Како трпите усамљеност, самоћу?

[Ključ]

Ko naucene recitacije...

 

Evo ti pitanja pa vidi sama:

Da li postoji podozrivost prema muskom polu?U cijem drustvu je manja napetost i opreznost?

Da li su sve "uvezene mlade" zavrsile na tako losim imanjima i sa tako losim mladicima, jer ih domace nisu htele, analogno onome sto srbi rade u Nemackoj ono sto Nemci nece?

Ima li dovoljno muskaraca za medijski predefinisanu rodnu ulogu partnera "modernoj emancipovanoj obrazovanoj zeni"?

 

Ovo poslednje je najlakse pogledati i odmah skapirati da ce drvlje i kamenje da padne na muskarce, cim "nezadovoljavaju" kriterijum emancipovane zene tj takonazvane rodne uloge.Zaboravilo se da se rodne uloge prave tako sto funkcionisu za vecinu, a ne za manjinu...i to za oba pola...

 

Ali to nije najgore.Najgore je........Sto morate potezati demagogiju i analogiju i asocijacije i floskule da bi dokazali cak i onome ko hoce da cuje, a onome ko nece,svejedno , hteo ne hteo, ugura se u usi....

 

Ljudi tako malo slusaju u danasnja vremena...dobro cuju ali nikako ne slusaju....najupotrebljavanije reci su "slazem se" i "ne slazem se mislim drugacije".....Aman ljudi , kao da je bitno da li se ti slazes....!

[Лидија Миленковић]

А шта ће да се деси када на дужи временски период нестане струја , онда нема ни гледања телевизора , ни компјутера а ни Монике Белучи. )

Многи су коментарисли да су се током бомбардовања  1999. дружили са комшијама, рођацима, и сл. као никада пре, а нажалост, ни после тога. Иако данима није бивало струје (кад баце оне графитне бомбе), уз свеће би проводили време заједно,   заједно се бринули, тешили, шалили.....и заједно преживели.

[Зосима]

Цитираћу једног пријатеља,а цитат много тога објашњава:

 

"Био сам нормалан човек,а онда сам увео АДСЛ"

 

Нет и комп је такав изум,да не мораш нигде са гајбе,сем по пљуге...

[ines]

 ...strah, nepoverenje....

[Дијана.]

Otudjenje, otupljenost, preokupacija sobom, karijerom ili prosto trkom za prezivljavanjem, zatvaranje u najuzi krug porodice, mada i u njoj gnerealno zahladjenje, zivljenje sund kulture, opsesija potrosackim mentalitetom i sadrzajima TV-a i interneta - sumorna je slika ljudi i drustva danas.Nikad vise infromacija a manje znanja i zedji za znanjem, nikad vise sredstava komunikacije a manje stvarnog i pozitivnog kontakta medju ljudima. Nema se vremena ni za drage i  blisske ljude, s druge strane previse vremena kojje se ubija na razne neproduktivne nacine. Ima dosta i do drustvenih okolnosti, ali dosta je i do svakog pojedinca, kako gradi svoj svijet, koliko ljudi pusta u njega, koliko im je uopste otvoren. A covjek je bice zajednice, on ne moze sam. Nazalost, usamljenost je velika i gdje nije ocigledna samoca. Kad bismo svi cinili nesto dobro nesto sto spaja, pomaze, popravlja, sve ukupno bi bilo bolje.

[Ненад Р.]

Треба човек понекад да остане сам да би се суочио сам са собом.

[Данче*]

Треба човек понекад да остане сам да би се суочио сам са собом.

Слажем се у потпуности!

[Срђан Ранђеловић]

Али не предуго. Умереност је важна у свему. Може човек да "одлепи".

[Данче*]

Али не предуго. Умереност је важна у свему. Може човек да "одлепи".

Чудо ја још нисам"одлепила" Богу хвала!

[Срђан Ранђеловић]

@,

 

 

Верујем да имате нешто што вас испуњава Када је човек физички сам, не сме да буде и психички Не мислим да размишљате о неким бившим љубавима, то је, бар по мени, веома погубно, јер је будућност сутра, а не јуче, него да имате нешто што вас одржава ментално стабилном и "присутном" особом

Надам се да сам се добро изразио

Хтео сам да кажем, ја сам дуго био сам, а некада и када сам имао физички некога поред, ја сам сам био психички и духовно. Али, слава Богу, налазио сам много тога што ме је одржавало у садашњости и трудио сам се да духовно узрастем и да тако искористим то "слободно време"

[Данче*]

@,

 

 

Верујем да имате нешто што вас испуњава Када је човек физички сам, не сме да буде и психички Не мислим да размишљате о неким бившим љубавима, то је, бар по мени, веома погубно, јер је будућност сутра, а не јуче, него да имате нешто што вас одржава ментално стабилном и "присутном" особом

Надам се да сам се добро изразио

Хтео сам да кажем, ја сам дуго био сам, а некада и када сам имао физички некога поред, ја сам сам био психички и духовно. Али, слава Богу, налазио сам много тога што ме је одржавало у садашњости и трудио сам се да духовно узрастем и да тако искористим то "слободно време"

Одлично си се изразио и све сам те разумела..

Е сад овако о ономе што је било престала сам да размишљам одавно јер ми је превише мира одузимало а свој мир не дам низашта на овом белом свету.

Јесте имам један од највећих разлога да будем срећна и испуњена то је моје дете,чак шта више од њеног рођења ја сам постала комплетно друга личност..

Е сад што дуго сам сама и гајим дете сама то је друга ствар а и ко зна зашто је то добро на то сам мислила добро и да нисам још "одлепила"..

А да сам духовно одрастала сво ово време и приближила сам се Богу што ме сад још више чини срећном и испуњеном..Слава Богу!

[Srdasce]

Nemam taj strah. Biće da sam naučila, s obzirom, da su mi se uglavnom samo dešavale one sitacije, gde ti kao dete sklepavaš šta mi se to samo dogodilo, sklapaš mozaik i kockice da shvatiš gde si tu, dok očito već davno gutaš prašinicu s nečijih cipela, ramena, i tako......tako da...to sam naučila - da samo odlaze, prolaze, bla, bla, bla....imaću ja sada strah od toga, kako ću s nekim. Kako će to biti da nisam uvek ja ta koja je oslonac, koja iznalazi rešenja, koja ume i može sve, koja je odana kao pas i da je neko jači od mene karakterno. Biće zanimljivo i to gledati jednog dana, recimo, ako se takav strefi...

 

U globalu, i kao mala, nikada se nisam plašila samoće. Više se bojim drugih stvari, nego da ostanem sama. Više se recimo bojim laži. Pomračenih umova. Zlobe. Pakosti. Destruktivnosti. Nego toga da recimo, nikada ne sretnem nekoga sličnog meni.  Kao odrasla, sam ukapirala bolje sama s sobom, nego da budem neko sama udvoje. Toga mi je muka. Od toga mi se povraća više. I figurativno i bukvalno. TakoC da...

[Srdasce]

Ja bih danas, kako neko drugačija, rekla na kraju one rečenice, kao šalu...bolju moć preživljavanja.

 

Šalu na stranu, kada si sam/a, znaš, sve je nekako u isto vreme i lakše, a i teže. Nemaš kome da se pravdaš, nemaš kome ovo, nemaš kome ono...a meni čak ni to teško en bi padalo. Ja recimo, kao čovek, lako shvatam i obaveze, i vrdenosti, i prava kao i odanost. 

 

A s druge strane, sve je tako divnije kada si s nekim/ nekom, kada sve delite, jedno drugo bodrite, podržavate se, smejete, volite najviše na svetu celom.

 

Imala sam u srednjoj jednu drugaricu, koja recimo, kada raskine s nekim, odmah morala da nađe drugoga, nije mogla da bude jednostavno sama. Tada je nisma razumela. Majke mi mile, akko to sada, voliš nekoga, sutra ajD kod petog. dans kao odrasla, sam naučial da ne osuđujem ljude, da shvatim, da ona je ejdnostavno takva - ne može i ne ume da živi sama. Da sutra ume muž, verenik, mora biti s nekim, nije za život sama. Onda se nasmejem grešna i prekorim sebe, pa pomislim, sta da nestade muškaraca, sta bi onda radila... Ali, sve je to život. Nismo svi isti. Ja se recimo više bojim bolesti, da ne budem više ono što sam, da ne nanosim drugima bol, da me gledaju takvu ili da pate zbog mene, nego što i dan danas patim , što nemam srodnu dušu. Možda ja ipak više volim druge ljude, do sebe. Vrlo moguće. A isto sma iskusila, da sma u jednom moemntu bila čak i drugima bolja, kada sma ila mizerna i nesrećna, jer nisam imala prilike da me vide srećnu. Pa se takođe pitam, ako i kada stigne taj dan, kako će se tek radovati sreći...sigurno na tavanu će da se smeju, što kaže moja baba. A ne mogu nikoga ni da krivim. Ja ne mogu preko volje Svevišnjeg, dok on ne aminuje. A što neće do sada da aminuje, ni to ne razumem.

 

Baš je čudan osećaj. Da možeš bitu u gomili sama. Da dotle možeš sebe istrenirati da nikoga ne pogledaš, a da u sebi i dalje sve najdivnije čuvaš, jer ne želiš više da te iko povređuje. Jer više ne možeš to da podnosiš. Jedno je više i ne želeti, a imati snage. Ja više ne mogu, čak i kada bih želela da podnosim. Nestade onaj štit. Onaj mehanizam odbrane i sada se osećam kao malo dete, koje može da šutira ko kako hoće, ume i može, da stigne. A ne vidiš na prvi pogled. I dovoljan je hoštapler, da me ovako dokrajčenu, dokrajči. A ja to da dopustim, ne dam. Više ne dam. Neka mi ostane ovo malo duše, za još jednom u poverovati u sreću...pa ako nije suđeno, ne moram, ali jednog dana, kada kucne i moj čas, neće pisati na epitafu..skončala od nesreće , nego odlučna bila u nameri da nađe šta želi, i verovala do zadnjeg momenta da tako biće a neka bide volja Njegova. Karikiram i ne patetišem, ali tako mislim.

 

Mislim da je puno gore biti sam/a udvoje, nego sama s sobom. U suštini, kada pogledaš, imaš samo sebe kroz život. U ovom smislu, ne govorim sada i o Gospodu, to se i podrazumeva, jer je On svakako u tebi, njega i nosiš s sobom od roenja pa do smrti, i u vušnji život, ako ga zaslužimo , nego sam mislila više na ono..kada gledam parove, kojima u očima vidim da je stras, a ne blagost, koji se nakon jedne svađe raskidaju, razvenčavaju, kojima drugi kroje sreću...koji nemaju onaj vetar, da kažu...ma neka košta šta košta, ja tebe bre volim, i ne dam nikome na tebe, ti si za mene, nešto najdivnije i s verom U Boga, biće sve dobro , leo te odvede za ruku i teraj, miko, u nove radne pobede, zajedno, pa kako ti bude, ali da vidiš tu hrebrost, ne ludost. Viteštvo a ne prazne reči.

 

Nije ni samoća najgore sta te može zadesiti u životu. MOžda je mene više malo klepalo da budem sama nego s nekim, pa možda zato tako i danas gledam tako, ali to ne znači da sam manje gladna ljubavi, pažnje, želja ili sreće, od drugih. Naprosto, ne. Možda znači i više, ali naučiš da nosiš..da nosaš taj krst..da ga podnosiš. Laž bi bila reći, stoički. Jer meni sve lošije pada i dsa ga osam, i razumevam i nesrećna sam. Ali, se trudim, da imam uvek na pameti, da sve što ti se dešava, treba maksimalno pokušati an što dostojanstveniji način, izneti, podneti, razumeti i gurati tako kroz život. Paradosk, što više saznanjem, ja sve manje utehe nalazim. Što sam starija, sve mi teže pada. Što više čitam, sve manje odgovora nalazim..zašto je tako, kako je.

 

A da otupiš, ne možeš. Da sebe zatvoriš, ne možeš. Da više ne voliš, to niko ne može da zna. Da kažeš, e sada, povređivali su me, svi ste mi krivi, svi su muškarci loši, nisu. Zači, ipak nije sve crno - belo, ikako bi bilo itekako lakše, da jeste.

 

[Vladimir Vlada]

Samocu i usamljenost sami sebi stvaramo...Uz Svetu Trojicu nikada necemo biti usamljeni..oni su uvek uz nas..

Odgovor na to pitanje,,.nadji u sebi..pa i meni odgovori..Prisao sam sa najiskrenijim i dobronamernim...Mali broj ljudi je ovde iskren...ali nije moje da pricam o tome..sta ko radi sebi radi..Hvala Bogu upoznao sam i divne osobe koje su iskrene,pune dobrote i sa tolikom verom u sebi...

[Никола Поповић]

ух.. како су мене самоћа и усамљеност мучили... све док нисам дошао у то стање да нисам могао да нађем мало свог времена да се осамим... тада сам схватио да сам навикао да будем сам и да сам заволео своје време.

 

Више нисам тако усамљен, осим понекад, али то је јако често под утицајем других фактора. Када се рецимо упоређујем са другима, када се превише уживим у неку фикцију (филм, прича, песма, роман), када просто трпим тортуру питања зашто сам сам.. 

Па сам сам зато што је тако за сада боље. Не пристајем на лоше компромисе и нећу. Нећу да будем усамљен поред пријатеља или вољене особе. 

Или - или. 

 

Ја бирам истину. А усамљеност је често део моје истине и то је ок, ја је прихватам