Поезија

[JESSY]

Ako kažemo,
rekli smo što nismo hteli reći!
Ako ćutimo, nismo ništa rekli,
ali smo mnogo prećutali...

Svaka reč znači ono
što znači njeno ćutanje...

Miljkovic

[ines]

 Gostinska soba

 

Biti čovek predstavlja gostinsku sobu

svako jutro neko drugi navrati.

 

Radost, očaj, svrha

neka trenutna svest navrati

poput neočekivanog gosta.

 

Otvorenih ruku ih dočekajte i zabavite!

Čak i ako neki tugu donese

i divljački vam kuću razori

i sav nameštaj odnese

ipak je gost i takvim ga smatrajte.

Možda vam čisti dom i priprema ga

za neke nove radosti.

 

Mračna misao, sram, zloća

dočekajte ih na vratima smejući se

i pozovite ih u svoj dom.

 

Budite zahvalni za svakog gosta

jer svaki bi poslan

kao vodič iz onostranog. - Rumi

[JESSY]

Ljubav

Ja sam oduvek spavao s tvojim imenom na usnama!
Ti si oduvek spavala s mojim imenom na usnama!
I kud god da krenem, tvoja ruka u mojoj ruci
I kada zelim nesto da kazem "ja", ja kazem "Mi"
Ljubav, ljubav
Ljubav
I svi moji drugovi su odavno i tvoji drugovi,
Dvojinu su stari Sloveni imali u recniku
I kada zelim da kazem "ja", ja kazem "mi"
I kada mislim o sebi, ustvari ja mislim o nama
Ljubav, ljubav
Ljubav
Kako vreme nam prolazi, da, vreme nam prolazi brzo
I dani i noci su slonovi na indijskom crtezu
I boli i voli i boli i voli, boli nas ljubav!
I boli i voli nas ljubav, boli nas ljubav
Ljubav, ljubav
Ljubav
Polako dosada mrsi nam kosu i prlja nam ruke
Polako dosada gladi nam bore od nocnoga smeha
I nase reci od milja su navika
Nasa imena ... navika
Boli nas ljubav, voli nas ljubav,
Ljubav, ljubav
Ljubav

EKV (M.Mladenovic)

[JESSY]

"Pesma"             Zak Prever

Koji smo danas dan?
Mi smo svi dani
prijateljice moja
mi smo citav zivot
ljubavi moja
Mi se volimo i mi zivimo
A ne znamo sta je to zivot
I ne znamo sta je to dan
I ne znamo sta je to ljubav.

[JESSY]

Pođi – Sesil Šabo

Pođi kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

[JESSY]

Nemoj da mi uputiš više 
nijedan pogled, 
čak i ako bi smeo. 
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše 
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime 
u neke moje još nerođene rime 
zute i plave boje, 
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo. 
Ne budi moje orkane snene 
da se neki ne zakovitla iz pene, 
ponašaj se i dalje kao da ne postojim, 
i kao što si do sada umeo 
nastavi da gledaš kroz mene 
u nedogled 
iako tu ispred tebe stojim. 

Nemoj uopšte da me gledaš, 
zaboravi me. 
Potroši svoje poglede na one druge, 
na one što znaju da se kikoću, 
da od svega naprave važnu temu, 
na one izgubljene u beskraju 
što ne znaju za samoću, 
na one što se trude 
da uvek nose šminku, 
na one kojih se sve tiče 
a tako malo znaju… 
Gledaj njih, 
zaboravi mene, klinku, 
ja nisam takva niti takva mogu da budem, 
ja sam iz neke potpuno druge priče. 

Nemoj da mi uputiš više 
nijedan osmeh. 
Jedan je dosta. 
Pomisliću da u tom novom još nešto piše 
i bojim se, izazvaću podsmeh 
kod onih kojih se sve tiče… 
U meni se rodi i osta 
želja koja klija i raste, 
i izvija se i trudi 
da izleti u nebo 
i nemoguće preraste. 
I zato nemoj, nemoj nikada više 
da mi poklonis nijednog smeška. 
Zamisli da me nema, 
da ne postojim, tako je bolje. 
Moram to da te molim jer se bojim, 
strašno se bojim 
da je tvoj osmeh samo greška. 

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj, 
i petoj, i sedmoj, 
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate, 
onima koje ne vole čekanje, 
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate 
odmah, bez razmišljanja, 
a da ga prime još manje. 
Pokloni ga njima, meni nemoj, 
jer moj osmeh predugo sanja 
dok ne ugleda svitanje, 
predugo čezne da izleti, 
predugo plete šarene duge, 
predugo trepti dok ne sine, 
a za sve to vreme 
moje usne su neme. 
Zato me zaboravi 
jer ja nisam kao te druge, 
ja sam iz neke sasvim druge šeme. 

Nemoj da mi uputis vise 
nijednu reč, 
čak i ako to želiš. 
Sve reči mogu da imaju i drugo lice, 
i šta ako ti to prekasno shvatiš 
i poželiš da ih vratiš 
i pričuvaš za neku drugu zgodu 
kad vidiš šta u mojim očima piše, 
pa se sneveseliš, 
a već je kasno, već si ih pustio da odu? 
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više, 
bojim se da će i moje reči da poteku 
izazvane tvojim 
pa će da se sliju u moćnu reku 
i da teku i teku… 
Tako se bojim 
da će iz mene bujica da provali, 
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku 
da iskažem sve što smo do sad otćutali. 

Neka tvoje reči odu na tamo neke 
očima blizu 
a mislima daleke, 
na one što imaju raspletene kose, 
što uvek slušaju ali retko čuju, 
na one što se oblače u Rimu i Parizu, 
na one kojima je važno šta će da obuku 
i šta će da nose, 
na one što se stalno utrkuju… 
Na mene ne bacaj reči, 
zamisli da ne postojim, 
jer ja se bojim, strašno se bojim 
da neće ništa da me spreči 
jednom kad moja bujica krene, 
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene 
koje nam dele sreću i tuge. 
Zato te molim, najlepše molim, 
zaboravi mene, 
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim 
jer ja nisam i nikad neću 
biti kao te neke druge. 

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš, 
čak i ako se osmeliš 
pa to poželiš, 
čak i ako se na to odvažiš. 
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona, 
jedina prava samo za tebe, 
ona jedna od miliona 
koja ti pruža more tišine 
i svu silinu uragana 
u istom trenu. 
Ne, nemoj da me tražiš, 
pusti me da sama svoje dane brojim 
dok postojim, 
dokle god trajem nekih dana, 
dokle god moje vreme curi. 
Ne daj da ti misli na tu stranu skrenu, 
nipošto nedaj. 
Ja se neizvesnosti više ne bojim 
ali bih radije da požurim 
i da se sakrijem u uspomenu. 

Potraži one neke druge 
koje su svikle 
da nose štikle, 
koje samo sa debelim slojem šminke postoje, 
koje još uvek ispredaju prazne priče, 
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju, 
koje nose samo uzdužne pruge 
jer im samo takve dobro stoje, 
koje ne pričaju nego se dovikuju… 
Mene nemoj, 
mene ne traži 
jer ja sam samo drhtaj jednog trena, 
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom, 
samo neizrecivo malo parče istine u laži, 
i nestalna kao morska pena 
od koje sam sačinjena. 

Bojim se, strašno se bojim 
ako me nađeš 
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom, 
istom silinom, 
istom žestinom, 
i da ću početi da postojim, 
stvarno postojim 
od tada pa sve do svog kraja. 
Probudićeš moje orkane 
i bujice i reke, 
moji snovi će da dobiju lice 
i da ostvare želje daleke. 
Ali, šta je sve to? 
Sve će to jednom morati da stane 
jer kad tad stane sve što jednom krene, 
jer kratak je ovaj ljudski vek 
i prolazan poput lepote maja. 
A ako me ne nađeš, 
ako me nikada ne nađeš, 
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene 
odavde pa do večnosti, zauvek, 
bez početka i bez kraja.

Prva ljubav – Dragana Konstantinović

[JESSY]

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Miroslav Mika Antić

[JESSY]

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo…

Miroslav Mika Antić

[JESSY]

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači – ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću…

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću…

Duško Trifunović

[ines]

 Kada je hladno i pada kiša,

ti si još lepši

I sneg me dovodi

još bliže tvojim usnama...

unutarnja tajna, ona koja nikad nije rođena

ti si ta svežina

i ja sam sada sa tobom...- Rumi

[JESSY]

Herman Hesse

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboraviš

da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,

i da se neizmerna radost

iz tvoje ruke u moju,

s mojih usana na tvoje prelila,

i da je tvoja kosa plava

čitavo jedno kratko proleće

ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,

i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,

sada siv i umoran,

bez ljubavnih oluja

i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo

vreme briše i srce zaboravlja;

ali časovi sreće ostaju,

njihov je sjaj u nama.

[JESSY]

Toliko sa sanjao o tebi


Toliko sam sanjao o tebi,
da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvek čas da dostignem to
živo telo i poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako drag?

Toliko sam sanjao o tebi,
da se moje ruke, naviknute da grle tvoju senu,
spoje na mojim grudima, ne bi li možda osetile
obrise tvoga tela,
i da sam pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sena.

O, osećanja, neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
prošlo već vreme moga buđenja.
I ja sada spavam stojeći s telom izloženim
svim pojavama ljubavi i života,
i da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uvek nešto značiš,
mogao teže dodirnuti čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi sad više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sena sto puta više nego sena, koja se šeta
i šetaće se radosno
po sunčanom satu tvog života.

Rober Desnos

[ines]

 http://www.youtube.com/watch?v=NOBhG5cqDig

[JESSY]

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost,
ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sijenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom,
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama,
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi
I blaga budi u njegovom snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći se njegovim žalom.
Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom.
Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
i žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uboda na pustome drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.
Ja ne dočekah najljepše doba
njegove muškosti.
Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda cu ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim njegovo lice
dok na njega budu silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!


Vesna Parun

[JESSY]

Postoji mesto gde ljubav počinje

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.


Karl Sandburg