Поезија

[JESSY]

Федерико Гарсија Лорка‎ > ‎

ПОГЛЕДАХ ТИ ОЧИ

Погледах ти очи
мислећи на твоју душу.
Бео олеандер.

Погледах ти очи
мислећи на твоја уста.
Румен олеандер.

Погледах ти очи -
била си мртва.
Црн олеандер.

[Grizzly Adams]

Све што пишеш

Може да личи

На неку песму

Ако стално

Притискаш "ентер"

[JESSY]

Халил Џубран‎ > ‎

РОДИТЕЉСТВО

Ваша деца нису ваша деца.
Она су синови и кћери чежње живота за самим собом.
Она долазе кроз вас, али не од вас,
И премда су с вама, не припадају вама.
Дајте им љубав, али не и ваше мисли,
Јер они имају своје властите.
Дајте дом њиховим телима,
Али не тражите да ту удоме и душе,
Јер оне бораве у кући сутрашњице
До које ви не стижете ни у сновима.
Можете се трудити да будете као они,
Али не тражите да они буду као ви,
Јер живот не стоји, нити иде уназад.
Ви сте лукови с којих су ваша деца одапета
Као живе стреле.
Нека ваша напетост у Стрелчевој руци
Буде за срећу;
Јер, као што Он љуби стрелу која лети,
Исто тако љуби и лук који мирује.

[**Sarah]

Niko osim tebe

 

Niko te ne može spasiti osim

tebe

naći ćeš se ponovo i ponovo
u gotovo nemogućim
situacijama.
oni će pokušati ponovo i ponovo
pod izgovorima, pod maskama
i silom
da te natjeraju da podlegneš, odustaneš
i/ili tiho umreš
iznutra. niko te ne može spasiti osim

tebe
i biće dovoljno lako da ne uspiješ
tako lako
ali nemoj, nemoj, nemoj.
samo ih posmatraj.
slušaj ih.
zar želiš to da budeš?
bezličan, bezdušan, bezosjećajan
stvor?
Zar hoćeš da doživiš
smrt prije smrti?

niko te ne može spasiti osim tebe
ti si biće vrijedno spasa.
to je rat koji nije lako dobiti
ali ako je išta vrijedno pobjede onda je
to ovo.

razmisli o tome.
razmisli o spasavanju sebe.
tvog duhovnog sebe.
tvog hrabrog sebe.
tvog pjevajućeg magičnog sebe i
tvog prelijepog sebe.
spasi ga.
ne priključuj se mrtvima u duši.

održavaj sebe
humorom i skladom
i na kraju
ako je neophodno
uloži i cijelog sebe u tu borbu,
bez obzira na izglede,
bez obzira na
cijenu.

samo ti možeš da spasiš sebe.

učini to! učini!

i tada ćeš tačno znati
o čemu govorim.

Č. Bukovski

[Vaske]

 

СУЂАЈАМА

 

Само ми једно лето дајте, ви моћне!

И једну јесен, да ми песма сазри

Да срце моје, слатких игара

Сито, вољније умре.

 

Душа, што за живота своје божанско право

Примила није, не смирује се ни у Оркусу;

Но, ако ми икад успе оно свето

Што ми је на срцу, песма:

 

Добродошао си тад покоју у свету сенки!

Задовољан сам тад и ако ме свирка

Мојих струна не допрати, ако једном

Поживим попут богова, не тражим више.

 

F.H

[Лазар Нешић]

Ти, Боже у суседству

Ти, Боже у суседству, ако те понекад

у дугим ноћима упорним куцањем ометам, -

то је зато, јер те ретко чујем да дишеш

и знам: осамљен си у сали.

И ако ти је штогод потребно, тад никога нема

да твојим диркама напитак пружи:

Изнова ослушкујем. Дај један мали знак.

Сасвим сам близу.

Само је један танани зид између нас,

сасвим случајно; јер могло би бити -

због зазива твојих или усана мојих -

да би се он сломио

сасвим без буке и без гласа.

Саграђен је од твојих икона.

Иконе твоје пред тобом стоје попут имена.

И ако се икада у мени разгори светлост

којом би у својим дубинама тебе познао

расуо би се сјај по њиховим рамовима.

А моја чула која брзо слабе

без завичаја су и од тебе одвојена.

Рајнер Марија Рилке,

22.9.1899, Berlin-Schmargendorf

[**Sarah]

Pesma o meni

Vreme je da se izjasnim.

Ispod mene propisno obavljen put,
a još se penjem i penjem.
Posle svakog uspona sagibaju se utvare
iza mene.
Duboko dole vidim golemo prvo Ništa, 
znam da bejah čak tamo.
Čekah neviđen i uvek u snu 
kroz letargičnu maglu.
I nije mi se žurilo i nije me ozledio
smrdljivi ugljenik.

Dugo sam bio ututkan - dugo i dugo.

Ogromne su bile pripreme za mene.
Ciklusi su prevozili kolevku moju, 
Zvezde se držale krugova svojih da meni
prostora ostave,
Moći svoje odašiljale da brigu vode o onome
što će mene da prihvati.

Pre nego što se iz matere svoje rodih
generacije me vodile:
Moj embrion nikada ne beše obamro, ništa
nije moglo da zastre ga.
Zbog njega se zvezdana maglina uz orbitu
priljubila,
Dugi spori slojevi nagomilaše se 
da podloga mu budu,
Golemo bilje hranu mu je dalo,
Čudovišni gmizavci prenosili je u čeljustima 
i slagali pažljivo.
Sve su snage bile stalno uposlene da bi
mene dovršile, ushitile me,
Sada stojim na tom mestu sa krepkom
svojom dušom .

Noću podižem kapak na krovu i vidim
zvezdane sisteme škropljene po
daljinama,
A sve što vidim, pomnoženo najvećom cifrom
samo ivicu daljih sistema optočava.

Moje sunce ima svoje sunce i poslušno se
vrti oko njega,
Sa drugovima se svojim priključuje grupi
što kruži višim redom,
Pa onda slede još veće celine pred kojima
su i najveća sunca mrvice samo.

Zastanka nema i zastanka nikad ne može biti;
Kada bih ja, kada bi ti, kada bi svetovi i
sve na površini njihovoj i ispod nje
ovog časa opet svedeni bili na bledo
komešanje, i to bi bilo uzalud,
na dugu stazu –
Sigurno bi ponovo dospeli dovde gde smo
sada,
I sigurno išli još toliko dalje, a onda
još dalje i dalje.



Moj sastanak je zakazan, on je izvestan,
Gospod će biti tamo i sačekati me, dok ne
dođem na savršeni način.

V. Vitmen 

[Лазар Нешић]

Други долазак

Врти се, врти, страшни точак наш.

Соко не чује соколора више.

Ствари се тресу, центар их не држи.

Анархија је обузела свет,

крваве плиме предсказују пропаст

и исмејан је обред невиности.

Неодлучни су најбољи међ нама,

а у страстима најгори се каше.

Ближи се, ближи откривења час,

ближи се, ближи Други Долазак.

Долазак Други! Тешко ми дорећи

какав лик страшни из Анима Мунди

указао се оку: из пешчаре

са лављим телом и главом човека.

Одсутне дивље очи изотвара

и успуза се. Около лебдеху

тек злобне сенке стрводера. Тама

згуснула се над нама. Сада знам:

уљуљканих су двадесет векова

сном уведени у кошмар последњи.

Час је! Ал каква Страшна звер се ближи

ка Витлејему, да се тамо роди?

Вилијем Батлер Јејтс

[Vaske]

Има неки простор, димензија
у стварим, у лицима,
у ријечима.

Има нешто имеђу
чујног и нечујног,
видљивог и невидљивог,
опипљивог и неопипљивог.

Та димензија, то између
никада није пуко празно,
већ преобилно одсуством
онога који недостаје.

Најочитији је онај који недостаје...

[Jurodiv]

                                                Ataraksija polena 

 

 

                                 Daću ti da povjeruješ u nedostatke oblivanja

                     Pitaću gdje me voliš, na kojim mjestima Ljubiš rane, modrice gole.

                                         Patiš stopala. Prosvjetljuju ruinu.

 

                                        Tvoje bezvjerje i pastir, lastiš i žilet

                           Armirana tekućina, dražju receptora, ambijentom čula

                                           I sad je svezana korom asfalta

 

                                    Kosa benigna vlasju izvora. Srcem raspušta

                            U šnalu tektona, razvalinu pred ogradu, žila betonska

             Saksija korjena. Raspiruje otiske i provlači prstenje Magnetiše mahovine bedara

 

                                        Jarkog povodca na uzdama podliva

                                   Strast lebdi u polusnu kamena. Zjen izgara

                             Celebna mrežnjača, Bogom dopustiva, progna te razlika

[JESSY]

Душко Трифуновић: ГРЕХ

 

Грешио сам много, а сад ми је жао

Што нисам још више и што нисам луђе

Јер само ће греси када будем пао

Бити моје дело - а све друго туђе.

Грешио сам много, учио да страдам

Летео сам изнад ваше мере строге

Живео сам грешно, још ћу, ја се надам

Својим дивним грехом да усрећим многе.

Грешио сам, признајем, нисам био цвеће

Грешио и за све вас који нисте смели

И сад део греха мог нико од вас неће

А не бих га дао - ни кад бисте хтели.

 

[JESSY]

Стеван Раичковић: У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

 

У мојој глави станујеш: ту ти је

Соба и мали балкон с ког пуца

Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца

Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке

Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна

Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш

У морску пену, испод сунца, гола)

спазим те како по киши прескачеш

Барице и сва у блату до пола

Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота

Времена твог се по два пута збира:

Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира

Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш

Црне и беле ходнике за моје

Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш...

 

[JESSY]

Константин Симонов: ЧЕКАЈ МЕ

 

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи

само ме чекај дуго.

Чекај ме и када жуте кише

ноћи испуне тугом.

Чекај и када врућине запеку,

и када мећава брише,

чекај и када друге нико

не буде чекао више.

Чекај и када писма престану

стизати издалека,

чекај и када чекање дојади

свакоме који чека.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.

Не слушај кад ти кажу

како је време да заборавиш

и да те наде лажу.

Нек поверују и син и мати

да више не постојим,

нека се тако уморе чекати

и сви другови моји,

и горко вино за моју душу

нек пију код огњишта.

Чекај.

И немој сести с њима,

и немој пити ништа.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,

све смрти ме убити неће.

Нек рекне ко ме чекао није:

Тај је имао среће!

Ко чекати не зна, тај неће схватити

нити ће знати други

да си ме спасила ти једина

чекањем својим дугим.

Нас двоје само знаћемо како

преживех ватру клету, —

напросто, ти си чекати знала

као нико на свету.

 

[Лазар Нешић]

Песма бр. 1212

Свака реч -
Веле - мре -
Чим се рекне.
Ја кажем баш
У такав час
Живот стекне.

 

Емили Дикинсон

[JESSY]

@, ал` си се пролепшао....... баш си леп.... 4chsmu1