Вести из Руске Православне Цркве

[Guest Оливера]

ЧЕЧЕНИЈА: ПРВИ ПУТ ПОСЛИЈЕ ВИШЕ ГОДИНА ВАСКРШЊЕ БОГОСЛУЖЕЊЕ У ГРОЗНОМ СЛУЖЕНО НОЋУ

Објављено од стране Светигора на 5. април 2010.

ГРОЗНИ, 5 априла - Први пут послије више година у храму Архангела Михаила, у Грозном, престоници Чеченије, Васкршња литургија служена је ноћу, саопштава сајт Ставропољске епархије.

У овом храму редовно богослужење је обновљено 2004. године, али се свих претходних година, из разлога безбједности, Пасхално богослужење служило ујутру на сам дан Васкрса.

У Васкршњој литургији је учествовало стотинак вјерника, међу којима су били не само житељи Чеченије, него и они који су раније живјели у Чеченији. Вјерници су стигли из Вороњешке и Каљининградске области, Ставропољског краја и других региона Руске Федерације.

[Guest Оливера]

КЕН ХЕНСЛИ ИЗ ЧУВЕНЕ ГРУПЕ URIAH HEEP ЧЕСТИТАО ВАСКРС ИГУМАНУ СЕГИЈУ (РИБКО)

Објављено од стране Светигора на 7. април 2010.

МОСКВА, 6. априла – Кен Хенсли из легендарне британске групе Uriah Heep честитао Васкрс игуману Сергију (Рибко) и православним вјерницима.

„Драги оче Сергије! – пише Хенсли –Веома ме је обрадовао глас од Вас и честитка и одговарам Вама и вашим ближњима на исти начин од свег срца. Ово васкршње вријеме заиста је посебно и потпуно се слажем са вашим одређењем Васкрса као Празника над празницима, достојног Цара Царева! Туга Великог петка, смијењена радошћу Недјеље, увијек ме подсјећа на то, како сам благословен тиме што сам упозано Спаситеља, и како је Он постао најважнији у мом животу… у ствари Он и јесте мој живот!“, истакао је у свом писму музичар.„Срећан сам што можемо наставити наше контакте и са нестрпљењем чекам да опет са Вама подијелим хљеб“, закључио је аутор писма.

Како је раније саопштила информативна агенција Руске новости, у јулу 2009. године Кен Хенсли је посјетио познатог мисионара игумана Сергија Рибка у московском храму Силаска Светог Духа, чији настојатељ је отац Сергије. Свештеник је био један од иницијатора доласка Кена у Русију и у омладински логор на Селигеру, гдје је поменути музичар имао концерт.

http://www.blagovest-info.ru/index.php?ss=2&s=3&id=33539

[Guest Оливера]

РУСКИ СВ. СИНОД

У Петрограду је заседао Св. Синод, размотривши делатност Цркве у последња два месеца, од свог последњег заседања. Образовано је „Синодално одељење Московске патријарпије за затворско служење“, на челу са епископом красногорским Иринархом. Нов је и Синодални комитет за односе за козаштвом, као и Патријаршијски савет за културу, на челу са архимандритом Тихоном (Шевнуковим), који треба да негује контакте са делатницима и организацијама културе. Основана је и Комисија за црквене дечје домове и бригу о њима. Седам епархијских и викарних епископа је премештено. Изабран је још један викарни епископ за Минск, са титулом „борисовски“. Донета је одлука да се у календар унесе име свештеномученика Филумена под датумом 16/9. новембар, по угледу на Јерусалимску патријаршију, која га је недавно канонизовала.

Деведесет година после затварања, обновиће се Зајконоспаски манастир, стотинак метара удаљен од Црвеног трга у Москви. Основао га је Борис Годунов 1600. године, ту је био први центар богословског образовања, претеча данашње Духовне академије. Сада је именован игуман, а братство би се уселило за две године.

Крстопоклоне недеље патријарх је служио у Казанској катедрали Петрограда, која је при завршетку рестаурације. Саграђена је 1811. У време бољшевика у њој је био „Музеј историје религије и атеизма“. Поново је освећена након повраћаја 1998. године.

Поводом Крстопоклоне недеље, у свим руским храмовима читана је посебна посланица патријарха Кирила у којој он храбри вернике да наставе са Великим постом и да имају на уму чињење доброчинства. „Нека пут ка празнику Васкрсења буде праћен подвигом делотворне љубави према ближњима“.

Над гробовима својих родитеља на петроградском Бољшеохтинском гробљу, патријарх Кирил је служио помен. Отац, протојереј Михаило, умро је 1974. а мајка Раиса, наставница немачког језика, умрла је 1984. године.

[Guest Оливера]

ЦРКВЕНО  ШКОЛСТВО

Учебни комитет Московске патријаршије интензивно припрема реформу духовног образовања. Њену неопходност помињао је још блаженопочивши патријарх Алексије и затражио конкретне предлоге. Њих већ има, тичу се богословија и академија. Некадашњи систем 4 година богословије и 4 академије, био је замењен са 5+3. Применом Болоњског процеса може се прећи на 3+2+3, или 4+1+3. Разматра се увођење специјализације на академијама, и то четири: богословска, црквено-практична, црквено-историјска и библијска.

Како је наступила „глобализација образовања“, уз постојање „океана информација“ у коме се мора сналазити, студенте треба подучити у оријентацији и самосталном раду. Не треба да „доминирају лекције“, као до сада, јер је то „пасивност примања знања“.

„Модификација концепције духовног образовања“ наложена је од патријарха Кирила, њоме се сада бави већи број стручних клирика, а о разним димензијама промена говори се на све већем броју конференција и симпозијума.

[Guest Оливера]

АТОМСКИ ИНСТИТУТ

Патријарх Кирил је посетио МИФИ – Московски инжењерско-физички институт, да би осветио капелу посвећену Смољенској икони Богородице. Том приликом проглашен је за почасног доктора наука.

Ово је најважнији руски институт за атомску физику.

Руска наука је деценијама напредовала великим корацима, а у последње време запажа се назадовање. За постизање научног подвига потребна је и аскеза. Неки имају дилему „дискотека или библиотека“, а ко „побеђује себе“, тај бива личност, напоменуо је првојерарх. Човек никада до сада у историји није толико оправдавао грех, толико уклањао разликовање добра од зла.

Црква је „по природи“ конзервативна, али је она у својој историји „одржавала баланс између неопходности очувања вредности и њихове актуелизације“. Реформација је стављала, пак, нагласак само на актуелизацији. Патријарх је одговарао на питања студената о космосу, „црној енергији“, „антиенергији“, рекавши да пред тим не треба имати страх, јер ни материја „није зло“. Бог је то створио, а ђаво покушава да разара. Зло, пак, потиче из „природе самог човека“.

[Guest Оливера]

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА

Првих дана марта презентован је 22. том „Православне енциклопедије“ која се односи на слово И (од Икона до Инокентије).

Обухваћени су, на пример, појмови иконопис, иконопоштовање, иконоборство, иконостас, светитељи и делатници са именом Илија, Иларије, Иларион (Велики, Кијевски, Капрал, Шукало, Тројицки, Оптински, Алфејев), философи Владимир и Иван, појмови: икономија, император, инвеститура, имовина црквена, индивидуа, индулгенција, инквизиција, Индија, Индонезија, Индуси, Инка цивилизација. Следећи том, по плану, изашао би за три месеца.

Енциклопедија се издаје од 2001. године. По стручним проценама, треба да изађе још 60 томова, што може да потраје „још 20 година“. Сафинансијер пројекта, московски градоначелник Лушков, недавно је, на седници Издавачког савета енциклопедије, затражио да се рад „интензивира“. За десет година је издата тек четвртина томова. Овај предлог за сада није наишао на реакцију. Иако се дошло до слова И, указано је на то да је обим материјала по разним словима веома неравномеран. Биће још неких слова која ће се морати обрадити у неколико томова. Ангажован је изузетно велики број сарадника, не само из Цркве. Ради се о највећем енциклопедијском подухвату у историји хришћанства. Могуће је да 2030. године буде укупно око сто томова.

[Guest Оливера]

Православни хришћани славе Благовести

6.04.2010

Неколико стотина снежно белих голубова ће се 7. априла винути у небо Русије. Православни верници обележавају једну од главних црквених празника, Благовести пресвете Богородице. Ова свечаност подсећа како је арханђео Гавријил донео Деви Марији радосну вест о предстојећем рођењу Исуса Христа.

У Русији се Благовести веома поштују – рекао је представник Московске патријаршије, свештеник  Георгиј Рошчин у интервјуу за нашу радио-компанију и наставио.

                                                   

Управо од овог библијског догађаја почиње историја доласка Спаситеља Исуса Христа у свет. Зато је празник Благовести увек обележаван у Цркви са великим пијететом, управо као почетак спасавања човечанства већ од стране Исуса Христа. Сам од себе, празник је веома дирљив. И постоји огроман број икона, савремених и старих, на којима се интересантно и дубоко приказује како је Дева Марија, захваљујући својој покорности и васпитању, стекла могућност да постане Пресвета дева и Богородица.

Благовести се увек радосно обележаване у Русији.  У стара времена био је обичај да се овог дана птице пуштају из кавеза на слободу. Уосталом, ова традиција и данас постоји – саопштио је православни свештеник.

                                                   

У Православној цркви до сада постоји традиција према којој патријарх Москве и целе Русије после литургије у главном храму Московског кремља, саборној цркви Благовести, пушта птице на лободу. Овај обичај је настао зато што се сматра: управо на дан Благовести Свети дух се спустио до Деве Марије, па је дошло до њеног зачећа Богочовека, Исуса Христа зато је традиција пуштања голубова на овај дан је традиционални црквени догађај.

Узгред речено, у предреволуционарној Русији неколико дана пре Благовести у центру Москве стварани су редови дућана, где су продавани најбољи голубови из свих крајева земље.  У совјетско доба, када је религија била у немилости, овај обичај је пао у заборав, па је препорођен тек 1995. године. тада је 15. поглавар Руске православне цркве Алексије Други пустио у небо одједном 250 снежно белих птица.

На дан Благовести верници морају да долазе у храм ове, да се моле Мајци Божјој и да јој се захваљују на спасу човечанства који је учинио њен син, Исус Христ. Пошто је о. г. Ускрс био раније, него обично - 4. априла, Благовести су дошле на Светлу недељу, прву недељу после Ускрса, када хришћани морају да славе чудо ускрснућа Исуса Христа, да размењују поклоне и да чине добра дела.

[Guest Оливера]

МОСКВА, 7. априла - 7. априла, у сриједу Свијетле седмице, а на празник Благовијести, напунило се 85 година од упокојења светог Тихона, Патријарха сверуског.

Након завршетка богослужења у Благовјештанском саборном храму Московског Кремља, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил посјетио је Донски ставропигијални мушки манастир.

У Великом сабору манастира, поглавар Руске цркве, у саслужењу епископа и свештенства служио је молебан поред мошти светог Тихона. Богослужењу су присуствовали и бројни атамани, државни посленици, представници других религија.

Патријарх Кирил се присутнима обратио празничном бесједом.

Након службе, Свјатјејши Владика испред Великог сабора, по традицији, у част празника Благовијести, пустио је у небо бијеле голубове.

http://www.sedmitza.ru/news/1096407.html

фото: http://www.patriarchia.ru/db/text/1133126.html

[Guest Оливера]

Поводом 85. годишњице упокојења светог Тихона Московског

Свети Тихон

На Благовијести, 7. априла 2010. г навршило се 85 година од праведне кончине светог Тихона (Белавина), патријарха Московског и све Русије. Своје архијерејско служење свети Тихон је отпочео као епископ Алеутских острва и сјеверне Америке. У то вријеме сви православни народи у Америци и Канади били су под јурисдикцијом Московске Патријаршије и његова епархија је покривала цјелокупну територију Америке, Аљаске и Канаде, а сачињавали су је Руси, Грци, Срби, Арапи, Креолци, Алеути, Индијанци и Ескими. У току свог деветогодишњег рада (1898-1907), епископ Тихон је подједнако водио бригу о свим својим вјерницима, које је редовно посећивао, освећивао им цркве и рукополагао вјернике. У продужетку представљамо бесједу коју је свети Тихон изговорио православним Србима у граду Џексон:

Бесједа епископа Тихона у 17. недјељу по Педесетници

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима

(2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети Тихон као епископ у Америци

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви – православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они – инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то – као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или – ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или – који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!

Патријарх Кирил пред моштимасветог Тихона, Благовијести 2010.

У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас – то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих – непрестано их се присјећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом – пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти – или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности – Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.

[Guest Оливера]

Будући Патријарх Тихон - Василије Ивановић Белавин се родио 19. јануара у селу Клин, у породици свештеника. Његовом оцу се једном у сну јавила покојна мајка и предсказала судбину своја три унука. За једног је казала, да ће живети обичним животом; за другога да ће умрети млад, а за Василија је рекла да ће бити велики. Ово предање сачувало се у породици свештеника Белавина. И све се тачно испунило. Ми се сећамо главних етапа његове биографије. Будући Патријарх је са одличним завршио Псковску семинарију, где је од својих сакурсника добио шаљиво-озбиљни надимак "архијереј". (Невољно се у сећање враћа епизода из живота његовог небеског покровитеља - св. Тихона Задонског, коме су се у годинама учења у семинарији, другари такође подсмевали надимком "архијереј" или "кађењем" опанцима.) А касније, већ у Петровградској духовној академији, Василије Белавин је добио нови пророчки надимак - "Патријарх".

14. децембра 1891. године, у цркви Три Светитеља, Псковске духовне семинарије, као њен предавач, 26годишњи Василије Белавин је био пострижен у монаштво са иночким именом - Тихон. Потом га упућују у Холмску духовну семинарију (Варшавска епархија), где он постаје ректор и следи његова хиротонија у епископа. Он је био најмлађим од свих њему савремених јерарха Руске Цркве. Све његово служење је по речи Апостола: "Немамо града који ће остати, него чекамо онај који ће доћи". И у буквалном смислу - странствовање од једног до другог града. Са потпуним самоодрицањем, не жалећи снага, он "напаса" своју паству на Аљасци, у Јарославу, у Виљни.

Фебруарска револуција затекла је Владику у Москви, где је био његов ред да присуствује св. Синоду. У Москви се епархијски сабор припремао да изабере новог московског архиепископа или митрополита. Оберпрокурор Љвов тежио је уништењу Православља. Његово дериште - новине "Московски црквени глас" - устима протојереја А. Ваведењског, саветовале су да се у богослужењу пређе са црквенословенског језика на руски. Устима епископа Бељског Серафима - прекоревале су духовенство, што оно није обележило празничним богослужењима "празник слободе" - 1. мај по нов. календару. Свештеник Смирнов призивао је да се "збаци раса" и постане "свештеником-грађанином", а не предметом подсмеха. Но, ма колико се Љвов трудио да прогура своје, сви његови кандидати су били одбачени од црквеног народа. И на Московску катедру, 4. јула 1917.г бива изабран архиепископ Виленски Тихон, до тада отпуштен Љвовим из Синода. Њему је била и поверена организација Помесног Сабора, који се није састајао више од 200 година.

Ми са страхопоштовањем предстојимо пред тајном изабраништва Патријарха Тихона, јер је он предстојатељ Цркве новомученика и исповедника Руских, који су се прославили у небивалим у историји гоњењима. Он је заједно са Царском породицом - у центру иконе новомученика, насликаној по откровењу свише. Ово нас подсећа на стајање Мајке Божије и возљубљеног ученика код Крста Христовог. Чудесно је да је прослављење Патријарха Тихона било на дан спомена апостола Јована Богослова(1989.г) Читавим својим обличјем, свети Патријарх као да завешта нашој Цркви речима Апостола: "Децо, љубите једни друге!". И ове речи подсећају на његово последње обраћање: "Чеда моја! Сви православни руски људи и сви хришћани! Само на камену исцељивања зла добрим гради се непобедива слава и величина наше Цркве... Следите за Христом! Њега не изневеравајте. Не дозволите да вас победи зло, већ побеђујте зло добрим!" Ово је свагда најглавнији завет - а нарочито у времена, када се зло раскрива у својој пуној снази. Не ставља ли Господ скоро исте речи у уста светог Цара-мученика уочи његове смрти: "Зло које је сада у свету, биће још јаче, али неће зло победити, већ љубав". Свети Патријарх Тихон и Цар-страстотерпец - код Крста Христовог, и сав сабор мученика - код Крста, сваки од њих са Христовим крстом у рукама.

Сав живот светог Патријарха Тихона је у вези са светим Царом-мучеником. Незадовољан тиме, што су на Аљасци и великим градовима Америке, просте стамбене куће претворене у цркве, владика Тихон за време свог служења тамо, обраћа се за помоћ Русији и локалном православном становништву. Император Николај II се први одазива на ову молбу, те се средствима које је он приложио, у Њујорку и Чикагу ускоро граде православни храмови. У години празновања 300годишњице династије Романових, када је Владика био на Јарославској катедри, Цар са породицом посећује Јарослав. Он се обратио Сверуском Цару са речима поздрава и благослова. За време рата са Немачком, Владика је бивао на фронту, чак и под непријатељском ватром. 1916. године, за труд у славу Отачаства, Николај II га награђује брилијантским крстом за ношење на клобуку. Када се Цар злопатио у Тобољску, Патријарх Тихон је успео да му преко Тобољског епископа Гермогена преда просфору и благослов. Сазнавши за зверско убиство Цара, Патријарх је истог дана окупио Саборни Савет, на којем је било одлучено да се без одлагања чине помени за убијеног Цара. А кроз два дана, на празник јављања Казањске иконе Божије Мајке, он је произнео проповед која је постала историјском, - истовремено разобличавајући безбожне убице Императора. То је био почетак прослављења Царских мученика. Тако они иду у сусрет један другом у вечности, код Крста Христовог. Ка оном сусрету, који је представљен на икони, насликаној по откривењу свише.

Немогуће је не видети изузетни удео Божије Мајке у судбини Патријарха Тихона. И ово је тако разумљиво за нас, који знамо за свагдашњи Покров Божије Мајке над Русијом - тим "Домом Пресвете Богородице", а ово нарочито у периодима који су били одлучујући за њену судбину. Сви наши свети прослављени су Њеним благодатним заступништвом, а тим више се шири благослов Патријарха на сав гоњени православни народ, јер он стоји поред Богородице и Крста. Сви главни догађаји у животу Првосветитеља повезани су са Богородичиним празницима. Тако, Помесни Сабор, на којем је био изабран Патријарх, отворен је на дан Успења Богородичиног. После Божанске Литургије у храму Христа Спаситеља, пред Владимирском иконом Божије Мајке - те наше највеће светиње, пред којом се од давнина савршавало помазање на царство и на патријаршијско служење, - старац Зосимовске и Смоленске пустиње, јеросхимонах Алексеј извукао је жреб са именом новоизабраног Патријарха. Пред истом иконом је било крунисање нашег последњег светог Цара. Интронизација Патријарха Тихона била је савршена у Успењском сабору Московског Кремља на празник Ваведења у Храм Пресвете Богородице. А света кончина његова била је на дан Благовести.

Благодарећи овоме дару благодатне простоте, Патријарх Тихон, као и Цар-страстотерпец, ма где је служио, увек је био окружен необичном љубављу народа. Када је дошао час његовог растанка са Холмском земљом, по сведочењу очевидаца, "читав крај је био сметен и проливао је сузе због растанка са омиљеним архипастиром". А житељи Јарослава, праштајући се са њим, за свагда су га изабрали за својег почасног грађанина (случај скоро јединствен у руској историји). Оваква љубав народа према својем архипастиру може се упоредити, вероватно, још само са оним свеопштим поштовањем, којим је био окружен свети праведни Јован Кронштатски. Не задуго пред свој крај, отац Јован му је рекао: "А сада, Владико седите Ви на моје место, а ја идем да се одморим". У овој љубави испунило се такође очекивање народа о обнови патријаршества у Русији после рушења православне монархије: "код нас нема више Цара, нема оца, кога смо ми волели". Свесни да Патријарху прети опасност, верујући су организовали безоружану стражу код његове резиденције.

Тако блиско доживљавају православни људи све што се догађало са њиховим Патријархом, да Господ преко њих тајанствено извештава о часу исхода његове душе. Пре четврт века, ја сам добио јединствени документ од матушке Надежде, последње монахиње Марто-Маријинске обитељи. То је сведочење о јављању 1912.године, преподобног Онуфрија Великог, знаменитог подвижника Тиваидске египатске пустиње (IV век).Ово јединствено у својој врсти чудо у историји Цркве, документовано је духовником велике кнегиње Јелисавете, преподобно-исповедником Сергијем (Сребрјанским). Током многих година преподобни Онуфрије јавља се прогоњеним монахињама пророкује, утешује, предупређује, помаже, спашава. То нису прости снови. Према сновима Црква се односи више него опрезно и одвраћа од вере у њих. Ја ћу навести овде причу о једном од тих безбројних благодатних виђења, зато што је у њему показано, до каквих дубина може достићи истинска простота у Христу. На неколико дана до Божића, тешко болесна Фросја (матушка Љубов), најближа другарица монахиње Надежде, имала је виђење у којем јој преподобни Онуфрије јавља о њеном скором исцељењу. "У сабору обитељи служи Свјатјејши Патријарх Тихон са много духовенства. Храм је препун и Фросја никако не може да се пробије до певнице. Одједном она види: Царска врата се отварају, на престолу у јаслама лежи Младенац. Он устаје и прилази Царским вратима, у рукама држи велики свежањ гранчица, на чијим врховима блистају звезде. Патријарх први прилази и прима од Господа једну гранчицу. А после њега прилази духовенство, певци и народ. Али Фросја никако не може да приђе. Одједном пробијајући се кроз гомилу народа, иде епископ Антонин, обновљенац. Одежда му је поцепана и запрљана блатом, и када је он дошао до олтара, Царска врата се затварају и Младенац одлази. Антонин почиње да моли Патријарха, али му он одговара да ништа не може да учини за њега. Онда он прилази Фросји, говорећи: "па, ти си испосница, замоли једну грану за мене!" - а Фросја одговара: "Ја и сама нисам добила". Свети Патријарх Тихон ју је позвао и замолио да му исприча своје снове. Када је она испричала последњи сан, Свјатјејши је рекао келејнику: "Па, Јакове, ја треба да се припремам за смрт". И стварно, он је умро 25. марта, а сахранили су га на Цвети. И када су на свеноћној сви стајали са упаљеним свећама, тај призор је подсећао на сан са гранчицама на чијим врховима су биле звездице.

Лице Патријарха Тихона одражава црте анђелске смирености, ум, доброту, храброст, приступачност, великодушност, пожртвованост. То је простота дубине и висине. Но, код њега је присутна и једноставност добродушности и хумора. "Све се руши около, - сећа се блиски њему јерарх, - а он "хихи и хаха, и милује мачора". "Ја шаљем своје епископе на југ, - шали се Патријарх, - а они их шаљу на север". Алексеј Јаковљевић Полозов, син келејника-мученика и патријаршијско кумче, кога сам имао среће да причешћујем последњих година његовог живота, испричао ми је како је Свјатјејши волео да се игра са њим, трогодишњим дететом. На његовим фотографијама из тог времена види се горчина и жалост. Али, ма шта се дешавало - увек је била присутна детиња отвореност и поверење према вољи Божијој.

Почетком 1918. године, када су Патријарху саопштили, да се у Петрограду окупио велики одред морнара, да би га ухапсили, а он на то не обраћа никакву пажњу. Усред узбурканог мора догађаја он се буквално понаша као Јона на броду. Келејнику, који је увече дошао да га упозори, да ће ујутро морнари бити у Москви, он је одговорио: "Не сметајте ми да спавам!". Затим је ушао у своју спаваћу собу и крепко заспао. Ујутро су приспела обавештења да су морнари већ у Москви, на Николајевској железничкој станици и да могу у току дана ухапсити Патријарха. Свјатјејшем предлажу да пређе у здање семинарије, где су становали учесници Сабора. Но, он је са уобичајеном за њега мирноћом одговорио, да се никуда неће склањати и да се ничега не боји. Морнари нису дошли. Они су преседели пола дана на станици, а затим се вратили назад у Петроград. У овом безграничном поверењу у промисао Божији је његов подвиг исповедништва. Када је започело откривање светих моштију, Патријарх није могао оставити без одговора такво изругивање и написао је апел у коме се захтева прекид богохуљења. У данима масовног богоодступништва, он је говорио, да је дуг Цркве - "да укаже на људска одступања од великих Христових завета љубави, слободе и братства - и да разобличава дела заснована на насиљу и мржњи, те да призива све Христу". Патријарх се постојано мучио питањем: "Докле се може уступати безбожној власти?" Он је био свакодневно спреман на смрт: "Нека моје име нестане у историји, само ако би то Цркви било на корист", говорио је он. Када је под изговором помоћи гладнима било предузето уништавање Цркве, Патријарх је благословио да се жртвују црквене драгоцености и иступио против насртања на светиње и народно благо. Као последица тога, уследило је његово хапшење, и он се од 16. маја 1922. до јуна 1923. године налазио у заточеништву. Нове власти нису сломиле светитеља, већ су биле принуђене да га пусте. Више пута је предузиман атентат на њега. У једном од таквих покушаја убијен је келејник Свјатјејшег, Јаков Полозов. Патријарх је завештао да га после смрти сахране поред њега. Последње године свог живота, он прогоњен и болестан, није пропуштао ни једног празничног или недељног богослужења. 23. марта 1925. год., Свјатјејши Тихон је савршио последњу Литургију. Незадуго до смрти, рекао је: "Сада ћу ја уснути. Ноћ ће бити дуга-дуга, тамна-тамна". И на дан Благовести Пресветој Богородици отпочинуо је у Господу. Он је запитао келејника: "Колико је сати?" - и добивши одговор, рекао: "Па, слава Богу!", а затим је три пута поновио: "Слава теби Господе!" - као после Причешћа, - два пута се прекрстио и тихо отишао ка Господу. Усред светлости и славе, он наставља да пребива у оној ноћи, кроз коју треба да прође до скончања века наша Црква. Но овај прелаз је крсни, и ми не говоримо случајно да је Благовест - зора Васкрсења.

Руски Дом, бp. 4 2005.

[Eniz]

Kako kod vas čovjek postaje svetac?

[obi-wan]

Prvo se lepo krstis, i tako postanes udeonicar/zajednicar Bozijeg plana/domostroja spasenja, i to svojevoljno i bez prinude, ono, sto bi rekli, od srca...

Trudis se kroz zivot da budes covek, da zivis po savesti, a sto omanes popravljas cim stignes... koristis svoje talente na slavu Boziju i na dobro svih ljudi i cele prirode/vasione...

Prema svojim mocima izucavas Rec Boziju i kroz ceo zivot hranis se duhovnom hranom, kako bi obnovio i konacno presazdao svoju porusenu covecnost...

Kad vreme dodje i Domacin te pozove u vecnost - ides, a ako je Bogu ugodno da objavi tvoju svetost (pod uslovom da si je zadobio, jelte) onda On po svojoj neuporedivoj premudrosti ostavi poneki trag ili materijalni dokaz o tome - kao u ovom slucaju (sto se najcesce i desava) netrulezno, celebno a cesto i mirisljavo telo...

Prevazilazeci prirodne zakone, Bog se tako pokazuje njihovim neprikosnovenim vlasnikom, a nama daje neprestanu utehu i radost, pokazujuci i na taj nacin (kroz netrulezna tela svetih) da je uvek tu sa nama, da brine o nama, i obasipa nas paznjom i ljubavlju...

Kad se pronadje (mi kazemo obrete) netrulezno i celebno telo nekog svetog, onda sva Crkva, sacinjena od sluzeceg i carskog svestenstva (od klira i naroda) svojom Crkvenom svescu sama prepoznaje svetost doticne licnosti, i to jos i pre formalnog usvajanja ove cinjenice... cesto i kroz mnostvo iscelenja bolesnih i drugih natprirodnih dogadjanja koja se desavaju nad telom svetog, kroz sta mi najpre i vidimo i prepoznajemo dejstvo blagodati (nestvorene energije) Bozije...

Eto, onako ukratko, mada ima o ovome da se zbori u tomove... 0409_feel

[Guest Оливера]

hvala за ову беседу Св. Тихона.  :bla:

Слава Господу!

[Guest Оливера]

Више о обновитељском покрету у Русији

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,3977.msg103413.html#msg103413

[Guest Оливера]

Поглавари Руске и Александријске Цркве изразили саучешће поглавару Пољске Цркве

Патријарх Теодор II и патријарх Кирил

Арх. Мирон

Патријарх Александријски и све Африке Теодор II и патријарх Московски и све Русије Кирил, који се налази у посјети Александријској Патријаршији, изразили су саучешће митрополиту Варшавском и све Пољске Сави, поводом смрти предсједника Пољске Леха Качињског са члановима делегације, међу којима је био и архиепископ при војсци Пољске Мирон.

У поруци двојице провојерараха се каже:

На свијетлу радост пасхалне седмице бацила је сијенку вијест о страшној несрећи која је задесила Пољску и братску Пољску Православну Цркву. Трагична авионска несрећа однијела је живот предсједника Републике, као и многих истакнутих политичких и друштвених радника. Међу пострадалима је и наш драги сабрат, православни свештенослужитељ Војске Пољске, архиепископ Гајновски Мирон. У њему је богољубива паства изгубила једног од најзначајнјих и најактивнијих архијереја, који је посветио многе године ревносног труда у духовном винограду пољског Православља.