Прелест

[Иван ♪♫]

@@Aquilius Cratus, 

 

u svojoj silnoj želji da demantuješ sagovornika, tražeći nekakve logičke nedoslednosti, nekad stvarno napišeš smešne stvari

[Aquilius Cratus]

@@Aquilius Cratus, 

 

u svojoj silnoj želji da demantuješ sagovornika, tražeći nekakve logičke nedoslednosti, nekad stvarno napišeš smešne stvari

 

 Ako nista drago mi je da sam te nasmejao posto vidim da konstruktivno ne mozemo razgovarati.

[Иван ♪♫]

 Ako nista drago mi je da sam te nasmejao posto vidim da konstruktivno ne mozemo razgovarati.

 

pa brate, ne razumemo se oko nekih prostih stvari, a ja stvarno ne znam kako drugačije da ti napišem šta mislim

[Иван ♪♫]

ajde, pročitaću šta sam pisao, i na šta, pa ćemo probati da se sporazumemo

[Aquilius Cratus]

Drugi put, uz neku tvoju ziku i ladno pivo.

[Иван ♪♫]

Drugi put, uz neku tvoju ziku i ladno pivo.

 

dobro, ajde, nisi smešan :)

 

Da budem iskren do kraja, šta sam time hteo da kažem i zašto se ne razumemo, moj utisak, koji svakako može biti pogrešan, je da se uhvatiš za detalje, izvučeš ih iz konteksta i prenapumpaš, i onda kažeš ,,e, to ti ne valja" - pa normalno da ne valja kad je prenapumpano, ali onda kao takvo i nema mnogo veze sa onim što je sagovornik hteo da kaže. Sad izvini što ti dajem ovako ličnu opasku, ali sam se gore izleteo.

 

Smatram da treba pre svega da pokušamo da shvatimo opšti stav sagovornika, šta je u globalu hteo da kaže, jer jezik nije savršen, i teško da ko može savršeno izložiti svoje misli. Volim pre svega da sagledam širu sliku.

 

Iako mene ne interesuje da li će se psihologija nazivati naukom ili disciplinom ili kako god, jer cenim njene rezultate, a ne ime, to ne implicira automatski da mislim da niko ne treba time da se bavi (neki bi rekli logička greška :P), naprotiv, i to me ne čini nikakvim postmodernistom, i zar je potrebno da eksplicitno naglašavam takve stvari.

 

moja opaska na tekst se odnosila na to da izjave tipa ,,jerotićevci, analitičari, koji paradiraju po tv-u i sede po fakultetima" i sl. ne treba da imaju mesto u ozbiljnom tekstu, i naravno nemaju veze sa argumentacijom da li je psihologija nauka ili ne

 

a za pivo ćemo lako

[DankaM]

i to me ne čini nikakvim postmodernistom,

 

Ja sam postmodernista

 

Smatram, doduše, da psihoterapija treba da ima sopstveno mesto, ne kao deo psihologije, već kao zasebna oblast.

Sad, postoje razni načini istraživanja u psihoterapiji, ali neki njeni modaliteti se više od drugih "opiru" kvantitativnim istraživanjima, 

koja su, strogo rečeno, naučna u "pravom" smislu te reči.

Konkretno, psihoanalizu je teško posmatrati i proučavati van njenog teorijskog okvira, te dobijamo hermenautičke krugove; međutim, meni to nešto ne smeta, i ne verujem da će psihoanalitička terapija nestati, mada mislim da se već radi na njenom vremenskom skraćivanju (npr. bDIT - Brief Dynamic Interpersonal Therapy) i na razvijanju testovnih instrumenata za kakvo-takvo registrovanje efekata.

[JESSY]

 

 

(...)Суштина спиритистичке заблуде је не у томе што спиритисти желе да дознају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве, која је, по речи ап. Павла, "стуб и тврђава истине" (1 Тим. 3, 15). Већина њих долазе у цркву на богослужење, учествују са православнима у молитвама, тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе непријатељски, сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнања и доживљавања, и тек у својим посебним скуповима "сеханама", долазе до пуне истине и сазнања. Не задовољавајући се откривењем које је дао Господ Исус и Дух Свети Цркви, они траже готово свакодневно ново откривење, заборављајући опомену Св. ап. Павла: "Ако бисмо вам ми, или анђео с неба проповедали Еванђеље друкчије него што вам проповедасмо, нека је анатема" (Гал. 1, 8). Све што нам је потребно за спасење Господ Исус и Дух Свети откривају нам преко Еванђеља, сабора и св. Отаца. Инсистирати, из просте радозналости, да оно што нам није откривено, или зато што не бисмо могли разумети, или зато што нам не би било од духовне користи, ипак дознамо околишним путем, нити може бити добро, нити изаћи на добро. А то баш чине спиритисти, по речи московског митрополита Филарета: "Слично лоповима спиритисти настоје да отворе врата вечности лажним кључевима".

Измењено Мај 1, 2013 од Дејан Бићанић

[JESSY]

Борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи. Бог преко пророштва објављује своју љубав, "а сагласно овој Црква живи и дела". Према Милтијаду, апологету из II века, дар пророштва постојаће у Цркви "до последњег доласка Господа". И данас се Црква, као и у доба монтаниста бори против лажног пророштва. Још Папије Јерапољски говори о лажним пророцима и указује на њихове ознаке. Лажни пророк, вели: "Не долази где су сабрани људи праведни, него их избегава; лепи се уз људе двоједушне и празне и у тајним местима пророкује и вара их говорећи свагда празно, по њиховим жељама, јер празним и одговара... А кад дође где су сабрани људи праведни, који имају дух божански, и кад се они помоле тад се онај човек показује празан, и дух земаљски од страха бежи од њега, постаје онај човек нем и сасвим побеђен не могући ништа да каже... Тако и пророци празни кад дођу међу праведне духове, какви дођу такви и остану". Тако бива и са спиритистичким медијумима у присуству људи правоверних и истински побожних.

[JESSY]

Осим тога, од особитог је значаја да је благодат пророштва у Цркви увек била у вези с благодаћу "расуђивања" (1. Кор. 14, 29) и "разликовања духова" (1. Јов. 4, 1). Због тога, како разложно расуђује проф. Афанасјев: "Пророштво се састоји из пророкових речи и црквеног испитивања, а то значи да пророштво припада Цркви као откривење њој и за њу. Изван Цркве не може бити расуђивања и испитивања пророчке речи. Реч пророка речена ван Цркве престаје бити пророштво, а сам пророк је лажни пророк, зато што је пророштво служење Цркви и бива у њој самој".

 

Као непогрешно начело треба да нам буде опомена Св. Пахомија Великог: "Треба угушивати у себи сваку жељу за откривењем (виђењем). Коме треба открити и шта - ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно. Колико ми имамо искуства, таква је жеља увек била почетак преваре. Ђаво је посеје, и кад успе да је разгори и увуче, успева и да обмане виђењима и откривењима лажним".

[JESSY]

Даље спиритисти греше што за себе веле да су "прави богомољци" о којима је говорио Господ жени Самарјанки (Јов. 4, 23) да he се молити Духом и истином, те да је стога на њиховим "сеханама" присутан Дух Свети. Међутим Духа Светог ту не може бити, јер је Он у Цркви Православној, као што вели Св. Иринеј Лионски: "У њој је Бог поставио апостоле, пророке, учитеље и уопште дејства Духа. Стога где је Црква онде је и Дух Божији, и где је Дух Божији онде је Црква и свака благодат. А Дух је истина". Према Св. Јовану Златоустом, Дух Свети је начело постојања Цркве: "Кад Дух не би био присутан не би било Цркве; ако Црква постоји јасно је да је Дух присутан". И савремени богослови говоре о томе исто: "Црква је благодатни организам, вели проф. Афанасјев, не зато што је некад примила дарове Духа које она чува као у некој ризници, нити зато што неки у њој примају харизму, него што она живи и дејствује Духом. Она је место његовог дејства. Нема живота у Цркви, нема дејствовања у њој, нема служења у њој без Духа, најзад нема без њега ни саме Цркве. Основана Христом на Тајној Вечери, она се остварила на Педесетницу кад је прослављени Господ послао ученицима Духа. Почевши од тог дана Дух живи у Цркви, и Црква живи Духом". Једнако о том говори проф. др Јустин Поповић: "Христос је Духом Светим у Цркви и Црква је Духом Светим у Христу. Христос је глава Цркве; Дух Свети је душа Цркве", и даље: "Уствари у Богочовечанском Телу Цркве целокупни подвиг спасења обавља се Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он је који вером усељује Господа Христа у срца наша; Он је који нас помоћу св. Тајни и св. врлина сједињује са Њим. И опет: Он је Којим се у човечанском свету остварује све што је Христово: целокупни Богочовечански домострој спасења, јер је Он Душа у Богочовечанском Телу Цркве".

[JESSY]

Као што је безуспешно тражити Цркву изван Духа Светог, тако је исто безуспешно тражити Духа Светог у заједницама које не припадају Цркви. Св. Иринеј Лионски изрично каже да не могу имати дејства Духа они који не приступе Цркви, и да се од ње, као од материнских груди храни за живот сваки који црпе из пречистог извора који истиче из тела Христовог. Не може, дакле, бити сумње да се онај који се јавља у мрачним собама таквих заједница и издаје за Духа Светог "лажа и отац лажи" (Јов. 8, 44).

[Volim_Sina_Bozjeg]

Zele spiritualisti da doznaju Istinu samo je ne zele i drugima.

Uvek i uvek se iznova iscudjuju sto Hristos svakom dobrom srcu koje Ga trazi daruje Istinu tj. Sebe Samoga.

I tu se moc pod znacima navoda za spiritualiste zavrsava.

[JESSY]

На спиритистичким сеансама јављају се демони

 

Даља погрешка спиритиста је њихова вера да се душе покојних могу по вољи јављати људима и давати одговоре на њихову љубопитљивост. Јављање пророка Мојсија и Илије на Тавору, као и јављање духа Самуиловог Саулу изузетне су појаве у Св. Писму с циљем да покажу да је Исус Христос Господ живих и мртвих и да није против Закона и Пророка, као што су говорили фарисеји (Јов. 9,10). Јављање духа Самуиловог допуштено је да изобличи грех Саулов, одступања од Бога и обраћања жени "с врачарским духом". У том истом смислу треба схватити јављања душа упокојених о којима се говори у Житијама Светих. Ова јављања су "искључиви случајеви који су се догодили по особитом Божјем благоволењу према Његовим изабраницима". И према учењу Св. Отаца немогуће је да се душе покојника јављају по вољи и жељи живих. Св. Јован Златоусти вели: "Није могуће овуда блудити души која се већ оделила од тела", јер је "Бог за душама умрлих запро врата вечности и ни једној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио дозволом да може шкодити и варати људе".

[JESSY]

Зато је јасно да се на спиритистичким сеансама јављају демони, као што вели блаж. Августин: "Никаква моћ ђаволска, никакво заклињање не може дозвати душе умрлих, и потом се јављају не душе умрлих, него демони".

 

Спиритисти греше и у томе што знају да њихови духови износе више пута лажи, а затим наредбе које су у моралном погледу недопустиве, или као што каже проф. Титов, "да њихови духови могу побуђивати људе на преступе и обмањивати оне који их из простог љубопитства изазивају... Осим тога привидна откривења духова и њихови зли савети често су доводили до ослабљења морала, растројства начела породичног живота и сваковрсних злочина". Многи спиритисти, по наређењу духова побратиме се и посестриме (што Црква забрањује), "духовно се везују", као што они веле, али се често те "духовне" везе завршавају телесно, блудом и другим гресима. Разуме се само по себи да би то било немогуће кад би та наређења долазила од Духа Светог, анђела, или душа светих.