Episkop Grigorije: Jedino vjera može sabrati ljudsku osobu u jedno!

[Guest]

Милина! Хвала брате.

Богу хвала братац!

Чекам други део и једва чекам да видим шта је тако лепо написано о дечици!

[Angelus]

Алал вјера,какав диван текст,ево слушам на Радио Благовести Кабарноса и нешто баш мислим,

ех та наша дјеца,...док су мали,мала брига,а кад нарасту још већа,а често се сјетим када каже В.Григорије да је свака младост бурна,али није добро кад том младошћу нико не управља.Какве дубоке очинске ријечи!

А књигу "Радост живота","Лазар","Долази час и већ је настао" обавезно пронађите,јер има заиста шта да се и сазна,прочита и много тога запамти.

Ево један диван цитат,а ко је био у Тврдошу,вјерујем да зна шта је неописив осјећај те духовне љепотице,а Владика каже у својој књизи.

Завршићу његовим величанственим описом,пожеливши му од срца сваког истинског добра,а ево у ове мало хладније дане,да нас држи дио атмосфере из духовне светиње и да нас грије оно наше сунце доброте које у сваком човјеку постоји и да нам пјесму везу они дивни чврчци који почињу кад угасне дневна топлина,пред овим описом из срца и душе застао би и Андрић и Достојевски:

”Ноћ у Тврдошу је чудесна,неописива,а нарочито су чаробне љетне ноћи.Кад прође дневна топлина и полако утихне распјевани концерт цврчак,настане некаква опипљива тишина,сва испуњена пријатељством,као да се помирило све са свиме и сви са свима.”…

…”И отац ми је умро на камену…

Нека…Овај камен је мој дом.

Ова стаза,мој пут.

Ово што видим-моја земља и небо,

моја Црква,мој Манастир,мој Тврдош,

мој живот и радост.”

…Каже Владика Григорије једне прилике студентима питајући их каква је разлика између умјетничке слике и Свете Иконе,па даде велики и дубок одговор да слику гледамо,а са Свете иконе бивамо гледани.

Увијек пажљиво биране,топле очинске ријечи,али и будно архипастирско око које све види и све чује,човјек чиста срца и душе и гдје год да је шири и гради мостове пријатељства,духовно здрав и хвала Богу и физички,са најљепшим менталним и моралним квалитетима које красе човјекову личност.

[Guest]

ево и другог дела...

[Guest]

0 дјеци (други дио)

За разлику од средстава информисања која се намећу као неизоставни елемент наше свакодневице, и која на овај или онај начин, у мањој или већој мјери, свједоче и објављују агресију која је све присутнија, творевина сваким покретом свједочи о Творцу и још увијек, по ријечима старозавјетног Пророка: "Небеса казују славу Божију" (Пс.18,2). Боравећи у таквом природном окружењу, учећи од природе и кроз природу, дијете које отвореног ума и неподијељеног срца поима свијет око себе на најбољи могући начин стасава у здравог, непосредног и отвореног човјека. Човјека способног да и сам буде стваралац.

Створивши свијет, Бог је и човјеку који је по Његовом Лику створен дао тај стваралачки дух, надахнувши га да чува и управља створеним свијетом. Но, то што је човјеку дата способност рађања дјеце, не значи да он рађа украсе и посједе за свој живот, нити продужетке сопствене личности, већ, по ријечима грчког Епископа и теолога Николаја Хаџиниколаћа, "рађамо душе са вјечном перспективом" и тако постајемо "не само Божија створења и потомци Једног Бога-Творца, већ и сами бивамо сатворци."

Упркос својој младости и недостатку животног искуства, а можда управо благодарећи тој младости и неискуству, дјеца често умију бити праве аристократе духа. Ово је тако, зато што Дух Божији у њима налази чисте сасуде у којима несметано може да обитава. "Дјеца лијече човјечију душу," каже кнез Мишкин, један од најљепших ликова Достојевског. И заиста, нико као дијете не пројављује чистоту Божијег Лика по Коме смо створени. Дијете, неначето сумњом и подозрењем, још увијек сачувано од гријеха и духовних посрнућа, кадро је да се искрено радује и диви и да - не толико ријечју колико животом и настројењем - кроз то дивљење и радост благодари на свему. Зато је Христос и рекао: "Будите као дјеца", и: "Пустите дјецу да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско."

И док одрасли често говоре о великим, суштинским, животним темама, они у свакодневном животу свједоче наклоност и поробљеност малим, неважним, често штетним стварима. Дијете, пак, које говори "малим ријечима" и из "несавршеног знања", свеукупним својим ставом свједочи и живи најважнија животна питања. Непоробљено формом и готово инстинктивно свјесно важности свих оних малих-великих ствари са којима се сусреће, оно у игри даје цијелога себе, будући неподијељено присутно у сваком тренутку.

У свијету око себе, дијете без иједне ријечи, кроз игру, тражи инспирацију, истину, потврду својих најдубљих порива. За њега је живот важан и лијеп, а игра је - исто што и живот. Оно живи без резерве и зато је битно усмјерити његову игру на трајне, непролазне вриједности, и што више га водити у сусрет природи. Опасност није у понекој огреботини, могућности да покисне или да се прехлади већ - напротив - опасност је у тој тенденцији да се оно што дуже сачува под стакленим звоном и да се отхрани у једној стерилној и посве нереалној атмосфери од које користи неће имати ни тијело -које ће као нејаку биљку први јачи вјетар сломити, ни дух - који ће остати спутан и "пресјечен", тј. онемогућен да се оствари и изгради кроз комуникацију са свијетом око себе.

Од дјеце морамо учити, јер "таквих је Царство Небеско." Морамо стећи њихову једноставност, повратити њихову способност да се радују малим стварима. Схватити - по угледу на њих - живот као игру, али не игру којом се "убија вријеме" већ игру у којој смо свецијело присутни, и која постаје врхунац нашег стваралаштва и креативности. Повратити повјерсње у људе и једноставно - завољети свијет око себе: само ћемо тако бити уистину живи људи и само ћемо тако моћи - вођени дјетињом непатвореном љубављу према животу - да на прави начин употријебимо сопствено животно искуство а њима постанемо ослонац и примјер који ваља слиједити. Учећи од дјеце постаћемо учитељи. Када бисмо према свему што радимо имали тако чист и нелажан однос какав дјеца имају према игри коју играју, било би то равно великом чуду, и био би то прави успјех наше зрелости. Дјеца не глуме, она живе!

Агресивност, злоба, завидљивост - не могу бити упућени као приговор дјеци онда када су им ускраћени вријеме и простор за игру. Она ће нам се осветити за нашу небригу. Још је премудри Соломон у старозавјетно вријеме говорио: "Пази на сина својега у младости, да га се не бојиш у старости." Тући ће нас, неће имати љубави, отимаће нам новац и ствари да би купила дрогу којом ће жељети да ублаже бол непријатног и хладног односа. А све због тога што смо им приредили дјетињство изван свијета у коме су створени и нисмо им указали на свијет за који су створена. Живот често није лак, али и небо, и земља, и море, и све што је у њима, и дан пун благораствореног ваздуха као да говоре човјеку сваки пут изнова да је добродошао у овај свијет. И да је позван на велико и величанствено дјело: да буде господар и цар свега створеног, а не тужни и болесно уплашени слуга.

Морамо пазити на дјецу, јер она нас оправдавају пред Богом. И као што је цвијеће радост за наше људско сазнање и дјеца су као и цвијеће остатак изгубљеног раја и наговјештај будућег Царства.

Преузето из књиге: ''Радост живота'' - владика Григорије

Манастир Клисина

[obi-wan]

Ma izvrsno...

[Дејан]

NJegovo preosveštenstvo episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije rekao je Srni da BiH ima legitimno pravo da traži povrat dijela jadranske obale kod Sutorine koji joj je oduzet, te pozvao najviše predstavnike vlasti u BiH i Republici Srpskoj da se bore za svoju teritoriju.

"LJudi koji obavljaju odgovorne funkcije moraju i u tom pogledu da se ponašaju odgovorno. Dosta je bilo inertnosti i ravnodušnosti o tom pitanju i od BiH, pa i od Republike Srpske, i taj problem treba što skorije riješiti da bismo dobili izlaz na more - u suprotnom to ne bi bilo u duhu dobrosusjedskih odnosa", ocijenio je vladika Grigorije, konstatujući da je uobičajeno da se prema Srbima može odnositi nonšalantno, što nije dobro.

Vladika Grigorije je naglasio da je prirodno da BiH traži izlaz na more i to treba shvatiti u miroljubivom duhu, napominjući da je opštepoznato da ne postoji nijedno zaleđe tako blizu mora, a da nema i izlaz na more.

"BiH ima legitimno pravo da to traži i, naravno, da to neće činiti svađom, već pravnim poretkom", istakao je vladika zahumsko-hercegovački, napomenuvši da je taj prostor i dio Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske.

Prema njegovim riječima, prvenstveno treba ispitati kako je došlo do toga da se izlaz na Jadransko more kod Sutorine prisvoji i oduzeme.

Vladika Grigorije je podsjetio da su sve nove granice stvorene po AVNOJ-u, osim u ovom slučaju, jer bi BiH po AVNOJ-u imala izlaz na more.

Episkop Grigorije kaže da je, kako se priča, takva sutuacija stvorena u telefonskom razgoru dvojice funkcionera bivše SFRJ, kada je dogovoreno da prostor Sutorine pripadne Crnoj Gori.

"To je, ipak, bio samo načelni dogovor i nigdje na svijetu ne postoji situacija da ljudi žive desetak kilometara iznad mora, a da ne mogu da dođu do njega. Sve i da nije bilo šta je bilo i da nije naše kako i jeste, opet bismo mogli da postavimo pitanje izlaska na more, jer to nije stvar nekog našeg hira, već međunarodnog prava", istakao je vladika Grigorije.

Episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije je još prije četiri godine uputio pismo najvišim predstavnicima vlasti BiH i Republike Srpske u kojem ih poziva da upotrijebe svoja ovlaštenja i zvanično pokrenu pitanje uključivanja BiH u arbitražu o dijelu jadranske obale, koja joj je oduzeta.

Episkop Grigorije je pismu istakao da u tom procesu učestvuju Hrvatska i Crna Gora, dok je BiH nepravedno isključena.

"Ako je SFRJ rasformirana prema granicama nacrtanim u Jajcu 1943. godine, zar nije normalno zahtijevati da se razgraničenje između Hrvatske, Crne Gore i BiH provede prema tim granicama. Time bi se ispravila ne samo politička, nego i istorijska nepravda koja nas je udaljila sa obale kojoj, po svim specifičnostima, pripadamo", naveo je, između ostalog, vladika Grigorije.

Prema avnojskim granicama, sedam kilometara obale na području gdje se rijeka Sutorina uliva u Topaljsku uvalu pripada Republici Srpskoj, odnosno BiH.

BiH je prije više godina oduzet sedam kilometara dug izlaz na Jadransko more kod Sutorine u Bokokotorskom zalivu, područje koje danas pripada Crnoj Gori. Sutorina je naselje u opštini Herceg Novi u Crnoj Gori.

Nakon raspada Jugoslavije naselje Sutorina i okolna teritorija, koja uključuje izlaz na Jadransko more u dužini obale od sedam kilometara na sjevernom dijelu zaliva Boka Kotorska, gdje se uliva rijeka Sutorina, u sporu je između BiH i Crne Gore.

Bivši rektor Univerziteta u Sarajevu JusuF Mulić nedavno izjavio je da je došao do pisanih materijala u kojima se navodi da je područje Sutorine od 1382. godine do 1936. godine bilo u sastavu Trebinjskog sreza, kada je, uredbom tadašnjeg ministra policije Kraljevine Jugoslavije, područje Sutorine i Kruševice izdvojeno iz Trebinjskog i pripojeno Kotorskom srezu, u sastavu tadašnje Zetske banovine, zbog čega je istorijsko pravo BiH na ovo područje neporecivo.

(Srna)

[w.a.mozart]

sad kad krenu komentari o tome kako se crkva meša u državne stvari

[Guest]

@@w.a.mozart,

vala baš, baš...

[Candy Butcher]

samo ovde kad neko iz crkve iznese svoj stav, odma se meša u politiku. Svi sve najbolje znaju i razumeju

[Avocado]

samo ovde kad neko iz crkve iznese svoj stav, odma se meša u politiku. Svi sve najbolje znaju i razumeju

Pa u tome i jeste fora, što se pojedini verski velikodostojnici postavljaju kao da oni sve najbolje znaju i razumeju... i time zapravo (zlo)upotrebljavaju svoj nesporni verski autoritet za pitanja koja sa verom nemaju nikakve veze... jer sa jedne strane, episkop i bogoslov Grigorije bi trebalo svojoj pastvi da priča o veri i njegova pastva bi u tim pitanjima trebalo da ga sluša i poštuje... a sa druge strane, koga briga šta jedan elektro-tehničar misli o državnim granicama?

[Crveni Baron]

Pa u tome i jeste fora, što se pojedini verski velikodostojnici postavljaju kao da oni sve najbolje znaju i razumeju... i time zapravo (zlo)upotrebljavaju svoj nesporni verski autoritet za pitanja koja sa verom nemaju nikakve veze... jer sa jedne strane, episkop i bogoslov Grigorije bi trebalo svojoj pastvi da priča o veri i njegova pastva bi u tim pitanjima trebalo da ga sluša i poštuje... a sa druge strane, koga briga šta jedan elektro-tehničar misli o državnim granicama?

Isto kao sto bi ateista trebao da prica o tome kako nema Boga a ne da prica Episkopu sta treba da prica i u sta da se mesa. Drzite se principa ljudi i jednog arsina ..

[petarpan]

Ето зашто се нама дешавају Качавенда, Пахомије итд. Због групе епископа који се у све мешају

[Баба]

Pa u tome i jeste fora, što se pojedini verski velikodostojnici postavljaju kao da oni sve najbolje znaju i razumeju... i time zapravo (zlo)upotrebljavaju svoj nesporni verski autoritet za pitanja koja sa verom nemaju nikakve veze... jer sa jedne strane, episkop i bogoslov Grigorije bi trebalo svojoj pastvi da priča o veri i njegova pastva bi u tim pitanjima trebalo da ga sluša i poštuje... a sa druge strane, koga briga šta jedan elektro-tehničar misli o državnim granicama?

Знаш амерички државни врх је пресудно утицао на формирање СХС или краљевине Југославије у њеним границама . Иако је била понуда Енглеза Србима да се формира српска држава у границама које је Шешељ често помињао. Ипак жеља регента Александра Карађорђевића је била Југославија. А један електротехничар је био тај који је допринео управо тим границама. Тај електротехничар био је Михаило Пупин , он је био пријатељ председника америке и целог државног врха Америке , његове су чувене речи да би он више волео Србију краљевину али пошто његов краљ жели Југославију онда нека буде Југославија.

Адвокадо не знам где си учио историју али бојим се да си то лоше савладао.

Није ствар у томе које је човек професије , него каквог је капацитета. Св.владика Николај Велимировић је не само био епископ , него и политички посленик, мисионар , агитатор добровољаца по америци у првом светском рату, скупљач великих донација за српску војску, амбасадор Србије без званичног овлашћења, идеолог српског национализма ( који је супротан ономе шешељевском) , вођа богомољачког покрета - који је био више од обичног покрета молитвеника, духовни руководитељ покрета млада Босна - пред њим заклетву полажу на јеванђељу први покретачи овога покрета итд, итд...

Михаило Пупин је осим што је био физичар и "електротехничар" , такође био и сељак( држао је ергелу расних коња у САД) , политички агитатор, велики ктитор и донатор цркава и манастира, ујединитељ српских организација у дијаспори, изумитељ , велики народни посленик српскога рода, и богомољац.

Шта је био Дучић, вечито по иностранству , амбасадор, националиста, а ми га тек памтимо као писца књиге "Благо цара Радована" и неких песмица ...

И на крају све ово што рекох не значи да се ја слажем са политичким деловањем епископа Григорија, но ни не спорим му право за то деловање, и мислим да јесте капацитет.

Али исто то мислим и за Зукорлића да је капацитет за разлику од рецимо Јусуфспахића јуниора.

Док за Тадића мислим да је обична манекенка, за Ђиласа бих рекао да је капацитет, што је он и показао као успешан бизнисмен.

Дакле неки људи просто могу да се остваре на више поља.

Твојом логиком више од пола српске историје се не би ни десило, јер ето Растко Немањић је требао бити принц, шта је он имао да се трпа међу калуђере на свету гору и да тамо нешто аскетише , а после да прави аутокефалију Србима, Бугарима и да по целом Балкану мисионари и меша се у политичке прилике.

[Avocado]

Isto kao sto bi ateista trebao da prica o tome kako nema Boga a ne da prica Episkopu sta treba da prica i u sta da se mesa. Drzite se principa ljudi i jednog arsina ..

Ja ne pričam sa pozicije autoriteta... nemam pastvu... nema nikog ko je dužan da me sluša i poštuje... te i ne mogu da zloupotrebim nekakav svoj autoritet... osim eventualno prema svojim pripravnicima... ali njima ne pričam stvari koje sa našim poslom nemaju nikakve veze... ali eto, to je možda odličan primer - kada bih ja svojim pripravnicima pričao ne o pravu, već o tome da li bi trebalo ili ne da veruju u boga/bogove, onda bih zloupotrebljavao svoj autoritet poput ovakvih episkopa...

btw "ateista" nije profesija ni zvanje...

[Баба]

Ja ne pričam sa pozicije autoriteta... nemam pastvu... nema nikog ko je dužan da me sluša i poštuje... te i ne mogu da zloupotrebim nekakav svoj autoritet... osim eventualno prema svojim pripravnicima... ali njima ne pričam stvari koje sa našim poslom nemaju nikakve veze... ali eto, to je možda odličan primer - kada bih ja svojim pripravnicima pričao ne o pravu, već o tome da li bi trebalo ili ne da veruju u boga/bogove, onda bih zloupotrebljavao svoj autoritet poput ovakvih episkopa...

btw "ateista" nije profesija ni zvanje...

Дакле мени као лаику у цркви дозваљаш да се бавим политиком и рецимо заступам неке десничарске ставове ?

Јер лаик у цркви није ни професија ни звање.