Свети Отац Никола Мирликијски Чудотворац

[Guest]

II

 

Живљаше у Цариграду благочестив човек, по имену Епифаније. Бејаше он веома богат и врло уважаван од цара Константина,[11] и имађаше много робова. Једном он намисли да купи себи роба за слугу; и у трећи дан месеца децембра он узе 72 златника, уседе на коња и одјаха на пијацу где трговци, дошавши из Русије, продају робове. Али му не испаде за руком да купи роба, И он се врати кући. Сишавши с коња, он уђе у палату, извади из џепа злато што је носио на пијацу, метну га негде у палати, и заборави место где га је метнуо. А то му се догоди по дејству ђавола који непрестано војује с родом хришћанским. Јер ђаво, не подносећи побожност овога мужа, намисли да га вргне у понор греха. Сутрадан изјутра велможа призва момка који га је служио и рече му: Донеси ми злато које ти синоћ дадох, треба ми ићи на пијацу. - Чувши то, слуга се уплаши, пошто му господар не беше дао злато, и рече: Господару, ти ми ниси дао злато. - Господар на то узврати: О, зла и лажљива главо, куда си метнуо злато које ти дадох? - Момак се кунијаше да не схвата о чему говори господар његов. Велможа се разљути и нареди слугама да вежу момка, да га немилосрдно бију и окују у ланце. А у себи рече: Судбину ћу његову решити када прође празник светога Николаја. - Јер овај празник је имао бити кроз два дана.

Закључан сам у одаји, момак са сузама завапи к свемогућем Богу који избавља оне што су у невољи: "Господе Боже мој, Исусе Христе, Сведржитељу, Сине Бога живога, који живиш у неприступној светлости, к Теби вапијем, јер Ти знаш срце човечије, Ти си помоћник сиротама, избављење оних у невољама, утеха тужнима, избави ме из ове необјашњиве ми напасти! Устрој милостиво избављење, да би и господар мој, избавивши се од греха и неправде причињене мени, прославио Тебе с весељем срца, и да би ја, ништавни слуга Твој, избавивши се од ове напасти која ме неправедно постиже, узнео Теби благодарност за човекољубље Твоје".

Са сузама говорећи то, и томе слично, и молитви додајући молитву и сузама сузе, момак завапи к светом Николају: "О, чесни оче, свети Николаје, избави ме од беде! Ти знаш да ја нисам крив у ономе због чега ме окривљује господар. Сутра ће осванути твој празник, а ја се налазим у великој невољи".

Настаде ноћ, и уморан момак заспа. И јави му се свети Николај, свагда брз на помоћ свима који га са вером призивају, и рече: "Не тугуј, Христос ће те избавити преко мене, слуге Свога". - И тог тренутка спадоше ланци с ногу његових, и он устаде и узнесе хвалу Богу и светоме Николају. Тог часа светитељ се јави и господару његовом, и укори га: "Зашто си неправду учинио слузи своме Епифаније? Ти си сам крив, јер си заборавио где си метнуо злато, а момка мучиш без разлога, а он ти је веран. Но пошто ниси то ти сам смислио већ те је научио исконски зли непријатељ, ђаво, то ти се ево јављам, да не би усахнула љубав твоја к Богу. Устани и ослободи момка. А ако ме не послушаш, тебе ће снаћи велика несрећа". - Затим, показујући му прстом место где лежи злато, свети Никола рече: "Устани, узми своје злато и ослободи момка". - Рекавши то, он постаде невидљив.

Велможа Епифаније се пробуди сав дрхтећи, оде до места у палати које му светитељ показа, и нађе злато које сам беше тамо оставио. Тада, обузет страхом и испуњен радошћу, он рече: Слава Теби, Христе Боже, Надо свега рода хришћанског; слава Теби, Надо безнадежних и брза Утехо очајних; слава Теби, јер си показао светило целоме свету и брзо устајање палих у грех - Светога Николаја, који исцељује не само телесне болести него и душевне саблазни. - Сав у сузама, он паде пред чесном иконом светог Николаја и рече: Благодарим ти, чесни оче, јер си спасао мене недостојног и грешног, и дошао си к мени ништавном очишћујући ме од грехова. Чиме ћу ти узвратити за то што си погледао на мене и дошао к мени?

Рекавши то, и слично томе, велможа оде к момку, и када угледа да су окови спали с њега, спопаде га још већи ужас, и он силно укораваше себе. И сместа нареди он да момка ослободе и да га обаспу сваком пажњом; сам пак сву ноћ проведе у бдењу, благодарећи Бога и светог Николаја који га избави од такога греха. А кад зазвони за јутрење, он узе злато и са момком оде у цркву светог Николаја. Ту он с радошћу исприча свима какве га милости удостоји Бог и свети Никола. И сви прославише Бога који твори таква чудеса преко угодника Својих. А кад сврши јутрење, Господар рече у цркви момку: Чедо, не ја грешни но Бог твој, Творац неба и земље, и свети угодник Његов, Николај, нека те ослободе ропства, да би и мени ма кад била опроштена неправда коју сам ти из незнања учинио.

Рекавши то он раздели злато на три дела: један део даде цркви светог Николаја, други раздаде ништима, а трећи даде момку, говорећи: Чедо, узми ово, и никоме нећеш бити дужан сем светоме Николају. Ја ћу се старати о теби као чедољубив отац.

Узневши благодарност Богу и светоме Николају, Епифаније оде дому своме с радошћу.

[Guest]

III

 

У Цариграду живљаше један благочестив човек, пун вере у Господа Христа. Он много љубљаше и почитоваше великог угодника Божјег, светог Николу. Једном, спремајући се да ради неког посла отпутује лађом у другу земљу, он по обичају свом оде цркви светог Николаја и помоли се светитељу Божјем. Затим се опрости са пријатељима и суседима, па се укрца у лађу и отпутова. У три часа по поноћи стаде дувати јак ветар и отпоче бура. Морнари се ужурбаше око притезања једрила; прискочи им у помоћ и овај благочестиви човек; али се некако спотаче и паде у море. Помрчина беше страшна, ветар страховит, те не могаху притећи у помоћ утопљенику, мада га сви жаљаху и запомагаху. А он онако обучен, борећи се са валовима и тонући викаше: "Свети Никола, помози ми!" - И, о чуда! он се одједном обрете у својој кући у Цариграду, иако му се чинило да је још у дубини мора. Укућани његови, чувши његов глас, упалише свеће; утом дотрчаше и суседи; и видеше њега где стоји усред куђе, говори громко, док му се одело сво мокро цеди од морске воде. Сви се скаменише од ужаса и страха, неспособни да реч проговоре. А топљеник им рече: Браћо, шта се ово збива? Знам да се јуче опростих са свима вама, па одох на лађу; лађа се отисну и ми пловљасмо пучином; затим дуну силан ветар, настаде бура, морнари се ужурбаше око једрила, а ја се некако спотакох, и захваћен ветром падох у море, и призвах у помоћ светог Николу. А сада где сам, не знам. Реците ми, да нисам полудео? шта се то десило са мном? - А они, чујући шта он говори и видећи како му морска вода цури из одела, разумеше да се десило дивно чудо. И сви се стадоше радовати с њим, и дуго од радости плакаху, и клицаху: Господе помилуј! - Затим се топљеник пресвуче и оде у цркву светог Николаја. И остатак ноћи проведе у молитви, плачући, метанија правећи и благодарност узносећи Богу и дивном угоднику Његовом, светом Николи.

[Guest]

IV

 

У Антиохијском крају, близу Сарацена, живљаше један врлински и богобојажљив човек, по имену Агрик, и имађаше јединца сина Василија. Беше Агрик украшен благодаћу Божјом; и изобиловаше великим богатством; и имађаше велику веру и љубав према светом оцу Николају Чудотворцу. Сваке године он свечано прослављаше празник светог Николаја, и постављаше две трпезе: једну убогима, а другу пријатељима, суседима и осталима. На пет потркалишта од града Антиохије налажаше се црква, посвећена светом оцу Николају. Тамо се сваке године о празнику светог Николаја сабираше много народа. Једне године о том празнику хрљаше силан свет ка светој цркви. Побожни Агрик посла цркви сина свог Василија са слугама својим, рекавши сину: Иди, чедо, цркви светог оца Николаја, и поступи онако како си научио од нас ранијих година: вечерње богослужење одстој са страхом и усрђем, тако и цело јутрење, и божанствену литургију, па се потом врати кући на ручак; а ја и мати твоја спремићемо све што је потребно ништима.

Саслушавши пажљиво ове речи свога оца, Василије с радошћу оде цркви. Но за време јутарњег богослужења налетеше Сарацени, опколише цркву и заробише све људе, међу њима и Агриковог сина Василија. И све их као робље одведоше на острво Крит; и ту Василија, као веома лепог младића, дадоше Сараценском кнезу Амиру. Остало пак робље, једне продадоше а друге у тамницу затворише. Сараценски кнез одреди Василија да њега лично двори и служи.

Када родитељи Василијеви то чуше, ударише у плач и ридање, и уместо радосног светковања њих постиже тужно сетовање. Обузети тугом они две године не празноваху празник светог оца Николаја, но једнако нарицаху и сузе роњаху, и овако говораху: Сине наш мили, ми те сада са вршњацима твојим не видимо, и рукама не грлимо, и уснама не целивамо. Боље би било да смо те на постељи болесног дворили, рукама подизали и окретали, него што си пао у руке незнабожних људи. И да те је смрт снашла, ми бисмо с радошћу предали тело твоје земљи. И срце се наше не би овако кидало.

На такво њихово нарицање и цвиљење стицаху се к њима и сродници и суседи, да их теше у њиховом болу и јаду. И тешећи их говораху им: Зашто сте тако малодушни у тузи? Зар вам није познато каква многобројна чудеса и на суву и на мору чини чудесни светитељ Николај? Он избавља од мача, и од сваке незаслужене смрти; избавља из ропства.

Слушајући такве речи од ближњих својих, Агрик се донекле утеши, па рече жени својој: Каква нам је корист што оволико плачемо? Ето, већ је трећа година откако цвилимо; заборависмо и на празник светог оца Николаја; и не одосмо к њему о празнику. Него, послушај ме сада: хајде да спремимо свеће и јелеј и тамјан, па да одемо к светитељу и помолимо му се с вером, да нас утеши у тузи за нашим сином Василијем и охрабри надом. Јер он нам може сина нашег вратити, или нас на неки начин обавестити о њему да ли је жив или мртав. - Чувши то, жена му рече: Добро кажеш, господине; да урадимо као што предлажеш, пошто ће скоро и празник светог оца Николаја.

И тако урадише: с радошћу похиташе цркви светог Николаја. И као што ваља светковаше празник, па се вратише кући својој. Код куће приредише вечеру, позвавши на њу своје сроднике и све ближње суседе. И стадоше јести и пити славећи Бога, и спомињући чудеса светог оца Николаја. Утом почеше пси силно лајати у дворишту. Агрик рече момцима својим: Идите и видите што пси толико лају, да ли је посреди нека звер или што друго. - Момци изиђоше, али ништа не видеше, док пси и даље страховито лајаху. Тада Агрик узе светиљке, и са осталима пође да види шта је то. И угледаше усред дворишта човека у сараценском оделу. Уплашивши се, они не знађаху ко је то. А када Агрик приђе ближе, он виде младића са чашом пуном вина у руци; и посматраше га ништа не говорећи, сав обузет страхом и радошћу. Запањен, он најзад једва проговори: О, чедо моје Василије! да ли то ја стварно видим тебе? јеси ли то ти, или твоја сенка? - Младић Василије одговори брзо: Ја сам, оче, син твој јединац, кога Сарацени заробише и на Крит као роба одведоше.

Када то Агрик чу, полете, загрли сина, и стаде га љубити; и питаше га: Чедо моје слатко, реци ми, како побеже из безбожних руку Сараценских? с ким си се, чедо моје, посаветовао о томе? Хајде, испричај све оцу своме. - А син рече оцу своме: Оче, ништа не знам о томе што ме питаш. Но ово једно знам: Сада прислуживах кнеза Сараценског за вечером. Јер када ме заробише и на Крит одведоше, тамо ме дадоше Сараценском кнезу Амиру. И од тога времена кнез Амир ме одреди да га служим вином, стојећи пред њим за време обеда са пуном чашом вина, као што ме, оче, сада видиш. И ето не знам, каква ме то сила изненада узе, и са овом чашом коју још у руци држим, као неким ветром пренесе и постави овде, и видех где ме на ово место поставља велики свети отац Николај.

Чувши то, Агрик се испуни радости због великог чуда, узе сина за руку и предаде га матери његовој. А она видевши сина од радости плакаше, и многе му миле речи говораше, и загрливши га непрестано га целиваше, а и овако говораше: Сада те видим, премило чедо моје Василије. Сада те неочекивано рукама својим грлим. Сада, чедо моје слатко, имам тебе - утеху души мојој. Сада се све туге материнског срца мог разрешише, јер ево сва блага моја у рукама својим држим.

Када то чуше људи из околних места, брзо се стекоше на радост и весеље поводом таког неисказаног чуда. И би приређена чесна светковина у част светом и великом оцу Николају Чудотворцу, славећи Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза ове векове. Амин.

[Guest]

V

 

Једном у Кијеву, о празнику светих мученика Бориса и Гљеба, слеже се силан свет из свих градова и села на празник светих мученика. Неки Кијевљанин, који имађаше велику веру к светоме Николају и к светим мученицима Борису и Гљебу, седе на лађу за Вишгород да се тамо поклони гробу светих мученика Бориса и Гљеба,[12] поневши са собом свеће, тамјан и просфоре - све што је потребно за достојно празновање. Пошто се поклони моштима светих и душу испуни радошћу, он лађом крену натраг кући својој. За време тог путовања реком Дњепром, жена његова која држаше дете у рукама, задрема и испусти дете у воду, и оно потону. Отац стаде чупати себи косу на глави, вапијући:

"Тешко мени, свети Николаје, зато ли ја имам тако велику веру к теби, да ти не спасеш дете моје од потопљења. Ко ће бити наследник мога имања? кога ћу научити да свечано прославља твој празник? како ћу јављати велико милосрђе твоје које си излио на сав свет и на мене бедног, када се удавило дете моје? Ја сам хтео да га васпитам просвећујући га чудесима твојим, да би ме после смрти моје хвалили што пород мој светкује светог Николаја. Међутим, светитељу, ти си не само ожалостио мене него и себе, јер ће се ускоро морати прекинути слављење тебе у дому мом, пошто сам стар и очекујем кончину. Да си хтео, ти си могао спасти дете; али ти си допустио да се оно удави и ниси опасао јединче моје. Или ти сматраш да ја не знам чудеса твоја? Та њима броја нема, и језик људски није у стању да их исприча. И ја, оче свети, верујем, да је теби могуће све што зажелиш, али су безакоња моја претегла. Тек сада, кидан жалошћу, ја сам схватио: да би се мени сва твар покоравала као Адаму у рају до грехопада, да сам беспрекорно држао заповести Божје. Међутим, сада сва твар устаје на мене: вода потапа, звер растрже, змија прогута, муња сагори, птице искљују, стока бесни и изгази све, људи убијају, хлеб дат нам за храну није нас наситио, и, по вољи Божијој, биће нам на погибао. Ми, обдарени душом и разумом и створени по слици Божијој, не испуњујемо, ипак, како треба, вољу Творца свога. О, свети оче Николаје, немој се разгњевити на мене што ја овако смело говорим, јер ја не губим наду на спасење, имајући тебе за помоћника".

Жена пак његова чупаше себи косу и удараше се по образима. Најзад они стигоше до града, и уцвељени уђоше у своју кућу. Наступи ноћ, и тада архијереј Христов Николај, брз на помоћ свима који га призивају, учини дивно чудо, каквога није било у пређашње време. Ноћу он извади из реке утопљено дете и положи га живо и неповређено на хору храма свете Софије.

Када дође време за јутарње богослужење, црквењак уђе у цркву и чу детињи плач на хору. И дуго он стајаше размишљајући, ко је то пустио жену на хор. Затим оде ономе који је одржавао ред на хору и стаде га корити; овај се правдаше да ништа не зна. Но црквењак га укораваше: Ти си ухваћен на делу, јер деца се деру на хору. - Овај се уплаши, и пришавши катанцу виде да је недарнут и чу детињи глас. Попевши се на хор, он угледа пред иконом светог Николаја детенце сво покисло од воде. Не знајући шта да мисли, он обавести о томе митрополита. Одслуживши јутрење, митрополит посла да се људи саберу на тргу и да их упитају чије детенце лежи на хору у цркви Софије. Сви грађани пођоше у цркву чудећи се откуда се обрело на хору дете, мокро од воде. дође и отац детињи, да види то чудо, и угледавши детенце познаде га. Али, не верујући себи, он оде к својој жени и исприча јој све по реду. А она одмах стаде прекоравати мужа свога, говорећи: Та како ти то не схваташ, да је то чудо, учињено светим Николајем.

Она хитно оде у цркву, познаде дете своје, и не додирнувши га паде пред икону светог Николаја и мољаше се са умилењем и сузама. А муж, стојећи подаље, роњаше сузе. Чувши о томе, сви се људи слегоше да погледају на чудо. И сабра се сав град, славећи Бога и светог Николаја. А митрополит приреди чеони празник, као што се то ради на сам дан празновања светог Николаја, прослављајући Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Светла духа, чиста срца, он храм беше живог Бога!

 

 

 

Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски

 

 

 

Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме.

 

У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају.

 

Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).

 

 

Светог оца Николаја
Четир' стране света славе
Ко витеза силне вере.
Вере Божје, вере праве.
Од колевке Богу предан,
Од колевке све до краја;
Па прослави и Бог њега -
Свога верног Николаја.
За живота славан беше,
A пo смрти још славнији,
Моћан беше и на земљи,
A ca неба још моћнији.
Светла духа, чиста срца,
Он храм беше живог Бога:
Народи га зато славе
Kao свеца чудеснога.
Богат славом Николаје.
Он свечаре своје воли,
Пред престолом вечног Бога
За њихно се добро моли.
Благослови, Николаје,
Благослови људе твоје,
Што пред Богом и пред тобом
На молитви смерно стоје.

 

 

На иконама св. Николаја обично се сликају c једне стране Господ Спаситељ c Јеванђељем у рукама a c друге Пресвета Дева Богородица c архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и тo y првом случају означава призивање Николаја к архијерејској служби, a y другом оправдање њега од казне због сукоба c Аријем. Св. Методије, патријарх цариградски, пише: „Једне ноћи виде свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, a од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града." To je први случај.

 

Други случај десио се у време Првог сабора у Никеји. Нe могући разлозима зауставити безумност Арија у хуљењу Сина Божјег и Његове Пречисте Матере, св. Николај удари га руком по лицу. Свети Оци на Сабору негодујући због оваквог поступка одлучише Николаја од Сабора и одузеше му све знаке архијерејске. Те исте ноћи видеше неколицина Светих Отаца истоветну визију, наиме: како око св. Николаја стоје од једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем a од друге Пресвета Богородица c омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово. Оци се ужаснуше, и повратише брзо Николају оно што му беху одузели, и почеше га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, нeгo као израз велике ревности за истину Божју.

 

 

 

Извор: СПЦ

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B0%D1%86-r2966

[Драгана Милошевић]

СВЕТИ ОЧЕ НИКОЛАЈЕ, МОЛИ ХРИСТА БОГА ЗА НАС!

[Драгана Милошевић]

СВИМА КОЈИ СЛАВЕ ЖЕЛИМО СРЕЋНУ КРСНУ СЛАВУ!

 

ЖИВИ НАМ БИЛИ И НА МНОГО ГОДИНА СЛАВИЛИ!

[Драгана Милошевић]

Молитва прва светом НИКОЛАЈУ чудотворцу

О, свехвални и свечесни архијереју, велики чудотворче, светитељу Христов оче Николаје, Божји човече и верни слуго, жељено биће, сасуде изабрани, чврсти стубе Цркве, пресјајни светилниче, звездо која обасјаваш и осветљаваш сву васељену. ти си праведник, узрастао си као палма посађена у дворима Господа свог, живео си у граду Миру, миром си замирисао и изливаш непресушно миро благодати Божје. Својим путовањем, пресвети оче, море си осветио, када многочудотворне мошти твоје путоваху у град Бари, да од истока до запада славе име господње. О, прекрасни и предивни чудотворче, брзи помоћниче, усрдни заштитниче, предобри пастиру који духовно стадо спасаваш од разноврсних опасности, тебе прослављамо и тебе величамо као наду свих хришћана, извор чудеса, покровитеља верних, премудрог учитеља, хранитеља гладних, радост уплаканих, одећу нагих, лекара болесних, крманоша морепловцима, ослободитеља сужњима, старатеља и заштитника удовица и сиротих, чувара целомудрија, кротког васпитача деце, окрепљење стараца, наставника постника, одмор трудбеника, изобилно богатство ништих и убогих.

Услиши нас који ти се молимо и под окриље твоје прибегавамо, заузми се за нас пред Вишњим, и својим богопријатним молитвама измоли нам све што је корисно по спасење душа и тела наших. Помоћу твојом сачувај од сваке невоље свету обитељ ову, сваки град и село, и сваку хришћанску земљу, и људе што у њима живе, јер знамо, знамо да молитва праведнога може много помоћи на добро, а после преблагословене Дјеве Марије ми тебе праведника имамо као заступника пред свемилостивим Богом, и твоме усрдном посредништву и заступништву смирено прибегавамо .

Преблаги оче, ти нас, као будни и добри пастир, сачувај од свих непријатеља, погибије, земљотреса, града, глади, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца. И у свим нашим опасностима и невољама пружај нам руку помоћи, и отвори нам врата милосрђа Божјег, јер смо због мноштва неправди наших недостојни гледати висину небеску, оковани смо оковима греха, те никада не сатворисмо вољу Створитеља нашег, нити одржасмо заповести Његове. Тога ради преклањамо пред Творцем нашим колена скрушеног и смиреног срца нашег, и просимо твоје очинско посредовање пред Њим, помози нам, угодниче Божји, да не изгинемо са безакоњима нашим, избави нас од сваког зла и од сваке напасти, упути ум наш, и укрепи срце наше у правој вери, да бисмо твојим посредовањем и заузимањем остали непотамањени ни ранама, ни опасностима, ни помором, нити икаквим гневом Саздатеља нашег. И да тако у миру проживимо овдашњи живот, и удостојимо се видети добра на земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног и обожаваног Бога, сада и увек и кроза све векове, Амин.

[Драгана Милошевић]

Молитва друга светом НИКОЛАЈУ чудотворцу

О, свесвети Николаје, прекрасни угодниче Господњи, наш усрдни заступниче, и свуда у невољама брзи помоћниче, помози мени грешном и утученом у овом садашњем животу, умоли Господа Бога да ми опрости све грехе моје које од младости своје починих у целом животу мом, делом, речју, мишљу и свим чулима својим, и при исходу душе моје помози мени кукавном, умоли Господа Бога, Саздатеља свих твари, да ме избави ваздушних митарстава и вечних мука, како бих свагда прослављао Оца и Сина и Светога Духа, и твоје милостиво посредовање, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Молитва трећа светом НИКОЛАЈУ чудотворцу

О, свеблаги оче Николаје, пастиру и учитељу свих који са вером прибегавају твоме заступништву, и усрдном те молитвом призивају, брзо похитај, и избави стадо Христово од вукова који га растржу, и светим молитвама својим огради и сачувај сваку хришћанску земљу од побуна, земљотреса, најезде туђинаца и међусобног рата, од глади, поплаве, пожара, покоља и изненадне смрти, и као што си се смиловао на три човека што су били у тамници, и избавио их од царева гнева и посечења мачем, тако се смилуј и на мене који сам у тами грехова умом, речју и делом, и избави ме од гнева Божјег и вечне казне, да би ми, због твог посредовања и помоћи, и због Свога милосрђа и помоћи, Христос Бог подарио да тих и безгрешан живот проживим у овом свету, и да ме избави стајања с леве стране, а удостоји са свима светима стајања с десне стране. Амин.

[Драгана Милошевић]

fb

[JESSY]

Николај Чудотворац 149803.p.jpg?0.2754594678990543 Светост се не може сакрити. Она је као свећа стављена на свећњак и као град који стоји на гори. У првом случају обасјава простор око себе. У другом – види се из далека, без обзира на то с које стране човек да јој се приближава. Светост савладава растојања између људи и епоха. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да након више векова непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне. Такав је Николај Чудотворац. Кад би међу светима могла постојати завист или такмичење у поштовању од стране људи многи би попреко гледали Николаја. А како и не би! Овако масовним поштовањем на свим континентима не може свако да се похвали. Али међу светима, наравно, нема зависти. Међу њима владају молитва и искрена љубав. А ми, путници и дошљаци, који савладавамо свој земаљски пут, имамо озбиљну тему за размишљање. Узрок за масовно и вековно поштовање Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Он је притом тако вешто сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да нам нису познате скоро никакве чињенице из његове биографије. Слава је нашла Николаја након што је напустио Земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале). Спомен на светог Николаја обележавамо најмање два пута годишње, а често чинимо службе сваке недеље четвртком и упућујемо му своје молитве. У предновогодишње време у овом поштовању има великих примеса клоунаде која љути људе који заиста воле свеца. Треба покренути питање о облицима и начинима поштовања Николаја који би заиста прослављали угодника Божијег и доносили нам реалну корист. «Угледајте се на мене, као ја на Христа,» рекао је у једној од својих посланица апостол Павле. То није просто појединачан позив, упућен конкретном аудиторијуму. То је духовни закон. По овом закону човек стиче корисне навике, учи и расте угледајући се на оне који су бољи од њега, који су отишли даље од њега и зову га за собом. Важно је истаћи да Павле не каже «угледајте се на Христа», већ «угледајте се на мене, као ја на Христа». То значи да узвишеност угледања на Господа не полази одмах свима за руком, већ прво треба да учимо од оних који су блиски Богу. Сад опет упутимо мисаони поглед према Николају Чудотворцу. У чему можемо да се угледамо на њега и како да кроз угледање покажемо максимално поштовање према свецу? На пример, тајним чињењем добрих дела. Ово није баш најпријатније дело за човека којег разједају тајне болести, који жели похвалу и жуди за славом. Али, управо је то оно по чему се прославио Николај, који је анонимно помагао људима који би доспели у невољу. Није тајна да нам светитељи оживљавају Јеванђеље Господа Исуса Христа оваплоћавајући га у свом понашању. Дакле, реч Божија нам говори о «Оцу, Који тајно», «Који види тајно и узвраћа јавно» и позива нас да молитву, милостињу и пост не чинимо да нас људи виде, већ ради Господа. Међутим, уобичајено често читање ових речи ни из далека не доводи до њиховог испуњавања на делу и ми настављамо да чинимо добро тајно желећи признање и похвалу. Потребни су нам примери. Потребни су живи људи који су реч и мисао претворили у дело и који се заповестима нису руководили од прилике до прилике, већ стално. Такав је Николај. Он је срцем добро знао оно што је рекао један од отаца Египта, тачније: најпостојаније и најисправније је добро које се чини тајно. Николај је из света желео да оде како би у монашкој осамљености служио Богу постом и молитвом тако да му ништа не одвлачи пажњу. Али, Бог, Који човека познаје боље него што човек сам себе зна, показао је Николају други пут. Овај пут се састојао у бризи за паству и животу међу бројним људима које колебају страсти. Тако је подвижник био лишен спољашње осамљености и био је приморан да тражи унутрашњу осамљеност. И у овоме опет можемо да се угледамо на њега. Већ смо укратко рекли нешто о томе да човек ретко схвата лепоту и вредност тајног чињења добрих дела. Своје ионако ситно добро склон је да до краја упропасти и да се лиши будуће награде због саморекламе и овог «трубљења пред собом» које је Христос осуђивао у лицемерима. Николајев лик у овом смислу не само да излива на нас своју топлу светлост, већ нас учи да мењамо свој живот у складу с јеванђељском новином. А његова друга лекција коју нам упућује састоји се у потреби да чувамо и васпитавамо свог унутрашњег човека. Монашком животу су склони веома малобројни. Али, за повремено бежање од испразности, за ћутање и молитву, треба да пронађе времена свако онај ко није окренут на наличје и ко не живи само спољашњим, ко чува и штити свој унутрашњи свет. Извор снаге за човека је кад стоји један на један пред Господом. И онај ко је учинио много јеванђељски великог и корисног треба само једном својом страном да буде окренут ка свету и људима. Друга половина његовог живота треба да буде скривена у Богу, у општењу с Њим. Честитке, поклони, црвени кловновски носеви, џакови на леђима, дечји смех, браде од вате... Никољдан је наравно, још и дечји празник. Али и у ово весело врзмање с очекивањем изненађења било би лепо унети јеванђељски квасац. Ради се о томе да су деца за време овог (а и не само овог) празника усмерена на добијање различитих добара: пажње, нежности и поклона. А и сама, кад напуне известан број година, могу бити не само потрошачи добара, већ и творци сваког добра. «Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш где је тајна његове познатости и љубави према њему? Тајна је у томе што је памтио и испуњавао речи Писма: «Блаженије је давати него примати.» Указаћеш поштовање Николају Чудотворцу ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози други који заостаје у учењу да усвоји предмет који знаш и разумеш боље него он. Данас и увек подели на одмору сендвич с другом из клупе. Размишљај о другима, а не само о себи. Јер, давати не значи само предавати из руке у руку новац или ствари. Могу се давати време, снага, знање, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу.» Овакво поштовање свеца је врло тражено и оно, нажалост, засад још није главни и општеприхваћени начин да се Николају изрази своја љубав. И још један врло важан моменат. Николај је сад житељ Небеског Царства. Разговор о њему је одличан начин да се поведе реч о бесмртности душе, о духовном свету, о непобедивости добра које је учињено у име Божије. Ако је с децом често тешко или немогуће говорити о мученицима због страшних мука које су претрпели, о свецу као што је Николај може се говорити увек. Само да лик свеца не буде превише «увијен у целофан» и «сладуњав». Само да се не сведе све на деку с џаком, на дечја писма с молбама за поклоне, у којима се види да се апетит генерације која расте озбиљно распламсао. Њима више није до чоколадица. Дечица све чешће моле за плеј-стејшне и нове моделе мобилних телефона. А родитељи, ови «даваоци» и «виновници», ови чести егоисти и тајни атеисти, гануто се кикоћу над писмима и молбама своје дечице. Добро је ако светац не примети много тога ситног и ништавног у нашим празницима који су му посвећени. А ако примети и разгневи се? Јер, предање нам говори о шамару коју је од Николајеве руке добио Арије. А то значи да светац није дат како би бесконачно делио поклоне или се бринуо о онима који плове водама. Он ревнује за Истину. Треба да га поштујемо тако да не осетимо његов длан на свом образу. Уопште, треба размишљати о поштовању светаца. Да их не бисмо поштовали само службом и богатом трпезом. Јер, могу се наћи и други законити и благочестиви начини да свецима изразимо своју љубав. На дан сећања на сваког од јеванђелиста можемо у храму организовати читање одговарајућег Јеванђеља. А и сваки светац чије су књиге ушле у Библију може се поштовати на овај начин. На дан сећања на Јована Милостивог или Филарета Милостивог, Сам Бог заповеда да се на свеце угледамо у делима љубави. На дан сећања на Симеона Столпника, наравно, човек се неће попети на сто, али може да покуша да искључи мобилни, телевизор и компјутер и да нека три сата поседи у тишини. Потребни су стваралаштво и свеж поглед. Пошто ни сами свеци нису законици и формалисти, већ у највишем степену занимљиви и дубоки људи. Дакле, зима је, предосећај Божића, осећај тајне у студеном ваздуху и још једно сећање на светог Николаја. Како ћемо славити?