Поезија

[Тавита]

Luis Aragon - Bezimena

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti

Vreme je žena Ono oseća

Potrebu da mu se udvara i da se klekne

Pred njegove noge као kad se haljina raširi

Vreme je kao kosa beskrajna

Očešljana

Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava

Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi

I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo

Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena

I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena

Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji

Ja znam da ne treba razbijati čaroliju

Mnogo je gore nego da te osetim stranom

Da bežiš sa mislima izvan nas

I srcem već u nekom drugom veku

Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste to

Moja ljubav iznad zadovoljstva

Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca

Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik

I ako ti nedišeš gušim se

I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom

Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč

Na mojoj usni sirotica je koja prosi

Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom

I zato ja kažem tako često da te volim

U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata

Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora

Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri

Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam

Da govorim o vremenu koje na tebe liči

Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim

Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice

Mašu rukom pošto su vozovi otišli

Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza

Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe

Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima

I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju

Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe

Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata

Lakše je umreti nego voleti

Zato ja sebe mučim životom

Ljubavi moja.

[чтец Филип]

Алекса ШАНТИЋ

ГУСЛАМА

Сјајни храме, у ком Србин чува

Своје име, свој аманет свети,

Ој ви гусле од јавора сува,

Вашем звуку моја душа лети!

К'о благослов, што са неба бдије,

Он је сила, што ми срце жари;

С танких струна, кад се небу вије,

Чујем усклик соколова стари'.

Чујем гласе са косовског гробља,

Што их тајно свете сјенке зборе;

Чујем јаук потиштеног робља,

Коме ране све бивају горе...

У њему је све, што Србин жели,

Јер у жељи српској се и заче:

Је л' весео, Србин се весели,

А кад цвили, тад и Србин плаче.

Он је душа, којом Срби дишу

И в'јекови српских покољења;

Он је књига, у којој се пишу

Наши јади, наша искушења...

Он је слово, што лети братимством,

У коме се српски гениј буди;

Он је путир, из ког' се јединством,

Причешћују Србинове груди.

Ој, кад гуслар танано превуче,

Који Србин не осјећа жарко?!

Та гуслама све се силно вуче,

Из њих збори: Лазар, Милош, Марко...

А што гласи бесмртника веле,

То је вјесник, што се вјером куне:

Да ће скоро свјетлост зоре б'јеле

Златит' алем Немањића круне...

Па нек' стиже, нек' се пак'о диже,

Нек' још буде и вишијех зала:

Србин неће поклекнути ниже

Док је Србу српскијех гусала!

Биће дана, већ се зрачак јавља,

"Доће хора, која доћи мора!"

А с гусала хориће се славља

Уз молитву дечанскијех звона!...

(20. II 1896)

0104_cheesy

[чтец Филип]

ПОКАЖИ НАМ ПУТ

Покажи нам пут

који води Теби,

осим Твога пута

другим хтели не би!

Покажи нам пут

вере и љубави,

једина Си Истина,

Тебе душа слави!

Покажи нам пут

искреног праштања,

кротости и мира,

Божјег надања!

Покажи нам пут

слаткога трпљења;

избави нас, Христе,

многих искушења!

Покажи нам пут

који води Теби,

осветли нам душу,

да грешили не би!

[чтец Филип]

ПРИМИ ГОСПОДА

Прими Господа

у срце своје

кад срце и душа

боли броје,

кад груди твоје

уздахе крију

и твоје очи

сузе лију.

И онда када си

до неба срећан,

прими Господа

- јер Он је вечан.

Све је друго

пролазно – знај.

Приђи Господу,

себе Му дај!

[Тавита]

Tatjanino pismo Onjeginu

"Pisem vam-sta bih znala bolje?

I sta vam vise mogu reci?

Sad zavisi od vase volje,

prezrenje vase da l' cu steci,

al' ako vas moj udes hudi

bar malo trone i uzbudi,

vi me se necete odreci.

Da cutim ja sam prvo htela,

i za sramotu mojih jada

ne bi ste znali vi ni sada,

bar da se nadam da sam smela

da cete opet k nama doci

i da cu ma i retko moci

u selu da vas vidim nasem,

da se veselim glasu vasem

da vam sto kazem, pa da zatim

o istom mislim i da patim

dane i noci duge sama

dok ne dodjete opet k nama.

Al' osobenjak, vi ste znamo,

i teska vam je selska cama,

a mi... mi nicim ne blistamo,

no iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?

U stepi, gde moj zivot traje,

ja ne bih srela vas zacelo

i ne bih znala patnja sta je,

Smirivsi burne osecaje,

mozda bih jednom( ko ce znati

po srcu nasla druga verna

i bila bih mu zena smerna,

a svojoj deci dobra mati.

Drugi! A' ne ja nikom ne bi'

na svetu dala srce svoje!

Oduvek tako pisano je...

Nebo je mene dalo tebi;

moj zivit sav je jemstvo bio

da cu te sresti izmedj' ljudi;

znam, bog je tebe uputio,

moj zastitnik do groba budi...

U snove si mi dolazio,

i nevidjen si bio mio,

tvoj pogled me svud proganj'o,

u dusi stalno glas odzvanjo'...

Ne nije mi se san to snio,

jer cim si uso' ja sam znala,

sva premrla i usplamsala,

i rekla: on je ovo bio!

Ja tebe cesto slusah sama;

govorio si samnom jednom.

kad prosjaku pomagah bednom

i kad blazih molitvama

buru i jad u srcu cednom.

Zar nisi i ti onog trena,

o prividjenje moje drago,

promak'o kroz noc kao sena,

nad uzglavlje se moje sag'o

i sapnuo mi reci drage

ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? Cuvar duse mlade

il' kobni duh sto kusa mene?

Uticaj sumnje sto mene guse.

Mozda su sve to sanje moje,

zablude jedne mlade duse,

a sasvim drugo sudjeno je...

Nek bude tako! Sta da krijem?

Milosti tvojoj dajem sebe,

pred tobom suze bola lijem

i molim zastitu od tebe...

Zamisli: ja sam ovde sama

i nikog nema da me shvati,

sustajem i moj um se slama,

a nemo moje srce pati.

Cekam te: nade glas u meni

bar pogledom ozivi jednim,

ili iz teskog sna me preni

prekorom gorkim i pravednim.

Zavrsih! Da procitam strepim...

Od stida vise nemam daha...

Al' vasa cast mi jemci lepim

i predajem se njoj bez straha..."

[Тавита]

Pablo Neruda - Ne volim te zato sto te volim

Ne volim te izuzev zato što te volim;

Od voljeti te do ne voljeti prelazim ,

Od čekanja do kada te ne čekam

Srce mi prelazi od studeni do plama.

Volim te samo zato što si ti ta koju volim;

Duboko te mrzim, i mrzeći te

Privijam se uz tebe, i mjera moje promjenljive ljubavi prema tebi

Je da te ne vidim već slijepo volim.

Mozda će januarsko svjetlo uništiti

Moje srce sa svojom okrutnom

Zrakom, kradući mi ključ ka potpunom smiraju.

U ovom dijelu priče sam ja onaj koji

Umire, jedini, i umrijeću od ljubavi zato što te volim,

Zato što te volim, Ljubavi, u plamenu i krvi.

(Soneta LXVI iz: "100 ljubavnih soneta")

[Тавита]

[Тавита]

Zak Prever

Isao sam na trg ptica

i ptice kupio

za tebe

ljubavi.

Isao sam na cvetni trg

i cvece kupio

za tebe

ljubavi.

Isao sam na trg staroga gvozdja

i lance kupio

teske okove

za tebe

ljubavi.

A onda sam otisao na trg robova

i trazio te

ali te nasao nisam

ljubavi moja.

[Тавита]

Носталгија

Јесење поподне мре у завесама,

Тужно цвили ветар из далеког грања.

Мир. То је свечани тренут кад се сања,

И кад душа хоће да остане сама.

Често у те сате са сузом у оку,

Ја осећам тихо у болима дугим:

Све је покидано са мном и са другим,

И чекам однекуд нову реч дубоку.

И докле се деле светлости и тмине,

И ноћ пада као паучина мека:

Све натпêва хучна музика тишине!

Све надвиси неми глас који се чека!...

[Hidegkuti Nándor]

[Макрина]

ЖИВОТ

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,

над водама дубоким неким,

као Месец бео,

са луком танким и меким,

један мост.

И,видиш,то,утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тога дана,

земља око мене замирише преорана,

или да облаци пролете,

мало ниже

па да ме то потресе.

Не,не од мене.

Доста ће бити ако,једне зиме,

из врта једног завејаног,

истрчи неко озебло;туђе,дете

и загрли ме.

Милош Црњански

[Макрина]

Ево једне дивне песме Јована Дучића... ако већ није написана овде.

ВРАЋАЊЕ

Kад ми опет дођеш, ти ми приђи тада,

Али не к'о жена што чезне и воли,

Него као сестра брату који страда,

Тражећ' меком руком место где га боли.

Пуна носталгије, безнадежне, дуге,

Не сећај ме никад да би могла доћи

Задоцнела радост из дубине туге,

К'о поноћно сунце из дубине ноћи.

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге

Да те вољах место ко зна које жене!

У твом чару љубљах сав чар неке друге,

И ти беше само сен нечије сене.

[Тавита]

NE DAJ SE, INES - Arsen Dedić


Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas ako me tko traži"

Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo

Ne daj se Ines

[deda]

Ах, та Инес и Арсен....        фала ти Тавита за ово  0442_feel 319.gif 319.gif

[Schmetterling]

Мостарске кише

Перо Зубац

У Мостару сам волео неку Светлану jедне jесени,

jао кад бих знао са ким сада спава,

не би jоj глава, не би jоj глава,

jао кад бих знао ко jе сада љуби,

не би му зуби, не би му зуби,

jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе

jош недозреле.

Говорио сам jоj ти си дериште, ти си балавица,

све сам jоj говорио.

И плакала jе на моjе руке, на моjе речи,

говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,

тело ти здраво што се правиш светица,

а падале су сву ноћ неке модре кише

над Мостаром.

Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег ниjе било.

Питала ме jе имам ли брата, шта студирам,

jесам ли Хрват, волим ли Рилкеа,

све ме jе питала.

Питала ме jе да ли бих могао са сваком тако

сачуваj Боже,

да ли jе волим, тихо jе питала,

а падале су над Мостаром неке модре кише,

она jе била раскошно бела у собноj тмини

ал' ниjе хтела то да чини,

ниjе хтела ил' ниjе смела,

враг би jоj знао.

Jесен jе, та мртва jесен на окнима

њене очи птица, њена бедра срна,

имала jе младеж, младеж jе имала,

не смем да кажем,

имала jе младеж, мали љубичаст,

или ми се чини.

Питала ме jе да ли сам Хрват, имам ли девоjку,

волим ли Рилкеа - све ме jе питала,

а на окну су ко божићни звончићи мога детињства

звониле капи

и ноћна песма текла тихано низ Доњу Махалу,

Еj, Сулеjмана отхранила маjка.

Она jе прострла своjе године по паркету.

Њене су усне биле пуне као зреле брескве,

њене су доjке биле топле ко мали псићи.

Говорио сам jоj да jе глупава, да се прави важна,

Светлана, Светлана, знаш ли ти да jе атомски век,

Де Гол, Гагарин и коjештариjе,

све сам Jоj говорио,

она jе плакала, она jе плакала.

Водио сам jе по Куjунџилуку, по ашчиницама,

свуда сам jе водио,

у пећине jе скривао, на чардак jе носио,

под мостовима се играли жмурке, Неретва ждребица,

под старим мостом Црњанског jоj говорио,

што jе диван, шапутала jе, што jе диван.

Колена jоj цртао у влажном песку,

смеjала се тако ведро, тако невино,

ко први љиљани,

у џамиjе jе водио, Карађоз-бег мртав, премртав

под тешким турбетом;

на гроб Шантићев цвеће jе однела,

мало плакала, као и све жене,

свуда сам jе водио.

Сада jе ово лето, сад сам сасвим други,

пишем неке песме,

у jедном листу пола ступца за Перу Зупца

и ништа више,

а падале су сву ноћ над Мостаром неке

модре кише,

она jе била раскошно бела у собноj тмини

ал' ниjе хтела то да чини,

ниjе хтела, ил' ниjе смела,

враг би jоj знао.

Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне кровове,

бледуњаво сунце - изгладнелог дечака над Мостаром

не умем заборавити,

ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,

њен смех што jе умео заболети као клетва;

ону молитву у капели на Биjелом Бријегу,

Бог jе велики, говорила jе, надживеће нас;

ни оне тешке, модре кише,

о jесен бесплодна, њена jесен...

Говорила jе о филмовима, о Џемсу Дину,

све jе говорила,

мало тужно, мало плачљиво о Карењини;

говорила jе Клаjд Грифитс не би умео ни

мрава згазити,

смеjао сам се - он jе убица, ти си дете;

ни оне улице, оне продавце последњег издања

"Ослобођења", ни оно грожђе полусвело

у излозима не умем заборавити,

ону бесплодну горку jесен над Мостаром,

оне кише,

љубила ме jе по целе ноћи, грлила ме

и ништа више, маjке ми,

ништа друго нисмо.

После су опет била лета, после су опет биле кише,

jедно jедино мало писмо из Љубљане,

откуда тамо,

ни оно лишће по тротоарима, ни оне дане,

jа више не могу, jа више не умем

избрисати.

Пише ми, пита ме шта радим, како живим,

имам ли девоjку,

да ли икад помислим на њу, на ону jесен,

на оне кише,

она jе и сад, каже, иста, куне се Богом

потпуно иста,

да jоj веруjем, да се смеjем

давно сам, давно, проклео Христа

а и до ње ми баш ниjе стало,

клела се, не клела,

мора се тако, не вреде лажи.

Говорио сам jоj о Љермонтову, о Шагалу,

све сам jоj говорио,

вукла jе са собом неку стару Цваjгову књигу,

читала поподне,

у коси jоj било запретано лето, жутило сунца,

мало мора,

прве jоj ноћи и кожа била помало слана,

рибе заспале у њеноj крви;

смеjали смо се дечацима што скачу

с моста за цигарете,

смеjали се jер ниjе лето, а они скачу - баш су деца,

говорила jе: могу умрети, могу добити упалу плућа...

Онда су долазиле њене ћутње, дуге, предуге,

могао сам слободно мислити о свему,

разбистрити Спинозу,

сате и сате могао сам комотно гледати

друге,

бацати облутке доле, низ стење,

могао сам сасвим отићи некуд, отићи далеко,

могао сам умрети онако сам у њеном крилу,

самљи од свиjу,

могао сам се претворити у птицу, у воду,

у стену,

све сам могао...

Прсте jе имала дугачке, крхке, бескрвне а хитре,

играли смо се буба-мара и скривалице,

Светлана изађи, ето те под стеном,

нисам ваљда ћорав,

нисам jа блесав, хаjде, шта се каниш,

добићеш батине;

кад jе она тражила - могао сам побећи

у саму реку - нашла би ме,

намирише ме, каже, одмах,

позна ме добро.

Нисам jоj никад веровао,

ваљда jе стално ћурила кроз прсте.

Волела jе кестење, купили смо га по Рондоу,

носила га у собу, вешала о кончиће,

волела jе руже, оне jесење, jа сам jоj доносио,

кад свену стављала их jе у неку кутиjу.

Питао сам jе шта мисли о овом свету,

веруjе ли у комунизам, да ли би се мењала

за Наташу Ростову, свашта сам jе питао,

понекад глупо, знам jа то и те како;

питао сам jе да ли би волела малог сина,

рецимо плавог,

скакала jе од усхићења - хоће, хоће,

а онда, наjедном, падала jе у неке туге

ко мртво воће:

не сме и не сме, види ти њега, као да jе она

пала с Jупитера,

ко jе то, рецимо, Зубац Пера, па да баш он

а не неко други,

таман посла, као да jе он у наjмању руку

Брандо или такви.

Говорио сам jоj ти си глупа, ти си паметна,

ти си ђаво, ти си анђео,

све сам jоj говорио.

Ништа ми ниjе веровала.

Ви сте мушкарци рођени лажови,

ви сте хуље,

свашта jе говорила.

А падале су над Мостаром неке модре кише...

Стварно сам волео ту Светлану

jедне jесени,

jао, кад бих знао са ким сада спава,

не би му глава, не би му глава,

jао, кад бих знао ко jе сада љуби,

не би му зуби, не би му зуби,

jао, кад бих знао ко то у мени

бере каjсиjе, jош недозреле.

1965 г.