Православље и економски живот

[Marjanovic]

Православље и економски живот

За данашње доба остаје самоопредељење Православља у доносу на постојеће друштвене класе и на њихов међусобни однос. Разуме се, Православље се не може везивати ни за једну од постојећих класа као такву, иако му се то намеће и с лева и с десна. Хришћанство је изнад класа с њиховим ограниченостима, с њиховим егоизмом. Још мање се оно може везивати за одређени систем економске организације живота, јер сваки систем има свој историјски ред настанка. Но, у доносу на аавременост могу се истаћи два става који су у извесносм смислу, нешто социјално – етички самоочевидно. Прво: Православље не стоји на стражи приватне својине као такве, чак не ни у оној мери у којој то чини католицизам, како ту поступа католичка Црква, која у својини види иституцију природног права ( о чему говори енциклика папе Лава XIII Рерум новарум, и друге) Приватна својина је историјска институција које се све време мења у својим обрисима као и у свом социјалном значењу, и ни један њен изглед –стање није нешто што је довољно, што има трајно важење. Друго: Православље не може бранити капиталистички систем привреде као такав, јер се он темељи на експлоатацији најамног рада, иако се привремено с њим може мирити – с обзиром на његове заслуге у подизању продуктивности рада и опште производне енергије. Али, ту постоје неспорне границе чије прекорачење нема оправдања. Као што Хришћанство не може да се мири, а и не би требало да се мири, с ропским положајем црнаца, тако не би требало ни да се мири ни с експлоатацијом рада деце, чега је било у првим стадијумима капитализма. Но, уосталом, и он се мења, као и приватна својина, све се то непрекидно мења, добија друго лице и ураста у социјализам. И апстрактне категорије социјализма или капитализма, тако добре у демагогији, сасвим су непримењиве при дубљем разматрању проблема. У свету савести – постоји једна, највиша вредност, у чијем светлу и ваља упоредно процењивати различите видове економског живота.

То је слобода личности, правна и економска слобода њена. Најбољи економски облик, ма ккао да се он називао, и ма какву комбинацију капитализма и социјализма представљао – био он комбинација приватне и друштвене својине – управо је онај који у највећој мери обезбеђује, у датом стању, личну слободу како у односу на природну беду, тако и у односу на социјалне недаће. Стога је православље, у свом просуђивању економских облика и облика организације производње – исторично. То је сфера релативизма средстава уз непромењивост циљева. И зато се оно може односити само негативно према руском комунизму, јер је он, уз неоспорне друштвене успехе, систем тиранског насиља над личном слободом, и њена негација у корену. То је – руски комунизам – систем духовног ропства, и стога је хула на Духа Светога. Зато није случајно ни то што њега прати сатанске мржња према Богу и светињи Његовој.

И на крају, неколико речи о догматским основама хришћанског социјализма. Он проистиче из опште идеје Цркве која као квасац делује у читавом свету, и та идеја није ништа друго до идеја богооваплоћења – Христос је узео људску природу са свом њеном пуноћом , у свом њеном историсјком обиму. Освећење и искупљење, и коначно преображење, односе се на само на лични живот, него и на људски род, на друштвено биће и живот – за то ће се питати, и по томе ће се судити човеку на Страшном суду. И хришћански друштвени живот доноси те нове завете богооваплоћења, које се разним својим странам открива у својој сили у свим временима људске историје, а у наше време хоће да се открије и у социјалној сфери.

Аутор: о. Сергеј Булгаков

Из књиге „Православље“, 190-191 стр

[Grizzly Adams]

За данашње доба остаје самоопредељење Православља у доносу на постојеће друштвене класе и на њихов међусобни однос. Разуме се, Православље се не може везивати ни за једну од постојећих класа као такву, иако му се то намеће и с лева и с десна. Хришћанство је изнад класа с њиховим ограниченостима, с њиховим егоизмом. Још мање се оно може везивати за одређени систем економске организације живота, јер сваки систем има свој историјски ред настанка.

Ово је у реду.

Но, у доносу на аавременост могу се истаћи два става који су у извесносм смислу, нешто социјално – етички самоочевидно. Прво: Православље не стоји на стражи приватне својине као такве, чак не ни у оној мери у којој то чини католицизам, како ту поступа католичка Црква, која у својини види иституцију природног права ( о чему говори енциклика папе Лава XIII Рерум новарум, и друге) Приватна својина је историјска институција које се све време мења у својим обрисима као и у свом социјалном значењу, и ни један њен изглед –стање није нешто што је довољно, што има трајно важење.

Ако по о. Бугакову Православље "не стоји на стражи приватне својине", какав онда однос има конкретно? У ком случају и под којим условима нешто што је "моје" постаје "твоје"? Ко спроводи ту промену власништва? Како? Шта ако ја не желим да дам "своје"?

Ми православни морамо да научимо да по конкретним питањима будемо јасни и доречени.

Друго: Православље не може бранити капиталистички систем привреде као такав, јер се он темељи на експлоатацији најамног рада,

Овде се за добровољни уговор користи израз "експлоатација". ОК, нека буде. Шта онда није "експлоатација"? Који је то однос између послодавца и запосленог који није "експлоатација" и како се спроводи у пракси?

иако се привремено с њим може мирити – с обзиром на његове заслуге у подизању продуктивности рада и опште производне енергије.

Ово је духовито. Капитализам је милионе и милијарде људи извео из крајње беде и сиромаштва. Живело се у прљавштини, умирало од глади и најбезазленијих болести. И ми се са тим само "привремено миримо"? Да не буде забуне, ако "привремено" значи "на овом свету" онда се слажем - у Царству Божијем неће бити ограничених ресурса па ни потребе за било каквом економијом. Међутим, чини ми се да отац овде има нешто друго на уму.

Али, ту постоје неспорне границе чије прекорачење нема оправдања. Као што Хришћанство не може да се мири, а и не би требало да се мири, с ропским положајем црнаца, тако не би требало ни да се мири ни с експлоатацијом рада деце, чега је било у првим стадијумима капитализма.

Ропство је наслеђе из претходног друштвено-економског система, капитализам је допринео да се оно потпуно искорени. Такође "експлатација рада деце". Ту се ради о једном историјском фалсификату који је нажалост опште прихваћен. Нису "зли капиталисти" отимали децу од родитеља и затварали их у прљаве фабрике да раде од јутра до мрака. Проблем јесте што су до тада људи умирали од глади и фабрике су им биле једина шанса да преживе. Зато су читаве породице одлазиле са села у град и тражиле посао у фабрикама - који јесте био прљав и тежак због неразвијене технологије, али им је омогућио да уопште преживе. Што је био огроман напредак у односу на претходно стање.

Но, уосталом, и он се мења, као и приватна својина, све се то непрекидно мења, добија друго лице и ураста у социјализам.

... ?

Изгледа да се отац никада није потпуно излечио од Марксизма и поред искуства са бољшевицима.

И апстрактне категорије социјализма или капитализма, тако добре у демагогији, сасвим су непримењиве при дубљем разматрању проблема. У свету савести – постоји једна, највиша вредност, у чијем светлу и ваља упоредно процењивати различите видове економског живота.

То је слобода личности, правна и економска слобода њена.

Тако је.

Најбољи економски облик, ма ккао да се он називао, и ма какву комбинацију капитализма и социјализма представљао – био он комбинација приватне и друштвене својине – управо је онај који у највећој мери обезбеђује, у датом стању, личну слободу како у односу на природну беду, тако и у односу на социјалне недаће. Стога је православље, у свом просуђивању економских облика и облика организације производње – исторично. То је сфера релативизма средстава уз непромењивост циљева. И зато се оно може односити само негативно према руском комунизму, јер је он, уз неоспорне друштвене успехе, систем тиранског насиља над личном слободом, и њена негација у корену. То је – руски комунизам – систем духовног ропства, и стога је хула на Духа Светога. Зато није случајно ни то што њега прати сатанске мржња према Богу и светињи Његовој.

Који су то "неоспорни друштвени успеси" руског комунизма? Баш ме живо интересује...

Како се у пракси спроводи "комбинација приватне и друштвене својине"?

Зар није изнад сам отац рекао да је капитализам био најефикаснији у сузбијању беде и ослобођењу појединца од економских и других "недаћа"? Како и зашто се сада опет враћамо на "комбинацију капитализма и социјализма"? Како се уопште могу "комбиновати" две сасвим супротне ствари?

И на крају, неколико речи о догматским основама хришћанског социјализма.

Како уопште може да постоји "хришћански социјализам"? Социјализам подразумева да када мени нешто треба ја то могу од другога да узмем применом силе. Дакле, оправдава примену силе због нечијих потреба. Ја нисам нашао у Светом Писму да је Христос рекао апостолима "идите отимајте од богатих да помогнемо сиромашнима".

Он проистиче из опште идеје Цркве која као квасац делује у читавом свету, и та идеја није ништа друго до идеја богооваплоћења – Христос је узео људску природу са свом њеном пуноћом , у свом њеном историсјком обиму. Освећење и искупљење, и коначно преображење, односе се на само на лични живот, него и на људски род, на друштвено биће и живот – за то ће се питати, и по томе ће се судити човеку на Страшном суду. И хришћански друштвени живот доноси те нове завете богооваплоћења, које се разним својим странам открива у својој сили у свим временима људске историје, а у наше време хоће да се открије и у социјалној сфери.

Све је то тачно, али Црква то све проповеда и ради добровољно. У случајевима када је Црква хтела да уз помоћ силе државе "спроводи" добра дела знамо како смо пролазили...

[Andre Williams]

''Не филозофирај /ЗвонкоМ/, но направи хит...''

[Grizzly Adams]

Мудро збориш...

[Marjanovic]

Текст треба разумети у контексту времена  и историјских услова у коме је писан.

Православље признаје све врсте својина, не фаворизује ни једну од њих. Свака може довести до злоупотреба. Не брани приницп приватна својина изнад свега, што не значи да је против приватне својине.

Проблем са капитализмом је етичке природе. Ту долази до проблема  "јер није праведно оно што користи, већ користи оно што је праведно." Не може бити праведан однос најамног рада деце и ни једним  аргуметном се не може бранити. Просто то је неприхватљиво. Граница испод које се не иде. И не само деце већ уопште искоришћавање туђег рада. Нпр. неко ради по цео дан, а ти га платиш као да ради пола дана. Он нема другог избора(јер тај газда има монопол, новац, моћ и не можеш му ништа) него да ради код тог газде иначе ће умрети од глади. Ето, то је експлоатација. Искоришћавање.

Није православље против капитализма, већ је против неких да тако кажем лоших елемената у њему. Када говори о "социјализму" Булгаков под тим не подразумева неки државни колективизам, већ систем социјалне заштите, социјалне солидарности, постојање и заједничке својине, поред приватне итд. И као што се види из текста Булгаков не говори о неком насиљу државе, напротив заговара економску слободу, али са социјалном етиком.

[uros]

Текст треба разумети у контексту времена  и историјских услова у коме је писан.

Православље признаје све врсте својина, не фаворизује ни једну од њих. Свака може довести до злоупотреба. Не брани приницп приватна својина изнад свега, што не значи да је против приватне својине.

Шта ово значи? Дакле по теби не постији разлика између својине стечене на поштен начин, кроз добровољну интеракцију са другим људима, и својине која је покрадена и отета ("државне" или "колективне" својине)? Није поента у томе како се својином располаже него како се до ње дошло.

Не може бити праведан однос најамног рада деце и ни једним  аргуметном се не може бранити. Просто то је неприхватљиво. Граница испод које се не иде. И не само деце већ уопште искоришћавање туђег рада. Нпр. неко ради по цео дан, а ти га платиш као да ради пола дана. Он нема другог избора(јер тај газда има монопол, новац, моћ и не можеш му ништа) него да ради код тог газде иначе ће умрети од глади. Ето, то је експлоатација. Искоришћавање.

Увек постоји решење које је засновано на хришћанству, а то је: ако видиш да неко дете бива искоришћавано иди па му дај из свог џепа, а не из туђег. То је Христово учење, то је решење за све проблеме. Лична, индивидуална акција, врлина. Етички проблем постоји управо на другој страни, код вас који тражите да се неком нешто отме да би се дало неком другом. И бар да је у питању директна, лична акција (Робин Худ) па би та прича била далеко подношљивија од белзличне силе колектива/државе. Социјализам не да нема никаквих додирних тачака са хришћанством него напротив, не може да их има ни у једној варијанти у којој се кроз историју појављивао (од бољшевика 1930тих до данашњих "умерених" социјалистичких странака).

Није православље против капитализма, већ је против неких да тако кажем лоших елемената у њему. Када говори о "социјализму" Булгаков под тим не подразумева неки државни колективизам, већ систем социјалне заштите, социјалне солидарности, постојање и заједничке својине, поред приватне итд.

Који су то "лоши елементи" у капитализму а да у њих није уплела руке колективистичка државна упава? Монопол? Али монопол је немогућ без државне интервенције, без фаворизовања, без регулација. Ако знаш енглески прочитај ово да би видео како је политикантство заслужно за појаву извртања значења термина којима ми данас баратамо (либерал, радикал, итд.) и како је то искориштено да би се људима представило да "цар има одело", да би се централистичко насиље елите оправдало разним демагогијама и да би се успоставио "нови поредак" (а уствари стари, прастари, увек исти) у коме аристократија влада а сви остали су јој робови.

[Juan Valdez]

И бар да је у питању директна, лична акција (Робин Худ) па би та прича била далеко подношљивија од белзличне силе колектива/државе.

[Marjanovic]

Џаба се трудите не постоји православно и хришћанско оправдање необузданом капитализма. Готово нико у православном а и шире у хришћанском свету не заговара капитализам који заговарају неолиберали, либертаријанци.

Ево, читајте Социјалне концепције Православне цркве, Социјално учење Католичке цркве, социјалну  етику протестантских црква(Евангеличке, Англиканске..). Нигде нећете наћи оправдање необузданог капитализма који заговарате.

Ок, утилитарним и егоистичним мотивима можете оправдати необуздани капитализам, никав проблем али хришћанским не!

[Juan Valdez]

Ок, утилитарним и егоистичним мотивима можете оправдати необуздани капитализам, никав проблем али хришћанским не!

Не конташ шта они тврде. Егоистични мотиви често, можда и најчешће, јесу покретач. Али закони тржишта ће да учине да се и најгора себичност и необузданост окрене на добробит свих, уместо на експлоатацију и сличне гадости. То је теорија. Тако да они крајњи циљ правдају хришћанским мотивима, а не нешто на почетку или на средини.

[Marjanovic]

И шта сте запели држава па држава. Кога бре држава ограничава? Мишковића, можда? Или велике корпорације можда? Која држава? Који колектив? Ко данас стоји на путу развоја и увећања профита великих капиталитичких  корпорација?

[Marjanovic]

Ок, утилитарним и егоистичним мотивима можете оправдати необуздани капитализам, никав проблем али хришћанским не!

Не конташ шта они тврде. Егоистични мотиви често, можда и најчешће, јесу покретач. Али закони тржишта ће да учине да се и најгора себичност и необузданост окрене на добробит свих, уместо на експлоатацију и сличне гадости. То је теорија. Тако да они крајњи циљ правдају хришћанским мотивима, а не нешто на почетку или на средини.

Коју добробит има дете од 13 година које је радило по 14 сати дневено?

Или коју добробит има радник у Србији који ради 12 сати за 150 евра, а послодавац му још не даје редовно плату и плус ради непријављен?

[uros]

Шта је то "необуздани капитализам" леба ти?

Ствар је једноставна, сви Мишковићи, све велике корпорације су чеда државе (или вице верса, потпуно небитно). Основни проблем државе је што њено насиље (закони, регулације, полиција, итд.) на крају _увек_ постану инструмент којим се служе Мишковићи да би осигурали монополе о којима никада не би могли да сањају у слободном друштву са слободним тржиштем. Некада је краљ продавао монополе отворено издајући декрете и називајући ствари правим именом. Некада се "министарство одбране" звало јасно и гласно "министарство рата". Данас је то заогрнуто у социјалистичку демагогију. Али крајњи исход је увек исти: повлашћени владају, повлашћени добијају монополе, а на штети су целе нације.

Једини начин да се из овог зачараног круга изађе је да се држави онемогући да неком даје монопол.

[Juan Valdez]

Ок, утилитарним и егоистичним мотивима можете оправдати необуздани капитализам, никав проблем али хришћанским не!

Не конташ шта они тврде. Егоистични мотиви често, можда и најчешће, јесу покретач. Али закони тржишта ће да учине да се и најгора себичност и необузданост окрене на добробит свих, уместо на експлоатацију и сличне гадости. То је теорија. Тако да они крајњи циљ правдају хришћанским мотивима, а не нешто на почетку или на средини.

Коју добробит има дете од 13 година које је радило по 14 сати дневено?

Или коју добробит има радник у Србији који ради 12 сати за 150 евра, а послодавац му још не даје редовно плату и плус ради непријављен?

Па и нема. Фора је у томе што на крају (по предвиђањима те економске школе) тога уопште неће бити када год постоји слободна конкуренција. Врло кратко време је потребно да тржиште одстрани експлоататоре из игре.

[Marjanovic]

Није проблем у држави и законима, већ у непоштовању тих закона.

[Grizzly Adams]

Не брани приницп приватна својина изнад свега

Шта ово конкретно значи? У ком случају приватна својина није изнад чега?

Проблем са капитализмом је етичке природе.

Занимљиво, ја видим етички проблем са колективистичким системима.

Не може бити праведан однос најамног рада деце и ни једним  аргуметном се не може бранити. Просто то је неприхватљиво. Граница испод које се не иде.

Лако је из фотеље постављати "границе испод којих се не иде", али у односу на шта? Шта је алтернатива? Она деца која умиру од глади у Африци би врло радо радила цео дан у фабрици само да имају шта да једу. Њихова граница је другачија од твоје.

Проблем је овде што ми људи када живимо у благостању почнемо да га подразумевамо као природно стање ствари. Нажалост, природно стање ствари је беда, глад и смрт. Требали су нам миленијуми страдања да то стање бар мало ублажимо и дођемо до друштва у ком свако има бар најосновније. То нисмо постигли "социјалним програмима" него управо развојем капитализма.

И не само деце већ уопште искоришћавање туђег рада. Нпр. неко ради по цео дан, а ти га платиш као да ради пола дана. Он нема другог избора(јер тај газда има монопол, новац, моћ и не можеш му ништа) него да ради код тог газде иначе ће умрети од глади. Ето, то је експлоатација. Искоришћавање.

То је Мики Маус верзија капитализма. У развијеним капиталистичким друштвима нико никога не "искориштава", већ људи добровољно и на обострану корист размењују робу и услуге. То није никаква експлоатација.

Није православље против капитализма, већ је против неких да тако кажем лоших елемената у њему. Када говори о "социјализму" Булгаков под тим не подразумева неки државни колективизам, већ систем социјалне заштите, социјалне солидарности, постојање и заједничке својине, поред приватне итд. И као што се види из текста Булгаков не говори о неком насиљу државе, напротив заговара економску слободу, али са социјалном етиком.

Проблем је што је он недоречен. Помиње те ствари, али не даје конкретно како то имплементирати. Ја немам ништа против социјалне солидарности итд. под условом да је добровољна. Могао би да прихватим и да се финансира из пореза под условом да имамо чврсту валуту, исправан банкарски систем и да програми буду строго ограничени буџетом.

Оно што се сада дешава јесте да политичари да би добили изборе обећавају народу нереалне ствари, а онда се позајмљују, штампају новац и удесетостручују га кроз банкарски систем. Онда се на крају сви чудом чуде "одакле је дошла криза", а народ испашта. Управо они сиромашни за које се бринеш највише испаштају због тога. Они највећу корист имају од чистог лесефер капитализма.