Jump to content

Оцени ову тему


Препоручена порука

ХРИШЋАНКА У СВЕТЛУ СВЕТИХ ЖЕНА МИРОНОСИЦА

 

mironosnice.jpg

 

Које су то жене којима се Господ прво јавио? Јеванђелисти нам о њима дају довољно података. Међу њима је прва Марија Магдалина, позната грешница из које је Христос својевремено изагнао седам бесова, тј. седам смртних грехова: гордост, среброљубље, блуд, гњев, завист, чревоугодије, лењост.
Друга је Марија мати Јаковљева и Јосијина (Мт. 27,56); трећа - Саломија жена Заведејева, а мати апостола Јакова и Јована (Мк. 15,40); четврта - Марија Клеопова (Јн. 19,25); затим пета и шеста: „Јована, жена Хузе пристава Иродова и Сусана и друге многе које служаху њему имањем својим“ (Лк. 8,3).

 

 

Прве две Марије и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк. 16,1; Лк. 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване Мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем. Но, тај назив оне носе и по једној много важнијој околности. Те свете жене су биле прве благовеснице и проповеднице Христовог Васкрсења и оне су повратиле мир и спокојство међу народ и ученике Христове које беше обузео страх, неспокојство, разочарење, неверје када су видели свога Учитеља да је издахнуо на Крсту. И по томе, дакле, повраћеном и на свагда учвршћеном спокојству - миру оне носе с правом то заслужено име, поред кога је уследио још и назив Равноапостолних жена, због њихове ватрене проповеди Васкрсења Христова, највеће, најглавније и најважније истине хришћанске вере. Јер Васкрсењем Христовим, као историјским фактом, утврђују се и оснажују и све друге истине, а без њега оне се колебају, падају и руше. Отуда апостол Павле и каже: „А ако Христос не уста, узалуд проповиједање наше, а узалуд и вјера наша“ (И Кор. 15, 14).

Колико год је важна чињеница да се васкрсли Богочовек јавља прво женама и Марији Магдалини - јунакињама које љубав према Христу не напушташе и онда када се сви испред Крста разбегоше, и које храбро ноћу на Његов Гроб пођоше - толико исто је важан и поздрав њиховог васкрслог Учитеља. Све те жене Мироносице прве су чуле, а преко њих и све жене хришћанке, прву и најрадоснију реч коју је Богочовек изговорио после свога васкрсења, поздравивши их најлепшом речју: „Радујте се!“ Прву реч после свога Васкрсења Христос је упутио жени, јер кроз жену долазе деца, радост и спасење, нараштај који наступа, и миран починак старости у гробу, која једино спокојно у исти се спушта са васкрслим Христом, који је својом смрћу уништио смрт и даровао живот вечни.

Када се васкрли Богочовек јавио својим ученицима, поздравио их је са: „Мир вам!“ и „Не бојте се!“ а жене, дакле, поздравио је са: „Радујте се!“ Јасно је да је оваквим поздравом жени дао до данас највећи дар и признање, ослобађајући је и подижући је до равноправног односно равноапостолног значаја и трона. Ову радост жени донео је и дао је Васкрсењем својим Богочовек, васкрсавши спутану и палу жену попут Марије Магдалине, јер је познато да је у историји старих народа све до Христа, духовно стање женино било и поред све културе Старог века исувише бедно у породици, и у друштву и у држави. Шта више, што је култура била већа, жена је падала све ниже и дубље у ропство које је пружало ужасне слике и примере њеног моралног пада.

Управо у доба када је римски цар Август преко државних закона употребио сва средства да од брака створи „државни строј за множење потомства“ одобравајући конкубинат - многоженство, а презирање нероткиња, сиромашним селима Галилеје пролазио је Богочовек Господ Исус са својом узвишеном Божанском појавом и науком. За њим су ишле масе народа и мноштво жена, без обзира на порекло, сталеж и узраст. Јеванђелист нарочито истиче да су му многе жене служиле „имањем својим“ (Лк. 8,3). Где год би се Христос појавио долазиле су и жене, да их задахне божанском чистотом, којој жена нарочито тежи; долазиле су му да их подигне, узвиси и да преко њих морално подигне и препороди читав свет Старога века.

Христос није учио као што су налагали закони Старога века, да жену нероткињу треба отпустити, већ је тражио да човек не раздваја и не раставља оно што је Бог саставио. Христос је дао браку дотле непознату сврху, уздигавши га у правду бескрајног усавршавања супруга тако, да брачници дају једно другом могућност да у брачној вези подигну што потпунији Божији лик, те и рађање деце из такве одухотворене заједнице све више престаје да буде од воље човечје и телесне, већ бива и постаје све више од воље Божје. Један свети отац је рекао: „Хришћанка није више жена у апсолутном смислу мужевљева, већ је управо Христова, који ју је подигао из кала... Зато је жена живо огледало човеково, у коме се вазда огледају благодатна својства Христова, управо она је лик и слава човекова, као што је и Христос био на земљи лик и слава Очева“.

НОВИ ЗНАЧАЈ ЖЕНЕ

Овај нови, високи и пресудни значај жене у историји преокренуо је Богочовек Христос, а Духом Божијим руковођена истакле су га свете жене Мироносице које су прве и чуле прву реч васкслог Богочовека: „Радујте се!“

Христос зауставља разјарене ревнитеље закона, који су хтели да каменују прељубницу, и решава један од најтежих социјалних проблема, који се спустио са своје најчистије висине до кала, а у који је тадање друштво било бацило жену, и Он је подиже, буди у њој свест и савест и упућује је у нови живот: „Иди и не греши више!“

Христос ослобађа и спасава награђени тип жене Старога века и света, тип који св. Јеванђелист приказује у Марији Магдалени коју је Богочовек ослободио од седам бесова, па је диже чак до лика равноапостолскога. Марију Магдалину као јеванђелску личност зна и  историја. Живот и рад Магдалинин у проповедању Васкрслог Христа није легенда, већ је и у историјском светлу приказан од двојице ауторитативних историчара и хроничара - Кедрина и Константина Порфирогенита за које готово у свим данашњим енциклопедијама дословно стоји да су од њих „вести добијене из веома поузданих извора, и данашња их научна критика високо цени“. Тако Кедрин пише: „Марија, дошавши у Рим, предстала је императору Тиберију и подневши му на дар црвено јаје казала је: „Христос Васкрсе!“ И таквим начином почела је пред њим своју проповед о васкрсењу Христовом, а хришћани првих векова дознавши о таквом простосрдачном примеру ове жене, почели су то подржавати и при помињању васкрсења Христовог даривати један другом црвена јаја. Обичај тај мало помало распространи се и постаде свеопшти у хришћанству“.

ЦРВЕНО ЈАЈЕ МОЋНОМЕ ТИБЕРИЈУ

Није Марија из Магдале случајно понела црвено јаје моћноме Тиберију многобожцу. Филозофи његовог времена су говорили како је васиона постала из јајета. Заборављено је да Речју Божјом „све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало“ (Јн. 1,3) и да у Божјој Речи - Христу „бјеше живот“ (Јн. 1,4). Узевши јаје из којег се на тајанствен начин рађа живот, Магдалина га је обојила црвеном бојом, символом крви, страдања а и радости и понела моћном императору. Тиме је хтела да каже ова кћи Израиљева, као што вели Благовеститељ Охридски, да је успомена на јагњећу крв, којом су Јевреји за време Пасхе у Мисиру прскали врата својих кућа да би их мимиошао смртоносни гнев и уморство њихових првенаца, замењена новом Пасхом - Крвљу Христовом. И још: да Христом постоји све што постоји, да је у њему живот, њиме да живи све што живи и да је он Богочовек, као што је за себе рекао: „Васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25).

Празник св. жена Мироносица - Дан хришћанских жена као и сви празници и сви дани у годишњем кругу „Цркве Васкрсења“ везани су за главни, односно реалан факат Васксења Христова. Тај факат Христовог Васкрсења, како каже о. др Јустин Поповић „непрестано се разраста у многомилионити живот свих хришћана, јер су хришћани тиме хришћани, што су вером  у васкрслог Христа постали његови сутелесници. тј. чланови богочовечанског тела његовог - Цркве. Отуда Црква и није друго што до непрестано и бескрајно продуживање једног догађаја, једног факта - Васкрсења Христовог. То је организам, нови организам, нова реалност - бескрајна, бесконачна, бесмртна“.

Ову и овакву истину са неизмерном љубављу, ревношћу и храброшћу према свом Учитељу и васкрслом Богочовеку проносила је, благовестила и сведочила је Марија Магдалина целог живота, заједно са осталим светим женама Мироносицама. Та љубав светих жена Мироносица према васкрслом Богочовеку, најбоље се огледа у речима Апостола Павла: „љубав Божија нагони нас кад мислимо ово: Христос за све умрије, да они који живе не живе више себи, него ономе који за њих умрије и васкрсе“. (ИИ Кор. 5, 14-15). А ревност Мироносица попут Аполоса, апостола из 70-те, „беше упућена на пут Господњи, и горећи духом говорише и учише право о Господу“ (Д.ап. 18, 25). Отуда на ову и овакву њихову љубав и ревност надодавала се и храброст о којој св. Јован Златоуст говори: „Жене су способне за велике подвиге, чак и веће него и сами мушкарци“. Зато су свете жене Мироносице, којима су милиони жена хришћанки следовале и следују, прве чуле прву реч и поздрав васкрслог Христа Богочовека: „Радујте се!“ и објављујући његово Васкрсење, истовремено устрашеним и разочараним апостолима и народу враћајући свима веру, спокојство и мир, раздрагано клицале: Христос васкрсе!

Милисав Д. Протић

Православље

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

U Rusiji i malim devojcicama pokrivaju glavu. Ja sam jednom usla ne pokrivene glave, jer nisam tako navikla u Srbiji i odmah mi je prisao djakon da mi kaze da pokrijem glavu, a ja sam mu rekla da se u mojoj zemlji to ne radi, a on me je pitao da li sam udata, i posto jesam da moram da pokrijem glavu, kao udate zene tako pokazuju da su verne muzu. To mi je covek rekao, a posto sam i primetila da drugima upadam u oci gologlava, od tad stalno pokrivam glavu maramom da se ne bih razlikovala, ovde je to prosto neprihvatljivo. E sad ako je to pravilo za udate zene, zasto onda stavljaju malim devojcicama marame, to mi nije jasno. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

U Rusiji i malim devojcicama pokrivaju glavu. Ja sam jednom usla ne pokrivene glave, jer nisam tako navikla u Srbiji i odmah mi je prisao djakon da mi kaze da pokrijem glavu, a ja sam mu rekla da se u mojoj zemlji to ne radi, a on me je pitao da li sam udata, i posto jesam da moram da pokrijem glavu, kao udate zene tako pokazuju da su verne muzu. To mi je covek rekao, a posto sam i primetila da drugima upadam u oci gologlava, od tad stalno pokrivam glavu maramom da se ne bih razlikovala, ovde je to prosto neprihvatljivo. E sad ako je to pravilo za udate zene, zasto onda stavljaju malim devojcicama marame, to mi nije jasno. 

 

 

Rusi se s vremena na vreme pretvaraju u nekakve pravoslavne talibane i fundamentaliste,

ali bar mislim da to nije opsta pojava u Rusiji!

kao u jednom nasem "strogom manastiru" sto ne dozvoljavaju ulazak zenama bez haljina do zemlje i muskarcima sa kratkim rukavima,

a nisu gadljivi na savremenu tehnologiju po manastiru, sve imaju od klima uredjaja pa do monitora sa tac skrinom itd! .mislise.

Jesus said to him, “Away from me, Satan! For it is written: ‘Worship the Lord your God, and serve him only.’'

Matthew 4:10

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Rusi se s vremena na vreme pretvaraju u nekakve pravoslavne talibane i fundamentaliste,

ali bar mislim da to nije opsta pojava u Rusiji!

kao u jednom nasem "strogom manastiru" sto ne dozvoljavaju ulazak zenama bez haljina do zemlje i muskarcima sa kratkim rukavima,

a nisu gadljivi na savremenu tehnologiju po manastiru, sve imaju od klima uredjaja pa do monitora sa tac skrinom itd! .mislise.

 

Ne znam kako je u celoj Rusiji, ali ovde u Moskvi jos ni jednu zenu, devojku, babu, devojciu nisam videla bez marame u hramu. Sad to je obicaj ovde, ne verujem da se pretvaraju, i to samo rade kad ulaze u hram, posle je skinu. Mada jos uvek mozes da vidis ''prave'' ruskinje kako nose marame i po ulicama. Samo uglavnom neke matore. Al dobro.

A sto se tice Manastira, pa mora da postoji neki kodeks ponasanja i oblacenja, to vazi ne samo za manastire vec i za svaku crkvu. Gledam u Srbiji zene dolaze rascupane, neumivene u trenerkama na Svetu Liturgiju, a kad idu u kafic na kafu stave kilo pudera, doterju se, isfeniraju. Ruskinje su uvek lepo i svecano obucene kad dolaze na Liturgiju, mora da se ima neko postovanje kad ulazis u Boziji hram. A sto se tice novih tehnologija po manastirima, ne vidim u tome nista lose.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Шта год био узрок тадашњој жени да се тако облачи, он је нестао код данашње.

Е сад, да ли је нестао стид, смерност, покорност, или неразумност, непросвећеност, незнање нећемо полемисати, пост је и није време за полемике.

Просто, данашња жена није иста као ондашња.

 

Узгред, дивна кратка теза ми је разјаснила многе ствари:

Питање: Када су деца престала да љубе руку старијима?

Одговор: Када су одрасли престали да их благосиљају.

 

Дакле, кад су одрасли зажелели да их ови мали поштују само зато што су старији а не јер су иконе Бога, и кад је љубљење руке био захтев а не последица претходног благосиљања-тада су управо и изгубили њихово поштовање.

Верујем да се слично догодило и са односом муж-жена...

 

Родитељи, благосиљате ли своју децу после молитве? Или можда треба да се постави питање-молимо ли се са својом децом?

"Христос васкрсе, радости моја!"

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kod nas u kući se obavezno pokriva glava kad se moli i kad se ulazi u Crkvu.

Po meni nije stvar u vremenu, već mislim da je totalno nepotrebno pokrivanje na ulici.Ne znam koja je svrha toga.

Što se tiče ljubljena ruku, kod nas je to još uvijek prisutno. Ne zamislivo je da uđem u kuću i da svojima ne poljubim ruku.

To bi bila uvreda i znak ne poštivanja.

  • Волим 1

ALLAH,SOURYA,BASHAR W BASS

w, eh
rah betkoun el waheed

Ja sam Svijetlo svijeta, tko ide zamnom imati će Svijetlo života....Ja sam Svijetlo svijeta, tko ide zamnom imati će Svijetlo života....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kad se to na ovim područjima ne prakticira.Kod nas bi bila takva reakcija da to ne učinim

ALLAH,SOURYA,BASHAR W BASS

w, eh
rah betkoun el waheed

Ja sam Svijetlo svijeta, tko ide zamnom imati će Svijetlo života....Ja sam Svijetlo svijeta, tko ide zamnom imati će Svijetlo života....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Gledam u Srbiji zene dolaze rascupane, neumivene u trenerkama na Svetu Liturgiju, a kad idu u kafic na kafu stave kilo pudera, doterju se, isfeniraju.

Факта је да одећа има неколико циљева: физичке: да нас утопли и заштити од кише и сунца и друго. Сигнализација укључује посебне прилике, нпр. кравата, купаћи костими и друго. Одећа нас приказује јединственима и лако препознатљивима, у униформи се не приказујемо јединственима, јер униформе значе припадност, затим, приказујемо статус, и на крају камуфлажа - војне униформе, или пудери и кармини. Значи, одећа је важан део нашег културног идентитета. @Miriam R. ميريام је чини ми се приступила теми са псхихолошке стране, јер се фокусира на то како доживљава себе, па каже да на цести сигурно неће ходати као бетмен, има осећај за ствари, особине и место и слажем се, постоји тако нека врста сличности између нас и места, ствари, итд, са којима смо блиско повезани. Али је истина и да је лични идентите више "приватан" у односу на друштвени. Овде се треба "обући" у зависности од тога ко си, са ким си у друштву и где се налазиш. Али човек не треба само да се облачи да би неком било лепо него да би били своји. Немојте тако генерализовати, већина српкиња у цркви су пристојно обучене и воде рачуна о личној хигијени, и мушкарци и жене (успутно запажање), у цркву се не иде ради одеће. Срдачно.

Јачи од смрти и лажи

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Шта год био узрок тадашњој жени да се тако облачи, он је нестао код данашње.

Е сад, да ли је нестао стид, смерност, покорност, или неразумност, непросвећеност, незнање нећемо полемисати, пост је и није време за полемике.

Просто, данашња жена није иста као ондашња.

Nema, po meni to apsolutno nikakve veze sa vremenom, postoji kodeks ponasanja, pa ako ne iz postovanja prema Bogu,a to bi trebalo na prvom mestu, onda prema drugima koji veru uzimaju malo ozbiljnije. Ako razmisljamo, to je vazilo za one zene pre 2000godina, znaci danasnje zene bi mogle da ulaze i minicima i kupacim kostimima u Crkvu, posto je to danas uobicajna pojava nu ulici. Treba hram i ulicu razgraniciti. Mada je u SP jasno naznaceno da zena stavlja maramu pred Bogom, a ne pred svetom.

Nestalo je mnogo toga vrlinskog kod danasnje zene, partrijarhat se prevazisao u zapadnom drustvu, s jedne strane, s druge moderna zena nije nikako za podcenjivanje, ume i moze podjednako kao i muskarac i trebalo bi joj na suptlan nacin pretociti tradicionalana uverenja, ako zeli i ako je zaintresovana. A i to je stvar vaspitanja.

Za ljubljenje ruke, da to se skroz izgubilo, osim sto to jos uvek vazi za celivanje svestenicke ruke. Opet vaspitanje, okruzenje, kako ja svoje dete da ucim da mi ljubi ruke, kad niko oko mene to ne radi. Postovanje je isto stvar vaspitanja, manje pitanje ljubljenja ruke i blagosiljanja. Decu od malena treba navikavati na veru, a da bi dete pstovalo roditelje, moraju i roditelji da postuju decu. To vazi i za odnos muskarca - zene, a ne samo insistiranje na nekoj dominaciji i autoritetu-podcinjenosti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ako me je Star Trek nešto naučio to je da se ne mešam u tuđe običaje i kulturu. :D

”We are the Borg. Lower your shields and surrender your ships. We will add your biological and technological distinctiveness to our own. Your culture will adapt to service us. Resistance is futile.”

Mongol General: Wrong! Conan! What is best in life?
Conan: To crush your enemies, see them driven before you, and to hear the lamentation of their women.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Немојте тако генерализовати, већина српкиња у цркви су пристојно обучене и воде рачуна о личној хигијени, и мушкарци и жене (успутно запажање), у цркву се не иде ради одеће. Срдачно.

Dolaze zene u Srbiji i lepo obucene i sa maramama i divota, ne poricem. Odevanje van Crkve je nesto sasvim drugo, ponasanje takodje. U hramu ne mora i nije potrebno, cak nije ni pozeljno da se pokazuje klasna pripadnost, marka odece itd. Najbitnije je da se dolazi skrusenog i pokajnickog srca, sve ostalo pred Bogom nije bitno, ali kada zivite u sredini gde postoje odredjene norme, a to je da u hrma dolazite u suknji i sa maramom, onda je to nesto sto se treba postovati i sto ima svoju svrhu(kao npr, da ne privlacite pozudne poglede ako ste dosli u utegnutim farmerkama, i kosa moze izazvati sujetne poglede).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
  • Гости

Преузето са Политика online

 

 

Же­на тре­ба да по­шту­је му­жа, а муж да је во­ли, ра­ди се све на то­ме да оне по­ста­ну – му­шкар­ци, каже чувена водитељка Дина Чолић

zzene.jpg

 

Ди­на Чо­лић и мо­на­хи­ња Те­о­до­ра Ва­сић (Фото А. Васиљевић)

При­ја­ло је би­ти му­шка­рац на не­дав­но одр­жа­ној три­би­ни „Же­не у пра­во­сла­вљу”. У згра­ди Ваз­не­сен­ске цр­кве би­ло је ве­о­ма те­сно и спар­но, али је вре­де­ло из­др­жа­ти. Јер ре­че­ни­це ко­је су се ни­за­ле, при­ја­ле су сва­ком му­шком уху ко­је се та­мо за­те­кло, као бај­ко­ви­та му­зи­ка: же­на је, да­кле, та ко­ја одр­жа­ва по­ро­ди­цу. Она тре­ба да бу­де до­бра мај­ка, же­на и ба­ка, по­слу­шна су­пру­га. И да при том не бу­де по­кор­на.  

Да су, са дру­ге стра­не, не­ка­да­шњу во­ди­тељ­ску зве­зду бив­ше Ју­го­сла­ви­је Ди­ну Чо­лић-Ан­ђел­ко­вић, мо­на­хи­њу Те­о­до­ру Ва­сић, на­ме­сни­цу ма­на­сти­ра Ва­ве­де­ња у Бе­о­гра­ду, као и ле­кар­ку ур­гент­не ме­ди­ци­не, за­по­сле­ну у Хит­ној по­мо­ћи, др Зо­ри­цу Ку­бу­ро­вић, ко­је су опи­си­ва­ле жен­ску ми­си­ју у пра­во­слав­ном све­ту, слу­ша­ле фе­ми­нист­ки­ње или бор­ци за људ­ска пра­ва – ве­ро­ват­но би све три би­ле осум­њи­че­не за про­ма­чи­стич­ку, ре­тро­град­ну по­ли­ти­ку усме­ре­ну про­тив по­ли­тич­ки ко­рект­не рав­но­прав­но­сти по­ло­ва.

– Же­на тре­ба да по­шту­је му­жа, а муж да је во­ли. Са­вре­ме­не же­не су из­гу­би­ле ту уло­гу. Ра­ди се све на то­ме да оне по­ста­ну – му­шкар­ци. Али, све ка­ри­је­ре, по­слов­не и по­ли­тич­ке, јед­ном про­ђу. И шта на кра­ју оста­је? Не­срећ­на, уса­мље­на же­на без по­ро­ди­це. Ђа­во, ме­ђу­тим, ни­је за­вр­шио свој по­сао са уни­шта­ва­њем пра­во­сла­вља  и по­ро­ди­це. На то­ме се и да­ље ин­тен­зив­но ра­ди – при­ча јед­на од нај­а­трак­тив­ни­јих во­ди­тељ­ки СФРЈ.

На пи­та­ње ка­ко су нај­леп­ше но­ге СФРЈ за­ко­ра­чи­ле у пра­во­сла­вље, Ди­на Чо­лић од­го­ва­ра: 
– Кад сам по­кри­ла но­ге, от­кри­ла сам ум, ср­це и ду­шу. И ја сам жи­ве­ла жи­вот сво­је ге­не­ра­ци­је: од ко­му­ни­зма, хи­пи-по­кре­та, во­ђе­на оним сти­хом: „Узми све што ти жи­вот пру­жа”. У јед­ном тре­нут­ку сам схва­ти­ла – то ни­је то – ка­же она.  
Док­тор­ка Ку­бу­ро­вић је ту кад за­гу­сти, кад те­ло по­пу­сти. Али ле­кар у Хит­ној по­мо­ћи и пи­сац у сло­бод­но вре­ме, тру­ди се да за­ле­чи и по­ко­ју ра­ње­ну ду­шу.    

    
– Иако нас дру­штве­не на­у­ке уче да су му­шка­рац и же­на јед­на­ки у сва­ком по­гле­ду, жи­вот­на прак­са је по­ка­за­ла да је при­хва­та­ње тог на­о­ко исти­ни­тог и већ оп­штег ме­ста у фи­ло­зо­фи­ји, пра­ву, со­ци­о­ло­ги­ји, не са­мо на­шко­ди­ло же­на­ма, не­го и му­шкар­ци­ма, по­ро­ди­ци и оп­штем устрој­ству дру­штва. Оп­ште беш­ча­шће ко­је је же­ну све­ло на сред­ство ра­да, у име јед­на­ко­сти са му­шкар­цем, еман­ци­па­ци­је и сти­ца­ња илу­зи­је по­ли­тич­ких пра­ва и еко­ном­ске са­мо­стал­но­сти, по­че­ло је нај­пре уби­ја­њем ве­ре у же­ни. Тај про­цес обез­бо­же­ња, до­след­но и упор­но спро­во­ђен кроз исто­ри­ју, у на­шем ве­ку је до­вео до ра­за­ра­ња то­ли­ко по­ро­ди­ца, до уби­ја­ња то­ли­ко за­че­те де­це, да ни­је­дан ге­но­цид ни­је ра­ван том зло­чи­ну, ко­ји је у пра­во­слав­ном све­ту по­чео одва­ја­њем же­не од ње­не су­шти­не, ње­ним на­мер­ним и на­сил­ним скре­та­њем са бо­го­чо­ве­чан­ског пу­та.

Та­ко ре­че др Ку­бу­ро­вић. Ка­кав, он­да, она лек про­пи­су­је? Ево ре­цеп­та: 
– Же­на је­сте раз­ли­чи­та од му­шкар­ца – и те­ле­сно и ум­но и осе­ћај­но. Њен жи­вот је раз­ли­чит од жи­во­та му­шкар­ца, а та­ко и тре­ба да бу­де. Њи­хо­ва раз­ли­чи­тост плод је раз­ли­чи­тих основ­них уло­га да­тих му­шкар­цу и же­ни лич­но од Бо­га. Али, за­то што им је Бог дао бе­смрт­ну ду­шу ко­ја ни­је ни му­шка ни жен­ска, му­шка­рац и же­на су рав­но­ча­сни у по­гле­ду сло­бо­де да иза­бе­ру свој пут и да њи­ме иду, сле­де­ћи све­те. И исти су у по­гле­ду че­жње за Бож­јом љу­ба­вљу и у по­гле­ду сна­ге љу­ба­ви пре­ма Бо­гу. Од­сјај те љу­ба­ви огле­да се у њи­хо­вој уза­јам­ној љу­ба­ви, љу­ба­ви пре­ма по­том­ству, на­ро­ду, људ­ском ро­ду и у мно­гим дру­гим љу­ба­ви­ма у ко­ји­ма се ис­по­ља­ва њи­хов пут обо­же­ња.

И мо­на­хи­ња Те­о­до­ра Ва­сић, на­ме­сни­ца ма­на­сти­ра Ва­ве­де­ње у Бе­о­гра­ду, сле­ди тај траг. За­то по­ру­чу­је да је тра­ге­ди­ја чо­ве­ка и чо­ве­чан­ства у тр­ча­њу за ла­жним ци­ље­ви­ма и за­то им жи­вот, ко­ји је нај­ве­ћи дар, ни­је ра­дост не­го не­сре­ћа и јур­ња­ва, ва­ља­ње у пра­ши­ни од ко­је су ство­ре­ни.

– Сва­ки чо­век тре­ба да раз­у­ме и да раз­ми­шља о сми­слу жи­во­та.  Тре­ба да осе­ти и бу­де све­стан од­го­вор­но­сти пред Бо­гом и свим љу­ди­ма. За­тим да се пре­о­кре­не да жи­ви, не за се­бе (јер ће би­ти уса­мљен и не­сре­тан, пра­зан), већ да жи­ви ис­пу­ња­ва­ју­ћи во­љу Бож­ју. Хри­шћан­ство ни­је не­ка бо­го­слов­ска ше­ма, не­го прак­ти­чан жи­вот. Му­шка­рац-муж је по­себ­но слу­же­ње Бо­гу. А ми све то та­ко ола­ко и по­вр­шно схва­та­мо. Муж тре­ба да бу­де до­бар чо­век, уз­о­ран, по­штен, пле­ме­нит, пун раз­у­ме­ва­ња, љу­ба­ви, да бу­де за­штит­ник и стуб сво­је по­ро­ди­це.

Да по­шту­је же­ну и де­цу ко­ју му је Бог дао, јер ће од­го­ва­ра­ти за њих. Муж тре­ба да са же­ном жи­ви у љу­ба­ви и са­гла­сју, да се до­го­ва­ра­ју о све­му, али да је он тај ко­ји до­но­си од­лу­ке, за ко­је и од­го­ва­ра. Не сме да бу­де чо­век ко­ји фи­зич­ки или пси­хич­ки мал­тре­ти­ра сво­ју же­ну или де­цу. Не­го да се бри­не о њи­ма, да вас­пи­та­ва де­цу и чу­ва сво­ју по­ро­ди­цу и свој углед, тру­де­ћи се да кроз све то, кроз за­јед­нич­ки жи­вот ис­пу­ња­ва за­по­ве­сти Бож­је – пре­по­ру­чу­је ма­ти Те­о­до­ра.

 
Александар Апостоловски
објављено: 01.06.2013.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...