Поезија

[Снежана]

  On 15. 10. 2014. at 22:39, Снежана рече

ОГЛАС

 

Тражи се једна реч.

Тражи се она реч што ми је већ данима нврх

језика, а никако да је изговорим, и, можда,

напишем. тражим већ годинама ту страшно

важну реч која би ме спасила,

а не могу никако да је нађем, па излазим да је 

тражим по улицама.

Пре тога, отварам сандуче за писма (можда

ми је неко послао поштом?),

али тамо су само неплаћени рачуни и

опомене.

Одлазим да је тражим по Теразијама; можда

седи пред Москвом и пије пиво,

а можда је у киоску са новинама.

"Шта радиш?" - питају ме познаници.

Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не

могу да је нађем?

Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису

хтели ништа нарочито.

Лепо се види: умрле су у њима праве речи,

а остали су само бројеви и општа места.

Тражи се један свет, прекјуче ишчезао.

Тражи се нада, она давна нада полагана у

себе саме ивреме које долази.

Траже се сви они што су нас разносили комад

по комад, део по део:

делове нашег времена, наше љубави, траже се 

да врате љубав.

Тражи се онај улични часовник на бандери

под којим смо чекали,

онај сат што још увек откуцава у нашем памћењу.

Он се тражи.

Једанпут бисмо приметили да мала казаљка

стоји на шест а велика на дванаест,

и не бисмо се честито ни окренули, а кзаљке

су поново стајале на шест и на дванаест,

само би између та два погледа протекао цео

живот.

И он се тражи - тај живот што протиче 

од данас до сура,

онај живот што је колао, кљуцао, пузио,

преклињао, волео, цмиздрио, чекао.

богорадио, заустављао се, подизао и поново

падао

и опет се дизао испод оног уличног часовника

који се тражи,

а кој је ко зна куда однесен.

Момо Капор

[Снежана]

чаробна лампа

 

Безбојан непроменљив неиѕвестан

пливач у витким јастуцима

карика којом сам те с вечери миловао

стилет којим сам ти вене миловао

 

стигао сам и заборавио прави гест.

 

Ђелу Наум

[Снежана]

ДОПАДА МИ СЕ КАО ВУЦИМА

 

Чекам још једну завесу паука

живот човека или рану

твој језик распори тишину ко бодеж

змије су преплавиле клавире

да по свом усталјеном обичају умру у сумрак.

 

Ђелу Наум

[Снежана]

ПРАЗНИНА

 

Имао сам пријатеља који ме је продао,

Земљо. Пут сам изгубио.

Граду без иједног мушкарца.

Стигао сам до предела у којем се

не верује и не нада више.

 

Јон Карајон

[Снежана]

НЕРЕЧИ

 

Пружио је к мени лист као руку с прстима.

пружио сам к њему руку као лист са зубима.

Пружио је к мени грану као наручје.

Пружио сам к њему загрљај као грану.

Он је нагнуо к мени своје стабло

као раме.

Ја сам нагнуо к њему своје раме

као стабло чворновато.

Слушао сам како му животни сок јача

бијући као крв.

Чуо сам како ми крв успорено дамара

пењући се као сок.

Прошао сам кроза њ.

Прошао је кроза ме.

Ја сам остао дрво усамљено.

Он

усамљен човек.

 

Никита Станеску

[JESSY]

Čitamo se bez reči.
Bez straha do trenutka
kada ostajemo sami.
Pričamo o ljubavi,
o tajnama prirode,
o nama bivšima,
otvaramo se rečima
kao knjige na stranicama
koje smo najčešće čitali.
Radujemo se radosti
što mozemo razmenjivati
reči kao darove.
Malo li smo sami
postajemo drugi,
oni što stvarno jesmo
i govorimo:
probudi me sutra ranije,
pričaj mi nešto obično,
kao da će upravo kiša.
Volim onu u tebi
koju nikome ne pokazuješ.


Pero Zubac

[JESSY]

SAKRIVENI BOL

Neko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom; svi neka vide.
Drugi ga cvrsto u sebi zgnjeci
I ne da mu prijeci u suze i rijeci.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadrsce, zadrsce u njoj kadikad,
Ali u rijeci se ne javi nikad.

Dusa ga u se povuce i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bacen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci klima.

Dobrisa Cesaric

[JESSY]

Ti ne voliš i ne želiš me
Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća--
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče",tiho ćeš mi reći.
"Dobro veče, miss", i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema --
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

Sergej Jesenjin

[Снежана]

ТРАЖИМ РЕЧ

 

Једном бих речју да их опишем

какви?

Узимзм речи просте, крадем из речника

мерим, вагам, изучавам

Ниједна никад

није права.

 

Свака најодважнија - страшљива,

свака најпогрднија - пуна светости.

Свака најокрутнија - одвећ милостива,

свака омразе пуна - с премало јарости.

 

Та реч мора бити као вулкан

нека бије, кида,руши

као страхотни гнев божји,

ко мржња нек се пуши.

 

Хоћу ту једну реч, саму,

крвљу натопљену:

нек ко зид губилишта

прими у себе сваку заједничку јаму.

 

Нек опише јаче но ишта

ко беху они - шта им се спремало.

Јер оно чим слух ми дише,

јер оно што се пише -

све је премало.

Премало.

 

Немоћан је говор наш,

звук изненадан - убог.

Тражим с напором мисли,

тражим ту баш реч -

ал пронаћи не могу.

Не могу.

 

Вислава Шимборска

[JESSY]

PESMA ODLAZEĆEM DANU

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra

F.G. Lorka

[JESSY]

Svejedno je jesi li blizak ili dalek,
jesi li prijatelj ili nisi.
Svejedno je kakav si i ko si.
Jer ja te volim zato što više nije svejedno kakva sam ja,
kakve je boje lanjsko lišće.

Ne volim te zbog boli koju mi zadaješ.
Niti zbog radosti.
Već te volim zato što je napukao obruč samoće oko moga srca,
i što se moja krv izmešala
s krvlju velikoga sveta.

Ne volim te zbog devojačkog sna o ljubavi.
Niti zbog mosta izmedju dva plača.
Ali te volim jer si ti pukotina
kuda u mlazu izbija živa voda mog bića
i otiče, sretnica, daleko od sebe.

Vesna Krmpotić

[Снежана]

МОЈ БОЛ

 

Мој бол од петка недељом је слађи.

Кушам га кад звони са торња.

Недељни дан жалим и одвратан ми је.

Година је мутна, а време набујало,

дозива ме час из скончале прошлости

И нема места да изађем из овог сад,

Кроз чађ и пепео.

А време ми је драгоцено,

Чини ми се да је моје,

У витештву и страхоти.

Да ли си јунак? Бегунац да ли си?

Човече, вучен као мантија по земљи,

Од седам дугмади само пет висе.

Два су се изгубила.

Једно је остало на планини,

Друго у јаму пало.

Чујеш ли га...У вечност пада.

 

Тудор Аргези

 

[Снежана]

ДУШО МОЈА, ЕВО ТИ...

 

Душо моја, ево ти стихови без лика,

Без звука и одговора,

Од прашине и песка.

Прими их и прозбори.

Опет ти смрно прилаим

Док зазирем од тебе, јер те погледах

Дивљу и немирну.

Са мном под истим кровом

Примам Бога и велика чудеса,

Како да се не бојим?

 

Покидах их да еку без реда,

Разбацане бројанице,

Пачад, крпице, свилу, лишће.

Покушаћу да шапућем изнова с тобом

Када плесови стану

И оркестар утихне

Хоћу да говоримо раздвојеним језицима

И одвезујући реч од речи

Значења да бирамо на прескок.

Некада сам зборио обувене стихове

Скројене с мером и украшене.

Уморих се вечно држећи језик сапет у кломпама

Хоћу да га пустим да хода бос.

 

Тудор Аргези

[Снежана]

СМИЛУЈ СЕ

 

Смилуј се и удели гутљај воде јутарњим птицама,

Помисли увек да су оне достојније тога од човека:

 

Род ти њихов никакву муку не доноси

Док тебе понајвише сопствени род плаши!

 

Абул ала ал-маари

[Снежана]

РАЗМИШЉАЊА

 

Кажу ми, будни:

"Шта си ти

Исвет у коме живиш,

Сем зрна песка

На бескрајној обали

Једног бескрајног мора?"

Одговарам им, уснуо:

"Ја сам бескрајно море,

А сви светови

Само су зрна песка

На мојој обали!"

 

       ***

Занемех

Један једини пут,

Кад ме неки човек

Упита:

"Ко си ти?"

 

     ***

Бисер није ништа друго

До храм

Што га изгради бол

Око зрна песка.

Човек једино путем ноћи

Стиже

До зоре.

 

  ***

Ти вино пијеш

Не би ли се напио,

А ја га пијем

Не бих ли се њиме

Од једног другог пијанства

Отрезнио.

 

Халил Џубран