Ислам

[Eniz]

odoh počeo sam juće praviti kuću, preumoran sam!Svako dobro i mome bratu Mikaelu alahimanet!

Алал вера!!!! У зрдавље да што пре завршите!!! 29dz8zk klapklap

П.С. Води рачуна да неко не гурне црево за воду у мешалицу, а арамтура плоче иде у доњу зону ако је у пољу... а ако је изнад греду у горњу зону... бетон носи пртитисак... челик затезање... и кућа има да буде малтене фантастична!!!

Našao sam majstora koji je se na mnogo mjesta potpisao ito zdanjima koje je napravio, valjda neću baksuz biti i da prvu omašku na mom kućerku napravi!

ali hvala ti na savjetima i na lijepim željama!TEbi i svakom koji je sreću nam u gradnji poželio!

[Аурор]

odoh počeo sam juće praviti kuću, preumoran sam!Svako dobro i mome bratu Mikaelu alahimanet!

Алал вера!!!! У зрдавље да што пре завршите!!! 4chsmu1 0102_laugh

П.С. Води рачуна да неко не гурне црево за воду у мешалицу, а арамтура плоче иде у доњу зону ако је у пољу... а ако је изнад греду у горњу зону... бетон носи пртитисак... челик затезање... и кућа има да буде малтене фантастична!!! sHa_sarcasticlol

Našao sam majstora koji je se na mnogo mjesta potpisao ito zdanjima koje je napravio, valjda neću baksuz biti i da prvu omašku na mom kućerku napravi!

ali hvala ti na savjetima i na lijepim željama!TEbi i svakom koji je sreću nam u gradnji poželio!

gringrin

[suza]

Никада и нико у хришћанству, били правоверни или јеретици, није Марију сматрао за Бога. Људи, немојте тврдити нешто што историјски није тачно. Ако је неко тврдио, дајте име. Сваки учитељ, било правоверни било јеретички, има своје име. Дајте име тога ко је био хришћанин и тврдио да је Марија Бог или Богиња?

nije niko  ali sama rijec bogorodica ili ovdje na zapadu katolici isto kazu bozija majka  ,sada  te rijeci svakako znacile bi da  stvarno Boga rodila  ,nikad  nisam dosla  do odgovora  kako Bog koji  uvijek postojao i postojace uvijek, rodjen skoro bio onda

[Александар Милојков]

Богородица није Сину Божијем подарила рођење којим је он постао Бог него човек. Она му је подарила људску природу, а Божију природу има вечним рођењем од Оца. Међутим, пошто је Тај Који се родио у обличју човековом Бог (Личност: Син Божији, друга Личност Свете Тројице) за Марију се каже да је Богородица.

[šangaj]

Богородица није Сину Божијем подарила рођење којим је он постао Бог него човек. Она му је подарила људску природу, а Божију природу има вечним рођењем од Оца. Међутим, пошто је Тај Који се родио у обличју човековом Бог (Личност: Син Божији, друга Личност Свете Тројице) за Марију се каже да је Богородица.

Да ли ми зато у Симблу вере кажемо оваплотио се од духа светога и дјеве Марије?

То јест како сам ја схватио да Он у том трентку није рођен (створен=рођен) већ је Он у том тренутку узео људску природу. Да ли је ово исправно?

[Александар Милојков]

Да. Његово рађања од Дјеве односи се на Његово оваплоћење (очовечење).

[mikael_pasa]

opet ne ide,nikako...

[Александар Милојков]

Вечни и беспочетни Бог уселио се у утробу Дјеве Марије и у њој примио људско тело и душу. Дакле, рођен је као човек. Међутим, тај Који се родио као човек јесте Бог, односно Личност Бога Сина. Зато Дјева Марија није родила обичног човека, већ оваплоћеног Бога (Богу је у утроби подарила људско тело и душу). Отуда је она Богородица.

[Тавита]

Вечерас сам била свједок лијепе стране ислама.

Пријатно вече уз њихов празник...

и дивно пјевање илахија људи из Ирана...

Ја и моји пријатељи смо остали затечени бојом гласа...

Хвала дивноме Богу на свима нама!

Мирсаде баш ти хвала  bighugbighug

[suza]

http://www.istorijskabiblioteka.com/video:islam

[mikael_pasa]

Вечерас сам била свједок лијепе стране ислама.

Пријатно вече уз њихов празник...

и дивно пјевање илахија људи из Ирана...

Ја и моји пријатељи смо остали затечени бојом гласа...

Хвала дивноме Богу на свима нама!

Мирсаде баш ти хвала 

[andrej]

Цела расправа је кренула у много конструктивнијем правцу него до скора и то ми је драго. Сада смо стигли до оних значајних догматских сличности и непремостивих разлика са исламом око којих се нећемо сложити до Судњега дана.

У контексту доскорашње расправе, покушао бих да резимирам:

Православни и муслимани подједнако верују да се Господ Исус/Иса оваплотио као Христос (Месија) у утроби свете/хазрети деве Марије/Меријем и да се у телу вазнео на небо. Већ у том вазнесењу имамо непремостиву разлику: наиме, муслимани не верују да је Христос издахнуо на крсту, а за нас православне је то сам основ наше вере; наиме, да Христос није убијен, псаламска и пророчка пророчанства о месији не би била испуњена, он не би ни васкрсао, "а ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша."

Са мојим пријатељем Микаелом сам причао о овоме, али није лоше да се постави  иовако јавно на теми. Муслимани ће се сложити с нама да нико у историји није био забележен да је дошао и отишао под таквим околностима као Господ Исус Христос. У том смислу, он је потпуно јединствен и међу онима које ислам прославља и поштује као посланике Јединога Бога. Ову јединственост Христа, колико сам до сада приметио, људи исламске вере више прихватају и не придају јој превелики значај, него што покушавају да је анализирају сматрајући да је тако Алаху било могуће, а не питајући се због чега је баш испунио не само јеврејска, него и нека паганска пророчанства о рађању божанског изабраника/детета које ће да спаси читав свет. Тако, можемо да приметимо један амбивалентни однос у исламу где се Христу и његовој мајци указује изузетно поштовање, али се околности његовог "посланства" не анализирају превише. Оваплоћењем Христа Бог јесте испунио очекивања учених незнабожаца који су очекивали управо оваплоћење Бога у свету. За православне и римокатолике околности Христовог рођења и оваплоћења су потпуно логичан и јасан след Божијег "кеносиса" (самоунижења силаском у тварност), док у исламу оне некако не подлежу анализи и размишљању. То, у најмању руку, није доследан став зато што се многи други аспекти откривења/објаве итекако анализирају и о њима се врло помно размишља.

Дакле, моје питање за нашу драгу браћу муслимане, овде би било да с нама подле своја размишљања о Христу (Иси): зашто се рађа од девице, ко му је Отац, зашто (по њима) није смео да пострада на крсту него је жив уздигнут на небо у телу - и зашто је управо он онај који ће да суди свим народима када се у слави, ношен ангелима (мелекима) врати с неба?

Такође, жао ми је што многоблагодатна наша браћа, оци и теолози за које имамо част и задовољство да су међу нама на овом форуму, нису имали времена да ураде детаљнији осврт на важна питања која ислам поставља хришћанству, а која је наш брат Микаел изнео у својим дужим постовима, као на пример овде:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,181.msg228683.html#msg228683

Пошто не спадам у високоучене богослове и немам ни приближно толико знања о теологији, овде могу да понудим само један скромни осврт у нади да ће неко ученији од мене ипак наћи времена да понуди нашој браћи муслиманима и много бољи одговор на ова значајна питања.

Prema zapisniku Nikejskog sabora u tom stoljeću je svugdje bilo mnogo kopija jevanđelja. Bilo je nemoguće reći koja su ispravne a koje nisu. Sabor je diskutovao o pedeset četiri kopije jevanđelja. Sveštenici koji su tu bili prisutni su, kada su pročitali ove kopije jevanđelja, uvidjeli da pedeset jevanđelja nema osnove. Oni su odbacili ovih pedeset jevanđelja. Odlučeno je da su četiri kopije originali i da su ostala jevanđelja pokvarena. Od tada [325. g.n.e.] se ne priznaje nijedna druga kopija jevanđelja osim ove četiri [Matej, Marko, Luka, Ivan (Jovan)]. Sve druge kopije koje su postojale su bile uništene.

Мој драги брат Микаел је овде навео доста тачних информација, али би овај (очигледно муслимански) извор из кога је текст цитиран ипак требало навести (тачније, прекопирати линк до сајта с ког је узет). На жалост, у наведеном тексту има и проблематичних места. Пре свега, текст се позива на "записник" с никејског Сабора; проблем је, међутим, у томе да ни један једини документ с овог Сабора до данас није остао сачуван. Све што о овом Сабору данас знамо, потиче из секундарних извора и извештаја:

- епископ Јевсевије кесаријски: сачувано је једно писмо и кратка дворска историографија Живот Константинов (опис Никејског Сабора на ком је и Јевсевије лично учествовао је од 6 до 21 одељка).

- свети Атанасије Велики је у више дела и писама оставио податке и о Сабору у Никеји, који је постао символ тријумфа над аријанизмом (на енглеском језику, доступно на Athanasius: Select Works and Letters).

- Такође, из "друге руке," подаци су сачувани код потоњих црквених историчара Сократа, Созомена, Теодорета и Филосторгија.

Одличну студију о свим Васеленским саборима уз детаљно навођење извора, урадио је Филип Шаф, а на српски је преведено и капитално дело Карташова Васеленски Сабори 1 и 2. Такође, протојереј Радомир поповић је издао и врло детаљну збирку под насловом Одабрана документа Васеленских Сабора. Коначно, свакоме ко је заинтересован за проблем Никејског Сабора, препоручио бих одличан и академски утемељен сајт (на енглеском језику) Митови о Никеји, где се уобичајене заблуде у вези овог Сабора деконструишу уз обиље конкретних референци и доказа. Католичка енциклопедија такође има добру одредницу о овом Сабору уз мноштво корисних референци ка другим интернет ресурсима.

Овај пост је већ предугачак, па ћу у неком другом покушати да се осврнем на нека проблематична муслиманска тумачења Сабора у Никеји, а на основу овде изнесених извора.

[andrej]

Prema zapisniku Nikejskog sabora u tom stoljeću je svugdje bilo mnogo kopija jevanđelja. Bilo je nemoguće reći koja su ispravne a koje nisu. Sabor je diskutovao o pedeset četiri kopije jevanđelja. Sveštenici koji su tu bili prisutni su, kada su pročitali ove kopije jevanđelja, uvidjeli da pedeset jevanđelja nema osnove. Oni su odbacili ovih pedeset jevanđelja. Odlučeno je da su četiri kopije originali i da su ostala jevanđelja pokvarena. Od tada [325. g.n.e.] se ne priznaje nijedna druga kopija jevanđelja osim ove četiri [Matej, Marko, Luka, Ivan (Jovan)]. Sve druge kopije koje su postojale su bile uništene.

Имајући на уму претходно изнесене детаље, као и литературу коју није било простора и прилике да горе наводимо, могли бисмо да покушамо да се осврнемо и на конкретне тврдње из наведеног текста. Дакле, записника Сабора на који се текст позива нема, као ни конкретних доказа из "прве руке" да ли се и колико расправљало о библијском канону. Ипак, остаје чињеница да је канон какав данас познајемо, био познат већ оцима другог века, а свакако у трећем. С друге стране, Откривење Јованово је дефинитивно уврштено у канон тек на картагинском Сабору 419. Римокатолици су саборски потврдили библијски канон тек на сабору у Тренту.

Са мноштвом ових података су упознати и наша браћа муслимани, који сматрају да је њихов начин очувања Кур`ана и хадиса методолошки далеко супериорнији од хришћанског, те показују велико неповерење према начину канонизације светих списа у Цркви. Па ипак, и са становишта њихове рецепције Јеванђеља ("Инџил"), врло је могуће да би одбацили већину гностичких фалсификата попут "јеванђеља" по "Јуди" или "Марији Магдалини" или "Петру" где су изнесене тезе о Исусу какве ни сами муслимани не би могли никако да прихвате (да је блудничио, да није имао људска својства, да Марија није девица... итд.). Црква је та која је коначно извршила редактуру канона Светог Писма и одстранила све оно што је било фалсификат. Муслимане посебно интересује "Јеванђеље по Варнави," једном од дванаесторице апостола, које је по свој прилици муслимански фалсификат из периода ренесансе. Дакле, не рачунајући псеудо-Варнаву чију је аутентичност практично немогуће одбранити, претпостављам да би се и сами муслимани ипак највише сложили са тренутним избором Четворојеванђеља (барем у односу на до сада пронађене гностичке списе који су код нас највише објављивани у преводима књига Елејн Пејглс).

Saboru je prisustvovalo preko dvije hiljade sveštenika. Većina prisutnih se saglasila sa Arijem i vjerovala je da je Allah dželle-šanuhu jedan i da je Isa alejhisselam samo Njegov rob i Poslanik (Resul). Ali, pošto je Atanasije bio carigradski biskup, većina biskupa se [iz straha da ne izgubi položaj] pridružila Atanasiju. Iako vjerske stvari zahtijevaju najveću pažnju i najdublju analizu i objašnjavanja ispravnih odgovora, sveštenici su, iz straha da ne izgube položaj, ostavili Arija i njegove sljedbenike da izgube. Arije je nakon ovog bio ekskomuniciran. Atanasije je kasnije bio svrgnut s položaja biskupstva a Arije je bio pozvan u Carigrad. [Međutim, on je kako smo prije naveli umro prije dolaska u Carigrad (Istanbul). Car Konstantin Veliki je već ranije primio Arijevu sektu.] Poslije smrti cara Konstantina su između Atanasijevaca i Arijevaca 337. g.n.e. izbili ozbiljni konflikti. Arijevci su nakon ove sve gungule ispali kao pobjednici. Arinizam je dugo vremena bio puno nadmoćniji. Atanasijevci su kasnije postali dominantniji. Oni su podvrgli Arijevce raznim mučenjima i proganjanjima.

[Prema knjizi Kamus-ul-a’lam, “Car Teodosije (takođe poznat i kao Flavius Theodosius) je bio potpuno zabranio Arianizam. On je naredio da se Arijevci poubijaju.”]

Тачно је да су аријански јеретици имали већину на Сабору у Никеји, али, свети Атанасије Велики је био александријски а не цариградски патријарх (сам Сабор се и одржавао 325 у Никеји зато што су радови на изградњи Константинопоља још увек били у току и темељи су освештани тек 330 г- пет година након Никејског Сабора. Самим тиме, у време Сабора у Никеји и није било "цариградског патријарха"). Стога, није било места страху да се "изгуби положај" а Арије је и даље био обичан пресвитер (свештеник). Читав Сабор се сложио око усвајања комбинације два тада најактуалнија Символа Вере, којима је на предлог старог и врло угледног епископа Осије из Кордове, додата само једна једина реч: "Јединосуштни" ("омоусиос" - исте суштине са Оцем). Арије је на овом сабору осуђен управо зато што није прихватио овај додатак - међутим, ситуација се врло брзо променила. Већ 327 почиње релативизација Никеје која није донела мир Цркви ком се Константин надао више од свега ("вратите ми моје мирне ноћи" вапио је оцима на почетку Сабора), тако да се аријанство повампирило већ до 330, а отпочели су прогони "атанасијеваца" који су чврсто држали позицију Никеје (уз подршку Рима). Сам Константин је на свом самртном одру, примио крштење од стварног вође свих аријанаца - епископа никомидијског Јевсевија, 337 г.

Текст који је наш брат Микаел навео говори о прогонима, али то су заправо били прогони које су аријанци готово у континуитету спроводили против православних "никејаца" од 330 до 379 г, када су почеле припреме за други Васеленски Сабор у Цариграду. Пошто је царски режим тиранина Констанција прихватио аријанску јерес, можемо слободно рећи да су аријанци били претеча инквизиције; забележени су небројени случајеви насиља над православнима од стране савеза аријанског "хришћанског" свештенства и царске солдатеске: свештеницима су биле чупане и спаљиване браде, децу православних су пред родитељима бацали на копља, клали су трудне жене - па чак су сачинили и специјална дрвена клешта којима би жртви избијали читаву вилицу, да би затим на силу давали аријанско причешће. У свему овоме царским властима су здушно помагали и пагани (као и неки Јевреји), који су за награду пријављивали литургије које су православни држали по подрумима и катакомбама, скривајући се од царских власти. Када је православни цар Теодосије доцније заиста покренуо и неке прогоне пагана, Јевреја и аријанаца добрим делом и ради одмазде због пола века прогањања Цркве, свети Амвросије медиолански није допустио овом православном цару да уђе у Цркву у Милану и да прими свето причешће, управо због тих прогона које је иницирао.

У овоме је дакле заиста био став православне Цркве према аријанској секти.

Doktrina trojstva je osnovana, i usvojena, na Nikejskom (vaseljenom ili svesvjetskom) saboru. Ruh-ul-kuds (Sveti duh) je još uvijek bio neizvjesno pitanje. Trebalo je isto tako uvesti i Sveti duh. Tako je, takođe, i to pitanje bilo riješeno na saboru koji je održan 381. g.n.e. u Carigradu. Odlukama koje su usvojene na Nikejskom saboru je dodato sljedeće načelo, “Sveti duh je takođe Allah koga moramo voljeti. [On ima istu bit kao i otac i sin.] On izvršava sinovu naredbu. On se mora zajedno sa sinom obožavati.” Kasnije je rimska crkva unaprijedila ovaj koncept i rekla da Sveti duh izvršava očeve naredbe pa je s toga osnovno načelo, “Sveti duh izvršava naredbe i Oca i sina.” Ovu odluku je 440. g.n.e. prvo potvrdilo špansko sveštenstvo a onda i sabor koji je održan 674/1274. g.n.e u Lionu.

Ствари су и у овом делу недопустиво поједностављене и искривљене. Тачно је да је на Сабору у Цариграду 381 г, до краја усвојен Символ Вере који износи православни догмат о Светој Тројици (уз разне компромисе и формулације са источним јеретицима, попут рецимо омиусијанаца и духобораца), те да је касније и на Западу дошло до филиоквистичке аберације. Али, православни догмат о Светој Тројици је већ раније формулисан (на једном од Сабора око 360 г.) и тек су кападокијски оци реинтерпретирали већ постојећу терминологију како би коначна православна тријадологија била јасно и прецизно формулисана. Основни грех римокатолика с филиоквизмом (теорија о происхођењу Духа из Сина) и није био толико догматски колико еклисиолошки: наиме, додавањем filioque у Символу Вере, римска црква се оглушила на одлуку Четвртог Васеленског Сабора у Халкидону 451 г, да ни једно слово овог Символа више не сме да буде промењено. Од прогласа Dominus Iesus који је Конгрегација за доктрину вере РКЦ (бивша инквизиција) донела 05. августа 2000, овај додатак је поново избачен из римског Символа Вере, чиме су почели да се стичу неки од многих неопходних услова који претходе било каквом покушају обнове јединства.

У сваком случају хришћанско схватање Христа као Богочовека и Светог Духа као Бога по суштини остаће заувек неприхвативо исламу који је усвојио учење које је православно хришћанство осудило као аномејство (најекстремнији вид аријанства): "Богу нико није и не може да буде ни налик" или "ништа није слично Богу." Ми и даље верујемо у истоветност суштине Оца, Сина и Светога Духа и нераскидивост заједнице Свете Тројице, а наш, хришћански монотеизам изводимо из чињенице постојања само Једног и Јединог Бога Оца, који је познат само Сину и Духу и који се само кроз ова два божанска бића може спознати.

Остала питања из текста који је Микаел навео се тичу христологије, па би на њих могао да одговори неко ко је богословски образованији од мене или да ја то покушам неком другом приликом.

[mikael_pasa]

Цела расправа је кренула у много конструктивнијем правцу него до скора и то ми је драго. Сада смо стигли до оних значајних догматских сличности и непремостивих разлика са исламом око којих се нећемо сложити до Судњега дана.

У контексту доскорашње расправе, покушао бих да резимирам:

Православни и муслимани подједнако верују да се Господ Исус/Иса оваплотио као Христос (Месија) у утроби свете/хазрети деве Марије/Меријем и да се у телу вазнео на небо. Већ у том вазнесењу имамо непремостиву разлику: наиме, муслимани не верују да је Христос издахнуо на крсту, а за нас православне је то сам основ наше вере; наиме, да Христос није убијен, псаламска и пророчка пророчанства о месији не би била испуњена, он не би ни васкрсао, "а ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша."

Са мојим пријатељем Микаелом сам причао о овоме, али није лоше да се постави  иовако јавно на теми. Муслимани ће се сложити с нама да нико у историји није био забележен да је дошао и отишао под таквим околностима као Господ Исус Христос. У том смислу, он је потпуно јединствен и међу онима које ислам прославља и поштује као посланике Јединога Бога. Ову јединственост Христа, колико сам до сада приметио, људи исламске вере више прихватају и не придају јој превелики значај, него што покушавају да је анализирају сматрајући да је тако Алаху било могуће, а не питајући се због чега је баш испунио не само јеврејска, него и нека паганска пророчанства о рађању божанског изабраника/детета које ће да спаси читав свет. Тако, можемо да приметимо један амбивалентни однос у исламу где се Христу и његовој мајци указује изузетно поштовање, али се околности његовог "посланства" не анализирају превише. Оваплоћењем Христа Бог јесте испунио очекивања учених незнабожаца који су очекивали управо оваплоћење Бога у свету. За православне и римокатолике околности Христовог рођења и оваплоћења су потпуно логичан и јасан след Божијег "кеносиса" (самоунижења силаском у тварност), док у исламу оне некако не подлежу анализи и размишљању. То, у најмању руку, није доследан став зато што се многи други аспекти откривења/објаве итекако анализирају и о њима се врло помно размишља.

Дакле, моје питање за нашу драгу браћу муслимане, овде би било да с нама подле своја размишљања о Христу (Иси): зашто се рађа од девице, ко му је Отац, зашто (по њима) није смео да пострада на крсту него је жив уздигнут на небо у телу - и зашто је управо он онај који ће да суди свим народима када се у слави, ношен ангелима (мелекима) врати с неба?

Такође, жао ми је што многоблагодатна наша браћа, оци и теолози за које имамо част и задовољство да су међу нама на овом форуму, нису имали времена да ураде детаљнији осврт на важна питања која ислам поставља хришћанству, а која је наш брат Микаел изнео у својим дужим постовима, као на пример овде:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,181.msg228683.html#msg228683

Пошто не спадам у високоучене богослове и немам ни приближно толико знања о теологији, овде могу да понудим само један скромни осврт у нади да ће неко ученији од мене ипак наћи времена да понуди нашој браћи муслиманима и много бољи одговор на ова значајна питања.

Prema zapisniku Nikejskog sabora u tom stoljeću je svugdje bilo mnogo kopija jevanđelja. Bilo je nemoguće reći koja su ispravne a koje nisu. Sabor je diskutovao o pedeset četiri kopije jevanđelja. Sveštenici koji su tu bili prisutni su, kada su pročitali ove kopije jevanđelja, uvidjeli da pedeset jevanđelja nema osnove. Oni su odbacili ovih pedeset jevanđelja. Odlučeno je da su četiri kopije originali i da su ostala jevanđelja pokvarena. Od tada [325. g.n.e.] se ne priznaje nijedna druga kopija jevanđelja osim ove četiri [Matej, Marko, Luka, Ivan (Jovan)]. Sve druge kopije koje su postojale su bile uništene.

Мој драги брат Микаел је овде навео доста тачних информација, али би овај (очигледно муслимански) извор из кога је текст цитиран ипак требало навести (тачније, прекопирати линк до сајта с ког је узет). На жалост, у наведеном тексту има и проблематичних места. Пре свега, текст се позива на "записник" с никејског Сабора; проблем је, међутим, у томе да ни један једини документ с овог Сабора до данас није остао сачуван. Све што о овом Сабору данас знамо, потиче из секундарних извора и извештаја:

- епископ Јевсевије кесаријски: сачувано је једно писмо и кратка дворска историографија Живот Константинов (опис Никејског Сабора на ком је и Јевсевије лично учествовао је од 6 до 21 одељка).

- свети Атанасије Велики је у више дела и писама оставио податке и о Сабору у Никеји, који је постао символ тријумфа над аријанизмом (на енглеском језику, доступно на Athanasius: Select Works and Letters).

- Такође, из "друге руке," подаци су сачувани код потоњих црквених историчара Сократа, Созомена, Теодорета и Филосторгија.

Одличну студију о свим Васеленским саборима уз детаљно навођење извора, урадио је Филип Шаф, а на српски је преведено и капитално дело Карташова Васеленски Сабори 1 и 2. Такође, протојереј Радомир поповић је издао и врло детаљну збирку под насловом Одабрана документа Васеленских Сабора. Коначно, свакоме ко је заинтересован за проблем Никејског Сабора, препоручио бих одличан и академски утемељен сајт (на енглеском језику) Митови о Никеји, где се уобичајене заблуде у вези овог Сабора деконструишу уз обиље конкретних референци и доказа. Католичка енциклопедија такође има добру одредницу о овом Сабору уз мноштво корисних референци ка другим интернет ресурсима.

Овај пост је већ предугачак, па ћу у неком другом покушати да се осврнем на нека проблематична муслиманска тумачења Сабора у Никеји, а на основу овде изнесених извора.

ovako...Isaa a.s. je rodjen Bozijom voljom na dosta za te prilike neuobicajen i moglo bi se reci skandalozan nacin...hazreti Merjem je imala i dosta neprijatnosti zbog toga.zasto bas od device?odraz Bozije moci.zasto bas Adama od ilovace(sto je daleko vece cudo,jel?)...zasto,zasto,i zasto...u Bozijem delovanju je toliko toga za nase rezonovanje nelogicno.mali smo igraci za Njega...po pitanju ocinstva,Allah nam u Svojoj knjizi porucuje da je on na neobican nacin stvoren,bez oca.(u Biblijskoj literaturi nije neobican fenomen,ima vaznih ljudi tu koji su bez ijednog roditelja bioloskog bivstvovali,a ne samo Adam i prva mu druga...)Allahu je dovoljno da kaze "Budi"....sto se tice raspeca,Allah nije dozvolio stradanje Isaa a.s.,vec ga je uzneo ka sebi gde ce cekati dan odredjeni kada ce se vratiti,ne da bi sudio,vec da bi poveo verujuce u borbu protiv Dedzala,Antihrista.nakon ispunjenja zadatka,umrece i bice sahranjen pored Muhameda.i tako ce cekati Sudnji dan...

[Grizzly Adams]

Да ли ће Иса укинути џизју и шта то практично значи за немуслимане који буду живели у то време?