Поезија

[JESSY]

Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot.
Ja zelim da znam za cim zudis i da li se usudjujes da sanjas o tome da ispunis
ceznju svog srca.
Mene ne zanima koliko godina imas.
Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala zbog ljubavi, snova,
zbog avanture koja se zove biti ziv.
Mene ne zanima koje planete zakriljuju tvoj mesec.
Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste sopstvene tuge, da li su te otvorile izdaje zivota,
ili si se skvrcio i zatvorio od daljeg bola!
Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom,
sa bolom mojim ili svojim,
ne meskoljeci se da ga prikrijes ili umanjis ili zatres.
Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu,
sa radoscu mojom ili svojom;
mozes li se prepustiti divljem plesu i dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju,
i ne upozoravati nas da budemo pazljivi, da budemo realisticni,
niti da se setimo svojih ljudskih ogranicenja.
Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena.
Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren prema samom sebi;
mozes li podneti optuzbu izdaje i ne izdati sopstvenu dusu.
Ja zelim da znam mozes li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Zelim da znam mozes li videti lepotu cak iako nije lepa svaki dan,
i mozes li crpsti svoj zivot iz Bozijeg prisustva.
Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem,
sa promasajem svojim ili mojim,
i jos uvek
stajati na rubu jezera i srebrnastoj mesecini uzvikivati "Da!"
Mene ne zanima gde zivis ili koliko para imas.
Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja,
iscrpljen, satrt do srzi, i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti, ni kako si se obreo ovde.
Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno sa mnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde ili sta ili kod koga si ucio.
Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra, kad sve drugo otpadne.
Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom; i da li zaista volis
Drustvo u kome se nadjes u praznim trenucima.

Oriah..The Invitation

[Снежана]

ЛЕШЕВИ НЕСАХРАЊЕНИ НА ВРЕМЕ

 

Лешеви несахрањени на време

почињу да се подмлађују. О, дајте нам

мале биографије по мери

да можемо да гамижемо потпуно,

да можемо да опевамо мали

илузорни покрето, ситна гомило, о, прашино,

расељавање горког духа,

и хронике болесне од губе

образују сада већа,

своје безмесне странице:

...џелат је мали и жгољав

борац је на дрвеном коњу,

издајица оклева, отимач

нема храбрости...Смилујте се, дајте

свакоме понеку звезду!

 

Анатол Е. Баконски

[JESSY]

Ljubavna pjesma

Kako da zadržim dušu svoju
da se k tvojoj ne vine? kako bih je
preko tebe uznio u visine?
O, kako bih je skloniti htio
uz nešto izgubljeno na dnu tmine,
na jedno mjesto, strano i tiho,
čiji se talas ne bi raznjiho
kad se talasaju tvoje dubine.
Al' sve što dirne tebe i mene,
ko gudalo nas zajedno prene.
Glas dviju struna, o mi to jesmo!
Čijeg smo samo to glazbala zvuci
i koji nas svirač drži u ruci?
O, slatka pjesmo!

Rilke

[Srdjan Kotur]

Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

 

И срушише се лепи снови моји,

Јер главу твоју венац сад покрива,

Крај тебе други пред олтаром стоји-

Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…

А да ли знадеш да се у том часу

Гранитна зграда мојих идеала

Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;

По твом лицу радост се разлива...

И свршено је! Ти си сада жена-

Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,

Ни горку судбу што сам тебе срео;

Ја нећу клети чак ни самог себе,

Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?

О срећи својој човек вазда снива;

Бол, јад и патњу смрт једино лечи.

Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:

Да Бог да сунце среће да ти сија!

Све што год почнеш свршила у срећи!

Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим

Кад звоно верне у цркву позива...

Ја нисам знао да те тако волим.

Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:

Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,

Нек’ мимоиђе њу, и нек падне 

На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!

И душа ће ми мирно да почива;

И шапутаће вечно, док год може:

Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба

У ком ће земља тело да ми скрива,

Чућеш и опет са дна мога гроба:

»Проста ти била моја љубав жива!”

[JESSY]

"Bila je mjesečina, snijeg i mi
išli smo tihi i nesretni.

Monogram naših snova blistao je nama,
ko blistav svjetionik. Vjetar. Tama.
Ja sam bio sam i ti si bila sama.
Bili smo straža na mrtvačkoj straži,
na pogrebu jedne tihe laži.

I tako smo stigli na kraj drvoreda.
Tvoj parfem od gnjilih, uvelih rezeda...
Rosa u staklu staklenog pogleda,
Adieu, ma chere, jer tako živjeti se ne da.

Miroslav Krleža

[JESSY]

Ne zaboravi,
tvoje je lice određeno za druge,
drugi ga moraju gledati,
a nema ništa odvratnije nego satima
i danima gledati jadno i zaplašeno lice.
Tvoje je lice više od lepe fasade,
više od plakata, više od podsetnice!

Učini štogod za svoje lice iznutra,
stavi radost u oči i svetlo.
Učini štogod za svoju Unutrašnjost.
Neka ti oči budu vedre i sjajne.
Usta neukočena i nasmejana.
Lice vedro. Pometi svoje Srce.

To će se dogoditi
kad svoje srce budeš čistio kao kuću:
pomeo crvotočinu,
očistio od kritike stvari koje nemaju
nikakve veze sa srećom.
Kad prestaneš žalosno
shvatati svakidašnje srdžbe.

Pokaži svoje najlepše,
najbolje i najljubaznije lice
i neće biti teško da te drugi zavole.

Kada ti bude teško,
pokušaj malo biti sličan klovnu koji u srcu plače,
ali nasmejan svira detetu,
i tako leči suze vlastitoga srca.

Phil Bosmans

[JESSY]

Dođi i smiri mi haos vremena kao što nekad,
slasti nebeske muze, pomirila si sva počela,
Sredi tu besnu borbu mirovnim zvucima neba,
Dok se grudima smrtnim sve što bi razdvojeno ne spoji,
Sve dok se drevna narav ljudi, spokojna silna,
Iz ukipela vremena moćno i vedro ne digne.
Vrati se u bedna srca puka, lepoto živa!
Vrati se za gostinjski sto, vrati se natrag u hram!
Jer Diotima živi, ko nežni cvat u zimi,
Bogata vlastitim duhom, traži sunce i ona.
Ali sunce duha, taj lepši svet, je zašlo,
I u ledenoj noći samo se prepiru orkani.

Friedrich Holderlin - Diotima

[Снежана]

 ЗАБРАЊЕНО ЈЕ

 

Забрањено је плакати а да се нешто не научи,
пробудити се, а не знати шта са собом,
плашити се својих сопствених успомена.

 

Забрањено је не смејати се проблемима,
не борити се за оно што желиш,
одустати од свега због сопственог страха
да оствариш своје снове.

 

Забрањено је оставити своје пријатеље,
не покушати разумети све што сте заједно проживели,
и звати их само онда кад су неопходни.

 

Забрањено је не бити свој пред другима,
претварати се пред људима до којих ти није стало,
изигравати кловна да би те памтили,
и заборавити све којима је заиста стало до тебе.

 

Забрањено је не учинити све за себе самог,
бити уплашен од живота и од онога чиме те живот обавезује,
не живети сваки дан до посљедњег даха.

 

Забрањено је да ти недостаје неко без радости,
да заборавиш његов осмех и очи,
а све само зато што је он изабрао другачији пут од твог,
забрањено је заборавити његову прошлост
и заменити је његовом садашњошћу.

 

Забрањено је не покушавати схватити друге
мислити да је њихов живот вреднији од твог,
не спознати да свако има свој пут и славу.

 

Забрањено је не стварати сопствену причу,
не имати тренутак за оне којима си потребан,
не разумети да је живот оно што даје,
а такође и оно што узима.

 

Забрањено је не тражити срећу,
не живети живот с позитивним ставом,
не сматрати да увек можемо бити бољи;

 

Забрањено је заборавити да без тебе
овај свет не би био исти.

 

Пабло Неруда

 

[Adelaida]

[Снежана]

[JESSY]

ZIMA

Moju je dušu izmučila ljubav
Moja je duša bolesna
i sniva

Ne budite je: svaka miso boli

Moja je duša tamno golo jezero
u ladnom bijelom danu
Ne lete ponad vode bijeli galebovi
Ne šume ispod neba plavi oblaci

O kako stoji sve
ukočeno oštro bijelo!

Na blize kuće nebo palo
Na kuće nebo naslonjeno sniva

Pustite neka danas stoji sve i sniva

Danas svaki pokret boli

Antun Branko Šimić

[JESSY]

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

Neverna supruga-Federiko Garsija Lorka

 

[JESSY]

MISLIM NA TEBE...

Mislim na tebe, kiša čini svoje,
spira moje misli i prozore,
sa svakom kapi više otječe
niz žljebove i ulicu sve tiše,
svaku travku i list moči,
a meni su, ne znam zbog čega
tako vlažne i tužne oči!

Dan se približava noći, jako
hladnoj noći u kojoj očekujem
tebe da ćeš mi doći, nasloniti
svoju lijepu glavu na moje rame,
u san utonuti, osjećati se sigurno,
možda rastjerati oblake, da ne bude
više ovako tmurno, i da se osjećaš
sretan, nimalo sjetan zbog briga
koje te more, da otvorim prozore
sve ih pustim da odu, da osjetiš mene
koliku ti dajem slobodu u svakoj
tvojoj misli, želji, postupku,
i ne želim da budeš tužan i nesretan
zbog ničega u životu što činiš!

Samo jedno želim, da u mome zagrljaju
počineš, u san utoneš siguran i sretan
i da ti jutro donese ljubav koja te
svakim mojim pogledom grije i na
budućnost našu ukazuje...

J. J. Braddock

[Снежана]

Vječni prsten

Sve će ove stvari jošte jednom doći

kao što su bile i kako su prošle,

i ti crni dani, i te plave noći,

i ljubavi , čedne, strasne, dobrodošle;

jednom tamo poslije hiljada, hiljada

i hiljada ljeta opet ćemo naći

ista svježa čula, ista srca mlada,

i taj nježni osmijeh, blagi i domaći.

Tada opet jednom nad svladanim grobom

motrit ćemo svemir novim osvjetljenjem.

Vladat ćemo opet svojim rosnim sobom,

i ljubavnim plačem i požarnim htijenjem;

samo ipak neće tada, nadajmo se,

da nas jošte taru ove brige ružne,

i da polet u vis događaji kose

i plamen za ženom naše usne kužne.

- Pa da barem tada, za tisuć tisuća 

i tisuću ljeta, i još mnogo veće,

primimo na naša srca uzdišuća,

kao nikad poslije, jedan uzduh sreće.

 

Tin Ujević

[Дуња]

Сима Пандуровић: СВЕTКОВИНА

Сишли смо с ума у сјајан дан,

Провидан, дубок — нама, драга, знан,

И светковасмо оцепљење то

Од мука, сумње, времена и сто

Рâна, што крваве их вређао је свет —

Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света 

У болнички нам мирисави врт;

Посматра где се двоје драгих шета

Срећно, и хвале онај живот крт

Што остависмо. далеко од њих

Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта 

Доведе ту нас. У цвећу смо ишли

Славећи страсно осећања та

Због којих лепо са ума смо сишли.

У новом свету добро нам је сад,

А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав — најтежи нам јад — 

Мин’о, и часе блажене не мути.

Из прошлих дана љубав и знак њен

– Спојеност срца — остала нам још;

Наш живот овде светао је трен,

Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају, 

Невиност нашег не познаје света;

Животно вино, срж недостају

Њима, а глава њихова им смета.

А наших срца један исти звук

Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга — је ли? 

Искидали конце што нас вежу

За простор, време, тонове и боје,

— Ланце живота што звече и стежу –

Јер ми смо, можда, сами тако хтели,

Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо 

У кошуљама белим парком овим,

Где болнички се мирис шири јак;

Не знају дражи са животом новим,

Љубави наше неумрле знак.

...Гле! очима им трепти роса немо...