Видовдан – голгота и духовно чистилиште

[Баба]

Слобода има своју цену .

Она је скупа.

Ми смо скупо плаћени да би се јефтино продали или предали.

Плаћени смо крвљу Христовом.

Крштењски завет није довољан ако се не потврђује животом он има могућност да се изгуби.А губи се кад се изгуби слобода у Христу и слобода за Христа.То је таква слобода за коју вреди погинути .

Ропство може доћи као Јерменима у моменту , али може долазити и у етапама.

Онај ко види видом духовним , види и надолазеће ропство у етапама те се против њега бори као да је већ потпуно ропство.

Завет увек мора да се потврђује у супротном престаје бити жив завет и постаје пука формалност , управо онакав какав је постао и Стари Завет код старих Јудеја и каквим постаје Нови Завет код савремених Европљана и Хришћана. Косовски завет је у том смислу неопходан и савременом Хришћанину ма које конфесије био.

[Баба]

Да је којим случајем Лазар сачувао војску и сачекао да се придружи осталима против Турака на Никопољу, па да је нпр. тамо погинуа, сасвим сам сигуран да би га наша историографија, али и полутеолошко виђење исто славило као мудрог владара и мученика.

Овако, изгину нам војска 1389. године, па се пар година касније, уместо против Турака, ми боримо ЗАЈЕДНО СА Турцима против хришћана...

Дефинитивно теби није јасно шта се ту заправо десило...

Мислим да је овакав савремени начин сагледавања Косовског Завета оптерећен западњачким начином мишљења по прилично удаљен од начина мишљења наших старих.

[Михајло]

Поента текста није у томе да ли је кнез Лазар физички победио на Косову пољу или није, већ залог косовског Завета за будућа покољења, онај залог који је и поред немања сопствене државе у времену од 500 година сачувао идентитет и државотворност код Срба .

Напомена , писац је историчар и православни Хришћанин.

па борба...поново се на њу враћамо...некада и освета...

колико се год неки згражавали . .. то је управо она Божанска промисао...која је усађена у Србе од Адама па Ноја па преко свих Св.Срба..да би успели на овом парчету...

[Баба]

Видовдан – прича о херојству, жртви и издаји

Ђорђе Вукадиновић 

уторак, 28. јун 2011.

(Политика, 28. 6. 2008)

«Код Зорана у канцеларији седимо и ћутимо. Чекамо да се пилот јави. Имам два телефона. Један се усијао од позива... сви траже проверу информације да је извршена екстрадиција. Коначно ми, нешто пре осам, звони и други телефон. Пилот се јавио из Тузле. Значи, крај је. У том тренутку, Зоран ме је упитао – Да ли можес да замислиш да је данас Видовдан? Малопре су ми рекли да је данас Видовдан. – Седам дана нисмо спавали. Нисмо уопште знали ни који је дан ни датум.»

Ово потресно сведочење из књиге Чедомира Јовановића Мој сукоб са прошлошћу само је најновија потврда политичког и симболичког значаја који Видовдан има у српској историји и колективном памћењу. И то чак и код оних који нису нарочито оптерећени националном прошлошћу, историјом и симболиком. Да се све одиграло који дан раније или касније, Милошевићево изручење у Хаг, било би само један у низу ружних и тужних – или, можда, мудрих и храбрих – политичких гестова каквих је бивало и раније у српској историји. Али чињеница да се то збило управо на Видовдан, направила је од тог мучног догађаја истинску психолошку, људску и националну драму.

На Видовдан 1389. је Милош Обилић убио цара Мурата. На Видовдан је погинуо кнез Лазар и на Косову пострадала већина српске војске. На Видовдан 1914. је Гаврило Принцип убио аустроугарског престолонаследника Фердинанда, а Србија и свет убачени у крвави вртлог првог светског рата. На Видовдан 1948. је кулминирао сукоб са Совјетским Савезом... А било је и других догађаја. Можемо се правити да то не видимо, али не – Видовдан у српској историји дефинитивно није обичан датум и тога је, видели смо, Зоран Ђинђић био итекако свестан, а донекле чак и Чеда Јовановић.

На Видовдан 1989. Слободан Милошевић се устоличио као неприкосновени национални вожд који ће током наредне деценије Србију повести у историјске «године расплета», за које ни он ни Срби нису били ни ментално спремни ни политички компетентни. Ничим у својој претходној биографији Милошевић није заслужио ону усталасану милионску масу на Газиместану која је клицала његово име. Али исто тако, треба рећи да, упркос свему, није заслужио ни оно видовданско понижење из 2001, које му је приредио ДОС. Иако то, када се мало боље погледа, и није било толико његово понижење, колико оних који су га на тај датум и на такав начин изручили његовим – а богме и нашим – непријатељима.

Па чак и у окупираном Ираку је Садаму Хусеину судио какав-такав ирачки суд, није му суђено у Ријаду, Лондону или Вашингтону. Издан од најближих сарадника, заборављен и напуштен од већине оних који су му десетак година раније фанатично аплаудирали, Милошевић је у Хагу добио прилику да се рехабилитује за добар део грехова и грешака из претходног времена. И имам утисак да је тек у Хагу, суочен са арогантним Џефри Најсом, судијом Мејом и углавном исконструисаном оптужницом, заиста постао оно што су његове присталице веровале да је био од почетка – искрени патриота који се бори за свој народ. Свиђало нам се то или не, како време буде пролазило, у националном сећању ће све више остајати овај хашки Милошевић, који се бори против светске силе и неправде, а бледети слика циничног балканског аутократе, тако да ће срамота оних који су га изручили на Видовдан, уместо да бледи, бивати све већа и већа. Изгледа да је то знао, односно осећао и сам Ђинђић, па је зато буквално сутрадан по изручењу похитао код патријарха да увођењем веронауке у школе и богатим прилозима за Храм Светог Саве покуша да сагради себи цркву Покајницу. (И у томе је, додуше, више захваљујући својој сопственој трагичној судбини него донацијама донекле и успео.)

Где је Видовдан, ту је негде увек и прича о херојству, жртви и издаји. Књиге кажу да је Вук Бранковић, по свој прилици, неоправдано оптужен за издају у Косовској бици. Нажалост, у овој актуелној борби за Косово таква грешка тешко да се може поткрасти. С тим што је конкуренција за Бранковића данас више него жестока, а у Обилиће се – сем у време предизборних кампања – слабо ко уписује. И с тим што модерни «гуслари» данас саму издају на безброј начина релативизују, или је чак директно постичу и славе као нови, односно прави, прагматични и одговорни патриотизам. И с тим што савремене невере више не продају веру за вечеру – него за министарства, лаки кеш, фотеље, тендере и управне одборе.

Ко зна како би својевремено прошао Кнез Лазар да је своју одлуку желео да тестира на слободним и демократским изборима? Ко зна како би бирачи, себри и «сва господа српска» оценили његову намеру да територијални интегритет земље брани свим расположивим средствима – укључујући и ратна? И ко зна не би ли, да нису одмах погубљени, и Лазар и Милош, на неком ондашњем Хашком трибуналу у Малој Азији били суђени за «агресију», «тероризам», «кршење обичаја рата», «прекомерну употребу силе» и «геноцидне намере»?

Али горку шалу на страну. Ово сам хтео рећи. Видовдан дође и кад га нико не чека. И када га сви забораве. Дође и промени ток историје и живота. А да ли га промени набоље или нагоре, није увек лако одредити. У сваком случају, на Видовдан се обично покаже ко је ко, при чему се неко покаже бољим, а неко горим него што се мислило да јесте. Видовдан није Нова година, ни Дан Републике, ни Дан победе, ни рођендан, ни Божић, ни Ускрс. Има у нашим животима много већих, слављенијих, популарнијих и званичнијих празника. Али никад немојте заборавити да без Видовдана нас, овакви какви смо – добри и лоши, модерни и конзервативни, леви и десни, напредни и назадни, велики и мали, паметни и глупи, плитки и дубоки – као народа напросто не би било.

(Објављено у Политици, 28. 6. 2008)

[nishizawa]

Косовски мит је заправо јако сличан миту о Краљевићу Марку који је овде већ помињан.

Иако нема сумње да су и један и други мит одиграли јако важну улогу у нашој историји као инспирација и утеха, исто тако нема сумње да је сулудо поистовећивати историјске чињенице у вези са Косовском битком са Косовским митом онолико колико би било сулудо постовећивати историјског Марка Мрњавчевића са митским Краљевићем Марком.

А то је грешка коју изнова и изнова правимо будући да смо дозволили да се тај мит инкорпорира у наша верска убеђења - што је тесно повезано са нашом неспособношћу да разликујемо Цркву од државе.

Као што је Марко Мрњавчевић био обичан турски вазал којег је народ одабрао као симбол своје жеље за слободом и од њега у својој машти створио у најмању руку суперхероја, тако је и Косовска битка као симбол вишеструко надрасла историјску реалност. То што смо ми одлучили да прихватимо оба ова мита као део свог идентитета и система вредности, не значи да сада можемо у историју учитавати како нам се ћефне свој доживљај истих - што и јесте оно главно што се може замерити Балабановом тексту, у који је он несумњиво уложио јако много труда.

У томе управо лежи и највећа опасност Косовског мита - иако је он у прошлости умео да послужи као надахнуће и утеха, умео је и те како да послужи и као изговор за одбијање да се реално сагледа стварност, и као средство да се од стварности побегне. А то бахато затварање очију пред стварношћу нас је већ и превише коштало.

Када се говори о државној политици сулудо је о њој размишљати на било који други начин него као о игри интереса и односа снага, у којој је једино право које важи - право јачег. Све што се у тој игри дешава произилази из тога - Турци нама нису урадили ништа што ми не бисмо њима да смо могли, и што се нисмо либили да урадимо чак и другим православним народима (или они нама) кад год смо могли.

Иста ствар важи и данас - Србија је држава која нема практично никакву војну, економску или дипломатску моћ, и која је изгубила четири рата у року од десет година. То је стварност са којом можемо или да се суочимо, или да и даље бежимо од ње у фантазије о митолошким победама у биткама које су се десиле пре 600 и кусур година.

[Aquilius Cratus]

Косовски мит је заправо јако сличан миту о Краљевићу Марку који је овде већ помињан.

Иако нема сумње да су и један и други мит одиграли јако важну улогу у нашој историји као инспирација и утеха, исто тако нема сумње да је сулудо поистовећивати историјске чињенице у вези са Косовском битком са Косовским митом онолико колико би било сулудо постовећивати историјског Марка Мрњавчевића са митским Краљевићем Марком.

А то је грешка коју изнова и изнова правимо будући да смо дозволили да се тај мит инкорпорира у наша верска убеђења - што је тесно повезано са нашом неспособношћу да разликујемо Цркву од државе.

Као што је Марко Мрњавчевић био обичан турски вазал којег је народ одабрао као симбол своје жеље за слободом и од њега у својој машти створио у најмању руку суперхероја, тако је и Косовска битка као симбол вишеструко надрасла историјску реалност. То што смо ми одлучили да прихватимо оба ова мита као део свог идентитета и система вредности, не значи да сада можемо у историју учитавати како нам се ћефне свој доживљај истих - што и јесте оно главно што се може замерити Балабановом тексту, у који је он несумњиво уложио јако много труда.

У томе управо лежи и највећа опасност Косовског мита - иако је он у прошлости умео да послужи као надахнуће и утеха, умео је и те како да послужи и као изговор за одбијање да се реално сагледа стварност, и као средство да се од стварности побегне. А то бахато затварање очију пред стварношћу нас је већ и превише коштало.

Када се говори о државној политици сулудо је о њој размишљати на било који други начин него као о игри интереса и односа снага, у којој је једино право које важи - право јачег. Све што се у тој игри дешава произилази из тога - Турци нама нису урадили ништа што ми не бисмо њима да смо могли, и што се нисмо либили да урадимо чак и другим православним народима (или они нама) кад год смо могли.

Иста ствар важи и данас - Србија је држава која нема практично никакву војну, економску или дипломатску моћ, и која је изгубила четири рата у року од десет година. То је стварност са којом можемо или да се суочимо, или да и даље бежимо од ње у фантазије о митолошким победама у биткама које су се десиле пре 600 и кусур година.

0205_whistling 1500_baby ekstra greengrin greengrin 4chsmu1 4chsmu1 :) facenew22222222

[ego]

Захваљујући "митолошким" догађајима који су се одиграли пре неколико хиљада година, Израел стоји данас тамо где јесте и то након двомиленијумског прогонства. Да сада не улазимо у историју наше вере, добро знамо да је историја учитељица живота.

[Mamica Forumska]

Видовдан – прича о херојству, жртви и издаји

Али горку шалу на страну. Ово сам хтео рећи. Видовдан дође и кад га нико не чека. И када га сви забораве. Дође и промени ток историје и живота. А да ли га промени набоље или нагоре, није увек лако одредити. У сваком случају, на Видовдан се обично покаже ко је ко, при чему се неко покаже бољим, а неко горим него што се мислило да јесте. Видовдан није Нова година, ни Дан Републике, ни Дан победе, ни рођендан, ни Божић, ни Ускрс. Има у нашим животима много већих, слављенијих, популарнијих и званичнијих празника. Али никад немојте заборавити да без Видовдана нас, овакви какви смо – добри и лоши, модерни и конзервативни, леви и десни, напредни и назадни, велики и мали, паметни и глупи, плитки и дубоки – као народа напросто не би било.

(Објављено у Политици, 28. 6. 2008)

greengrin

[nishizawa]

Захваљујући "митолошким" догађајима који су се одиграли пре неколико хиљада година, Израел стоји данас тамо где јесте и то након двомиленијумског прогонства.

Ајде?

А ја мислио да је то захваљујући утицају изузетне економске и политичке моћи Јевреја у дијаспори...

[Родољуб Лазић]

Како кажу - "Нови касапи кољу под реп". Имамо вековно народно и црквено схватање и прихватање Косовског ЗАВЕТА, са мноштвом и старих и нових теолошких текстова који обрађују ову тему (владика Николај, отац Јустин, владика Атанасије Јевтић, владика Иринеј Буловић...) и имамо неке нове теологе којима је то Косовски МИТ. Ах, да заборавио сам колико у православљу има митова - ту је и мит о Богородичиној забрани уласка на Свету Гору, па мит о Господњем силаску у ад, па мит и Благодатном огњу... Јадни стари,затуцани хришћани који нису знали да су то митови...

[nishizawa]

Нови касапи кољу под реп.

Па опет боље обаве посао него матори адвокати.

[Иван]

Како кажу - "Нови касапи кољу под реп". Имамо вековно народно и црквено схватање и прихватање Косовског ЗАВЕТА, са мноштвом и старих и нових теолошких текстова који обрађују ову тему (владика Николај, отац Јустин, владика Атанасије Јевтић, владика Иринеј Буловић...) и имамо неке нове теологе којима је то Косовски МИТ. Ах, да заборавио сам колико у православљу има митова - ту је и мит о Богородичиној забрани уласка на Свету Гору, па мит о Господњем силаску у ад, па мит и Благодатном огњу... Јадни стари,затуцани хришћани који нису знали да су то митови...

Kakav je odnos Stefana Lazarevica i Kosovskog zaveta?

[Родољуб Лазић]

Нови касапи кољу под реп.

Па опет боље обаве посао него матори адвокати.

То нема везе са животном доби (нисам рекао "млад") него са другачијом едукацијом - нов (онај који учи на нов начин). Тако да је коментар ем нетачан, ем испразан.

А нема шансе да тај посао обаве добро (без обзира на адвокате). Упропастиће га, готово сигурно.

[Родољуб Лазић]

Како кажу - "Нови касапи кољу под реп". Имамо вековно народно и црквено схватање и прихватање Косовског ЗАВЕТА, са мноштвом и старих и нових теолошких текстова који обрађују ову тему (владика Николај, отац Јустин, владика Атанасије Јевтић, владика Иринеј Буловић...) и имамо неке нове теологе којима је то Косовски МИТ. Ах, да заборавио сам колико у православљу има митова - ту је и мит о Богородичиној забрани уласка на Свету Гору, па мит о Господњем силаску у ад, па мит и Благодатном огњу... Јадни стари,затуцани хришћани који нису знали да су то митови...

Kakav je odnos Stefana Lazarevica i Kosovskog zaveta?

Не знам, нисам размишљао о томе. Како би било да питамо владику Иринеја или Атанасија? Светог Јустина и Николаја не можемо.

[Иван]

Како кажу - "Нови касапи кољу под реп". Имамо вековно народно и црквено схватање и прихватање Косовског ЗАВЕТА, са мноштвом и старих и нових теолошких текстова који обрађују ову тему (владика Николај, отац Јустин, владика Атанасије Јевтић, владика Иринеј Буловић...) и имамо неке нове теологе којима је то Косовски МИТ. Ах, да заборавио сам колико у православљу има митова - ту је и мит о Богородичиној забрани уласка на Свету Гору, па мит о Господњем силаску у ад, па мит и Благодатном огњу... Јадни стари,затуцани хришћани који нису знали да су то митови...

Kakav je odnos Stefana Lazarevica i Kosovskog zaveta?

Не знам, нисам размишљао о томе. Како би било да питамо владику Иринеја или Атанасија? Светог Јустина и Николаја не можемо.

Mozda nisam dovoljno upoznat, ali do sada nisam primetio da je iko od onih koji su pisali o teologiji Vidovdana i Kosovskog zaveta uopste uzimao u obzir sta se dogodilo dan nakon boja, odnosno kakve odluke su donete od strane ljudi koje Crkva prepoznaje kao svete kao sto prepoznaje sv.mucenika Lazara. Nisam do sada naisao na dobar osvrt, niti na bilo kakav osvrt na njihovu ulogu i postupke u svetlu Kosovskog zaveta.

E, to je problem, narocito u stvarima koje pretenduju da dodju u domen teoloskog. Za tumacenje Kosovskog zaveta nije dovoljna knezeva vecera, 28.jun i Lazar na panju. Bez uzimanja u obzir onog sutrasnjeg dana, teologija Kosovskog zaveta je nesveobuhvatna, necelovita i nedosledna.