"Умрећемо и то нас чини срећним" - Р. Докинс

[Александар Милојков]

"Умрећемо и то нас чини срећним." Р. Докинс. Шта мислите о овом смислу живота?

"We are going to die, and that makes us the lucky ones. Most people are never going to die because they are never going to be born. The potential people who could have been here in my place but who will in fact never see the light of day outnumber the sand grains of Sahara. Certainly those unborn ghosts include greater poets than Keats, scientists greater than Newton. We know this because the set of possible people allowed by our DNA so massively exceeds the set of actual people. In the teeth of these stupefying odds it is you and I, in our ordinariness, that are here."

Намерно ову тему стављам у философију, јер се и ради о философском питању, а и да бисмо му пришли из различитих перспектива, не само хришћанских.

Изволите...

[w.a.mozart]

deluje mi kao neko ko je prihvatio život u najosnovnijem,da ne kažem,životinjskom smislu...

jedimo i pijmo jer sutra ćemo umreti... ako njega to zadovoljava-nemam ništa protiv ali postavlja se pitanje-kako je došao do toga da ga ovakva egzistencija zadovoljava-da li su različiti pogrešno interpretirani hrišćanski ideali dali potporu ovome

o iskustvu vaskrsenja da ne govorim

[Јован Чакарески]

Tipican primer nemanja smisla u zivotu. Egzistencijalni Vakum sto bi rekao Cika FRANKL.

Toliko relativizirati coveciji zivot je ravno huli nad istim, za nauku jos ostaje, zivot, jedno veliko cudo.

[Александар Милојков]

Да ли примећујете како Докинс схвата онтологију, (постојање)? Да ли видите како изгледа када се постојање поистовети са суштином, природом, са оним "шта", а када се оно "ко", личност, посматра само као феномен суштине? Јер, само у таквој онтологији, онтологији суштине, проблем смрти готово и да не постоји. Оно што је стварно постојање јесте природа, општост, а не појединачно, личност. Општост не умире. Умире само личност, појединачно, индивидуа. Међутим, природа преживљава. Молекули, ДНК, суштина преживљава. Да ли нас то може утешити пред трагедијом смрти? Има ли наде да човечанство схвати да је личност једина права онтологија и да је због тога смрт трагедија и "последњи непријатељ"?

[brana]

Смрти! Где ти је жалац?

[Tigrosav]

"Умрећемо и то нас чини срећним." Р. Докинс. Шта мислите о овом смислу живота?

Ne samo da si izjavu izvukao iz konteksta, nego si još i pogrešno preveo, a ovi što su davali odgovore se nisu ni potrudili da pokušaju da shvate , već onako... po automatizmu.... samo smo mi lepi i pravedni...

[Александар Милојков]

Па добро, хајде ти онда преведи боље па нам напиши своје мишљење?

Можда је овако боље: " Умрећемо и то нас чини срећницима."

[brana]

Мене питате???

[Александар Милојков]

Тигрослава.

[brana]

Супер, ми змајеви смо ионако легенде.

[Juan Valdez]

"Умрећемо и то нас чини срећним." Р. Докинс. Шта мислите о овом смислу живота?

"We are going to die, and that makes us the lucky ones."

Ниси добро превео. Не чини нас срећним то што ћемо умрети. Него смо једни од ретких срећника који су уопште добили могућност да умру, што значи да смо се једном родили. Није у питању радовање смрти. Али смрт свакако постоји. А пошто је он атеиста и не верује да има било чега после смрти, решење налази у окретању оптимизму. Смрт је реалност и ту не можемо ништа да променимо, па хајде онда да не гледамо с те стране. Нисмо несрећни што ћемо умрети, него смо срећни што смо се родили. Искористимо живот на прави начин. Не знам одакле одмах закључак да он обавезно позива на животињско схватање живота, на једење и пијење, тим пре што то нигде не помиње, већ помиње Њутна и Китса. Није сваки атеизам уједно и бесмислени хедонизам. Мислим да ово може да буде једна лепа поука свима нама. Без обзира да ли верујемо да је смрт апсолутни крај или прелазак у нови живот, овај живот сада и овде треба искористити на најбољи могући начин, јер смо га ничим заслужено добили (било да нам га је подарио Бог или смо извучени на лутрији свих могућих ДНК). Подсећа ме на ово:

Znate, sad ću nešto da vam kažem što nije za televiziju, mada prenosi, o čemu ja ponekad razmišljam. Jedno ljudsko biće je jedan od 40.000 spermatozoida, taj jedan je uspeo, 39.999 nisu uspeli, znači vi ste šampioni, svako ko se rodio on je već pobednik. On je već uspeo u odnosu na 40.000 drugih. I onda kažete - ma, šta mi je život, sad ću da uzmem drogu, sad ću da, ne znam, se napijam. Pa, stani, čoveče, tvoja odgovornost je i pred Bogom i pred sobom ogromna, ti si pobedio u najvažnijoj od svih utakmica, živ si, rodio si se i uradi nešto pozitivno sa svojim životom. (Zoran Đinđić)

[antics]

Ја бих ипак рекао да је овде проблем психолошки, а не филозофски. Онтологија је овде само оруђе за филозофичарење, које, опет, треба да пренесе један ментални склоп до тачке "неполудети".

Овде се говори да смо срећни(ци) што ћемо умрети, јер смо уопште почели да постојимо. Пошто постојимо, а то је такорећи статистичка грешка, онда се тиме требамо задовољити. Суштина поруке текста би требало да буде "чудо" постојања, а не смрт сама. Међутим...

Фројд би свакако увидео други смисао овог текста, а то је мирење са смртношћу. Ако се сетимо да је философија некоћ била "уметност (или техника) умирања", онда је уствари првобитна интенција овог текста сасвим јасно видљива: не само да смо срећници што ћемо умрети, него смо и срећни што ћемо умрети. Уствари, утапање у ништавило је веома примамљив концепт. Препоручујем да прочитате роман "Одисеја у свемиру 2001." - роман је написан после сценарија, али је много вреднији од филма. Има такве психолошке приказе, да се човек најежи. Е, сад, ја о крају говорим. То је нешто што човека - а нарочито атеисту - мора да фасцинира. Тако да опет имамо појаву једне природне религије: фасцинација непознатим (или, баш ако хоћемо, полупознатим, познатим само у оквиру претпоставки).

[Александар Милојков]

Нисам ни мислио да Докинс тврди да нас смрт чини срећнима, зато сам и ставио цео пасус да се види контекст. Пажњу сам хтео да скренем на схватање саме онтологије.

[Guest - . . .-]

Тигрослава.

Тешко да ће Тогрослав успети да одговори, барем не пре два месеца када му бан истиче.

Не знам како би чика Докинс ову његову философску-неегзистенцијалистичку поставку могао да објасни мајци која је изгубила дете. Треба да се радује затп то њено дете треба да се радује јер је умрло...

[Александар Милојков]

Докинс покушава да осмисли, отупи, смрт, да јој одузме трагичност. То је, свакако, за похвалу. Међутим, да ли успева у томе? То би било питање за дискусију на овој теми.