Поезија

[Богдановић Тамара]

А ево, да поставим, ја нешто своје.

 

Плавим очима, неизмерно истинито...

Опет тај твој мили поглед обасјава моје већ уморне очи,
твој благи смешак, плава влас косе...
тако ретке, а тако сјајне, пресијава златом сунчевих зрака.
Твоје боре на челу, тај красан осмех што краси усне твоје...
бледе, увеле непољубљене...
Опет тако, чује се црквено звоно над градом,
оно нас раздваја, дели ме од твоје невине лепоте...
Опет се јави жеља за твојим умилим гласом,
твојим плавим очима које се као океан пружају у бескрај..
Моје очи упрте у твоје купају се на дну океана...
Схватићеш једном, пронаћи ћеш себе у стиховима овим,
не дозволи да ти роса упропасти осмех, тај осмех који сам јако волела...
те очи, небеске, плаве и тај прамен твоје плаве косе.
Заувек.

 

 

 

Несаница...

Сваког јутра, море лептирова оних ,,љубавних'',
прочешља утробом мојом и као страх се буди.
Мислим на њега што ми обузе разум, чврсто не попушта.
Мислим на те руке, мекане, нежне..саме,
како отворене к' небу... жури да изусти по коју реч.
Видим његово обезглављено тело, бледо, маљаво..
право мушко, а те руке мекане,нежне...
пружају се ка мени, а не би смеле, ех...
кад бих само могла да их ухватим и стегнем, бар једном
да осетим њихову топлину љубави и разумевања.
Онда схватим, да је то, све то машта...
лутам да те нађем, твоје руке, обезглављено тело
тај предивни осмех твој, тај поглед упућен мени..
Изгледало је као сан, ал' ја имадох несаницу, несаницу
посвећену твом дивном, бледом маљавом, правом мушком телу.

 

 

Усамљена душо..

Куда идеш, усамљена душо?
Куд' те води овај пут живота?
Са ким идеш, кога сањаш?
Знам, у твојим мислима не постојим ја...
Кад год те видим, ти уснуло шеташ дугим корацима.
Твој усамљени поглед који ми упућујеш
буди моју жал, јер и ја сам једна од усамљених...
оних душа тужних,самих.
Твој осмех крије страх од самоће,
ко зна.. куда ходаш, коме идеш.
Твоје прелепе плаве очи лутају,
у понор самоће, гледају небески свод.
А ја гледам тебе како шеташ, усамљена душо.
Питам се немо, да л' ће се срести наши погледи
макар они да се споје, да не буду сами...
Да их буде двоје.

[Silence]

            Marijin napev

            Pjer Pero

 

 

Na kraju ovog parčeta zemlje

Na kraju bede,mraka i memle

Kada sve to mine

Reci Marija

Zašto rastu tišine....

 

Da li što godine nekuda streme

Što nam iz šaka klizi vreme

A vreme prepuno detinjih dana

Kad smo se šetali ispod grana

I danas kao da mi sine

Jer se stari upravo od života

 

Na kraku Sunca što se žari

Na kraju puta,na kraju mora

Na kraju muka i grehota

Na kraju zora

Reci

Marija

Je li to zato što se stari ?

 

Nijedno više od tih čuda

Nijedna više od divota

Neće naići više ovuda

 

Jer se mre upravo od života

 

Bio sam vladar godišnjih doba

A vremena smo bili gladni

Jesmo li došli pesme radi

il' da mu budemo rob do roba

 

Marija sadrugo iz moje bašte

Reci Marija iz moje mašte

Kad govorimo već o životu

Zašto juriša vreme tašto

Na svaku branu, na svaku kotu

 

Kad nam već ljubav ništa ne daje

Manje ni više, no kolko traje

 

Marija kaži

Ti što te svud po svetu tražim

Da li sećaš još i sada

Kako po snegu sneg tiho pada

Pada sve tiše

Tih dana ,tih divota

Te nas zanosi još i više

No pticu njena grana

 

Jer se mre upravo od života

 

A o životu kad se već priča

Za stablo jabuke njeno je voće

Jednako teško kao hladnoće

Kao studi

Marija kaži

Marija sudi

 

Iza daljina što nas draži

Na kraju snega

Na kraju svega

Reci šta misliš o ovoj grudi

Što će da uzme naša lica

Da od njih pravi lišće i grane

Za stare dane ptica

 

Neće se desiti ništa više

Kad životi naši zaneme

Jer živeli smo tiho, sve tiše

tek da nam prođe vreme

[misionar.com]

LJUBITE JEDNI DRUGE

 

Bezrazložno planuh  još na ulazu u naš stan

i bacih  ljutit pogled na umorno i bledo lice tvoje,

al ’ bljesak te jedne suze mi zapara ledeno srce

spazivši svoj lik u tvome suznom oku mramorne boje.

 

Bez reči pogled spustih i ka sobi brzo krenuh

i s treskom zalupih vrata, znajući koliko te to boli,

al ’  ponos mi nije dao da ti bar jednom nežno kažem

da te povrediti nisam hteo i  da te još uvek volim.

 

Al ’  nemir me obuze neki i ne mogoh oka sklopit

dok u tami sobe naše tišinu njen tihi jecaj lomi

i odjekuje kao eho i ne izbija iz uma moga,

al ’ ni to uspelo nije da mi led oko srca slomi.

 

Alarm od sata me iz polusna u stvarnost vinu,

protrljah oči i spazih ostavljenu poruku na stolu,

sa zebnjom pružih ruku ne nadajuć se nikakvom dobru

i nesigurno otvorih pismo, očekujući reči o njenom bolu.

 

Koliko jedna reč zna da boli nisam znao sve do tada

i brzo se sjurih do vrata, al ’  ih ne mogoh otvoriti

jer sa druge strane ona zaključana behu,

očajan kraj kreveta klekoh i počeh se neznanom Bogu moliti.

 

O Bože, ako postojiš, spasi je, nije ona kriva,

ne dozvoli Bože da joj se išta loše desi,

uzmi moju crnu dušu, samo nju Ti Bože spasi,

  usliši molitvu moju i služiću te gde god da jesi.

 

Nisam je bio vredan, od mene je bila bolja,

 ko bi me istrpeo ovakvog, kad ne mogu ni sam sa sobom,

deset dugih leta ona glas svoj podigla nije,

a ja sam se ponašao prema njoj kao sa potrošnom robom.

 

Šta se to sa mnom zbilo, zašto sam takav posto?

Gde sam izgubio srce i ljubav, ne mogu se setiti toga

možda ga ni imao nisam, il sam od nje ljubav stalno ispijao

pa se sad uplaših za svoj život i kao sad se setih Boga?

 

O bednog li stvora stvorio jesi!

Bolje da nisi, jer samo na sebe mislio jesam.

Videti patnju drugih ja mogao nikada nisam.

a na slabosti ljudske sam uvek bio besan.

 

 Ljudsku glupost nikad podneti ne mogoh,

a merio druge ljude uvek sam samo prema sebi,

 boljih i pametnijih od mene svakako ne bejaše puno

i da me zavolela ona nije ni jedna me istrpela ne bi.

 

A ja kao nezahvalni slepac svaku njenu vrelu suzu prolih,

mesto da je kao blago sa pokajnim poljupcem u njeno srce vratim,

ko nemilosrdni vampir ja njenu dušu ispijah tako slasno,

a sad od tebe Bože ja milost za sebe grešnog tražim.

 

Jeste za sebe, jer bez nje moj život neće imati smisla,

kako da obojim sivilo mog života kad sve boje njen deo duše nosi,

gde sam ja gledao kad sjaj iz srca njenog video nisam,

daj mi Bože, molim te, da ja svu odgovornost sam snosim.

 

Ne dopusti  Bože da ona zbog mene nerazumnog pati,

vrati je sa nepovratnog puta, jer Ti to možeš samo,

đavo crni će je zbog mene u ponor večni poslati,

pošalji mene mesto nje, jer ja zaslužio sam da budem tamo.

 

Ključ u vratima sobe  me iz misli i molitvi prenu,

ka ulazu okretoh lice i samo suzne mramorne oči videh,

koliko sam tad bio srećan ja opisati vam to nikad ne mogu,

a reči "oprosti, oprosti mila" ja rekoh i veoma se zastideh.

 

Al suza vrela i zgrljaj njen mi sav led oko srca u melem pretopi,

a poljupci njeni ko cveće u rosi mi obraze boje i mirisom poje,

gde li sam bio svih ovih leta kad video nisam lepotu tvoje duše

i propuštao taj osećaj divni koji samo od tebe Bože poteko je.

 

Ljubav to se zove i bez nje života nema,

ne traži na pogrešnom mestu, jer je tamo naći nećeš,

gde je dvoje ona tu već jeste i neprestalno straži,

a gde je troje, tu je u punini i ka tome trebaš da se krećeš.

 

Mnogo je radosnih leta od tog trenutka prošlo

i u radosti sa dragom taj datum kao novi život slavim,

a deca naša kao dar od Boga ispuniše nam kuću smehom,

a mir i ljubav Božija me i pored godina mojih čini srećnim i zdravim.

 

Zato ljubite jedni druge i praštajte jedno drugom grehe,

jer cena jedne nevine suze možda nikada se isplatit moći neće,

ne činite drugom ono što ne želite da vama drugi čine,

jer patnja i bol tuđa ni vama ništa dobro doneti neće.

 

Dobro se dobrim vraća jer pravda večna postoji,

jer kao što su prirodni zakoni večni, večni su i zakoni srca,

nek samo sreća i ljubav u vašim srcima i dušama živi,

a milostivo srce Božije neka zauvek za vas kuca!  

 

(Sreten Stančević)

[Ведран]

Молитва – Блаже Конески

Спаси ме Боже, од болните луѓе
што се накажани,
та не се криви,
нивната злоба умерено суди ја,
самите од неа одвај се живи.

Тие се мислат повикани да водат
како Мојсија и другите пророци
а самите не можат да се ослободат
и влечат по себе ситни пороци.

Дај Господе, што помалку очите да
им ги бодам -
штом тие лево ќе фатат,
јас десно да одам.

 

Претходница – Блаже Конески

Не барам збор
за ова што ни се случува.

Речи го :

ПРЕДАВСТВО,
ЛУДОСТ,
ГАДОСТ,
НИСКОСТ
ПУСТОШ што не чека.

Јас веќе го доживеав.
На крајот, сеќаваш,
дури жал и блискост.

[Ведран]

Ацо Шопов – Ќе те сретнам по многу лета

Ќе те сретнам по многу лета

По многу премрежја и дни

Снежен повит в коси ќе ми цвета

Снежно-бела ќе бидеш и ти.

 

Без возбуда, без болка без трепет

Ќе ме плисне твојот леден сјај

И срцето завеано в пепел

Рамнодушно ќе прошепне – крај.

 

Сал можеби на лицето бледо

Горчлив осмев ќе се јави пак:

На чувствата изгаснати – сведок

На страстите истлеани – знак.

 

 

Aцо Шопов, еден од основоположниците на модерната македонска литература, е роден на 20 декември 1923 година во Штип. Беше член на МАНУ, амбасадор во Сенегал, член на македонскиот ПЕН центар, уредник на неколку литературни списанија и директор на издавачката куќа „Кочо Рацин“. Ќе го помниме по неговата лирична поезија, по љубовта која не згаснува во неговите песни, по поезијата како начин да се биде сведок на едно време, но и начин да се надмине минливоста на времето. Почина на 20 април 1982 година.

 

 

 

 

 

 

[Ведран]

Никола МАЏИРОВ
(1973)
 

Далеку

Тука светот се отвора
пред раширените нозе
на проститутките
Тука просјакот ја продава честа
поскапо од милостината
и келнерот кажува
- Масите се резервирани! -
Тука наркоманите се
почисти од дрогата
(мудростите се ставаат во загради)
и џинсот скинат над колено
се пренесува од колено на колено
Тука не се остваруваат пророштвата
на собните пајаци
стапките се граничат со граници
вратите се отвораат
во должина на синџирот
и правот не ја напаѓа глупоста
Тука сенките на водачите
се постари од сонцето
бомбите се полни
со месечеви пејзажи
последните мостови се виножита
и цвеќарите се` уште
крадат од гробовите

Тука е она таму
каде историјата
никогаш не станува историја

(таму сме ние послушно стуткани во телевизорот)

   

Ќелија

Го голтна клучот
и ги остави решетките
меѓу нас
без да одговори
која од двете соби
е ќелија

"Оваа" рековме
во исто време кога
врвовите од показалците
ни се допираа
во клучалката.

Тој ден мајсторот

Тој ден мајсторот
по грешка
ги навлече двете
леви ракавици
и ги намести керамидите
наопаку
Птиците и оџачарите
почнаа да влегуваат
во собите
а дождот се истури
врз потстанарите
што лесно лебдеа
над покривот

Тој ден мајсторот
ја избриша потта
од челото
и се откажа од
дневницата
доволна за еден чифт
десни ракавици.

   

Бедување

Една девојка
легната во мократа трева
вика по напуштеното куќиче
- Пушти Стојко рогови -

Едно момче
подигнато на прсти
вика по напуштениот пилот
среде воена вежба
- Чичко пушти летки -

Кој беше во заблуда
ако не јас самиот
што не го убедив полжавот
да се врати дома
или пилотот
да не ги пушти тие летки
тие проклети летки.

Излез

Понекогаш спијам
со главата свртена кон вратата
а нозете кон прозорецот
Понекогаш спијам
со главата свртена кон прозорецот
и нозете кон телевизорот
Понекогаш тоа го правам
со главата свртена кон телевизорот
а нозете кон шифоњерот
и никако да влезам
никако да излезам.

   

Магичен театар

Ѕвони
Поштарот е побрз од
звукот на ѕвончето
Обвиен во ангелска наметка
секој ден носи
по една страница
од Новиот Завет
Над листот
го креирам театарот
(нема ништо освен воздух)
а јас го играм воздухот
Влегувам во утробите
на гледачите
им ги предвидувам соновите
два часа однапред
99 насто од луѓето
си прилепуваат крилја
а штом ги отворат очите
посегаат по чаша вода
и лажиче шеќер.

Денови кога треба да се биде сам

Вистина е дека градот
изникна како последица на лага
неопходна за луѓето
саксиите и питомите животни

(така се снабдувам со 
потребните оправдувања)

Вистина е дека сите луѓе
излегуваат од зградите
(чиниш земјотрес)
и со вазна во рацете
одат кон ливадите

Се враќаат трипати потажни
со прашина во дланките
и неколку шумови
како дупки во сеќавањето

Потоа
пак заедничка тишина.

 

[Ведран]

По нас – Никола Маџиров

Еден ден некој ќе ги здипли нашите ќебиња

и ќе ги прати на хемиско чистење

од нив да го истрие последното зрнце сол,

ќе ги отвори нашите писма и ќе ги реди по датуми

наместо по исчитаност.

Еден ден некој ќе го размести мебелот во собата

како шаховски фигури на почеток од нова игра,

ќе ја отвори старата кутија за чевли

во која ги чуваме паднатите копчиња од пижамите,

недотрошените батерии и гладта.

Еден ден ќе ни се врати болката во ‘рбетот

од тежината на хотелските клучеви и

сомнежот со кој рецепционерот ни го подава

далечинскиот управувач.

Туѓите сожалувања ќе тргнат по нас

како месечина по заталкано дете.

 

[JESSY]

ČEZNEM DA TI KAŽEM                 

               

 

Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.

 

                   
                        
  Rabindranath Tagore

[JESSY]

U jedno toplo veče, pred kraj leta, dao si mi prvi osmeh. To
je videla reka svojim sjajnim okom, koje je po njoj plovilo, i
kraj koje smo šetali.

Da li sam ti tada bila zaista draga?

A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha.

Možda ti je i to malo bilo?

U jedno toplo podne, pred kraj leta, kad su umirali žuti,
ostareli suncokreti i mirisali teško, ti si se opio njihovim
mirisom i poljubio mi kosu.

Da li sam ti zaista tada bila draga?

A ja sam ti po stotinu jutara slala po stotinu poljubaca.

Možda ti je i to malo bilo?

I jednom u početku jeseni poklonio si mi svoje srce samo za
jedan dan, za lepi, setni septembarski dan.

A ja sam ti dala svoje srce zauvek. Htela sam ti ih dati još
stotinu; ali sam imala svega jedno, malo, nesrećno srce.

Da li ti je ono dosta, dragi?

 

D.Maksimovic

[JESSY]

        

        Ušunjam se u tvoj jastuk (Poslednja bajka)   

 

 

Ušunjam se u tvoj jastuk

kao tišina perja,

kao tršave šiške večeri

mirisave od lišća,

od mesečine na peščanim obalama,

od uvele svežine oktobra,

- baš tako se ušunjam

i slušam,

slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.

Ali hoću da znaš:

čuo sam,

čuo sam sve što sanjaš,

jer drugo ništa i ne znam

samo se u snove razumem,

kao što se kauboji razumeju u laso,

kao što se tvoj tata razume u politiku,

kao što se najveći fudbaler razume

u svoju veliku utakmicu,

- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,

gledamo nekud visoko,

visoko,

i rastemo,

rastemo,

produžujemo se kroz rukave i nogavice,

rastemo,

produžujemo se kroz oči i srce

kao putevi,

kao pruge,

kao nevidljive šare ptičjeg leta,

daleko,

daleko,

bez Aladinovih lampi,

bez čizama od sedam milja,

ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk

da ne znaš,

ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,

pokrivam te celu noć,

a pre no što se probudiš

ostavim ti na rukama toplim od sna,

na trepavicama i rumenim obrazima

mali smotuljak jutra,

jer drugo ništa i ne znam,

samo se u jutro razumem

i raznosim ga kao mlekarice mleko,

kao pekari kifle,

kao poštari pisma

velikom belom kočijom

koja neću da ti kažem kako se zove,

ali sam ćeš se setiti.

 

M.Antić

[JESSY]

Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg

[JESSY]

PISMO MAJCI - Sergej Jesenjin

 

 

 

PISMO MAJCI

 

Jesi l’ živa, ti, starice draga?

Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem!

Nek večernja ona svetlost blaga

Dom tvoj kupa neviđenim sjajem.

 

Javljaju mi da si zabrinuta,

Da te za mnom tuga stegla ljuto,

I da često izlaziš do puta

S iznošenim starinskim kaputom.

 

Da ti stalno, u sutonu mekom,

Ista slika punu stravom tamu:

U kafanskoj tuči kao neko 

Zario mi ispod srca kamu.

 

Nemoj više biti brižna lica!

Samo tlapnjom strašno mučiš sebe.

Nisam tako teška pijanica, 

Da bih umro ne videvši tebe.

 

Kao nekad, nežan sam i sada,

Živim samo jedno sanjajući,

Da se opet iz ovoga jada

Što pre vratim našoj trošnoj kući.

 

Vratiću se kad nam bašta granje

U proleće belo isprepleta.

Ali nemoj opet u svitanje

Da me budiš ko pre osam leta.

 

O, ne budin odsanjani žamor,

Ne oživljuj što je htela duša – 

Odveć rani gubitak i zamor

U životu moradoh da kušam.

 

I ne uči da se molim. Neću!

Minulo mi prošli dani skriše.

Samo ti mi, majko, nosiš sreću,

Kao ti mi ne sja niko više.

 

Zato nemoj biti zabrinuta,

I ne tuguj za mnom tako ljuto.

Ne izlazi prečesto do puta

S iznošenim, starinskim kaputom.

 

 

[JESSY]

 Žak Prever

Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.

[**Sarah]

Beleška o poetici

 

Sačuvati neizgovoreno, kao srž.
Učiti od jabuke: zemlja, kreč i kiša
Rade samo za plod, i nalaze izraz
U toj nesavršenoj, ali zreloj lopti
Što se ne sabira s kruškom.
Uvežbati umetnost odricanja.
Utabati trag.

Stati pred ogledalo, bez straha
Od povratne slike: ona uzvraća izraz,
I to nesavršen, nekog upornog napora
Da se apstrakcija odene u meso,
U dobar provodnik bola.

Ipak, bez ustezanja
Hlebu reći hleb, vinu reći vino
A voljenoj ženi: volim te.

 

Ivan V. Lalić

[JESSY]

Пабло Неруда‎ > ‎

СВИЂАШ МИ СЕ КАД ЋУТИШ

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер тад си као одсутна,
и чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те.
Чини ми се као да су ти летеле очи
и као да ти је пољубац један затворио уста.

Како су ствари све испуњене душом мојом
израњаш из ствари испуњена душом.
Лептирице сна, души мојој си слична,
и слична си речи меланхолија.

Свиђаш ми се када ћутиш - и кад си као удаљена.
И када - као да се жалиш, лептирићу у гукању.
И чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те:
Пусти ме да ћутим с ћутањем твојим.

Пусти, да ти говорим с твојом ћутњом
јасном као свећа једна, простом као прстен један
као ноћ си, ћутљива, звездана.
Ћутање ти је звездано, тако далеко и једноставно.

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер си као одсутна.
Удаљена и болна као да си умрла.
Једна реч тада, осмех, довољан је један.
И весео сам, весео - што то није тачно.