Поезија

[Дуња]

Брату 

 

У амбису у ком певаш

нећу места и за мене

Речи нам се неће таћи

Ми смо као паралеле

као дуге беле стреле

из истог срца откачене

никад неће моћи 

да нас врате

несносни мој

драги брате

[Дуња]

Ипак једна од најбољих:

 

Laza Kostić | Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti, 

što naših gora požalih bor, 

na kom se, ustuk svakoj zlosti, 

blaženoj tebi podiže dvor; 

prezri, nebesnice, vrelo milosti, 

sto ti zemaljski sagreši stvor: 

Kajan ti ljubim prečiste skute, 

Santa Maria della Salute.

 

Zar nije lepše nosit' lepotu, 

svodova tvojih postati stub, 

nego grejući svetsku grehotu 

u pep'o spalit' srce i lub; 

tonut' o brodu, trunut' u plotu, 

djavolu jelu a vragu dub? 

Zar nije lepše vekovat' u te, 

Santa Maria  della Salute?

 

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o, 

mnoge sam grehe pokaj'o  ja; 

sve što je srce snivalo mlado, 

sve je to  jave slomio ma', 

za čim sam čezn'o, čemu se nad'o, 

sve je to davno pep'o i pra', 

na ugod živu pakosti žute, 

Santa Maria della Salute.

 

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak necu nikoga klet'; 

sta god je muke na meni bilo, 

da nikog za to ne krivi svet: 

Jer, sto je duši lomilo krilo, 

te joj u jeku dušilo let, 

sve je to s ove glave sa lude, 

Santa Maria della Salute!

 

Tad moja vila preda me granu, 

lepse je ovaj ne vide vid; 

iz crnog mraka divna mi svanu, 

k'o pesma slavlja u zorin svit, 

svaku mi mahom zaleči ranu, 

al' tezoj rani nastade brid: 

Sta cu od milja, od muke ljute, 

Santa Maria della Salute?

 

Ona me glednu. U dušu svesnu 

nikad jos takav ne sinu gled; 

tim bi, što iz tog pogleda kresnu, 

svih vasiona stopila led, 

sve mi to nudi za čim god čeznu', 

jade pa slade, čemer pa med, 

svu svoju dusu, sve svoje žude, 

-svu večnost za te, divni trenute!- 

Santa Maria della Salute.

 

Zar meni jadnom sva ta divota? 

Zar meni blago toliko sve? 

Zar meni starom, na dnu zivota, 

ta zlatna voćka sto sad tek zre? 

Oh, slatka voćko, tantalskog roda, 

sto nisi meni sazrela pre? 

Oprosti moje gresne zalute, 

Santa Maria della Salute.

 

Dve u meni pobiše sile, 

mozak i srce, pamet i slast. 

Dugo su bojak strahovit bile, 

k'o besni oluj i stari hrast: 

Napokon sile sustaše mile, 

vijugav mozak odrza vlast, 

razlog i zapon pameti hude, 

Santa Maria della Salute.

 

Pamet me stegnu, ja srce stisnu', 

utekoh mudro od sreće, lud, 

utekoh od nje - a ona svisnu. 

Pomrca sunce, vecita stud, 

 gasnuse zvezde, raj u plac briznu, 

smak sveta nasta i strašni sud. - 

 O, svetski slome, o strašni sude, 

Santa Maria della Salute!

 

U srcu slomljen, zbunjen u glavi, 

spomen je njezim sveti mi hram. 

Tad mi se ona od onud javi, 

k'o da se Bog mi pojavi sam: 

U duši bola led  mi se kravi, 

kroz nju sad vidim, od nje sve znam, 

zasto se  mudrački mozgovi mute, 

Santa Maria della Salute.

 

Dodje mi u snu. Ne kad je zove 

silnih mi želja navreli roj, 

ona mi dodje kad njojzi gove, 

tajne su sile sluškinje njoj. 

Navek su sa njom pojave nove, 

zemnih milina nebeski kroj. 

Tako mi do nje prostire pute, 

Santa Maria della Salute.

 

U nas je sve k'o u muža i žene, 

samo sto nije briga i rad, 

sve su miline, al' nežežene, 

strast nam se blaži u rajski hlad; 

starija ona sad  je od mene, 

tamo cu biti dosta joj mlad, 

gde svih vremena razlike cute, 

Santa Maria della Salute.

 

A nasa deca pesme su moje, 

tih sastanaka veciti trag; 

to se ne piše, to se ne poje, 

samo sto dušom probije zrak. 

To razumemo samo nas dvoje, 

to je i raju prinovak drag, 

to tek u zanosu proroci slute, 

Santa Maria della Salute.

 

A kad mi dodje da prsne glava 

o mog života  hridovit kraj, 

najlepši san mi postace java, 

moj ropac njeno: "Evo me, naj!" 

Iz ništavila u slavu slava, 

iz beznjenice u raj, u raj! 

u raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve ce se želje tu da probude, 

dušine žice sve da progude, 

zadivićemo svetske kolute, 

zvezdama cemo pomerit' pute, 

suncima zasut' seljanske stude, 

da u sve kute zore zarude, 

da od miline dusi polude, 

Santa Maria della Salute.

 

[Дуња]

Од поезије су лепши само колачи звани индијанери.

[Дуња]

Још једна антологијска: 

 

ТАМНИЦА

 

To је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
To је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. He беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал’  бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
K’o једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију што их види моја снага.

 

Дис

 

[Снежана]

[Дуња]

Jeste, dođu meni

 

Jeste dodu meni moje lude bubice 
jeste salete me neke crne ulice 
al 
zato ces ti kao stara kucka 
skapati jednom posle dobrog rucka   

Jeste posasave kadkad moji damari 
jeste spopadnu me uzasi i darmari 
al 
ti si za mene procitana knjiga 
i ko te sad cita bas je mene briga   

Jeste mnogi pamte moje pijane zore 
jeste o meni se prica sve najgore 
al 
tebe vise do jutra ne ceka 
pesnik koji te za noc voleo dva veka   

Jeste mene ce andeli od prakse 
po nalogu zvezda zauvek da uhapse 
al 
tvoje srce biva sve lihtije 
i zivot ti se menja u pihtije   

Jeste jesam sirio lazi kao gubu 
jesu mene mrtvog videli u klubu 
al 
kao i uvek kad god sam to hteo 
cim je svanulo ja sam oziveo   

Sad u sumskoj kuci zbratimljen sa sumom 
porucujem trista cajeva sa rumom 
al to je samo slucajno (onako) 
jeste 
to je zato da ne bih zaplako   

I moram ti reci vec senulim umom 
dobra stvar ti cajevi sa rumom 
jos 
da si ti tu 
zveri 
moja 
davna 
bila bi to cajanka 
nepojmljiva 
slavna!   

 

             Brana petrovic

 

До новог серијала љубитељи поезије не тугујте!

24. децембар 2014.

22:59  Треба да бежим.

:bendoff:

[Снежана]

ŽENE MEĐU KRALJICAMA

 

Božanske žene, sva ljepota svijeta
i lavska gordost, i plahota srne,
kroz vaše čari uzvišene cvjeta
u plave dane, i u noći crne.

I, kada stopom punom svetog mira
budite zemlji ritam svih otkrića,
slutim vas srcem plamenim svemira,
slutim i ištem tajnu vaših bića.

Svaka je od vas rođena da vlada,
i da za prijesto pruži mliječno dijete;
carice tijela, samo usnom sklada
i usnom želje pitam: što hoćete?

Ko će mi dati ključe vašeg čuda
i odgonetku vaše zagonetke?
Kakvo tajanstvo kriju vaša uda
i koje nade statue vam rijetke?

Božanske žene, što u snu i slavi
čekate zoru pravednih oltara,
pred vašim likom koljeno se savi,
a srce, zvučni plamen, već izgara.

Sunčane duše, zjeni poklonika
zaman vas skriva zločinačka tama;
pobožnu ljudstvu fali vaša slika,
jer vi ste Žene među Kraljicama.

 

Tin Ujević

[Дуња]

Trideseti decembar

                                    ocu

Iz zivota smrt mi istrgla

coveka dragog kao Zavicaj

kao rodna kuca

Bliskog kao kost

u levom rebarnom luku

Sada muku i bol

prevodim u Veru

da zivi u Suncu

u vazduhu, u vodi

u Slobodi

sto se svemirom razleze

sa najdaljom Zvezdom

da me trajno veze 

i miri sa mekom

rukom Gospoda

[JESSY]

Uvek se nadamo da neko drugi ima odgovor.
Neko će drugo mesto biti bolje
neko drugo vreme daće srećnija rešenja.
Ali ovo je to.

Niko drugi nema odgovore.
Nijedno drugo mesto neće biti srećnije
i sve se već odigralo.

U središtu vlastita bića ti imaš odgovor:
ti znaš ko si i znaš šta želiš.

Lao Tse

[Баба]

[JESSY]

Podji

Podji kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.
Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!
Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.
Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.
Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

Sesil Sabo

[JESSY]

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
... tugu i svilu belu
i miris blag…

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.


Miloš Crnjanski

[Снежана]

Krajolik

Pustite me najzad na miru, vi ljudi,

s vašim planovima i novim projektima,

s vašim skupovima, telima, simpozijumima,

sa svom bukom, jagmom i šumom.

Ja se borim za još malo razgovora

s pticama

i borim se za još malo tišine

među travkama.

Pustite me da utihnem!

Što sam ima važno reći,

sve je rečeno,

ponekad s toliko zvučnim rečima,

što mi ide stid.

Blaze Koneski

[JESSY]

Pesma trave -Stevan Raickovic

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen
Jer one meni kažu:" Ne treba tvoja pesma.
Leži u nama. I sklopi ruke , gde bilo, pod glavu.
I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.

I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,
Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega
U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.
I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi,

Lezi. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.
Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati
(Obično kao što nas vetar slučajno zaklati):
Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona."

Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave sume teško kao kamen.

[звончица]

БЕРЕЗА

 

Белая береза

Под моим окном

Принакрылась снегом,

Точно серебром.

На пушистых ветках

Снежною каймой

Распустились кисти

Белой бахромой.

 

И стоит береза

В сонной тишине,

И горят снежинки

В золотом огне.

А заря, лениво

Обходя кругом,

Обсыпает ветки

Новым серебром.

 

‹1913› Сергеј Јесењин