Поезија

[marija]

[after_silence]

Zla noc-Desanka Maksimović

O, ma ko da si, ostani

nocas kraj moga skuta,

nikuda ne polazi.

Za onim cega nema

dusa mi gori i luta,

i boli, jer sve prolazi.

I cini mi se, negde ljudi sad

prolaznost imaju na umu,

pa ce doci nocas na nas breg

da spokojno svega se odreku.

Vecno nihaju jasike na drumu

dusu nemirnu.

cute blago plaveti neba i teku.

Nocas me samo pogladi

nezno i blago po kosama

i kazi rec mi sto greje.

Srce je moje pusto,

dusu mi mori osama,

i boli, jer prazno sve je.

I cini mi se, negde u blizini

rodjeno srce da nekome smeta,

pa ce doci nocas na nas breg

da nasmeje se svemu sto biva.

Oblak u suton iznad sume sleta

i vrh livada brodi.

Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj

nocas mi vreo podari.

Srce je moje umorno,

dusa je moja strana

gomili ljudi i stvari,

i cuti u meni sumorno.

I cini mi se, nedaleko negde

od tuga teskih ljudi boluju,

pa ce doci nocas na nas breg

da radosno svi poumiru.

Grlice tihe brdom nasim stoluju

i jecaju meko.

Putevi beli u nebesa uviru.

[Sophrosyne]

Шарл Бодлер

Citaocu

Zabluda, greh i glupost i tvrdicenje plove

po duhovima nasim i tela kinje,

krmimo milu grizu savesti kao svinje,

ko prosjaci sto svoje buve i vasi tove.

Tvrdoglava u grehu, dusa nam mlako zali;

naplacujemo skupo kad bilo sta priznamo,

i opet blatnim putem veselo koracamo

ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujuci onom vicnom alhemicaru,

Satani Trismegistu, sto duh nam opcinjeni

na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,

cvrst metal nase volje pline u prah i paru.

Konce koji nas krecu Djavo spusta i dize!

Pronalazimo drazi u svemu sto je gadno;

bez groze silazimo niz mracno grotlo smradno

i svakoga smo dana za korak Paklu blize.

Kao razvratnik koji grize u bednom zaru

grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,

krademo prolazeci slasti nedopustene,

pa ih cedimo snazno kao narandzu staru.

Poput gustoga roja crva sto drobom mili,

jato demona nasih mozgom banceci gmazi,

i dok disemo vazduh, Smrt nas u pluca slazi

ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i pozar jos spleli

nisu ukrase preko nacrta banalnoga

nasih sudbina bednih, al' to je samo stoga

sto u dnu duse, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al' tu gde su sakali, keruse i panteri,

majmuni i kraguji i skorpije i guje,

cudovista sto kevcu, urlaju, grokcu, zuje,

tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,

ima jedan jos vecma ruzan, prljav i zao!

I mada niti topce niti galami drsko,

celu bi zemlju rado u paramparcad smrsko

i zevnuvsi najednom sav svet bi progutao:

zove se Cama! - Dok je nevolje suze prate,

nargile ona pusi i sneva gubiliste -

ti znas, o citaoce, to nezno cudoviste

- dvolicni citaoce - nalik na mene, - brate!

[Зоран]

Ljubavna pesma - Jovan Ducic

Ti si moj trenutak i moj san

i sjajna moja rec u sumu

i samo si lepota koliko si tajna

i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka

jer je san o sreci vise nego sreca.

Budi bespovratna, kao mladost.

Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu.

Istina je samo sto dusa prosneva.

je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,

tvoj plast suncani od mog sna ispreden.

Ti bese misao moja ocarana,

simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.

Rodjena u mojoj tisini i cami,

na Suncu mog srca ti si samo sjala

jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

[Guest Izida]

AVE SERBIA

Tvoje sunce nose sad na zastavama,

Ti živiš u besnom ponosu sinova;

Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,

I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče;

Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,

Sve u našoj krvi tvoje reke huče,

Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,

Udarac tvog srca u svemiru. Večna,

Tvoj je udes pisan na celu tvog sina,

Na mač njegov reč ti strasna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,

U bolu i slavi da budemo prvi;

Jer su dva blizanca što si na svet dala -

Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,

Kolevka i groblje, u odeći sunca;

Ti si gorki zavet stradanja i moći,

Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede, i vali

Tvog ognjenog mora i sunčanih reka:

Mi smo, dobra majko, oni što su dali

Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

Jovan Dučić

[Guest Izida]

BOGU

Nikad se nisam na Te bacio kamenom, 

Niti u svome duhu Tvoj sjaj odricao; 

I svoj put pređoh ceo sa Tvojim znamenom, 

Svugde sam Tebe zvao i svud Te klicao. 

Iz sviju stvari Ti si u mene gledao, 

Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju... 

S bolom pred noge Tvoje svagda se predao, 

Samo za Tvojim žiškom sledio putanju. 

A od Tebe se nikad nisam odvajao, 

Stoga i ne beh samac u dnu svih osama... 

Zbog Tebe sam se kleo i za Te kajao, 

Kad padne gorko veče po gorskim kosama. 

U mašti sam Ti bele svud crkve zidao; 

I za molitve sam Tvoje u zvona zvonio; 

Za Tvoga blagog Sina i ja sam ridao; 

I đavola sam crnog s Tvog krsta gonio. 

A Ti što sazda sunca i plod oranice 

Bio si samo Slutnja, bolna i stravična: 

Jer svaka Istina duha znade za granice, 

Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

Jovan Dučić

[Guest Izida]

ČOVEK GOVORI BOGU

Znam da si skriven u morima sjanja,

ali te stigne duh koji te sluti;

Nebo i zemlja ne mogu te čuti,

A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečni -

Kad si u srcu da nisi u svesti...

Na kom se mostu ikad mogu sresti

Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš ka tebi, da li vodi?

Kraj i pocetak, je li to sve jedno?

Ko pečate ti čuva nepovredno,

Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate

Nalik na tvoje obličje i danas?

Ako li nismo, kakva tuga za nas,

Ako li jesmo kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?

Tvoj deo ili protivnost od tebe -

Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe

I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugdje i pred svim u strahu,

Stranac u svome i telu i svetu!

I smrt i život u istome dahu:

Večno van sebe tražec svoju metu.

Jovan Dučić

[Guest Izida]

MOLITVA

Pomiluj, Svemoćni, nevine što ginu,

Tebi su pružene njine čiste ruke:

Za Tvoju su oni pali veličinu,

Na Tvoj znak prineli sve suze i muke.

Svaka beše za Te rana koja tišta,

A svaka reč eho Tvoga strašnog slova:

A sada ti kliču samo s gubilišta,

I sad su nam groblja veća od gradova.

Blagoslovi, Blagi, one što su pali

Pod nož krivokletca u podnožje krsta,

Ni veliki pretci nisu drugo znali

Tim putem u senci Tvog velikog prsta.

Blagoslovi, Dobri, njihov trag što sjaji,

Trubu mrtvih uvek punu Tvoga daha.

I na večnoj brazdi njinih koračaji,

Mač mrtvih pozlaćen zlatom tvoga praha.

Jovan Dučić

[Guest Izida]

LJUBAV

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna

Potreba da ljubim? Ova želja plava,

Je li želja srca moćnoga i čedna?

Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?

Il' sen na prolasku preko moga puta,

Tumaranje misli bez svesti i cilja,

I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,

Vidim moje srce da čezne i pati.

I suze kad dođu, rane zakrvave -

Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Jovan Dučić

.

[Guest Izida]

VEČNOJ SRBIJI

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,

Jer put neizvestan uvek je put vražiji.

Ne boj se jastreba nego kukavica,

Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,

Na svakome uglu ima ih po jedan.

Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!

Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,

I kao nit zlatna probiti kroz stenu.

Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,

I da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali

Za vojsku ubica što će da ih srete:

Za gnusno junaštvo onih što su klali

U postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!

Mesto mač što svetli, uvek nož što para!

Borca što se blatom mesto kopljem baca,

Junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;

Slobodu u senci tuđih bajoneta;

Otadžbinu celu u pljačci i plenu;

U krvavoj ruci gde je pričest sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.

I reč verolomnih i čast klevetnika!

Nosi, rode slavni, taj mač bez korica -

Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave veće,

Sam Bog Hefaistos ode za kovača!

I ti, rode srpski, znaj da nikad neće

Nož ubice stići dužinu tvog mača.

Znaj samo iz krvi heroja se rađa

Zvezda putovođa za daleke pute...

Vetrom neba ide mučenička lađa,

Suze su nevinih do neba dignute...

Jovan Dučić

[Guest Izida]

MOJA OTADŽBINA

Ne plačem samo s bolom svoga srca

Rad’ zemlje ove uboge i gole;

Mene sve rane moga roda bole,

I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje u bolu srca istrzana

Ja nosim kletve svih patnja i muka,

I krv što kapa sa dušmanskih ruka,

To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona;

Moj svaki uzdah, svaka suza bona

Njihovim bolom vapije i ište...

I svuda gdje je srpska duša koja,

Tamo je meni otadžbina moja –

Moj dom i moje rođeno ognjište.

Aleksa Šantić

.

[Guest Izida]

JEDNA SUZA

Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te. –

U tvojoj bašti ja te vidjeh juče,

Gdje bereš krupne raspukle granate.

Mila, ko zlatno nebo poslje tuče,

U tihu hladu stare kruške one,

Sjede ti djeca i zadaću uče.

Nad sedrvanom leptiri se gone

I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,

Rasipaju se, dok polako tone

Jesenje sunce... I, ko sa visina

Olovni oblak po duši mi pade,

Najcrnji pokrov bola i gorčina.

I kobna miso moriti me stade:

Što moja nisi, i što smiraj dana

Ne nosi meni zvijezde, no jade?

Što moje bašte ostaše bez grana

I slatka ploda, što rađa i zrije

Na vatri sunca?... Gdje su jorgovana

Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?

Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,

I sve te gledam, kroz suzu što lije,

Gdje bereš slatke, raspukle granate.

Aleksa Šantić

[Guest Izida]

MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE

Bilo mi je dvanaest godina,

prvi put sam sišao do grada

iz mog sela, tihog i dalekog,

kad susretoh tebe iznenada.

Eh, dječačke uspomene glupe!

Mala moja iz Bosanske Krupe!

Jesi li me spazila il' nisi,

zbunjenoga seoskoga đaka,

svjetlokosog i očiju plavih,

u oklopu novih opanaka,

kako zija u izloge skupe?

Mala moja iz Bosanske Krupe!

Naišla si kao lak oblačak,

tvoj me pogled za tren obeznani,

zaboravih ime i očinstvo,

kako mi se zovu ukućani.

Iznevjerih poput sablje tupe.

Mala moja iz Bosanske Krupe!

Tekli tako gimnazijski dani,

uspomena na te ne ocvala,

modra Una u proljetnje noći

tvoje mi je ime šaputala.

Lebdjela si ispred đačke klupe,

mala moja iz Bosanske Krupe!

Brzo minu naše đakovanje,

lagan leptir sa krilima zlatnim,

ipak tebe u srcu sačuvah

kroz sve bure u danima ratnim.

Ta sjećanja mogu l' da se kupe,

mala moja iz Bosanske Krupe!

Sad je kasno, već mi kosa sijedi,

gledam Unu, ćuti kao nijema,

zalud lutam ulicama znanim,

sve je pusto, tebe više nema.

Ej, godine, nemjerljive, skupe!

Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe!

Branko Ćopić

[Marta]

Скини с мене бриге многе

Скини с мене бриге многе

Не могу их носити

Никог немам да помогне

Немам кога молити

Бринем дању, бринем ноћу

Брига бригу дозива

Многи виде моје сузе

Мало ко се одзива

Ја не тужим Твоје људе

Ти си свима Судија

Свако носи своје бреме

Свак уздише ко и ја

Ти помози свима брижним

О Исусе Боже мој

Па најпосле к мени дођи

Гле и ја сам слуга Твој

Скини с мене тешке бриге

Знам да хоћеш и можеш

Клањам Ти се, молим Ти се

Да и мени помогнеш!

http://www.bsn.org.yu/index.php?id=gls/01/001

[Marta]

Ивана Никодијевић Прлина

ПОКАЖИ НАМ ПУТ

Покажи нам пут

који води Теби,

осим Твога пута

другим хтели не би!

Покажи нам пут

вере и љубави,

једина Си Истина,

Тебе душа слави!

Покажи нам пут

искреног праштања,

кротости и мира,

Божјег надања!

Покажи нам пут

слаткога трпљења;

избави нас, Христе,

многих искушења!

Покажи нам пут

који води Теби,

осветли нам душу,

да грешили не би!