Православље и економски живот

[Marjanovic]

Приватној својини се не даје примат над осталима.

Да, постоји проблем и са колективистичким системима, но то је посебна тема. Мислим, да не треба трошити речи и аргуметне на неспојивост православног хришћанства са реалсоцијализмом.

Ако ти мислиш да је етички да деца раде у фабрици, то је сасвим легитимно мишљење, само то није ни људски ни хришћански. То што причаш за Африку одражава један социјалдарвинистички став, што капитализам у својој лесефер варијанти и јесте.

Како то да у социјалним учењима већине хришћанских црква лесефер капитализам није прихватљив? тешко да нпр. РКЦ  се не може назвати комунистичком, она је још пре сто година осудила лесефер капитализам ("капитализам је болест социјализам је криви лек").

Тешко и да Православну цркву можеш назвати комунистичком, или пак Англиканску (где је социјална етика врло развијена)

Дакле, зашто Црква одбацује лесефер капитализам?

[Grizzly Adams]

Ако ти мислиш да је етички да деца раде у фабрици, то је сасвим легитимно мишљење, само то није ни људски ни хришћански. То што причаш за Африку одражава један социјалдарвинистички став, што капитализам у својој лесефер варијанти и јесте.

Имаш две опције - умирање од глади или рад у фабрици. Одговор би требало да буде једноставан, али ти грешиш зато што примењујеш "етику" неког свог замишљеног идеалног света на реалност која је сасвим другачија. Таква изврнута етика је довела до највећих заблуда и страдања у историји човечанства. Да ли је то људски и хришћански?

Оно што се броји у стварности јесу резултати, а не маштање.

Како то да у социјалним учењима већине хришћанских црква лесефер капитализам није прихватљив?

...

Дакле, зашто Црква одбацује лесефер капитализам?

То је веома добро питање.

[uros]

Није проблем у држави и законима, већ у непоштовању тих закона.

A sta je sa gomilom zakona koji su doneti samo da bi uvecali profit nekih sitnih interesnih grupa, a na stetu svih ostalih? U Srbiji toga ima kolko volis, ali i svugde drugde u svetu, samo je pitanje mere.

[uros]

...

Дакле, зашто Црква одбацује лесефер капитализам?

То је веома добро питање.

A _gde_ to tacno "Crkva odbacuje lesefer kapitalizam"? Osim u par licnih pisanija neke jerarhije, ne secam se da sam video neko "zvanicno" odbacivanje bilo kog drustvenog sistema od strane Crkve izuzev ekstremnog kolektivizma?

[Marjanovic]

Мало сам се прегрубо изразио. У суштини нема у православљу званичног одбацивање било ког економског система, па ни капитализма, али имаш разматрања ове проблематике.

Ево прочитај нпр. књигу Средњи систем код Срба, од владике Николаја...или пак Светог Јована Златоустог о социјалним проблемима онога времена..У ОСК РПЦ имаш делове о раду где се говори о расподели друштвених добара итд. Православни философи попут већ цитираног Булгакова, Берђајева, Федотова, Солжењицина су за неки трећи пут (против и капитализма и комунизма). Нема готово никог ко би бранио лесефер капитализам.

Католичка црква је нпр. у документу Рерум Новарум експлицитно одбацила лесефер капитализам (као и социјализам). То је било још пре сто година.

Врло је занимљиво усвајање једног у суштини  тоталитарног погледа  код заговорника лесефер капитализма. Ако ниси за то, онда си комуниста.

Исто као што су фашисти говорили да ако ниси за фашизам онда си комуниста, или пак комунисти који те етикетирају да си фашиста ако ниси за социјализам и комунизам. Тако и ово, ако си против лесефер капитализам, одмах си комуниста или социјалиста.

[Grizzly Adams]

Мало сам се прегрубо изразио. У суштини нема у православљу званичног одбацивање било ког економског система, па ни капитализма, али имаш разматрања ове проблематике.

Ево прочитај нпр. књигу Средњи систем код Срба, од владике Николаја...или пак Светог Јована Златоустог о социјалним проблемима онога времена..У ОСК РПЦ имаш делове о раду где се говори о расподели друштвених добара итд. Православни философи попут већ цитираног Булгакова, Берђајева, Федотова, Солжењицина су за неки трећи пут (против и капитализма и комунизма). Нема готово никог ко би бранио лесефер капитализам.

Нисам видео да је неко од њих заиста дао анализу узрока и последица државних интервенција у економији. Пре ће бити да је проблем у томе што се нико од њих није посебно бавио том темом. За нас није битно њихово лично мишљење које су изразили ту и тамо, него нам треба научно образложење.

Католичка црква је нпр. у документу Рерум Новарум експлицитно одбацила лесефер капитализам (као и социјализам). То је било још пре сто година.

Прочитаћу. Претпостављам да се опет ради само о паушалној оцени.

Врло је занимљиво усвајање једног у суштини  тоталитарног погледа  код заговорника лесефер капитализма. Ако ниси за то, онда си комуниста.

Исто као што су фашисти говорили да ако ниси за фашизам онда си комуниста, или пак комунисти који те етикетирају да си фашиста ако ниси за социјализам и комунизам. Тако и ово, ако си против лесефер капитализам, одмах си комуниста или социјалиста.

Ово већ није коректно. Ја заступам да је твоја имовина неприкосновена и да можеш са њом да располажеш како желиш, а ти да држава има право да од мене отима и дели другима. Шта је од та два тоталитарно?

Да не помињемо сада какве све увреде сам добијао само зато што имам своје мишљење.

[Иван]

Чини ми се да када римокатолички и/или писци пишу о мањкавостима овог или оног економског система / начина функционисања, заборављају проблем није толико у системима као таквима, већ у људима који функционишу том систему. У том смислу, мислим да је сувишно прихватање/одбацивање појединих система од стране Цркве.

Црква би требало да ради на ЧОВЕКУ. Црква треба да утиче на преображај човека. У таквом човеку, хришћанину, похлепа неће бити водећи мотив. Тиме се елимише узрок који доводи до проблема у сваком систему.

Мало је глупо да рецимо СПЦ се залаже за незнам како социјално уређење у Србији, које је економски неодрживо. НЕ видим неко добро дело у томе да се сиромашнији финансирају од стране сиромашних (пошто, да се не лажемо и не жмуримо, главне пореске терете углавном сносе људи просечне и испод просечне зараде, плаћајући као финални потрошачи ПДВ на робу и услуге, ненормално високе акцизе на гориво, неосновани порез на употребу моторног возила, сулуде таксе и накнаде локалних самоуправа за истицање фирме и грађевинско земљиште и сл.). Или још горе, да се богати (инвеститори) финансирају од стране сиромашних (ненормалне субвенције за радно место од 10.000 евра)

Много би смисленије било да Црква утиче на најбогатије људе у земљи да оформе фондове помоћи и сл. И ако треба, да их и прозива за то!. Али, данас немамо Јована Златоустог који би некима рекао неке ствари у лице. Немамо Јована Милостивог, који није имао ништа своје.

[Marjanovic]

Mitropolit je rekao i da crkva ne može prihvatiti "pljačkaški sitem liberalnog kapitalizma" i vučije samoljublje kao princip odnosa među ljudima, kao što nije prihvatila ni komunizam, i dodao da je "debelo crevo suština ideologije liberalnog kapitalizma".

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=10&dd=19&nav_category=640&nav_id=550801

[Баба]

Сматрам да је ова тема веома битна. Такође мислим да смо ми као и у свему другоме поприлично закаснили са овом темом(ми као Црква)...

[Juan Valdez]

Mitropolit je rekao i da crkva ne može prihvatiti "pljačkaški sitem liberalnog kapitalizma" i vučije samoljublje kao princip odnosa među ljudima, kao što nije prihvatila ni komunizam, i dodao da je "debelo crevo suština ideologije liberalnog kapitalizma".

http://www.b92.net/i...0&nav_id=550801

хахахаххахахахаха

[Marjanovic]

Е па можда је смешно, али рекох да православље тешко може прихватити либерални капитализам. Слично је и са већином других хришћанских конфесија. Мислим, могу га толерисати, трпети, али управо због основних принципа какви су индивидуализам и егоизам, није прихватљив.

[Grizzly Adams]

Мислим да се ту бркају појмови. Ако се под "либерални капитализам" подразумева ово што данас имамо у свету онда је сасвим нормално да хришћани не могу да прихвате. Православље није имало прави сусрет, нити искуство, са класичним либерализмом већ се изјаве дају паушално без суштинске анализе. Ивица је својевремено ставио један мало озбиљнији текст који сам снимио са намером да прокоментаришем, али нисам стигао. Углавном се критика своди на погрешну примену цитата светих отаца који су коментарисали друштво у коме су они тада живели, а које је сасвим другачије од овог у којем живимо данас.

[Grizzly Adams]

Ово је добро...

[Marjanovic]

"Tako je, na primer, na poricanju Boga i na otimanju od njega komunizam pokušao da organizuje ljudsko bratstvo i jedinstvo i pravednu raspodelu dobara. Svi smo svedoci šta se dogodilo sa bratstvom zasnovanim na oceubistvu i klasnoj mržnji", naveo je mitropolit Amfilohije, a prenose agencije.

Prema njegovim rečima, pokazalo se da je egoizam podjednako u prirodi kako kapitalizma tako i komunizma, kao i da je savremeni liberalni kapitalizam, sa njegovom surovom tržišnom ekonomijom, utemeljen na "vučjem samoljublju".

Zato, smatra on, nije nikakvo čudo što su dojučerašnji komunisti postali preko noći kapitalisti, jer su oni i u komunizmu otimali tuđe radi - opšteg dobra.

U kapitalizmu nastavljaju to isto, privatizujući ono što je ranije drugima oteto, uz to bogateći se na tuđ račun, koristeći pritom vlast kao što su to i ranije činili, zakidajući sirotinjski rad i trud, naveo je mitropolit SPC.

Prema njegovim rečima, komunizam se temeljio na hrišćanskoj ideji zajedništva, uzajamnosti i raspodele dobara koja se kroz vekove ostvarivala u Crkvi, ali su komunisti prevideli istinu da se sve to ne postiže nasiljem nego slobodom.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=01&dd=05&nav_category=12&nav_id=571273

[Marjanovic]

7. Својина

7.1. Својина се обично схвата као друштвено прихваћен облик односа људи према плодовима рада и природним ресурсима. Међу основна права власника обично се увршћује право поседовања и коришћења, право управљања и стицања добара, право отуђивања, потрошње, промене или уништавања предмета својине.

Црква не одређује права људи на својину. Па ипак, материјална страна људског живота не остаје изван њеног видокруга. Позивајући да се пре свега тражи ''Царство Божје и правда његова'' (Мат. 6, 33), Црква не заборавља ни потребе везане за ''хлеб наш насушни'' (Мат. 6, 11), сматрајући да сваки човек мора имати довољно средстава за достојанствен живот. Црква уједно упозорава на претерану усхићеност материјалним добрима, осуђујући оне који живе у ''бригама и богатству и сластима овога живота'' (Лук. 8, 14). У ставу Православне Цркве према својини нема ни игнорисања материјалних потреба ни супротне крајности, која заговара усмереност људи према стицању материјалних добара као највишег циља и највеће вредности постојања. Нечије имовинско стање не може се само по себи узимати као сведочанство о томе да ли је неко угодан Богу или није.

Однос православнога хришћанина према својини треба да се заснива на јеванђелском начелу љубави према ближњем, израженом у Спаситељевим речима: ''Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге'' (Јов. 13, 34). Ова заповест представља основу за морално понашање хришћана. Са становишта Цркве, она и њима и осталим људима треба да буде императив у области регулисања међуљудских односа, укључујући и својинске односе. Према учењу Цркве, сва земаљска добра људи добијају од Бога, Коме и припада апсолутно право располагања њима. Релативност права својине за човека Спаситељ је много пута показивао у причама: виноград дат на коришћење (Марк. 12, 1 - 9), или таланти раздељени људима (Мат. 25, 14 - 30), или мање дато на привремено управљање (Лук. 16, 1 - 13). Исказујући, мисао својствену Цркви, да је апсолутни власник свега Бог, свети Василије Велики пита: ''Кажи ми: шта имаш своје? Одакле си то узео и у живот донео?'' Грехован однос према својини, који се испољавау превиђању или у свесном одбацивању овог духовног начела, рађа поделе и отуђенсот међу људима.

7.2. Материјална добра не могу човека учинити срећним. Господ Исус Христос упозорава: ''Гледајте и чувајте се сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат'' (Лук. 12, 15). Трка за богатством погубно делује на човеково духовно стање и може довести до потпуне деградације личности. Апостол Павле указујена то да они ''који хоће да се обогате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље које гурају људе у пропаст и погибељ, јер корен свију зала јесте среброљубље; њему се предавши, неки застранише од вере и навукоше на себе муке многе. А ти, о човече Божји, бежи од тога'' (I Тим.6, 9 - 11). У разговору са младићем Господ је рекао: ''Ако хоћеш савршен да бидеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном'' (Мат. 19, 21). Досније је Христос Својим ученицима објаснио ове речи: ''Тешко је богатоме ући у Царство небеско... Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије'' (Мат. 19, 23 - 24). Јеванђелист Марко прецизира да је у Царство Божје тешко ући управо онима који се не уздају у Бога него у материјална блага - ''који се уздају у богатство'' (Марк. 10, 24). Само они ''који се уздају у Господа као гора су Сион; неће се поколебати довека'' (Пс. 124, 1).

И богаташ, уосталом, може да се спасе. Јер, ''што је људима немогуће, Богу је могуће'' (Лук. 18, 27). У Светом Писму не постоји негативан став према богатству као таквом. Веома имућни били су и Авраам и старозаветни патријарси, праведни Јов, Никодим и Јосиф из Ариматеје. Но греши онај ко, поседујући велику имовину, располаже њоме у складу са вољом Бога. Коме припада све што постоји, и у складу са законом љубави, јер радост и пуноћа живота није у стицању и поседовању него у даровању и самоодрицању. Апостол Павле нас позива да се ''опомињемо речи Господа Исуса коју ин рече: Блеженије је давати него примати''(Дела ап. 20, 35). Свети Василије Велики сматра лоповом свакога ко део своје имовине не даје као жртвену помоћ ближњем. Исту мисао наглашава свети Јован Златоуст: ''Не давати свог имања - такође је крађа.''Црква позива хришћанина да својину сматра Божијим даром који му је дат да га користи на своје добро и на добро ближњих.

Истовремено, Свето Писмо признаје право човека на својину и осуђује сваки насртај на њу. У двема од Десет Божијих заповести директно се говори о томе: ''Не кради. Не пожели кућу ближњега својега; не пожели жену ближњега својега; ни слугу његова; ни магарца његова; нити ишта што је ближњега твојега'' (Изл. 20, 15 и 17). У Новом Завету сачуван је такав однос према својини, али је добио још дубљу моралну утемељеност. У Јеванђељу је о томе овако речено: ''Јер оно: не укради... не пожели туђе, и било која друга заповест, испуњава се у овој речи: Љуби ближњега својега као себе самога'' (Римљ. 13, 9).

7.3. Црква признаје постојање многих облика својине. Државни, друштвени, корпоративни, приватни и мешовити облици својине добили су у разним земљама различиту укорењеност у току свог историјског развоја. Црква не даје предност ниједном од ових облика. Код сваког облика својине могуће су како греховне појаве - крађа, похлепа, неправедна расподела плодова рада - тако и поштено и морално оправданао коришћење материјалних блага.

Све већи значај добија интелектуална својина, у коју спадају научни радови и открића, информационе технологије, уметничка дела и остала достигнућа ствралачке мисли. Црква поздравља стваралачки рад усмерен на добробит друштва и осуђује нарушавање ауторских права на интелектуалну својину.

Уопште узев, отуђивање и прерасподелу својине са гажењем права њених законитих власника Црква не може одобрити. Изузетак може да представља једино такво одузимање својине на основу одговарајућег закона које је, будући да је условљено интересима већине људи, праћено правичном надокнадом. Историјско искуство наше земље показује да кршење тих начела неминовно води ка социјалним потресима и страдањима људи.

Удруживање имовине и одрицање од приватних својинских претензија било је у историји хришћанства карактеристично за многе заједнице. Такав карактер својинских односа доприносио је учвршћивању духовног јединства верника и у многим случајевима био је економски ефикасан. Као пример могу послужити православни манастири. Ипак, одрицање од приватне својине у хришћанској заједници апостолског доба (Дела ап.4, 32), а касније у општежитељским манастирима, било је искључиво добровољно и повезано са личним духовним избром.

7.4. Својина верских организација представља посебан облик својине. Она се стиче на разне начине, али основна компонента њеног настанка јесу добровољни прилози верујућих људи. У складу са Светим Писмом, то је свети прилог, то јест он у непосредном смислу припада Господу: онај ко прилаже, даје Богу, а не свештенству (Левит. 27, 30; Јездр. 8, 28). Прилог је добровољни чин, који верници предузимају имајући у виду духовне циљеве (Нем. 10, 32). Добровољни прилог треба да потпомогне не само служитеље Цркве него и сав народ Божји (Филипљ. 4, 14 - 18). Будући да је посвећен Богу, добровољни прилог је неприкосновен, а ко год га отима, мора да врати више него што је однео (Левит. 5, 14 - 15). Давање прилога спада у основне заповести које је Бог дао човеку (Сирах 7, 30 - 34). На тај начин, добровољни прилози представљају посебан случај економских и социјалних односа и зато на њих не треба да се аутоматски примењују закони који регулишу финансије и економију државе, а посебно државно опорезивање. Црква истиче да, ако неки њен добитак има предузетнички карактер, онда он може бити опорезован, но било какво узурпирање верничких прилога, преступ је и пред Богом и пред људима.

Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа: 2007, стр.89- 94