Поезија

[JESSY]

SNOVI

Ovo je pesma za tebe,
za tebe koji je jedini cujes
Ovo je pesma za vremena koja dolaze,
i pesma za prošla vremena.
Pesma za tvoje dobro jutro i za laku noć
jer tada sapucem tvoje ime
i trazim te na jastuku, ljubavi moja.
Cini mi se da vidim tvoje lice
koje jos ne poznajem
i tvoje daleke, tople oci
kako me ljube pogledom.
Cini mi se da cujem tvoj glas
kako mi sapuce neznosti
dok lezim na tvojim grudima
i slusam ti srce kako kuca.
Osecam toplinu tvog tela
i tako zaspim dok me grlis
i tako se probudim u tvojim rukama
nasmesena, srecna sto postojis…

Margaret Santi (1832)

[звончица]

Десанка Максимовић    

 

ПРЕДОСЕЋАЊЕ

 

Познала сам те кад снег се топи,
топи, и дува ветар млак.
Близина пролећа душу ми опи,
опи, па жудно удисах зрак.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те у звонак дан,
дан пијан, свеж и мек.
Чињаше ми се већ давно знан,
знан кад те познадох тек.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те кад копни лед,
лед, док се буди пролетњи дах;
кад дан је час румен, час сетан, блед,
кад сретно се и тужно у исти мах.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

[JESSY]

Danas

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao..
otici daleko...puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.

Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedj´ zavjesa
nosen mojom zeljom...
i srebrnom trakom mjeseca

J.L.Borhes

[Снежана]

Хорхе Луис Борхес: ПРЕТЊА

 

 

 

То је љубав.

Покушаћу да се сакријем или побегнем.

Расту зидови њене тамнице,

као у страшном сну.

Лепа маска се променила,

али, као и увек,

јединствена је.

Чему моји талисмани:

бављење књижевношћу,

непоуздана ерудиција,

учење речи које је користио

оштри север да опева своја мора

и своје мачеве, ведрина пријатељства,

галерије Библиотеке,                                                                                                      

обичне ствари, навике,

млада љубав моје мајке,

ратничке сени предака,

безвремена ноћ,

укус сна?

Бити са тобом

или не бити са тобом је мера мога времена.

Већ се врч разбија на извору,

већ човек устаје на цвркут птице,

потамнели су они који гледају са прозора,

али тама није донела спокој.

То је, већ знам, љубав:

немир и олакшање кад чујем твој глас,

чекање и сећање,

ужас живљења у будућности.

То је љубав са својим митологијама,

са својим непотребним малим враџбинама.

Има један улични угао

којим се не усуђујем да прођем.

Војске ме већ опкољавају, хорде.

(Ова соба је нестварна; она је није видела.)

Име једне жене ме одаје.

Боли ме једна жена свуда по телу.

 

[Снежана]

https://fbcdn-sphotos-e-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xap1/v/t1.0-9/10411046_10152913946183745_4070060287799902557_n.png?oh=ac72a59493fe24eae138528896183e63&oe=5530C58E&__gda__=1428378843_e24895c4397aa0656d2886ad4fb157e3

 

Ratko Petrović

[kalimah]

Poezija na filmu... srpski pravoslavni film, konačno Pojanje Nektarije Karanci.

 

[Снежана]

Наша деца

Ваша деца нису ваша деца.
Они су синови и кћери живота
који жуди за собом.
Они постижу, али не преко вас.
И мада су са вама, они вам не припадају.
Дајте им љубав, али не ваше мисли,
јер они имају своје властите.
Можете удомити њихова тела,
али не и њихове душе,
јер оне бораве у кући сутрашњице до
које ви не можете чак ни у сновима.
Можете се трудити да будете као они,
али не тражите да они буду као ви,
јер живот не иде уназад, нити стоји.
Ви сте лукови са којих се ваша деца,
као живе стреле, бацају у будућност.
Стрелац види знак на стази вечности,
и он вас савија својом моћи,
да би његова стрела отишла далеко и брзо.
Нека ваше савијање у стрелчевој
руци буде радост;
јер мада он воли стрелу која лети,
Он воли и лук који је постојан.
 

Халил Џубран

[Снежана]

 СОНЕТ бр.66

 

Не волим те зато јер те волим
и од љубави до невољења стижем
и до чекања када те не чекам,
срце ми пролази од зиме до пламена.

Волим те једино зато јер те волим,
мрзим те бескрајно - мрзећи те молим
и мера моје љубави скитничке јесте
да те не видим и волим као слепац.

Можда ће изјести јануарско светло,
сурова му зрака, цело моје срце
и украсти ми кључеве спокојства.

У овој причи умирем само ја
и умрећу од љубави јер те волим,
јер те љубим, љубави, крвљу и ватром.

Пабло Неруда

[Anika]

РАЂАЊЕ ПЈЕСМЕ

Пјесма је говор тишине људског духа.

Она се веже од осјећаја и његове дубине

Нитима дугим као добра мисао филозофа

И вриједним као јединствени доживљај.

Никада се не пише безвољно и нужно.

Никада се не хвата у коштац са стварима.

Она се проживи и тек након тога оживи

И крај њен никад није написан на хартији.

Не познаје човјека као што познаје свијет.

Она је путник на непотопивим бродовима

И када мислиш да знаш како се пјесма рађа,

Она ишчезне, али се никад не заборавља.

дивни Немања Драгаш, наш најнаграђиванији млади песник

[Anika]

БЛАГОСЛОВ

Подигао сам свој храм.

Не дам никоме право на кључ.

Освештан је водом из бистрог Јордана

И Бог зна да овде се рађам сваког јутра.

Мислим о прошлости као што мислим о борби

И жртвујем свој дух због правде на коју чекам

И вјере у постојање живота који мене чека.

Док гледам сјај олтара, сањам.

Сјећам се стварности коју сам имао.

Гласови су ми рекли да чувам све своје

И да никад не заборавим молитву робова.

Није лако оплакати све фреске

И запалити свијеће стотинама душа

Које се крију од посипања прашином

И момента који хвата покрете међу шаке.

Изазивам крв у артерији да настави игру

И понесе бар једном осјећај светости.

Као прича о Авраму и Исаку, снажна је моја нада.

Пишу људи да ће бити боље потомцима који нас наследе,

Али ја нисам чувар само једне истине. Ја градим изнова.

Вјера коју имам у људе,лишила ме је метаморфозе духа

И нисам више ни млад ни храбар, али дишем и спокојан сам

Јер имам храм у којем још увијек осјећам срећу

Када спојим прсте десне руке. Благослов.

(још једна Немањина песма)

[Milena B.]

Znam, mora da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.
Pijana kiša, šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako.

 

[**Sarah]

NE ZNAM KOLIKO DUŠA IMAM

 

Ne znam koliko duša imam.

Menjam se svakog trena.

Stalno me progone.

Nikad sebe nisam našao

niti sebi poverovao.

Dušu imam samo.

Ko dušu ima, mira nema.

Ko vidi, samo je ono što vidi.

Ko oseća, nije ono što je.

Držim se onoga što jesam i što vidim,

oni me vraćaju a ne ja sâm.

Svaki moj san i moja želja

je ona koja se rađa a moja nije.

Ja sam slika sebe samog.

Na sopstvenom putu služim,

različitom, nestalnom, usamljenom.

Ne znam osetiti gde sam.

Zbog toga, lud čitaću

svoje biće, kao stranice.

Ono što sledi, predviđeno nije

što je prošlo, zaboravljeno je,

beležim napomenu onoga što pročitah

ono što prosudih i osetih.

Čitam ponovo i kažem: ”Zar sam to bio ja?”

zašto sam to napisao, samo Bog zna.

 

Fernando Pesoa

[Дуња]

Источнице

 

Ко каже да ће свеци и јунаци?

Иду удовице јунака, иду

мајке светаца, пекара, бојаџија,

- бежите с пута - иду веренице

и сестре мртвих ђака и регрута!

 

Иду пред касарне и затворе, иду

на стратишта, бојишта, губилишта,

иду, од цеђа изједених руку,

с торбом на леђима, с колевком на куку!

 

Иза мужева који носе пушке,

кроз крај спаљен, опустошен и го,

оне, ко утвари, носе иглу и конац,

носе брашно, сапун, шибицу, со.

 

Ко каже да у светлост? Иду у мрак,

из ког се и звер, престрављена, враћа,

иду кроз крв, кроз коју не могу мужеви,

иду кроз грех, кроз који не смеју браћа!

 

Не палите им пећ, ни петролејку

- њима је топло и светло и без ватре!

Вратите у шкрињу вунене чарапе

- оне ће и босе преко снежних гора!

Не спремајте им, лађари, једра и весла,

- оне ће и без лађе преко мора.

 

                                                     Љубомир Симовић

[Дуња]

POBRATIMSTVO LICA U SVEMIRU

Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje', ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

 

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.

 

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

 

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija dušá.

 

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

 

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

 

Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.

                                                              Tin Ujević

[Лазар Нешић]

Ти, Боже у суседству

 

Ти, Боже у суседству, ако те понекад
у дугим ноћима упорним куцањем ометам, -
то је зато, јер те ретко чујем да дишеш
и знам: осамљен си у сали.
И ако ти је штогод потребно, тад никога нема
да твојим диркама напитак пружи:
Изнова ослушкујем. Дај један мали знак.
Сасвим сам близу.

Само је један танани зид између нас,
сасвим случајно; јер могло би бити -
због зазива твојих или усана мојих -
да би се он сломио
сасвим без буке и без гласа.

Саграђен је од твојих икона.

Иконе твоје пред тобом стоје попут имена.
И ако се икада у мени разгори светлост
којом би у својим дубинама тебе познао
расуо би се сјај по њиховим рамовима.

А моја чула која брзо слабе
без завичаја су и од тебе одвојена.

 

Рајнер Марија Рилке,
22.9.1899, Berlin-Schmargendorf
(Превод Л.Н.)