Истина=Живот=Заједница (Евхаристија=Црква)

[Александар Милојков]

"Живот Евхаристије јесте живот самог Бога."

митрополит Јован Зизиулас

Изволите, часни оци, браћо и сестре хришћани, теолози, лаици и сви остали богољупци. Ова митрополитова храбра тврдња је његов закључак у анализи богословља раних Отаца Цркве: Светог Иринеја Лионског и Светог Игњатија Богоносца. Не, ово није метафора. Ово митрополит тврди као апсолутну истину: да је живот Евхаристије живот самог Бога. Како?

[Никола Ђоловић]

http://upodobljavanje.wordpress.com/2011/10/27/%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b4%d1%83%d0%bc%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82%d0%b8-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b5-%d0%b5%d0%b2%d1%85%d0%b0%d1%80%d0%b8%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%98%d0%b5/

[Александар Милојков]

Па, не бих се сложио да је баш све надумно. Постоји нешто што је не само схватљиво, већ би и требало да обавезно буде схватљиво за нас хришћане. Потпуна апофатика исључила би нас као словесна бића. Апофатика, свакако, има своје место у теологији, али никако није и не може бити све сведенео под апофатику. Јер, ако је све "надумно" и изван наше моћи поимања, како онда знамо да је Христос Истина? Само вера? Па, сви верници овога света имају веру. Али, немају сви Христа. За Христа се ваља мало потрудити.

[Никола Ђоловић]

[Александар Милојков]

И? Ово би значило да треба да ћутимо? Добро, онда да ћутимо.

[Guest - . . .-]

Ово би било питање "како Бог јесте" и о њему свакако да можемо и морамо разговарати јер се то тиче и нашег постојања. Ако је Црква икона Бога а Евхаристија као Срце и Живот Цркве, онда је свакако ова мудра и смела изјава Митрополита тачна. Евхаристија је живот Бога. Зато је наше учешће у Литургији уједно и наше учешће у животу Бога, тј. и сами имамо живот. Христос нас то и учи да једемо Његово Тело и пијемо Његов Крв и имаћемо живот.

Ово није питање шта је Бог него "како Бог" те зато апофатика овде нема места,

[Александар Милојков]

Управо тако оче. Долазимо до појма личности, као апсолутног појма, који онтолошки везује Бога и човека. Човек је призван на обожење не оним "шта" Бог јесте, већ "како" или "ко" (мала исправка оног твог поста) Он јесте. Нажалост, тешко ово допире до нашег православног човека, чак и до православних теолога. Бојим се да ако би поставили питање разлога Христовог оваплоћења, да бисмо добили одговоре који су ближе теологији Анселма Кентрберијског, него теологији Светог Иринеја, Игњатија Богоносца и других Отаца. Та веза тријадологије, христологије, пнвематологије и еклисиологије са нашим животом, остаје само јалова академска расправа. Нажалост.

[Guest - . . .-]

Да, хтео сам да кажем "шта", исправио сам грешку.

Мене ово заиста занима. Покушавам то да пренесем и деци на веронауци и верном народу који долази у Цркву. Разумевање Евхаристије као живота самог Бога, тј. да Бог постоји као савршена заједница Трију Божанских Личности у љубави и слободи (које су уједно и основни принципи за разговор о Личности) и нама треба да помогне да схватимо Литургију као заједницу у љубави и слободи. Због тога ми не гледамо ко је какав у Цркви (знате оно "нећу да идем у Цркву због оних што су били комунисти, или овог попа или оног тамо што је ушао у моје имање...") у смислу етичких квалитета ( о овоме можемо посебно), већ као дете Божије, ако хоћете и као самог Христа. Верујем да знамо да смо сви иконе Христа у Литургији јер чинимо Његово Тело. Зато и кажемо да изван Цркве- Литургије нема спасења. О чега спасења? Од смрти.

Никад није много да се и овог пута сетимо моје омиљене мисли мог омиљеног старца, светог Софронија Сахарова:

Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија.

[Александар Милојков]

Наша је грешка што кад кажемо Евхаристија мислимо само на претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову (Причешће). Отац Шмеман је писао лепо о томе. Кад кажемо Евхаристија онда бисмо требали да мислимо на целокупно Сабрање, на догађај Литургије=Цркве. Тек онда ће нам бити јасније како је то Евхаристија живот самог Бога, уколико се одлепимо од схоластичког фокусирања на "несхватљиву трансубстанцију".

[Александар Милојков]

Требало би сами себи да поставимо питање: Има ли Христа на Литургији пре епиклезе и претварања дарова у Тело и Крв? Или: Како је Христос присутан кроз Цркву?

[Sinergija]

Може човек и да схвати како Бог јесте,али да не уме то да објасни. crvenilo

[dragisa]

Наша је грешка што кад кажемо Евхаристија мислимо само на претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову (Причешће). Отац Шмеман је писао лепо о томе. Кад кажемо Евхаристија онда бисмо требали да мислимо на целокупно Сабрање, на догађај Литургије=Цркве. Тек онда ће нам бити јасније како је то Евхаристија живот самог Бога, уколико се одлепимо од схоластичког фокусирања на "несхватљиву трансубстанцију".

znam da ce me mnogi iskritikovati zbog ovog mog shvatanja ali cu postaviti sledece pitanje: da li postoji i jedan dobar razlog ili valjan teoloski argument koji bi osporio da reci molitve koje se izgovaraju pred pricesce a koje glase "...jos verujem da je ovo samo precisto telo tvoje i ovo sama precista krv tvoja..." ne ukazuju na hleb i vino vec na onoga samog koji sa trepetom prilazi putiru?

[dragisa]

20. То је, наиме, оно опевано усиновљење, које се не завршава само на томе називу као што је то случај код људског усиновљења нити има достојанство само по себи. Јер, код нас људи се дешава да усвојени синови имају само заједничко име са родитељима и да им је отац само по томе заједнички, јер нису рођени од једнога оца нити су изазвали порођајне болове заједничкој матери. Овде пак постоји и истинско рођење и заједништво са Јединородним, и то не само по називу, већ и по ономе што је у стварности, односно по крви, по телу и по животу. А шта је веће од тога но да Отац Јединороднога препозна у нама Своје удове кад на нашим лицима угледа само обличје Свога Чеда (Јевр. 2,13)? И зашто говорим о усвојеном синовству, кад нам је синовство по природи и блискије и сродније, и кад су они који су тако рођени више деца Божија него што су деца својих родитеља, и то толико више колико је ближе сродство деце са својим стварним родитељима него са наметнутим? Шта је, наиме, то што родитеље чини нашим истинским родитељима? Од њихових тела имамо ово тело, и од њихове крви саздан је наш живот. Тако је и са Спаситељем: ми смо тела од Тела Његовог, и кости од костију Његових. Али, велика је разлика између једне и друге заједнице. Јер, код природног својства садашња крв не припада више и родитељима, него је њихова била пре но што је постала детиња, а то је оно што чини род, односно да оно што сада деци припада најпре беше родитељско. Плод заједничарења у Евхаристији је у томе да крв, којом ми сада живимо, постаје Крв Христова, а тело, које за нас савршава свету Тајну, постаје Тело Христово; заједнички су исто тако и удови, а заједнички је и живот са Животом Христовим.

21. Истинска заједница двеју личности чини да једна иста ствар једновремено буде присутна код обојице јер кад је поседује само један од њих, и то најпре један па потом други, тада ће они пре бити растављени него што ће заједничарити. Наиме, тада нема онога што их спаја, јер оно што је само код једнога, не може се истовремено налазити код обојице; према томе, нити они истински узајамно заједничаре, нити су икада заједничарили, већ оно што је заједничко, што најпре припада једноме, а после другоме, представља некакво обличје заједнице. И као што неко не би могао бити сустанар са оним ко је исту кућу настањивао пре њега, не би могао бити заједничар у власти и стварима и бригама са било ким ко га је наследио. Заједничар је онај ко, осим што настањује са неким исто место и користи се цстим стварима, такође делује са њим у исто време. Истоветно се и овде одиграва, јер немамо потпуну заједницу тела и крви са својим родитељима, пошто они нису у њима учествовали истовремено са нама; са Христом пак уистину заједничаримо јер нам је са Њим све заједничко: и тело, и крв, и удови.

22. Ако је, опет, заједница тела и крви са оцем оно што децу чини децом, јасно је да смо са Спаситељем сроднији преко свете Трпезе него са властитим родитељима кроз заједничку природу. Јер, Господ нам није само једном подарио живот саздавши нас, те нас потом напустио као што су то родитељи учинили, него је увек уз нас присутан и сједињен са нама, и управо нас тим Својим присуством оживљава и одржава. Кад се деца раставе од родитеља, ништа их не спречава да и даље живе, али кад се удаље од Христа, ништа друго им не преостаје но да умру. А зашто не бих поменуо и оно што је највеће од свега? Немогуће је, наиме, да се синови самостално изграђују и живе уколико се не раставе од својих родитеља. Али, управо то раздвајање јесте оно што најпре доприноси томе да једни рађају, а други да бивају рођени; синовство остварено кроз свете Тајне почива у сапостојању и у заједничарењу, а раздавајање од Христа представља пропаст и погибао.

23. Дакле, ако израз "сродство" означава неку заједницу, те указује, чини ми се, на оне који су заједничком крвљу сједињени ипак једина заједница остварена крвљу, односно једино сродство и синовство, јесте оно којим постајемо заједничари Христови. Због тога оно допуњује природно рођење, јер "онима који Га примише", вели Јован, "даде власт да буду чеда Божија" (Јн.1,12), иако су рођени од родитеља телесним рођењем, а то рођење претходи овоме духовном које се овде одиграва. Али, ово друго рођење је толико надмоћно над оним првим да ни трага ни имена од онога није преостало; и тако, свештени Хлеб, уводећи новог човека, у потпуности искорењује старога. То је, дакако, дело свештене Трпезе; јер "они који Га узеше... не родише се од крви" (Јн.1, 12 - 13).

24. У вези са питањем када "узимамо", покушајмо да разумемо саму реч и за коју од Тајни је она изречена; имам на уму, свакако, реч "узмите" (Мат. 26,26 и даље). Јасно је, наиме, да смо овом речју призвани као на какав обед, при коме Самога Христа и у руке узимамо, и устима окушамо, и у својој души се са Њим сједињујемо, и телом се спајамо, и своју крв са Његовом мешамо. С правом је придодато "једите". Онима, дакле, који на такав начин Спаситеља узимају и до послетка Га у себи чувају, Он је пригодна Глава, а они су Њему подобни удови природно је, дакле, да удови буду рођени истим рођењем као и Глава. Није оно Тело потекло од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве (Јн.1,13), већ од Бога, Духа Светога; "јер што се у њој зачело", каже Писмо, "од Духа је Светога" (Мат. 1,20). Природно је да и удови буду рођени на тај начин, јер то исто рођење Главе беше рођење блажених удова. Рођење Главе је, уистину, представљало саздавање удова. Ако рођење представља почетак живота за свакога, а започети живот значи родити се и пошто је Христос живот за оне који су у Његовој близини они су рођени онога часа кад је Христос рођен у овом животу и кад је ступио у њега.

[dragisa]

.... Плод заједничарења у Евхаристији је у томе да крв, којом ми сада живимо, постаје Крв Христова, а тело, које за нас савршава свету Тајну, постаје Тело Христово; заједнички су исто тако и удови, а заједнички је и живот са Животом Христовим.

21. Истинска заједница двеју личности чини да једна иста ствар једновремено буде присутна код обојице јер кад је поседује само један од њих, и то најпре један па потом други, тада ће они пре бити растављени него што ће заједничарити. .....

?

stvar za razmisljanje

[Milan Nikolic]

Митрополит Ј. Зизјулас као и увек када говори о тријадолошким и еклисиолошким темама има кључна објашњења, директна и разумљива. То су теме на које теолози треба да се фокусирају.

Логос Божји је сишао у постојање творевине и постао Човек. Он као Бог - Један од Пресвете Тројице - уноси Себе као Личност у постојање творевине, узима природу човека - и носи је као Личност. Све у природи творевине сада постаје Тело те Личности. Свако ко се сједини са Христом и одржава то јединство постаје храм и тело Христово. То је један живот, један начин постојања који је Божији, иако је реч о две природе, божанској и човечанској.

Једна од кључних потреба сваког хришћана је да упозна и прихвати Бога као Личност, Бескрајног, Беспочетног. Заправо, постоје Три Личности Бога, Тројице која се прожимају на суштински начин, и та суштина је само једна али је Личности три. Зато кажемо - Света Тројица. Али само један од Тројице је ступио као Личност у наше постојање узевши нашу природу на Себе. Дошао је као Личност поневши људско тело, и људску природу и вољу. Он је једина Личност од људи која није створена као људска, него је беспочетна и рођена у вечности од Оца.

Погледајте сада, који верујете у Христа и Бога, како све поприма живот Божији, живот Сина Божијег и Очевог. Све што је циљ хришћана налази се у љубави Сина и Оца и Духа Светога, сабирајући нас у Телу и Цркви Бога и Сина Јединородног. Тај живот којим Црква живи јесте живот Сина у заједници и љубави Оца заједно са Духом Светим.

Ко није познао Бога као љубав и заједницу Сина и Оца и Духа Светога који нас сједињује у Телу Христовом и чини нас једним, рођеним од Бога, онда није ни постао прави хришћанин који испуњава поменути циљ. Господ привлачи хришћане Литургији да би се сјединили и живели као једно Тело. Зато је сваки индивидуализам и свака себичност крајње опасна и душегубна. Јеванђеље нас учи и указује шта је потребно за спасење и који је начин хришћанске заједнице потребан. Заједништво и љубав, помагање и дељење добара једини је пут спасења јер је то заједништво једно Тело Христово.

Одавно се нисам расписао на форуму, и драго ми је што се поново подстиче оваква тема.