Бити жена у цркви

[Guest]

[Anette]

(UVOD IZ ZBORNIKA TEKSTOVA EMINENTNIH TEOLOGA)

Mesto žene u svetu za poslednjih dve hiljade godina nije se nimalo izmenilo. Sve ono, čemu uči Sveto Pismo, čemu uči Crkva, i dalje je životno i aktuelno, i mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno, i onakvo kakvo je odredio Bog rečima: "Da mu načinim (muškarcu) druga prema njemu" (Postanje 2,18). Druga stvar je, što danas, u savremenom civilizovanom svetu, ispunjenom gordošću zbog svojih umišljenih vrednosti i odvojenom od duhovnih korena, žena sve više i više zaboravlja svoju istinsku ulogu i svoje iskonsko mesto u životu, i sve više i više se oseća nesrećnom. Jer ni zauzimanje visokih položaja, ni uspešna karijera - ništa ne može da joj zameni tihu porodičnu sreću, sreću da voli i ima oslonac u licu muža, sreću da rađa i odgaja decu.

A šta se dešava u savremenom svetu? Šta se dešava u porodici?

"Muškarac prestaje u savremenim uslovima da bude glava porodice, - primećuju psiholozi (to je uostalom vidljivo i nestručnom oku). Ova uloga prelazi na ženu, što neizbežno povlači za sobom menjanje psiholoških svojstava savremene žene: nežnost, osećajnost, poslušnost, trpeljivost i mnogi drugi visoki kvaliteti "večne ženstvenosti" po mišljenju mnogih odlaze u prošlost. O ovome govore i frizura savremene žene, i odeća, koje se ponekad skoro i ne razlikuju od muških, i obavljanje teških poslova svojstvenih muškarcu, i rukovodeće uloge koje žene zauzimaju u društvenom životu. "

Na principu jednakosti muškarca i žene zasnovano je danas čak i vaspitavanje dece. Japan je savremena zemlja za koju se ne može reći da je zaostala. Ali u njemu do današnjeg dana postoje "praznik dečaka" i "praznik devojčica", koji se svake godine obeležavaju u celoj zemlji. Tamo se od detinjstva odgaja kultura muževnosti i ženstvenosti. Ovo je pravo "polno vaspitanje" (za razliku od bespolnog) - to znači podizati pravog muškarca i istinsku ženu.

"Obrtanja" polnog vaspitanja, kako priznaju psiholozi, uopšte nisu bezopasne pojave: kao rezultat zanemarivanja osobenosti muške i ženske psihologije javljaju se duboke traume ličnosti i teški porodični konflikti.

Greh narušava harmoniju čovekove prirode. Kako nas uči Sveto Pismo, grehovi roditelja (i praroditelja) mogu da utiču na njihovu decu (Izl. 20,5; 4 Car. 23,32; Plač. 5,7; 1. Pet 1,18), i u mnogome određuju njihov karakter.

Ako se devojčica vaspitava u porodici, gde žena vlada nad mužem, ovaj stereotip ponašanja ona ponavlja i u svojoj porodici. Tendencija da se dominira nad muževima proteže se često kroz mnoga pokolenja. Ako žena, možda svesno, odbija i osuđuje takav vid ponašanja u porodici, koji je usvojila od detinjstva - zapovedništvo, surovost, otuđenje, ona ga u stvarnom životu ispoljava u ophođenju s detetom i s mužem sa poražavajućom tačnošću, - i ne može da promeni sebe nikakvim naprezanjem svesti i volje.

Zajedno s ovim unutrašnja osećanja ovakve žene su daleko od mira i spokoja. Ona oseća da nije pronašla sebe u životu, oseća se kao "mala devojčica", pri potpunom spoljašnjem blagostanju prati je osećaj sopstvenog siromaštva, nezadovoljstva pri opštenju. Nisu spoljašnje okolnosti razlog njene nesreće, već je duševni sklop čini nesrećnom, i takav duševni sklop predaje se njenoj kćeri.

Da, teško je biti ženstvena! Treba menjati ton, treba se odreći naredbodavnosti, preobratiti razdražljivost u nežnu molbu. Vlast nad muškarcem ubija ljubav, izopačuje supružničke odnose, i s "težnjom za vladanjem" treba se boriti da bi se sačuvala harmonija supružničkih odnosa: savetovanje i ljubav. Umesto naredbodavnog tona potrebno je savetovati se, naći zajedničko rešenje - u ime ljubavi. Ovde treba biti naročito pažljiv prema sebi. Inače se vrlo lako može preobratiti u "svadljivu ženetinu".

Pa, da li žena koja živi u svetu i van Crkve, ima mogućnost da promeni sebe? Nema spasenja van Crkve, govore sveti Oci. Samo u Crkvi, i u njenim Tajnama i obredima, mi dobijamo blagodat Božiju, koja nas učvršćuje na putu povratka vrlini, daje nam snagu da se očistimo od greha. Uopšte, vrlina je blagodatni dar. A gde još, ako ne u Crkvi, savremena žena može da crpe snagu za sopstveno menjanje? Na šta ona može da polaže svoje nade, u borbi sa svojim strastima ako ne na pomoć Božiju? "Samo u hrišćanstvu, - piše otac Aleksandar Jelčaninov, - žena postaje jednaka muškarcu, potčinjava višim načelima svoj temperament, dobija urazumljenje, trpljenje, sposobnost da rasuđuje, mudrost. Samo tada je moguća njena zajednica s mužem".

Nije lako biti ženstvena, ali nije lakše ni biti muževan.

Savremeni muškarac počinje da se boji žene, kao dete majke, koja može da ga pošalje u ćošak, stalno oseća uznemirenost, kao da je nešto uradio ili nije uradio ispravno i kako treba. Ali osećaj deteta koje je zgrešilo - nije sigurno osećaj prema voljenoj ženi.

Muškarac mora sebi da vrati "pravo muškosti", da otkrije ženi put ženstvenosti, probudi u njoj ljubav, bez koje žena ne zna za radost i spokoj. Ljubav nisu samo emocije, već i razumna volja. Muškarac mora da uspe da nađe dostojno mesto za "slabiji sasud" i u svom ličnom životu, i u porodici. On mora da postane glava porodice, i žena će na kraju dobiti ono, što je uvek podsvesno želela: snažnog, voljenog i tvrdog muškarca.

Izvor

[Anette]

Ovde možete pročitati celu knjigu: Svetosavlje

[Поинтер]

Kao sto znamo, bilo je mnogo prica oko pokrivanja zena u Islamu, a mene zanima da li je nesto o tome zapisano u Bibliji?

[PetarP]

Kao sto znamo, bilo je mnogo prica oko pokrivanja zena u Islamu, a mene zanima da li je nesto o tome zapisano u Bibliji?

 

Првa посланици Коринћанима:

 

"Сваки муж који се покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју.

И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју (1.Кор. 11,4,5).

 

Настављајући даље, апостол износи разлог зашто је то тако и вели:

 

Муж да не покрива главе, јер је слика и слава Божја, а жена је слава мужа.

Јер није муж од жене, него жена од мужа. Јер муж није саздан жене ради,

него жена мужа ради (1.Кор. 11,7-10).

 

О томе Патријарх Павле овде лепо збори

 

[Ignjatije]

Покривање и откривање главе

 

Држећи се прописа св. апостола Павла (I Koр. 11, 4-15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави, а хришћанке покривене главе.

 

Скидање капе постало је општепримљеним знаком пажње, уважења и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знаке и облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе.

 

Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. - Коса је наиме нарочито женски украс па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности, жена је на богослужењу морала покрити своју главу велом.

[Danijela]

A i vrlo je praktično imati pokrivenu glavu.

Imam dugu kosu koju jedva obuzdavam i šnalama i marama mi dođe kao spas. Prilikom poklona mi ne smeta, ne leti unaokolo i ne udaram oko sebe nikog, ne ulazi mi usta...

Nagledala sam se zapaljenih kosa od sveća samo tako.

[Ленка*]

A i vrlo je praktično imati pokrivenu glavu.

Imam dugu kosu koju jedva obuzdavam i šnalama i marama mi dođe kao spas. Prilikom poklona mi ne smeta, ne leti unaokolo i ne udaram oko sebe nikog, ne ulazi mi usta...

Nagledala sam se zapaljenih kosa od sveća samo tako.

idea Управо сам измислила "топлу воду"!!  Плетеница, пунђа... victory78

[gavrosaurus]

Покривање и откривање главе

 

Држећи се прописа св. апостола Павла (I Koр. 11, 4-15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави, а хришћанке покривене главе.

 

Скидање капе постало је општепримљеним знаком пажње, уважења и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знаке и облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе.

 

Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. - Коса је наиме нарочито женски украс па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности, жена је на богослужењу морала покрити своју главу велом.

 

Па јесте ово тачно, ми мушки волимо косу, што јес' - јес' али на молитви нисмо ту да зевамо за њима и да нам то одвлачи пажњу, ни једнима ни другима (ни мушкима ни женскима).

Смерније је тако покривено, правилније.

[Danijela]

Ma Jelo ovaj moj žbun na glavima svoju volju i nekad jedinom maramom mogu da ga obuzdam

 

A što imam kolekciju marama

[Душко Дугоушко]

А да мушкарци носе тунику с тогом у храм, или барем да се облаче за цркву у беле мантије? Јел знате да када су покрштавали словене, нису мушке словене хтели да приме у панталонама у храмове, јер су то римљани сматрали варварском одећом недоличном за храм. Христос је на иконама и фрескама увек представљен у тоги (иначе, цела иконографија је романизована, као да не представља јевреје већ римљане, па тако да поред апостола у тогама имамо цара Давида који носи носи римски царски пурпур, Богородицу у црвеним ципелицама...). Римљанке су носиле столу, а једино су проститутке носиле тогу, па се можда због тога сматрало недоличним да жена улази у храм непокривене главе или у мушкој одећи. Данашња мантија води порекло од те римске одеће, само је данас црна. Дакле ако ћемо право, онда не само да би жена требало у храм покривене главе и у сукњи, него би и мушкарац морао такође неку сукњу да носи...

тога:

стола:

[Guest JelenaLela]

Hmmm... šta znam, nekad idem pokrivene glave nekad ne... Jeste, kosa je nekada bila izraz ženstvenosti, ali mi se čini da danas dužina kose više i nema toliku važnost. Iskreno kad pogledam pojedine popadije i 'žene pri crkvi' sa koliko šminke dolaze i u kakvim suknjama i izdanjima, privlače pažnju ne muškima nego svima redom. Osim toga kad tokom leta na svu onu vrućinu pomislim na maramu, nije mi dobro

Nekako danas se ne posmatraju stvari na isti način. Znam da pojedine crkve i manastiri će vam dati maramu da se pokrijete ako nemate, a negde je to sasvim nebitno. Volim marame, ali nikad nisam dopustila sebi da se opteretim da li ću da uđem u crkvu ili ne zato što imam ili nemam maramu.

Ali recimo imam drugaricu koja i kod kuće kad stane na molitvu prebaci maramu preko glave. I to mi je baš lepo. 

 

Sve u svemu, meni je to stvar ličnog izbora, a svakako izraz poštovnja ako vas neko zamoli da to uradite pre nego što uđete u crkvu/manastir.

[Ленка*]

Ma Jelo ovaj moj žbun na glavima svoju volju i nekad jedinom maramom mogu da ga obuzdam

 

A što imam kolekciju marama

Ах, ти модни детаљи... Моја коса је равна, али је дуууугачкааааааааа.... Све једно, морам да је вежем. Али, морам да будем искрена, ја мараму не носим (осим тамо где је назначено да мора). Немам ништа против жена које је носе, само се ја ту још нисам пронашла. Рецимо,  велика већина попадија које ја виђам је не носи (што старијих, што млађих; част изуецима). Имам другарицу која у Цркви носи мараму и тесне фармерице и кратку јакну :- Друга је у Цркви обучена "по пропису" (марама, дуга сукња, дуги рукави...) а на улици... Све тесно, кратко, пршти, кипи... Не видим смисао... Ја сам, на првом месту, за то да жена буде пристојна, тј. пристојно обучена и на улици и у храму. Што се мараме тиче, сложила бих се са Гавросаурусом (одвлачење пажње, зевање за женскама са лепом косом ), а све друго... То већ не знам... 

[Danijela]

Ах, ти модни детаљи... Моја коса је равна, али је дуууугачкааааааааа.... Све једно, морам да је вежем. Али, морам да будем искрена, ја мараму не носим (осим тамо где је назначено да мора). Немам ништа против жена које је носе, само се ја ту још нисам пронашла. Рецимо,  велика већина попадија које ја виђам је не носи (што старијих, штјо млађих; част иззецима). Имам другарицу која у Цркви носи мараму и тесне фармерице и кратку јакну :- Друга је у Цркви обучена "по пропису" (марама, дуга сукња, дуги рукави...) а на улици... Све тесно, кратко, пршти, кипи... Не видим смисао... Ја сам, на првом месту, за то да жена буде пристојна, тј. пристојно обучена и на улици и у храму. Што се мараме тиче, сложила бих се са Гавросаурусом (одвлачење пажње, зевање за женскама са лепом косом ), а све друго... То већ не знам... 

 

 

Sve istina

[Guest JelenaLela]

Ах, ти модни детаљи... Моја коса је равна, али је дуууугачкааааааааа.... Све једно, морам да је вежем. Али, морам да будем искрена, ја мараму не носим (осим тамо где је назначено да мора). Немам ништа против жена које је носе, само се ја ту још нисам пронашла. Рецимо,  велика већина попадија које ја виђам је не носи (што старијих, што млађих; част изуецима). Имам другарицу која у Цркви носи мараму и тесне фармерице и кратку јакну :- Друга је у Цркви обучена "по пропису" (марама, дуга сукња, дуги рукави...) а на улици... Све тесно, кратко, пршти, кипи... Не видим смисао... Ја сам, на првом месту, за то да жена буде пристојна, тј. пристојно обучена и на улици и у храму. Што се мараме тиче, сложила бих се са Гавросаурусом (одвлачење пажње, зевање за женскама са лепом косом ), а све друго... То већ не знам... 

Uh Ime, apsolutno se slažem otkuca mi misli