоби, посрамили су се; не нађоше у нама порочних речи и умукоше. Дошли смо и уништили их; прошли смо кроз њих и нестајали су: „Замка се раскиде, и ми се избависмо. Благословен Господ, који нас не даде зубима њиховим да нас растржу.“ (Пс. 124. 7, 6). Када се то завршило анђели који су нас водили су се узрадовали; почели су да нас љибе, јер смо оправдани и да нам говоре веселећи се: „Агнеци Божји! Радујемо се вашем доласку овамо: отворио вам се прародитељски рај; предато вам је крило Авраамово. Примила вас је десна рука Владике, глас Његов вас је призвао на десну страну. Благонаклоним очима вас је погледао, у књигу живота уписао.“. А ми рекосмо: „Господе, праведни судији! Лишио си нас земних блага, немој нас лишити небеских. Одвојио си нас од отаца и мајки – не одвој нас од Твојих Светих. Знак крштења се цео на нама сачувао; тело своје ти враћамо чисто, јер је остало чедно“. И још: „Или не знате како муче душу греси на дан смрти? Како узнемиравају срце? У оваквим тренуцима сећање на добра дела попут сунца за време буре смирује узнемирену душу. Јер ако будемо будни, овајстрах ће бити стално с нама и за живота; кад постанемо без осећаја, онда ће он несумњиво да се испољи када се будемо растајали с овим животом. Јер и роб највише тугује кад га изводе насуд: тад највише стрепи, кад се приближава суђењу, кад треба да поднесе рачун. Зато, много ћеш чути прича о ужасима последњег тренутка и о страшним привиђењима која су неиздржива за самртнике, тако да дрхте наодру и страшне погледе упућују онима око себе, док се душа труди да остане у телу и неће да се растане од њега уплашена оним што види. Јер ако ми, гледајући страшне анђеле и неумољиве силе како се приближавају, кад нам повуку душу да је одвоје од тела, и она ће много плакати, али узалуд и без користи.“

Исто пишу, мање или више подробно: свети Григорије Ниски (О крштењу), свети Епифаније (о јересима), Евсевије Кесаријски (Demonstr. Evangel 3, 5  Praeparat. Evang. 11, 20), Паладије Еленопољски (Лавсаик гл. 24), Макарије Александријски (Слово о исходу душе) .

Свети Василије Велики на једном месту каже: „Нико да се не вара празнијем ријечима „(Ефес; 5, 6), јер „онда ће изненада напасти на њега погибао“ (1 Сол. 5, 3) и захватиће га као бура. Доћи ће мрачни анђео, насилно ће повући и одвести твоју душу обремењену гресима, која се често враћа ономе што оставља овде и тихо рида, јер јој се већ затворило оруђе плача“. А на другом месту каже: „Поразмисли (о последњем дану) , јер несумњиво, нећеш ти једина живети вечно; замисли пометњу, прекидање даха и час смртни, Божију пресуду која се приближава, анђеле, душу која се страшно мучи, јер има грешну савест и упућује жалосне погледе на овај свет“.

Евсевије, епископ Галикански, поучава: „У тренутку кад душа треба да напусти тело касно је за кајање за своја безакоња. Авај! Шта ће бити с њом када је виновници смрти (ЗЛИ ДУСИ) почну вући по широком ваздушном простору и мрачним путевима?“.

Преподобни Симеон, Христа ради јуродиви, који је достигао хришћанско савршенство, причајући ђакону Јовану о приближавању своје смрти и великој плати на небу која му је објављена откривењем свише, каже: „Не знам ништа у себи што би било достојно небеске плате, једино ако Господ усхте да ме помилује Својом благодаћу. Знам да ћеш и ти ускоро да идеш одавде; зато се побрими, колико год имаш снаге, за душу своју да би могао безбедно да прођеш кроз област ваздушних духова и да избегнеш кнеза таме. Господ мој зна да сам и ја обузет великом тугом и страхом док не прођем та страшна места на којима се ипитују сва дела и речи људске“.

Блажени Јован Милистиви, патријарх Александријски, стално је беседио о смрти и о раздвајању душе од тела онако како му је то предао преподобни Симеон Столпник. „Кад душа изиђе из тела и почне да иде ка небу, њу срећу многи дуси и подвргавају разним тешкоћама и мучењима. Дакле, муче је због лажи, клевете, љутње, зависти, гнева, злопамћења, гордости, сквернословља, непокорности, сувишка, среброљубља, пијанства, преједања, гатања, мржње, убиства, лоповлука, немилосрђа, блуда, прељубе. У време преласка душе од земље к небу свети анђели не помажу: помажу јој једино њено покајање, добра дела а највише – милостиња. Ако се не покајемо због неког греха овде из заборава, милостоњом се можемо спасити од насиља ђаволских митарстава. Браћо! Знајући ово, бојмо се горког часа сусрета са суровим и безмилосним митарима, часа у ком нећемо знати шта да одговоримо нашим учитељима. Покајмо се сад за све наше грехе, дајмо милостињу по својој снази која ће моћи да нас спроведе са земље на небо и спаси од духова. Велика је њихова мржња према нама, велики нас страх чека у ваздуху, велика мука“.

Преподобни Максим Исповедник каже у својој посланици Кувикуларију: „Ко се од мени сличним, упраљаних грехом, не плаши присуства светих анђела који изгоне из тела оног који треба да оде из овог живота, по наредби Божјој, силом, гневно, и против његове воље? Ко се, свестан својих злодела, не плаши сусрета са суровим и немилосрдним, лукавим дусима?“.

Свети Исихије каже: „Кад  душа узлети после смрти кроз ваздух према вратима небеским, имајући са собом и у себи Христа, она се неће уплашити својих непријатеља, већ ће храбро, као и сад, да им одговара на вратима. Само да не ослаби и не престане до свог исхода да вапи и дан и ноћ за Исусом Христом. Он ће се осветити за њу убрзо према Свом истинском и божанском обећању израженом у причи о неправедном судији. Да кажем вам, осветиће се и у овом животу, и после изласка дуђе из тела. – Доћи ће наш час смрти и нећемо моћи да га избегнемо. О, кад би кнез света и ваздуха који тад треба да нас сретне нашао да су наши греси безначајни и кад не би могао да нас оптужи праведно! Упротивном случају узалудно ћемо плакати. „А онај слуга који зна вољу господара свога и није се приправио, нити учинио по вољи његовој, биће врло бијен“ (Лука. 12, 47). Не види светло онај који се слеп родио: тако и онај што није свестан не види богати сјај вишње благодати и неће се ослободити лукавих и Богу мрских дела, речи и помисли. Такав, после смрти своје, неће слободно проћи кнеза тартара.

Преподобни Исаија Отшелник у завештање својим ученицима је оставио следеће речи: „свакодневно имати пред својим очима смрт и бринути се о исходу душе из тела и како ћеш проћи поред власти таме која ће те дочекати у ваздуху“ (Слово 1). У 16. Слову он каже: „ПОМИСЛИ САМО КОЛИКА ЈЕ РАДОСТ ДУШЕ ОНОГА КО СЕ ПРЕДАО НА СЛУЖЕЊЕ Богу и који је обавио ту службу“. По исходу његовом из овог света његова дела ће се подвизавати за њега: анђели ће му се узрадовати кад виде да се ослободио власти таме. Кад душа изиђе из тела прате је анђели; у сусрет јој иду мрачне силе које желе да је задрже, муче у нади да ће наћи у њој нешто своје. Тада се не боре анђели са непријатељима, већ и дела која је душа починила, она је штите и чувају од непријатеља не дајући им да је додирну. Ако дела њена победе, анђели јој певају песме хвале и воде је с весељем пред лице Божје. У тај час она заборавља све што припада земаљском животу и све муке које је претрпела. Усрдно и свом снагом се потрудимо да за време овог кратког века чинимо добро и сачувамо га од додира зла, да би могли да се спасимо од руку кнезова таме које нас ишчекују: а они су лукави и немилосрдни. Блажем је онај у коме нема ничега што њима припада: његова радост, весеље, мир и венац су преко сваке мере“.

„Освести се, душо моја, обраћа се скитски инок евагрије самоме себи, и помисли како ћеш издржати изненадни растанак свој с телом кад страшни анђели дођу по тебе и уму те у онај час у који се не надаш и у време за које још не знаш! Која ћеш дела послати пред собом у ваздух кад почну да те муче због твојих дела непријатељи твоји ваздушни“.

Учење о митарствима налазимо такође и код Јована Лествичника, преподобног Теодосија Печерског, светог Кирила Туровског, Марка Ефеског, Гаврила Филаделфијског, светог Димитрија Ростовског и других.

Учење о митарствима је ушло и у животописе светих и у песме и молитве које православна Црква користи.

Свети великомученик Јевстратије, претрпевши страшне муке и учинивши дивна чудеа, пре него што је над њим извршена смртна казна због непоколебивог исповедања  Христа, изрекао је молитву Богу у којој Му се прво захвалио за милост и зато што му је помогао да победи у време земаљских патњи невидљивог непријатеља, ђавола, а онда, прелазећи на предстојећи растанак душе и тела каже: „Узнемирила се и разболела душа моја при изласку свом из отпалог и јадног тела. Да је не би уловио у нечему лукави непријатељ и бацио у таму за знане и незнане грехе почињене у овом животу, Владико, буди милостив према мени, и нек душа моја не угледа мрачни поглед  лукавих демона, него нек је приме анђели Твоји светли и пресветли. Слава Твоме светлом имену, поведи ме Својом силом на Твој божански суд. Кад будем на суду, нека ме не зграби рука кнеза овога света да би ме бацила, грешногм у дубине ада; него нек изађем пред Тебе, буди Спаситељ и Заштитник мој. Ове телесне муке само увесељавају Твоје слуге“.

Исто тако је и свети великомученик Георгије, који је уништио сва ужасна мучења која су смислили његови злобни мучитељи благодаћу Христовом и који је васкрсао нртваца пред очима њиховим и збацио идоле именом Господњим, на месту извршења смртне казне изрекао следећу предсмртну молитву: „Благословен Господ Бог мој који ме не предаде у чељусти ловаца мојих и не обрадова их тиме, већ избави душу моју као птицу из ловачке мреже! Владико! Чуј ме и данас: изађи пред мене у час моје смрти и избави душу моју од клевета ваздушног кнеза, тог ужасног противоборца и од његових нечистих духова. Н еоптужи за грех оне који су се огрешили о мене, већ им даруј да Те познају и познавши Те, добију део са изабраницима Твојим у царству Твојем“.

Велики угодник Божји и зналац тајни, свети Нифонт, епископ кипарског града Констанце, једном приликом је молећи се видео како се небеса отварају и мноштво анђела од којих једни силазе на земљу а други се пењу горе носећи људске душе у небеске просторе. Посматрао је тај призор и видео два анђела како иду према висинама носећи душу. Кад су се приближили блудном митарству, изађоше пред њих духови – митари и с гњевом рекоше: „Ова душа је наша! Како смете да је носите поред нас, кад је она наша?“ Анђели одговорише: „На основу чега ви кажете да је она ваша?“ – Духови одговорише: „До саме смрти је грешила, прљала се не само природним, већ и неприродним гресима, и још је осуђивала ближњег и што је од свега горе, умрла је не покајавши се. Шта имате на то да кажете?“ – Анђели одговорише; „Заиста нећемо поверовати ни вама ни вашем оцу, сатани, док не упитамо анђела чувара ове душе.“ Кад га упиташе анђео чувар рече: „Тачно, овај човек је много сагрешио; али чим се разболео, почео је да плаче и да исповеда грехе своје Богу. Да ли му је опроштено, то Бог зна. Његова је власт, слава Његовом праведном суду“. И тада анђели, презревши оптужбе ђавола, уђоше с душом на небеска врата. – Затим је блажени угледао другу душу који су такође носли анђели. Зли духови истрчаше пред њих и завапише: „Што носите душу златољубиву, блудну, свадљиву, и разбојничку без нашег знања?“ Анђели одговорише: „Ми добро знамо да је она, иако је пала у све то, плакала, уздисала, исповедала се и давала милостињу, и зато јој је Бог опсростио“. Зли дуси рекоше: „Ако је ова душа достојна милости Божје, онда узмите све грешнике на свету: ми овде немамо шта да радимо“. – Анђели му одговорише: „Свим грешницима који исповедају са смирењем и сузама своје грехе биће опроштено по милости Божјој, а онима који умру не покајавши се Бог ће судити“. Тако су постидевши духове прошли. Опет угледа Светац  душу неког богољубивог човека, чистог, милостивог, испуњеног љубављу према свима, како се узноси на небо. Зли духови стајаше у даљини и шкргуташе зубима на ову душу; а анђели Божји јој излазише у сусрет на небеска врата и поздрављајући је говорише: „Слава теби, Христе Боже, што је ниси предао у руке непријатеља и што си је избавио од Ада!“ – Блажени Нифонт је исто видео како зли духови вуку неку душу у пакао. То је била душа неког слуге кога је господар мучио глађу и тукао и који се, не могавши да истрпи муке, обесио, поучен од ђавола. Анђео чувар је ишао у даљини и горко плакао, зли дуси су се радовали. – Опет је Светац угледао душу како је анђели носе кроз ваздух и како је зли дуси отимају од њих код четвртог митарства: ова душа је бачена у таму бездана. То је била душа човека огрезлог у блуду, враџбинама и разбојништву, који је на пречац умро не покајавши се.

[Иван]

Генерално у вези ваздушних царинарница, тј да ли оне постоје или не, имам једно питање:

Мења ли то много суштину?

Да ли рецимо монструму као нпр Јуре Францетић много мења ствар уколико га непоменици узму к себи или га његов сопствени грех тј. он себе лично држи даље од Бога?

[grigorije 2]

Света Црква у својим песмама сопштава и подсећа своје стадо на учење о митарствима да би им у душе посејала душеспаситељски страх и припремила их за безбедан прелаз из привременог живота у живот вечни.

У „Молебном канону Господу Исусу Христу и Пресветој Богородици“, који се пева при разлучењу душе од тела сваког православног човека, читамо следеће: „Удостој ме, Богородице, да одлазећи са земље несметано прођем поред ваздушног владара, насилника и мучитеља, који стоји на страшним путевима и изненадно истражује сваку реч“ (песма 4, тропар 4).

„Удостој ме света Богородице, да избегнем пукове бестелесних варвара и ваздушне бездане прелетим, и на небеса узиђем“ (песма 8, тропар 2).

„Отерај далеко од мене светодршца – управитеља горких митарстава“ (песма 8, тропар 3).

У „Келејном правилу“, у молитвама после катизама, Црква даје следеће: „Господе мој, Господе! Даруј ми сузе умиљења да Те њима умолим да ме очистиш пре смрти од свих грехова;  јер страшно и ужасно место морам проћи од тела се разлучивши, и мноштво мрачних и сурових демона ће ме срести“ (по 4 – ој катизми).

„Усаврши ме Својим савршенством и тако ме изведи из овог живота, да би, несметано прошавши начала и власти таме, Твојом благодаћу угледао и ја неприступне Твоје славе доброту неизрециву“ (по 17 – ој катизми).

У молитви која се говори пре кондака и икоса „Акатиста Богородици“ чита се следеће:

„О мајко Цара небеса и земље! Измоли опроштење свих мојих сагрешења, подај ми живота исправљење и да на крају мирно прођем ваздушне непријатеље“.

„Мртви тобом (Богомајка) оживљују. Јер си живот ипостасни родила: неми дотад постају благоглагољиви, кужни се очишћују, болесни нестају, а ваздушних духова мноштва се побеђују“ (4 тропар 8. Песме).

У „Осмогласнику“ се Богородици упућују следеће молитве:

„У час смрти моје Дјево, из ђавољих руку ме отми, и од суда, распри и страшних мука и митарстава горких, кнеза љутог, и вечне осуде“ (петак, глас 4, песма канона .

„Избави ме, Пречиста, у смртном часу од мучења ђавољих“ (четвртак. Глас 4, песма 6).

„У часу, Дјево, смрти моје од руке ђавоље и осуде, одговора и страшних мучења, митарстава горких и кнеза љутог, од огња вечног избави ме“ (уторка, глас 4, песма .

„Владичице и Мајко Избавитеља, изиђи преда ме у часу исхода мог када ме ваздушни духови буду мучили јер помишљу сагреших“ (петак, глас 3. песма 6).

„Кад плотске везе душа моја буде раскидала, тада, Владичице, изиђи преда ме и бестелесних непријатеља скупове разруши, и чељусти оних који хоће да ме прождеру уништи немилице, да би несметано прошао поред кнезова таме у ваздуху“ (субота, глас 2. песма 9).

У „Молепствију за разлучење душе од тела када се човек дуго мучи“ читамо:

„Ето све време мога живота прође као дим, и већ дођоше Анђели послани од Бога, немилостиво тражећи душу моју несрећну“ (Требник).

„Ево дођоше многи зли дуси, држећи списак мојих грехова, и силно вичу тражећи дрско душу моју потиштену“ (исто, песма 1. тропари 2 и 3).

„Смилујте се на мене, свесвети Анђели Бога Сведржитеља, и избавите од свих митарстава злих“ (исто, песма 7. тропар 2).

У “Kанону Анђелу Чувару“:

„Да покрије срам и стид срамна и смрадна и мрачна лица непријатељска кад се смирена душа моја од тела отрже“ (Каноник, песма 6).

„Да угледам јадну душу моју како стоји с десне стране твоје, јер дух мој треба да се растане од мене, удостоји ме који те молим и горке непријатеље отерај“ (исто, песма 9).

„Молим те, чувара мог, буди ми заштитник и ослонац необориви кад будем пролазио митарства љутог светодршца“ (песма 9).

У другој молитви Светитељу Николају, Мириликијском Чудотворцу, чита се:

„На исходу душе моје помози ми, отпалом: умоли Господа, Творца свих ствари, да ме избави од ваздушних митарстава и вечних мука“.

Молба за избављење од ваздушних митарстава се исто налази и у молитви преподобном Сергију Радоњешком и у молитвама другим Свтитељима.

ОСНОВЕ ЗА УЧЕЊЕ О МИТАРСТВИМА У СВЕТОМ ПИСМУ

„Непрекидна, стална употреба свуда у Цркви учења о митарствима, нарочито међу учитељима четвртог века, непорециво сведочи о томе да су га њима предали учитељи старијих векова и да се заснива на апостолском предању“, да се оно, другим речима, заснива на Светом Писму и да се у потпуности слаже с њим.

Прво што смо рекли у вези са митарствима је да самртницима кад им се растаје душа од тела долазе анђели Божји и духови – мучитељи. И Сам Спаситељ у причи о богаташу и Лазару примећује: „А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово“ (Лука, 16, 22).

А у причи о човеку који је имао добру летину и који је рачунао да ће поживети у изобиљу и весељу, Бог му каже: „Безумниче“ ову ноћ узеће душу твоју од тебе“ (Лука 12, 20), узеће, мучиће  (према црквенословенском тексту), по свему судећи, зли духови.

Свети Јован Златоуст овако размишља: „Лазара су онда однели анђели. Док су, насупрот, душу оног (богаташа) узеле неке страшне силе које су, можда, и послане због тога, јер душа не одлази сама из овога живота, то и није могуће. Ако ми кад путујемо из града у град тражимо водиче, колико ће тек души бити потребна помоћ, јер је ишчупана из тела и треба да уђе у нов живот? Зато она, излазећи из тела често се час пење, час спушта, и боји се, и дрхти. Јер свест о гресима нас увек мучи, а нарочито онда кад треба да будемо одведени на тамошње муке и страшни суд“.

Исим тога, Свето Писмо нас учи да су анђели уопште „службени духови који су послани на службу онима који ће наследити спасење“ (Јевр. 1, 14), да се они брину за нас у току целог нашег живота (Пс. 91. 10, 11), да су наши нераздвојни заштитници, водичи, нарочито анђео чувар кога свако добија на крштењу (Матеј. 18, 10; Пс. 34, 7).

После свега овога је јасно да нас ови добри духови не остављају без помоћи и у тешком тренутку смрти, да не одбијају да прате нашу душу, да је воде и подржавају и у току страшног и потпуно непознатог јој прелаза из садашњег живота у вечни. С друге стране. Свето Писмо учи да су све радње злих духова усмерене на нашу пропаст (Ефес. 6, 2; 2 Тим. 2, 26; 1 Сол. 3, 5), да наш противник ђаво, са својим клеветама „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1 Петар. 5, . Зар није за очекивати да он неће испустити погодан случај да, ако је могуће, погуби нашу душу у тренутку растанка с телом?

Друга ствар која се помиње у учењу о митарствима је да душа човека на путу у вишњи свет кроз ваздушни простор стално среће пале духове. И реч Божја сведочи о томе да је ваздух напуњен „духовима пакости испод неба“ (Ефес. 6, 12) – напуњен, наравно, не телесно или материјално, већ духовно, да је њихов кнез – кнез „који влада у ветру“ (Ефес. 2, 2) и да душа људска, дакле, чим изиђе из тела неибежно ступа у њихову област.

Треће из учења о митарствима је то да митари – мучитељи заустављају душу на њеном путу ка небу, подсећају је на разне врсте њених грехова и својски се труде да је осуде, док добри анђели који прате душу у исто време подсећају на њена добра дела и брину се да је оправдају. Такво делање дихова злобе је врло природно: они не могу а да не знају и да се не сећају наших грехова, не могу а да не уложе сав труд у то да нас, у погодној прилици, осуде, јер су они, по учењу Светог Писма, стални наши кушачи и саучесници свих наших злодела (1 Сол. 3, 5; 1 Јов. 3,  и хоће само једно – да нас лише вечног спасења (Лука 8, 12; 1 петар. 5, . Толико је и делање добрих анђела природно и благотворно за нас, јер су они наши наставници у сваком добру и руководиоци за вечно спасење (Јевр. 1, 14), ван сваке сумње знају наша добра дела, и из љубави своје не могу а да не утичу на наше оправдање.

И четврто и последње у учењу о митарствима је да Бог не спроводи Сам појединачни суд над душом људском по њеном разлучењу од тела, већ допушта духовима злобе, као каквом оруђу Свог страшног правосуђа, да је муче, и заједно с овима – користи као оруђе Своје благости и добре анђеле. Ако и на скончању света, кад се јави у свој Својој слави да суди живима и мртвима, Господ неће Сам непосредно да извршава све што се тиче суда, него „послаће своје анђеле и сабраће из царства његова све саблазни и који чине безакоње и бациће их у пећ огњену“ (Мат. 13, 41, 42 в. 24, 31), шта је чудно у томе ако ће и суд над појединцима да извршава не непосредно, већ уз помоћ духова који му служе – наравно, присуствујући притом невидљиво и Сам као свеприсутан. Исто тако, ако знамо да Бог даје да пали духови, пре општег суда када ће и они коначно да добију своју казну (Јуда. 6), раде против човека (Јов. 1, 12; 1 Петар 5, 9) и понекад их употребљава још на земљи као Своја оруђа праведног гнева против грешника, као „зле анђеле“ (Пс. 78, 49; 2 Кр. 5, 5) – шта је чудно ако им Он даје да буду исто таква оруђа правде Његове и за време појединачног суда над људским душама, користећи притом као оруђе благости Своје и добре анђеле.

[w.a.mozart]

Rodoljube, ja sam dao kompletan stav,s aargumentima... ti nisi ničim demantovao... daj nam argumente protiv stava koji sam izneo

izvoli,reci,.... nije tako zbog toga i toga... ovako nema svrhe da diskutujemo dalje

p.s. ne znam zašto si opterećen profesorima sa fakulteta... ne,nije stav profesora BF

[Родољуб Лазић]

link=topic=1048.msg344466#msg344466 date=1295251614]

Rodoljube, ja sam dao kompletan stav,s aargumentima... ti nisi ničim demantovao... daj nam argumente protiv stava koji sam izneo

izvoli,reci,.... nije tako zbog toga i toga... ovako nema svrhe da diskutujemo dalje

p.s. ne znam zašto si opterećen profesorima sa fakulteta... ne,nije stav profesora BF

Прво, нико од компетентних људи (осим тебе) то до сада није рекао.

Друго, није тачно да св. Јустин само цитира св. Оце, то зна свако ко је само отворио његове Догматике.

Треће, говорећи о првородном греху, он нигде не цитира св. Максима, што показује да си суд изрекао напамет. Цитира св. Августина и св. Атанасија на више места (и много других св. Отаца) али је занимљиво да има и овај цитат св. Атанасија :

"Преступивши заповест Божју, човек је пао у греховне помисли, не што је Бог створио ове греховне помисли које га заробљују него што их је ђаво лукавством посејао у разумну природу човекову, која је постала преступна и од Бога одбачена, тако да је ђаво установио у природи човековој закон греха и смрт царује кроз закон греха" (Против Аполинарија, друго писмо, од. 6).

Шта рече да је учио Августин, а шта св. Атанасије?

p.s. ne znam zašto si opterećen profesorima sa fakulteta... ne,nije stav profesora BF

Нисам оптерећен, него сам се толико свега и свачега наслушао од студената БФ-а, који су се позивали на своје професоре...

[Родољуб Лазић]

Генерално у вези ваздушних царинарница, тј да ли оне постоје или не, имам једно питање:

Мења ли то много суштину?

Ако питаш присталице учења о митарствима, није ми јасно зашто то питаш нас. Нисмо ми измислили нешто ново па да то намећемо. Тада би имало смисла питати НАС зашто инсистирамо на нечему што (како ти кажеш, а ја нећу да сада расправљам да ли је то тачно или није) "не мења много суштину". Међутим, управо је обрнуто - критичари овог учења стално инсистирају да то учење није црквено, да је јеретичко итд.

Дакле, своје питање упути њима.

[Александар Милојков]

Цитира Ава и Светог Максима. Тачно је да је углавном само цитирао Оце, без неке веће властите разраде и дискусије. Међутим, ставити Светог Августина и Светог Атанасија једног до другог, по питању мишљења о првородном греху, а не разрадити њихове мисли, није баш најбоље решење. Зашто? Зато што је схватање првородног греха код ова два Свет Оца умногоме различит (да не говорим колико је различит између Светог Максима и Светог Августина). Опет ћу поставото двер реченице које говоре суштину ствари:

Свети Августин: Да човек није сагрешио, Син Божији се не би оваплотио.

Свети Максим: И да човек није сагрешио, опет би се Христос оваплотио.

Свети Григорије Богослове (о разлогу Христовог оваплоћења): нити откуп ђаволу, нити потреба Оца да му се принесе жртва, већ потреба да се човек освешта људском природом Бога.

Бојим се да већина наших људи првородни грех и смрт схватају управо како га Запад схвата (под утицејем Светог Августина) - као морално-јуридички преступа, а смрт као праведну Божију казну. У таквој ситуацији митарства су заиста неопходна.

[Родољуб Лазић]

На теми о првородном греху у Догматици НИЈЕ ЦИТИРАО СВ. МАКСИМА, причаш и ти напамет.

Ава јесте цитирао многе Оце, али је износио и свој став. Ко чита догматику, јасно може да види. Бојим се да ви само преносите нечије мишљење и то онако паушално.

као морално-јуридички преступа, а смрт као праведну Божију казну. У таквој ситуацији митарства су заиста неопходна.

Да си читао његову догматику ваљано, видео би да цитира сијасет Отаца који говоре о преступању заповести, али се то схвата на један другачији начин, а не тако симплификовано како ви приказујете, рабећи до у бесвест ту синтагму "морално-јуридички". Да је то збиља тако како импутирате, онда би Нови Завет био итекако морално-јуридички. Али ви не можете да схватите да су благодат и заповест корелативни, "ко реч моју држи, то је онај који ме љуби".

[Александар Милојков]

Цитирао га је, колико се сећам, у другом тому, када је говорио о Христологији и у контексту тога је поменуо првородни грех.

Добро, не можемо сви као ти "ваљано" да читамо. Ти си ипак духовнији од нас обичних смртника. idea