Православни часописи

[Guest Alefshin]

“ПРАВОСЛАВНИ ПУТ” је лист “Светосавске омладинске заједнице” при храму Светог Ахилија у Ариљу. Излази од октобра 1999.г. Лист излази тромесечно, и управо се појавио нови 42.број. Међу више текстова на 68. страна листа налазе се и ових неколико које у прилогу доносимо. Ако се неко жели претплатити, могуће је позивом на бр. 063/891-49-30. Годишња претплата износи 200. динара. Ако неко жели да мисионари са нама, можемо му слати часопис (најмање по 10 примерака) који ће он понудити у своме месту и при своме храму. Наравно, и ако неко од свештеника жели да понуди “Православни пут” својим парохијанима у храму у коме служи, биће нам веома драго.

Поред тога, на наведени број могу се поручити и следеће књиге у нашем издању: “Православна породица”, “Света Матрона Московска”, “Оптински новомученици”, “Свети Амфилохије Почајевски”, “Монахиња Алипија”, “Житија - руски духовници обновитељи српских манастира”, “Свети Александар Свирски”, “Света Грузија”, “Ка тихој светлости”, “Свети Јован Кронштатски у успоменама савременика”.

[Guest Alefshin]

АРХИЕПИСКОП И ХИРУРГ

Свети Лука Војно-Јасеницки

Кружи Русијом необична прича: каже, да је у совјетско време био

хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим

молитву и јодом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом

узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би

прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука,

да ли Бог...

"Сумњамо у то", кажу једни. "Тако је било", тврде други. Једни кажу:

"Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали". А други им

одговарају: "Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ

професор, и не обичан свештеник - баћушка, већ прави епископ".

"Професор - епископ? Не, то није могуће", говоре искусни људи. "Дешава

се, одговарају им не мање упућени. Тај професор - епископ је још и

генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама

Сибира".

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца

обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства -

панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара.

Професор - епископ је готово наш савременик - проживео је под

совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило

неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на

научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га

знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у

Архангелском и Краснојарском крају.

Једноставно је предпоставити, да је професор - епископ, сјединивши у

својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним

сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила

грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те

две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани

жестоки рат. И одједном се појављује он - епископ и професор.

Невероватно, но то је факат.

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио

непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог

разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за

свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао

профсора:

- Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе?

- Ја режем људе у име њиховог спасења, - одговорио је свештеник, - а у

чије име их ви режете?

- Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели?

- Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући

лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао.

Значи ли то да они не постоје?

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример

овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи.

Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До

1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније - главни лекар

Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног

универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука,

хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство.

Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и

десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига "Огледи из гнојне

хирургије", која је доживела три издања (1934, '46, '56 гг). Изабран је

за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде:

Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од

Патријарха све Русије (1944.г.), мадаља "За херојски рад у Великом

Отаџбинском рату" (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу

"Огледи из гнојне хирургије", и "Касније ампутације услед рањавања

зглобова из ватреног оружја" (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину

архиепископа Кримског и Симтеропољског.

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши

гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у

Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за

време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да

се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је

потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: "Жетве је много а

делатника мало" (Мт. 9, 37), осетио је да те речи Господ говори

непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је

свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: "Ако хоћеш да

будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш

благо на небесима; и хајде за Мном" (Мт. 19, 21), осетио, да Господ

управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и

Велики.

Млади Валентин, чувши призив Божји уздрхтао је и узвикнуо: "О Господе!

Зар је заиста у Тебе мало делатника?!". Он тада није могао ни

замислити, да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој.

Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на

њиву Своју, он је био сигуран, да је тај јеванђелски текст био први

призив Господњи да Му служи.

Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са

интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао

најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са

десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави

убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки

спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком.

"Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам

изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски

лекар, да помажем сиромашним људима", - сећа се архиепископ. Да цео

живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот

служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у

Москви. Почео је писати књигу "Огледи из гнојне хирургије", која је

спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. "И тада,

на моје изненађење, - пише он, - у мени се појавила крајње необична и

дрска мисао: "Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име

епископа".

"Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао

сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су

познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној", - написаће

касније свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без

неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин

Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г.

пошао је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту.

Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо деце. Две ноћи без сна

читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим:

"Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци" (Пс.112, 9).

Те речи псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су

унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та

самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци

мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући

светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати

вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

Почетком 20-тих година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије,

рекао је Војно-Јасеницком: "Докторе, ви треба да будете свештеник".

Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио

се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања

студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали

професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се

он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара

Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор

је преседео код куће, радећи на својој књизи "Огледи из гнојне

хирургије", но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне

тешке операције. Он се извинио пред колегама: "То се десило кривицом

комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону".

Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и

дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови

односи према болесницима били идеални.

1923.г. 46.-то годишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте

године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара

и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој

обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати

епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И

већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла "црна

врана" (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период

његовог страдања по затворима и прогонствима.

Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином

би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега

затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку,

истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном

обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу "Огледи из гнојне

хирургије". На насловном листу је написао: "Епископ Лука, професор

Војно-Јасеницки".

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У

"столипинском" затворском вагону до Краснојарска, потом - на коњима у

Јенисејск. У то време уопште није био стар, - 46 година, - али већ

веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали.

Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовест су га упутили у

село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га

вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј.

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у "органима"

власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима,

који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около

пустош, глад, но "органи" нису жалили снаге и средстава на то, како би

нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских

фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке,

издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када

се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на

колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли, да му је строго

забрањено да даје благослов. А он је одговорио, да је то дужност

епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по

Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које

се састојало од неколико колиба. Живео је у соби, где је уместо стакла

у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз

три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни

сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није

имао ко да их лечи.

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима

је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и

оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских

клешта, зашивајући рану женском длаком...

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније,

осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је "до

крвавог зноја", и говорио: "Душа је моја жалосна до смрти..." (Мт. 26,

38). И управо нам је Он рекао: "Балжени изгнани правде ради, јер је

њихово Царство Небеско" (Мт. 5, 10). После осам месеци у изгнанству,

пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред

иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви

је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је

Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио

своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато

му од Бога.

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије.

Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску

хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут

непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може

само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи, и

зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они

и разликују од нас, маловерних и малодушних.

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио, да управо

страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање

благодати, и зато га и воли.

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши

главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости,

послатој од Бога. "Милосрдни отац наш, - пише свети Антоније Велики, -

када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа

их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем

благодат Светога Духа на утврђивање душа својих".

Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио

из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан.

Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом

животу, рекао: "Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи."

После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јенисеју у

покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега,

благосиљајући успут житеље приобалских села, где архијереја никада нису

видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и

проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут.

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори,

ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је

наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и

мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно.

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали,

не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање

те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали

и подписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су

га послали у изгнанство у Сибир.

[Guest Alefshin]

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу,почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучипарадоксално. У стварности, то је очигледно. И "власти" и "органи"схватили су, да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштитиземљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани,трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свимсилама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божјој, нису свепогубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни.Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био јеадресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР МихаилаИвановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складуса постојећим правилима направили записник. У њему је садржајтелеграма: "Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавамизгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да самспецијалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронтуили у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанствопрекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да севратим у изгнанство. Епископ Лука".Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетеоје авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Тује он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далекоизван града, јер у Краснојарску није остао ниједан храм.За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници.Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције.После рата архиепископ је био награђен медаљом "За херојски труд уВеликом Отаџбинском рату". Но то није сметало властима да наставепрогон светитеља - он је био принуђен да се врати у изгнанство.Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну сликуњеговог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су сталнисапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тогчовека. У једном од писама из тог доба писао је, да је заволеострадање, које тако чудесно очишћује душу.После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији,оперисао дању и ноћу - на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварањелобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо сепроширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина.Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепцеиз целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штапдошли у болницу.Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавшиза смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу, шта је тачно учињеноза страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарскерадње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: "Ма штаговорим! Болесник је све једно био изгубљен...". Изгубљен?Величанствен, увек смирени професор буквално се продерао: "Ви нематеникаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не сметени да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Даучините све, чујете?!"Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао.Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или надеља, било да јена годишњем одмору или на боловању - ништа га не ослобађа од обавезе дасе хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тајстрого успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањегроптаја.Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредиласистем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у томдруштву само при једном услову: ако му сачувају право и на веру. Светбез вере, без строгог моралног поредка био је за њега просто немогућ.Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални иетички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико изводаиз његових мемоара: “Најважније у животу је - увек чинити добро људима.Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макармало”.У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископаСимтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијомВисокопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почеоје да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многегодине је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је уКраснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука јенеуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их илистиће са текстом слао по градовима широм земље. "Сматрам својомглавном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу", -говорио је он.Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовогтешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразилису се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који јеповратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то садобродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда.За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, одкојих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцанихтомова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је тузбирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословскомживоту и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који суприсуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служиоВладика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговараојасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Великипокајни канон Андреја Критског.Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако сусамо две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већсасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га јеслепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшнуслабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том сујош страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службуби долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћиваослужбе и код куће се јако дуго молио.На Дан Свих Светих у замљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године,архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоходпоред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дугатри километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништвосве православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила дасе његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река јеполомила све препреке, и огромна процесија је три ипо сата пролазилакроз цео град и певала: "Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертнипомилуј нас". И нико их није могао натерати да ућуте. "Ми сахрањујемосвога архиепископа", - говорили су. Затим су почеле стизати вести да сумноги болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијалиисцељења.Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан ликусветих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму СветеТројице у Семтеропољу.Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главногулаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белогмермера. Он је уочљива из далека: по гомилама свежег цвећа, које се непрекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном - златном надпису намермеру:АРХИЕПИСКОП ЛУКА(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ)27/ИВ 1877. - 11/ВИ 1961.Доктор медицинских наука,професор хирургијеКажу да је архиепископ Лука сам саставио тај надпис. И то има дубокисмисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ - хирург.Тропар:Возвеститељу пута спасоносног,/ исповедниче и архипастиру земљеКримске,/ истински чувару отачких предања,/ стубе непоколебљиви,Православља учитељу,/ лекару богомудри, светитељу Лука,/ Христа Спасанепрестано моли/ веру непоколебљиву православнима да дарује/ и спасењеи велику милост.

[Guest Alefshin]

ЧУДА СВЕТОГ ЛУКЕ У ГРЧКОЈ

Последњих неколико година Св. архиепископ Лука постао је изузетно познат и у Грчкој. Један део његових моштију налази се у Манастиру Панагиа Довра код Верије где се догађају бројна чуда. Ево неколико његових чуда.

+ + +

"Брачни пар Василије и Анастасија, житељи Вергине, били су две године у браку. Њихов, иначе срећан брак, жалостила је чињеница да нису имали деце. Многи покушаји на том пољу нису уродили плодом.

Неплодност је проблем који мучи многе брачне парове у наше доба. Туга која пребива у срцу људи који немају деце сваким даном је све већа, а са старошћу је нада да ће доћи до зачећа све даља. Тако безнађе прати тугу, а несрећа притиска као тежак вео не само супружнике већ и целу родбину. Нажалост, данашњи "ужурбани" људи не остављају места промислу Божијем. Чак и када се уснама моле, срце им је далеко од праве суштине крстоносне вере и Христовог живота. Зато Бог често не услишава такве молитве, јер циљ није у томе да се ми егоистично задовољимо, већ да нам тај Божији дар буде на духовну корист и напредак. Господ не даје тамо где зна да неће бити на корист, већ дарује тамо где зна да ће бити на корист, да ће се спасити душе. Он чека да се са поверењем и надом препустимо Њему.

Један од монаха нашег манастира (Панагиа Довра код Верије), рођак Василијев и Анастасијин, испричао им је о Св. Луки, новом Руском светитељу, лекару и великом чудотворцу. Подстакнути причом, Василије и Анастасија су се једног поподнева одлучили да посете манастир. Анастасија, помало скептична, није ни имала намеру да се моли за своју невољу, већ за своју свекрву која је боловала од рака дојке. Када су стигли у манастир и ушли у Цркву где се налази део светитељевих моштију, Анастасија је осетила да је обузима једно необично осећање. Богобојажљивост је испунила њено срце. Свете мошти су плениле њен поглед. Очи су јој се испуниле сузама. Пришавши, прошапутала је пар речи за оздрављење своје свекрве, и пре него што је успела да схвати, почела је да се моли и за своју невољу. “Светитељу Божији, до јуче нисам ни знала за тебе. Ако си стварно толики чудотворац како кажу, помози нам да добијемо једно дете и обећавам ти да ћемо му дати твоје име”. Са великим саосећањем целивала је мошти оставши и на молбеном канону у част Светог Луке који се тада појао. Изашавши из цркве, Анастасија је испричала мужу за то "духовно умилење" које ју је додирнуло за време поклоњења.

Одмах после тога су почели да се појављују први знаци светитељевих дела. Анастасијине колеге на послу су почеле да примећују један посебан сјај на њеном лицу који раније није постојао. И за њу је то било чудно. Када ју је једна сарадница после извесног времена упитала зашто толико сија, она је потпуно несвесно рекла - мислим да сам трудна. То је ускоро потврдио и тест за трудноћу.

Радост која је обузела и њих и њихову родбину била је неописива. Сви су славили Бога и његовог светитеља због тог драгоценог дара. Али чудо се није завршило овде. Бог пре свега жели да људи имају духовну корист од сваког Његовог дара а не само задовољење личних жеља. Знао је да у овом случају постоји нешто што треба да се исправи.

Анастасија се после тог чудесног догађаја који јој се десио и после тог првог одушевљења духовно опустила и наставила са својом лошом навиком: да не иде недељом у цркву, за разлику од њеног мужа који је био редован на свим службама. Тако је Бог хтео да је мало "продрма" да би се исправила та духовна немарност. У петом месецу трудноће, Анастасија је отишла код доктора на ултразвук да би се видело у каквом се стању налази дете. Резултат је био разочаравајући. Показало се да дете има, с обзиром на месец трудноће, необично велику главу што је заједно са другим резултатима показало да дете има хидроцефалију.

Као гром из ведра неба ова вест је ударила млади брачни пар. Душа им се из темеља потресла. Али не и њихова вера.Заказали су и друге прегледе који су требали да се обаве 4 дана касније у Солуну. Међутим, по повратку кући, Василије и Анастасија су се дубоко замислили. Тражили су у себи разлог због кога је Бог повукао своју благодат од њих и преиначио велики дар у тежак крст.Одлучили су да ником ништа не говоре и наравно, није им ни на крај памети било да прекину трудноћу. Обоје су појачали молитву. Анастасија се нарочито молила св. Луки: "Св. Лука, зашто си ми дао један тако велики дар, а сада ме лишаваш радости? Молим те, помози ми у овој тешкој ситуацији, а ја ти обећавам да ћу од сада ићи сваке недеље у цркву".

После четири дана интезивне молитве и молебана отишли су у Солун где су поновили претходне тестове са ултразвуком. Али овога пута резултати нису имали никакве везе са претходним. Лекар се чудио тако великој разлици. Гледајући и у прве и у друге резултате није могао да разуме шта се десило, како је могла да се поткраде тако велика грешка. Тада је Анастасија, радосна што је Бог услишио њену молитву и неизмерно благодарећи св. Луки, све испричала лекару. Лекар је прославио Бога који нас и у овим последњим временима не напушта, већ наставља да твори велика и чудесна дела своме народу.

Још један чудесан догађај који се односи на овај брачни пар: имали су јак предосећај да ће дете бити мушко иако су они у дубини душе желели девојчицу. Анастасија је са сигурношћу говорила: “Светитељ нам је дао дечака да би узео његово име Лука као што смо се и заветовали”.

И стварно, 14. октобра 2005.г. Анастасија је родила, на природан начин без икаквих тешкоћа, здравог дечака. Све време порођаја држала је у рукама малу иконицу св. Луке.

+ + +

Други случај чудесног исцељења десио се једном човеку из наше околине који има петоро деце. Годинама је имао велику израслину на врату. Болови од те израслине су били неподношљиви. Обилазио је многе лекаре, али њихова мишљења су била различита. Једни су сматрали да би израслину требало одстранити хируршким путем. Он се међутим бојао тога - шта ако му се стање погорша? Други су га саветовали да се подвргне детаљним истраживањима и да се лечи лековима. Не могавши да се одлучи шта да ради, господин Антоније, иако је патио од болова, остајао је неодлучан храбрећи се чињеницом да се израслина није повећавала.

Али, ствари су почеле да бивају веома забрињавајуће када је приметио да се сличан чвор јавио и у пределу пазуха. Лекари су овога пута саветовали хитну хируршку интервенцију и то прво на врату, јер је та израслина почела да показује опасно отврднуће.

Сасвим је природно да је ова ситуација изазвала код господина Антонија и његове породице велики страх и бригу. Једна срећна околност за њега била је, што је због врсте посла који ради имао честе контакте са нашом Црквом, са љубављу помажући пастирско дело наше Митрополије. Чести пословни односи са свештеницима, утицали су на то да почне да поштује светиње. Почео је да се исповеда код духовника и да живи светотајинским животом Цркве. Духовник му је говорио да се не плаши и да се нада у Бога. Рекао му је такође и за св. Луку и његову моћ исцељивања. Одлучили су да заједно оду до Митрополита да би затражили његов благослов да се поклоне моштима св. Луке.

Тог поподнева господин Антоније и његов духовник су дошли до нашег манастира где их је чекао Игуман. Ту, испред иконе мајке Божије Довра, стављен је дрвени ковчежић са моштима. Пошто смо умилно и молитвено отпојали молебан светитељу закрстили смо са његовим моштима обе израслине. И по мери њихове вере примили су и Благодат Божију. Десетак дана после посете десио се чудесан догађај. Те ноћи док је спавао са својм супругом, господин Антоније је осетио да му је јастук некако мокар. Мало се придигао и видео да је јастук пун крви. Несвесно је ставио руку на врат и уверио се да крв лије управо из израслине. Али ње више није било! Пробудио је супругу која се изненадила видевши да је израслина у потпуности нестала и уместо ње потојао је само хируршки рез од отприлике три центиметра. Било је очигледно да је светитељ услишио његове молитве и као у другим случајевима оперисао у сну господина Антонија, остављајући хируршки шав да се сећа његовог захвата. Други чвор је нестао у потпуности, не остављајући никаквог трага.

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Најновији број часописа "Саборник" у издању Саборне Цркве у Крагујевцу. Уредник је свештеник Срећко Зечевић

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/sabornik/sabornik_vaskrs_2009.pdf

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Часописи за децу у издању ОШ "17. октобар" из Јагодине. Уредник је вероучитељ Борис Милосављевић

1. број

http://www.svetijakov.org/knjige/Urednistvo/Rasko%20-casopis%20za%20decu-%20www.svetijakov.org-%20broj%201.pdf

2. број

http://www.svetijakov.org/knjige/Urednistvo/Rastko,%20casopis%20za%20decu-%20www.svetijakov.org-%20broj%202.pdf

[Guest Alefshin]

СУДБИНА ЛЕВАНА

Један од мојих пријатеља из младости био је Леван Багдинов, мој вршњак. Он се сасвим разликовао од људи који су ме окруживали. Његова главна карактерна црта била је састрадалност: туђе невоље је примао као своје и често је мукотрпно тражио средства да би помогао људима. Преживео је тешко детињство. Отац му је био на фронту, породица је гладовала. Већ као десетогодишњи дечак морао је да зарађује новац да би се породица прехранила. Мајка је пекла некакве пирошке, и он их је продавао у дворишту болнице рањеницима. Међу њима је било разних људи. Једни су сажаљевали дете, други су га, користећи немоћ дечака, вређали: отимали су му испечени хлеб од кога је зависило преживљавање породице, при том су му неки подсмешљивоговорили: "Дођи сутра па ћу ти платити" - а други су га грдили: "Ми смо за тебе крв проливали на фронту, а ти од нас хоћеш новац!". У таквим случајевима он је кући доносио само сузе. Неколико пута га је милиција приводила, попут пресупника. Сећао се: "Приведе ме милиција на такав начин, као да су привели опасног криминалца, затим ми одузму све што нађу код мене, уз то ме још и истуку, ни сами не знају зашто, просто, такав је протокол".

Често је легао гладан, ишао у поцепаној обући. Но, сиромаштво и људска неправда нису га огорчили. Када му се отац вратио са фронта, завршио је школу и уписао факултет. И ту се он својим карактером разликовао од вршњака. Постојано га је мучило питање: зашто људи наносе зло једни другима, ко је озлобио њихово срце? У то време он уопште није био некакав "аскета" у свету или мизантроп: имао је пуно пријатеља, бавио се спортом и учествовао на такмичењима. Одлико-вао се великом физичком снагом, магао је да ради згибове на једној руци. Не једном се умешао у уличне сукобе да би заштитио слабијега. Био је духовни син протојереја, касније митрополита, Романоза (Петризшвили), који га је веома волео. Касније ми је владика Романоз причао како је упознао Левана. Запазио је у Сионском храму младића, који је стајао у углу и пажљиво посматрао све што се догађало у храму. Завршила се служба. Затим је отац Романоз, који је тога дана био дежурни свештеник, венчао један пар, крстио неколико деце, а он све време стоји, ћути и посматра га. Протојереј Романоз, који је и сам био саосећајан човек, помислио је: можда тај младић има неку невољу па се снебива да му се обрати. Упитао га је да нема неки проблем. Он се као одговор тако необично осмехнуо, да је свештеник помислио: сигурно има неку психичку болест; но, после неколико минута разговора с њим већ је прекоревао себе што је и допустио такву помисао. Леван га је запиткивао: "Како да помогнем људима, око мене је толико страдања; ето, малени дечак мог пријатеља смртно је болестан, а ја сам стајао и молио се за њега". Отац Романоз је рекао: "Дођи код мене, и ми ћемо сваки дан служити молебан за тог дечака". Тако је почело њихово духовно зближавање. Мене је изненадило то, што, када сам са Леваном долазио протојереју Романозу, он је разговарао с њим као са равним себи, као што међусобно разговарају стари пријатељи. Треба рећи да је Леван увек носио са собом мали лик Спаситеља урађен на порцулану који је личио не медаљон. Често би вадио ту иконицу, посматрао је, као да ју је нешто питао. Био је веома добар према својим пријатељима. У тешким животним тренуцима, осећао сам да ми је ближи од моје родбине. Био је необично дарежљив, мада је мало шта имао. Једном је сиромашан дечак затражио од њега милостињу. А он, видевши да је дечак бос и да дрхти од хладноће, одмах је скинуо своју јакну и дао му је.

У то време у школи су увели нови предмет, који су назвали пословодство, и Леван је одлучио да се запосли у школи као наставник. Предавање предмета за њега је било споредно, а главно је било да децу учи добру. До тада сам знао да он тражи да разговара са лоповима и наркоманима, са надахнутом идејом да их исправи. Но, онда се десило нешто што је мени било неоче-кивано, несхватљиво и страшно. Он се сусрео са човеком који се бавио "биоенергијом", и тај га је уверио да ће га научити како да исцељује болеснике. Затим је Леван почео да изучава учења индијских јогија по савету тог екстрасе-нса и ускоро се потпуно посвето тим методама, које хришћанство назива окултизмом. Говорио је о том протојереју Романозу. Он му је одговорио: "Сећаш ли се како смо се молили за исцељење детета, а ја видим да ћеш ти ускоро пожелети да исцељујеш мене".

Ја сам рукоположен у чин свештеника и ускоро сам посетио свог старог друга. Он ме је дочекао са радошћу, но ја сам осетио да је међу нама настала некаква преграда, попут невидљивог зида. Показао ми је књигу запажања где је било записано коликим људима је помогао путем биоенергије. Узео је моју руку и рекао: "Шта осећаш?". Ја сам заиста осетио да некакав ток пролази кроз моје тело, као да су слаби електрични импулси излазили су из његовог прста. Почео сам му објашњавати да је то опасна и нама непозната сила. Он ме је пажљиво саслушао, али ништа није одговорио. Испричао ми је, да је наш заједнички познаник Лав Сакјан, који је касније био шеф катедре филозофије у Јеревану, постао верујући после тешке духовне кризе. Имао је јаке главобоље, сумњали су и на рак мозга. "Ја сам се потрудио да га излечим", - причао је Багдинов. Разговарајући с њим, осетио сам још нешто. Он је радио у школи са децом. У то време дружење са свештен-иком могло је да буде узрок озбиљних непријатности. Он није био плашљив, но очигледно, сматрао је да мој боравак код њега може нашкодити његовим пословима. Он ми то није рекао, но понекад се и неисказана мисао јасно осети међу речима. Одлазећи од њега, рекао сам да је мој живот тако организован, да тешко да ћу моћи често да се виђам са њим. Очигледно да су те моје речи скинуле камен са његове душе. Затим сам слушао од својих познаника да му кући долазе наркомани, пијанци, деца са улице; он разговара с њима и помаже им колико може. Сазнао сам да лечењем биоенергијом зарађује значај-на средства, али да све то дели сиротињи.

Прошло је неколико година. Једном сам се сусрео са његовом сестром и она ми је рекла: "Леван вас тражи, он лежи болестан и моли вас да га посетите". Истога часа сам отишао до свог великог пријатеља и затекао га да лежи у постељи: био је живи леш; опала му је коса, упали образи, врат је био попут танке петељке, на којој се налази глава; само огромне црне очи гореле су као некада, као да су сведочиле да је још жив. Имао је рак. Болест је брзо напредовала, буквално је прождирала његову утробу. Леван је знао да умире. Молио ме је да се помолим за њега. Дуго сам седео код њега. На моје питање: "Хоћеш ле да се причестиш?" - рекао ми је уместо одговора: "Они су долазили код мене". Упитао сам: "Ко то "они"?". Одговорио је: "Јогији". Када сам одлазио, његова сестра је изашла да ме испрати и рекла је: "Молим вас, дођите му чешће, биће му лакше. У овој болести човек осећа сташне болове". Тада сам служио у Сухумију. Када сам следећег пута дошао у Тбилиси, мајка ми је рекла да је Леван умро. Она га је неколико пута посетила. Мајка је рекла: "Када сам га први пут видела како лежи у постељи, бледог као смрт, нисам му могла рећи ни једне речи, чак ни поздравити се, већ сам почела плакати. Видевши то, он је и сам заплакао. Загрлио ме је и ми смо ћутећи заједно плакали. Потом је целивао моју руку и захвалио што сам дошла да га посетим. Долазила сам још неколико пута и увек одлазила са сузама. Из читуље у новинама сам сазнала да је умро. Већ није било времена да ти то јавим. Пошла сам на сахрану да се опростим са њим и видела много народа, нарочито младих људи, који су стајали у дворишту и на великој веранди. Помислила сам: то су људи због којих га је болела душа, којима се он трудио да помогне, свакако, у тој маси стоје и бивши лопови и наркомани. Ма како се даље кретали њихови животи, они ће се сећати Левана, човека који им је искрено желео добро. Видећи да сам обучена у црно, неки су ме упитали: "Ви сте сигурно његова рођака?". Одговорила сам: "Не, он је пријатељ мога сина".

За мене судбина Левана Багдинова представља страшан пример. Тај човек је решио да искористи окултне силе за помоћ људима. Он је дошао у контакт са демонским светом, и тај свет га је спржио, као свој плен у невидљивом огњу. Тај свет га је отргао од Цркве и у то време преварио га привидним добром ка коме је он целог живота стремио. Не знам да ли је он икада сазнао да је исцелитељство јогија и методе екстрасенса оно што се назива белом магијом. У црној магији човек успоставља савез са демонским светом ради греховних циљева; ту он свесно служи злу и иде у ад са отвореним очима. А бела магија је далеко лукавија: демон, скривајући своје лице, говори човеку о новим могућностима и начинима чињења добра људима, о тајанственој сили којом човек може да овлада, о древној мудрости, која почива заборављена, као ковчег са благом закопан у земљу, и довољно је знати само место, да би се пронашла ризница и разделила људима. Леван је отишао од Цркве и самим тим постао играчка у рукама тих невидљивих бића, које окултисти називају еонима, духовима звезда и планета, господарима астрала и тако даље, а ми хришћани демонима.

За време свог последњег виђења с њим, осетио сам да он од мене тражи нешто, и у то време ја сам га спутавао, речју, моје присуство га је гушило, и он ни сам није знао шта се с њим дешава. Сећам се како је на растанку са мном рекао сестри: "Отвори фиоку и дај књигу Јована Кронштатског"; био је то његов последњи поклон мени. Но, ја верујем да би он умро са том књигом на грудима. Његова смрт је још једном потврдила, да се истина чува само у Цркви, да је ван ње вечна тама, слична космичкој ноћи; да свака друга "духовност" чини душу жртвом мрачних сила.

Леван није схватио шта је то благодат Божија, он се уздао само у своју снагу. Сатана се може појавити као анђео светлости. Ван благодати Божије, ван Цркве немогуће је разазнати какав је истински облик незнанца који привлачи душу к себи. Сатана га је лишио Цркве, уверио да он има сопствене исцелитељске силе, а затим, као да му се руга, спржио га на жестоком огњу страшне болести.

Архимандрит Рафаил Карелин

[Guest Alefshin]

САН-ФРАНЦИСКО:

БЕСКУЋНИК - ПРОПОВЕДНИК

Источни Окленд, 10:30 увече. Ваздух повремено парају звуци сирена и пуцњи - то је уобичајена "музичка декорација" таквих места. Мноштво бескућника збило се испод стуба уличне светиљке - неко седи у инвалидским колицима, неко је полупијан, неко жучно разговара сам са собом.

И ево, појављује се свештеник.

У тренутку се све утишало.

"Зашто смо се сабрали овде, браћо и сестре?" - почиње своју реч тај 39-то годишњи човек са уредно скраћеном брадицом, заузимајући своје место под светлошћу светиљке. Лагано вади из џепа своју Библију умрљану масном фарбом.

"Зато, да би смо се сви заједно помолили" - чује се глас из масе. "Слава Богу што сте овде", - говоре други. Неки обарају главу и покривају рукама очи, већина просто стоји и ћутећи чека.

"Амин" - каже свештеник. Отвара књигу. И затим, следећих пола часа, та раскрсница улица Футхил и Кулиџ, где у тако касне сате не ризикују да залазе чак ни преступници, претвара се у цркву под отвореним небом.

Свештеник се зове Винсент Панизо, но, већина оних који посећују његове проповеди, то чак и не зна. Као што не зна ни то да је, пре него ће поћи да проповеда пре 9 година, он спремао докторску дисертацију на Универзитету Беркли. Да је родом из имућне средње класе Њу-Џерсија, да је три године служио армију и у своје време маштао о каријери професора историје.

За тај улични скуп он је просто "Свештеник", који се ту појављује свако вече, 7 дана у недељи, без обзира на временске услове, да би ненаметљиво проповедао и разделио сендвиче, ћебад и невелику суму новца, коју је успео да заради тога дана.

За тог разложног и учтивог човека никако се не би могло рећи да је душевни болесник. Чак и полиција и месни трговци који сваки дан посматрају како он долази ту, задивљени су његовим понашањем. Али, по њиховом мишљењу, човек би морао сићи сума да би променио сјајне животне перспективе за брлог бескућника и уличне проповеди у једном од најокрутнијих, најсиромашнијих и најнемирнијих квартова Окленда.

"Ја никада нисам чуо да је било ко у овој земљи тако проповедао на улицама, - говори Мајкл Ступс, стални члан Националног Комитета за заштиту бескућника. - Често ми је падало на памет да би, ради помоћи сиротињи, требало покушати живети таквим истим животом. И ево, постоји човек који управо тако поступа. Чудесно".

Понекад, да би чуло проповед Паниза дође 25 људи, понекад 50. У моменту када се он појављује, пијење, пушење хашиша, слаба кошкања се прекидају. Чак и улични наркотрговци прекидају свој посао и стојећи са стране с поштовањем слушају проповедника.

"Шта ми чинимо за Господа, како спасавамо душу своју?" - пита Свештеник оне који су једне од таквих ноћи дошли да га послушају.

"Тако што чинимо добра дела" - у један глас одговара 51 човек.

"Господе, ми постојано носимо бремена једни других и никада не одговарамо злим на зло", - говори Панизо, наглашавајући сваку реч, подижући Библију високо изнад главе.

"Амин", - узвикује маса.

"Господе, помози нам да пребродимо хладноћу, сиромаштво, усамљеност и да издржимо на исправном путу, да би научили да волимо своју браћу и сестре", - говори он.

Један од присутних неочекивано подиже руке к небу. "Ја сам бацио једног човека са балкона, виче он, о, Боже!".

Не збунивши се, Панизо му прилази и узима га за руку: "Слушај Јована, слушај слово" - говори он упорно, тихо. Човек се облива сузама.

После пола сата Панизо свакоме даје мало новца - укупно је поделио око 50 долара, које је зарадио тога дана - покриваче и храну. Затим се бескућници разилазе на спавање. Панизо се враћа у своје станиште.

"Ја не очекујем да ће ти људи постати светитељи, слушајући то што ја говорим" - каже он, посматрајући как се разилазе његови слушаоци. - "Ја се само надам да ћу посејати у њима добро семе, које ће некада дати свој плод. Желео бих да њихови животи постану бољи, потпунији".

Маса се не окупља ради неке користи, тврде његове присталице. Људе привлаче поруке које он шаље: љибите једни друге, оставите дрогу и алкохол, не очајавајте због сиромаштва, јачајте веру у Бога, поштујте власти, покушајте да промените свој живот на боље. Не осуђујте једни друге.

"Он је наш спаситељ, једино што нам помаже да не сиђемо сума - говори Џери Серано, 37 година, који је принуђен да спава на улици. Тај факат, да је он такође бескућник чини га ауторитетом за нас. Међутим, најважније је то што нам он говори. Никада нисам срео некога ко личи на тог човека".

У ствари, за разлику од обичних уличних проповедника Панизо говори тихо и умиљато, не виче и не плаши наркомане и хомосексуалце сликама вечних мука. Његови наступи, његов стил, више подсећају на часове у школи веронауке. Благодарећи одличном образовању (Панизо је кандидат за доктора историјских наука) он може да разговара на било коју тему - почев од тешкоћа живота на улици, све до "камених водовода" старога Рима.

Интересантно је, да Панизо једнако добро успева да буде прихваћен као део масе, и да се у исто време уздигне изнад ње. Његове фармерке и јакна увек су чисти, но изношени и често покапани бојом, тј. он с времена на време ради као молер. Жуљевите руке, снажно али и мршаво тело, резултат су тешког физичког рада, и контраст су са меким кестењастим очима и љубазним осмехом. Он много времена проводи са бескућницима и по много чему је почео личити на њих, но чим са њим проговорите, постане вам јасно да је пред вама вођа.

"Ја нисам луд, - са осмехом је рекао једног раног јутра Панизо, стојећи испред необично чистог шатора, какве он дели и другим бескућницима. - Ја сам једноставан, обичан човек. Но, Свето Писмо је препородило моју душу. Бог ми је дао веру. Чиним оно што сам дужан".

Непосредно пре тога када је одлука била донета, крајем 1998.г., Панизо је био ожењен, и родио им се и син. Но, када се Панизо посветио своме служењу и почео призивати к себи бескућнике, његовом браку је дошао крај. "Било је то невероватно тешко, но ми нисмо могли да се сагласимо поводом начина мога рада, и ја сам разумео и уважио њена осећања", - говори он о својој жени, која се убрзо после развода вратила натраг на Исток. Он се данас ретко виђа са женом и са сином.

"Мене ужасно боли растанак са њима, - говори Панизо. - Но ово је пут који ми је предодређен од Бога".

Болно је и његовој породици.

"Он је тако добар син, и био је добар муж - ето зашто је сада тако тешко његовој родбини, - признала је његова мајка, Филис Галино, у телефонском разговору из свог стана у Њујорку. - Но он осећа да је то његов призив".

У детињству Панизо није био посебно побожан, сећа се његова мајка. Она сматра да је његов преображај почео, када је, радећи на докторату историјских наука, почео да чита Боблију на древном арамејском језику.

"Мислим да је тренутак истине наступио управо тада, - каже она. - Мој син је радан и добар човек, но настао је моменат и он је одбацио науку и изабрао своје призвање".

Последњи пут га је посетила пре око 3 године. "Нисам знала где да га тражим, но све што ми је требало јесте доћи у Источни Окленд и распитати се код бескућника. Сви су га познавали".

Панизо прича да је почео да живи као скитница тек пре 4 године, када је увидео да је најбољи кључ за његов аудиторијум - да постане исти као и они. Продао је своју колекцију од 300 уџбеника, вратио кључ од свога стана и изашао на улицу.

"Било ми је страшно да учиним први корак, - говори Панизо. - Тугујем за породицом, за комфором. Но, овамо ме је привео Бог. И ја ћу остати на овом месту, док Њему буде угодно".

Да би набавио одећу и храну, он често посећује добротворне акције и бесплатне кухиње. Но, будући да га познају, суседи и трговци му дају храну. Они му такође налазе привремене послове, пре свега тесарске или грађевинске струке.

"Сусрео сам га пре око годину дана, када је радио на бензинској пумпи, и одмах ме је одушевила његова интелигенција - прича Лујза Хил, која се бави екологијом и понекад одвезе Паниза до места његове проповеди. - Ја никада нисам била превише религиозна, но када видим какво дејство производе његове речи на те људе, који се муче само да би преживели, ја не могу а да не кажем: У њему се осећа Божанска љубав".

Прича новинар - дописник из Сан-Франциска Алексеј Черкасов:

- Да будем искрен, прича ме је одушевила. Ретко можемо у Америци упознати људе који су до те мере спремни да живе по својој вери. Зато сам се после бденија у цркви по ноћи упутио у Окланд, да бих се упознао са тим човеком.

Пола дванаест је увече. На улици - мркли мрак. Али на раскрсници улица Футхил и Кулиџ горе светиљке. Под њима се у то касно време свакодневно окупља око 30 - 40 људи да слушају уличног проповедника. То је црначки кварт Источног Окленда. Ту ни по дану није препоручљиво да се задржава, а ноћу чак ни да се пролази. Донекле умирује то што повремено улицама пролазе полицијска аута и фаровима осветљавају лица.

Проповедник је младолики мушкарац од око четрдесет година. Са кратком брадицом и капицом бејзболком, у блузи за неки број већој и старим фармеркама са окорелим мрљама фарбе. Слушаоци су скитнице који се њишу. Скоро сви су црнци.

У својој проповеди Винсент веома често цитира посланицу св. апостола Јакова о томе, да је вера без добрих дела мртва. Потом је говорио о "живој води", цитирајући Јеванђеље по Јовану. После проповеди скитнице су добиле своје сендвиче, а неки од њих и по пар долара. Једноме од њих је било потпуно затворено и загнојено око. Брат Винсент је очистио рану неким медицинским раствором, и ставио нови завој. Полупијани или дрогирани пацијент је промрмљао неразговетне речи захвалности.

Када се све завршило, отишли смо са Винсентом иза угла. Ту, испред излога продавнице са спуштеним решеткама, попричали смо још пола сата.

- Разумеш, - објашњавао ми је Винсент, - ја сам неочекивано чуо зов Духа Светога.

- Како то?

- Не знам како да објасним. Но, схватио сам да више не могу да живим као пре. Бавећи се науком изучавао сам Библију на старојеврејском језику. Поразила су ме пророчанства Старога Завета, која су се остварила у Јеванђе-љу. Просто сам схватио да сам дужан да идем и проповедам Реч Божју бескућницима. Мојој жени је то било веома тешко. Почео сам позивати људе са улице и доводити их да преноће у нашем стану. Газде тог стана су нам дале отказ, а затим и следећег. А онда је жена узела сина и отишла од мене. То је веома болно. Ја сам волео своју породицу, но нисам могао другачије да поступим. Да живим као и сви остали, да купујем компјутере и играм ДВД игрице - то је било изнад моје снаге. Свети Дух ме је испунио и звао ме је на проповед. Тако сам изгубио своју пор-одицу и постао скитница-проповедник.

Вероватно би смо још разговарали, но на улици је постало веома хладно. Винсент је оставио утисак веома умног, интелигентног и срећног човека. Он је чак одлично схватао шта значи Православље. На крају сам му поклонио иконицу Богородице Јерусалимске. Загрлили смо се. Отрчао сам ка ауту, да би се вратио натраг топлом породичном огњишту, а он се упутио ка градском парку...

[Guest Alefshin]

ПОРУКА СВЕТЕ ГОРЕ

Старац Јефрем Филотејски (Аризонски)

“... Нека сваки од вас набави бројаницу од 33 зрна и почне да се моли, говорећи: "Господе, Исусе Христе, Сине и Логосе Живога Бога, молитвама Богородице и свих Твојих Светих, помилуј ме, грешног и непотребног слугу својега."”

Пре тридесет четири године (1959.), на дан Успења Пресвете Богородице, преставио се мој вољени духовник, отац Јосиф. Мени недостојном он је врло често говорио:

“Сине мој, ако ти Бог повери неке душе, научи их само једну ствар: молитву. Она ће их научити свему другом и осветити им животе.”

Молитва коју је имао на уму мој свети Старац је непрекидна умна молитва - Исусова молитва, којој је он посветио цео свој живот, од тренутка када се са њом сусрео. Толико је био занет њоме, да је могао да живи без хране, али не и без молитве.

Ње ради, претрпео је многа искушења и невоље, и од видљивих и од невидљивих непријатеља. У књизи "Разговори једнога ходочасника са својим духовним оцем", свети Јован Карпатски то овако објашњава: “Они који се потпуно посвете молитви често трпе страшна искушења.” На другом месту овај свети човек каже да духовник треба често да се смирава и сноси јаде и искушења да би се његово духовно чедо, гледајући то, учило и стицало искуство.

Та искуства, предана нама као учење, донела су изобиље духовних плодова моме Старцу. Све побожне душе које се безусловно и безмерно предају Божијој благодати бивају причаснице овог благополучног стања.

У књизи: "Живот знаменитог оца нашег Јосифа исихасте", један одломак пројављује тек зрачак његовог искуства задобијеног Исусовом молитвом и одвојеног од земаљских брига спокојним животом у тиховању: “Дође тренутак када човек на молитви сабран изговара свом снагом само преслатко име Господа нашег Исуса Христа, и да ум његов постаје просветљен или боље рећи обухваћен заслепљујућом нематеријалном светлошћу, белом као снег, а цело његово биће дивно мирише. Он излази изван себе и стоји у другом свету сасвим преображен. И тада се нити моли нити мисли - само с дивљењем посматра узвишена дела Божија”.

Свети Макарије Велики једном је рекао: "Постоје очи иза ових очију и постоје чујења иза овог чујења."

Мој смирени Старац исихаста имао је две дирљиве особине: тиховање и сузе. У мору тишине могао је да ослушкује шапат благодати. Смрт га је затекла са лицем орошеним сузама, сузама чију сладост ми још нисмо искусили.

Тај светлоносни живот ми, његова духовна деца, заветовасмо се да следимо, свако према својој моћи и унутарњем устројству свога бића.

Скромно братство које се окупило око моје недостојности, и које се Божијом благодаћу сваки дан умножава, сада се скрасило на овом мирном месту, у свештеном манастиру Светог Филотеја (Света Гора).

Срце чисто саздај у мени, Господе

Преко пута нашег манастира налази се скит Магула. Управо ту је свети Григорије Синаит у првој половини 14. века донео са Синаја на Свету Гору Исусову молитву. То нас још више подстиче да продужимо путем тиховања, у оквирима монаштва - како нам је то и предао наш духовник, и да се потпуно посветимо циљу да монахом начинимо свога унутарњег човека. Јер, бреме није у томе да будући монах промени свој световни изглед стављањем на себе монашке одеће, већ у томе да промена оплоди његово срце. Засигурно знате шта је свети Василије Велики рекао једном племићу који се замонашио али није постао монах и у срцу: "Сенатора си изгубио, а монаха ниси добио!" На једном другом месту свети Јефрем Сирин примећује: "Подвижништво, дете моје, није игра; оно захтева упорност и велико самосавлађивање да би се задобило спасење душе."

Када дођете на Свету Гору, међу тамошњим иконама и фрескама видећете и представу распетог монаха. Монах, а то је сваки монах, разапет је на крсту и окружен демонима који оличавају смртне грехове, и пакосно уперују своје стреле у њега. Мучен овако, монах говори речи пророка Давида: "Срце чисто саздај у мени, Господе!" Анђео Господњи облеће око њега спреман да га подржи ако падне у малодушност. То је живот монаха који се заветовао да носи Крст Господњи кроз цели свој живот. Они који имају другачију представу о монаштву не могу припадати манастирском братству. Отац Атанасије из Ивиронског манастира, који се преставио пре неког времена, имао је обичај да каже: "Монашки живот треба да буде такав да монах постепено постаје земаљски анђео и небески човек." Наведимо још једног светог човека, св. Нила Мудрог, ученика св. Јована Златоуста: "Монах је олтар Господњи, олтар у којем и са којег се чисте молитве узносе Господу на Висинама; олтар духовно утемељен."

Питање је - на који се то начин грешно људско срце може очистити да би постало "олтар духовно утемељен." Свети Оци кажу да сигуран и исправан пут очишћења срца, просветљења ума и освећења душе лежи у непрекидном упражњавању Исусове молитве.

Оци подвижници порекло ове молитве везују за свете Апостоле. Од њиховог доба непрестана умна молитва постаје као неко тајно дисање Тела Цркве кроз векове. Црква је Тело Христово и она дише именом Христов-им. Христово име поседује моћ, благодат и енергију Свете Тројице. Са блаженим именом Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа генерације и генерације су пребивале у созерцању.

Молите се без престанка

Исусова молитва је на Свету Гору допрла средином 14. века. Из скита Магула, који поменусмо, брзо се раширила, не само по издвојеним манастирским келијама, погодним за мирни живот исихаста, већ и по великим манастирима на Атосу и братствима изван Свете Горе, укључујући и вјернике. И тада се мистични пламен ове молитве раширио и просветлио умове, загрејао срца, разбистрио савести и очистио душе созерцавањем Царства Небеског.

У "Добротољубљу" Свети Никодим Светогорац даје исечак из живота светог Григорија Паламе у коме овај препоручује да се сви хришћани моле без престанка. Ево тога извода: "Нека нико не мисли, браћо хришћани, да су само свештеници и монаси дужни да се непрекидно моле, а верници нису. Не. Сви хришћани би требало да се моле без престанка, као што свети Павле препоручује у својој посланици: "Молите се без престанка." Ми такође треба да послушамо његов савет, и не само да би требало да се молимо без престанка, већ би требало да на то охрабримо и друге - били они монаси, верници у свету, научници, жене или деца."

Ето, видите браћо моја да су сви хришћани, од најмлађих до најстаријих дужни да непрестано изговарају умну молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме." Али верници ће рећи: "Ми смо оптерећени мноштвом брига и проблема, како се од нас може очекивати да се непрекидно молимо?" Мој одговор је следећи: Бог нам није рекао да чинимо немогуће; Он сам тражи да чинимо оно што је у нашој моћи. Зато ово може постићи свако ко чврсто жели да спасе душу. Јер када би било немогуће - било би немогуће за све који живе у свету и не би их било толико којима то полази за руком.

Како се брзо раширила ова молитва у то време може се видети и по реакцији западног монаштва и учених људи и њихових отворених покушаја погрешног тумачења молитве и њених дубинских учинака. Монаси Свете Горе одабрали су зато светог Григорија Паламу да брани Исусову молитву, исихазам и целокупност свих тајинских и догматских погледа Православног Истока на које је позападњено мишљење подигло своје оружје.

У то време овај свети Отац је говорио као онај "који власт има" и оставио је такав утисак на Запад да је постало очигледно да је духовност западног Хришћанства догматски оболела.

Свети Григорије је увидео разлику између Божије суштине и енергије и потврдио да Бог, "несагледив и несхватљив у Својој суштини, преко својих енергија постаје доступан човеку." Причешћујући се Божанским енергијама или Божијом благодаћу, човек благодаћу прима оно што Бог садржи у суштини.

Сама чињеница да је Црква одлучила да прославља Светог Григорија, потоњег архиепископа Солунског у другу недељу Великог Поста, одмах после Недеље Правосла-вља, показује колику захвалност према њему има, и како је жељно пригрлила на своје православне груди чисто семе Исусове молитве и исихастичког живота уопште.

Свети Дионисије Олимпијски

Тако је скромна заједница манастира Светог Филотеја поставила своје темеље на овим догматским и мистичним учењима Православља.

Чак је и околина манастира предодређена за живот у исихастичкој усамљености. Вратимо се мало у историју да се упознамо са само двојицом од седам светих отаца који су припадали манастиру.

Један од њих је Свети Дионисије Олимпски који је живео у шеснаестом веку. Пре него што је отишао на ту "идолима оскврњену" грчку планину да би је очистио својим подвижничким трудом и делањем, он се овде у Филотеју ревносно предао стражењу над својим умом, његовом очишћењу и Исусовој молитви. Изнад манастира, у шуми, постоји пећина необичног изгледа. У њој је он саградио капелу посвећену Светој Тројици. Ту се повлачио да би био сам са Богом; сам, у Његовом присуству.

Касније, на Олимпу у дубокој клисури изградио је још једну пећинску цркву Свете Тројице, па је с вечера, после молитве излазио из манастира и одлазио до ње. Ту би проводио целу ноћ у молитви, и пре но што би свануло вратио би се у манастир за Свету Литургију. У одласку и доласку пут није ничим осветљавао. Али су га монаси често пратили. Та светлост другога света, нестворена светлост Тројичног Бога зрачила би из њега осветљавајући га.

Свети Дионисије се на иконама представља са свитком на коме стоје речи: "Монаху, ступај својом стазом, буди ћутљив, миран, и спасавај се." Један други светитељ саветује: "Спасавајући се, спасавај душу своју; успни се на гору бестрашћа."

Свети Козма Етолски

Други светитељ из нашег манастира је светитељ робова и слободних, Великомученик, равноапостолни Свети Козма Етолски. Он је толико светлио светлошћу да је просветлио поробљени грчки народ, спасао га од прихватања Ислама и пробудио из ропског дремежа. Његово учење, његова чудотворства и пророштва водиће хришћанску мисао док је света и века.

Речима се не може исказати дуг овом светитељу. Оно што можемо јесте да покушамо, уз његов благослов, да урадимо нешто према нашим моћима и данашњим условима, и наставимо са мисионарским радом који је започео. То што се догодило у срцу Св. Козме и што га је навело да пође у свет и да проповеда, може се наћи у речима савременог Христовог ученика, оца Јустина Поповића: "Живећи у Христу, телом и духом, светитељи се Њиме освећују; блажени су, задобијају божанску силу, постају свемоћни баш као у апостолска и постапостолска времена, као и у новија времена, и јуче и данас, и тако до краја света и века." То исто видимо и у реченици у којој се говори о животу светог Симеона Новог Богослова: "Савршен човек постаје раван Апостолима; он може да иде другима и да им сведочи о Богу. Он може и мора то да уради; и не сме другачије да поступи."

Објашњавајући свој призив на проповед, свети Козма је говорио онима који су га слушали: "Док сам слушао слатке речи нашега Христа, које су продирале у моје срце, годинама ме је нагризало, као црв који буши свој пут кроз дрво, питање: Шта ја овако незнавен могу да учиним? Саветовао сам се са својим духовним оцима, црквеним великодостојницима и патријарсима износећи им шта имам на уму и питајући их да ли би ова намера, ако се решим да је остварим, била Богу угодна. И сви су они настојали да је се прихватим, говорећи ми да је такав циљ у исто време и добар и свет.

Браћо моја, ако би ми било могуће да се успнем на небо, да викнем из свег гласа и објавим, да је само наш Христос - Син и Реч Божја и Истинити Бог и живот свега, учинио бих то. Али пошто то не могу, ја идем из места у место и учим своју браћу колико могу, не као учитељ већ као брат, јер наш је учитељ само Христос."

"Како су красне ноге оних који благовесте Јеванђеље мира и доносе радосне вести о добру!" каже Свети Павле, Апостол народа.

Ево како је свети Козма хтео да упозна свет са Исусовом молитвом: "Ја вас позивам да ово учините: нека сваки од вас набави бројаницу од 33 зрна (на другом месту каже од 103 зрна) и почне да се моли говорећи: Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Живога Бога, молитвама Богородице и свих Твојих Светих, помилуј ме, свог грешног и непотребног слугу."

Шта је садржано у речима "Господе Исусе Христе" браћо моја? Света Тројица, наш Бог, оваплоћени домострој нашега Христа и сви Свети који су са крстом и молитвом "Господе Исусе Христе" отишли у Рај. То је садржано. И ко год изговара ове речи, био то човек или жена, он њима благосиља небеса, земљу и море. Крстом и молитвом "Господе Исусе Христе" све болести су излечене. Крстом и молитв-ом "Господе Исусе Христе" човек се освештава и крчи себи пут ка Рају, где осећа радост и блаженство анђела.

Шта се то пројављује, браћо моја, у речима "Господе Исусе Христе"? Пројављује се Света Тројица, Бог наш, оваплоћени домострој Христа нашег. У томе је снага ове молитве која уздиже и обожује ревносне Блаженој и Живоначалној Тројици. Св. Дионисије и св. Козма су заљубљеници Свете Тројице, они је обожавају. Св. Максим Исповедник је рекао: "Блажен је ум који се уздигао над свом творевином и непрестано созерцава Божанску лепоту."

А свети Козма то каже једноставним речима: “Сви Свети се уздигоше на Небо Крстом и молитвом "Господе Исусе Христе"”.

Буди послушан Божјим заповестима да Он услиши твоје молитве

Свети Оци кажу да је ова једноставна молитва "Господе Исусе Христе" - сажето Јеванђеље.

Можемо чак рећи да ако је, по речима св. Исака Сирина, покајање "трепет душе пред вратима Царства Небеског", молитва "Господе Исусе Христе" је оно куцање које нам је Христос заповедио да непрестано творимо на дверима које воде Његовој милости. "Куцајте и отвориће вам се." На ту молитву "...помилуј ме!" у овоме веку Свемилостиви Бог одговара милошћу и опроштајем. Али на оно "помилуј ме" које сви безосећајни богаташи, богати било материјалним било духовним добрима, попут оног богаташа из Светог Писма који се не усуђује да се непосредно обрати Богу него то посредно чини преко Патријарха Авраама, на то "помилуј ме" и на оно "Господе, Господе, отвори нам" и сличне молитве у будућем веку, Врховни Судија одговориће јасно и неопозиво: "Заиста вам кажем, не познајем вас."

То "не познајем вас" значи да Бог зна ко су чланови Његове породице; а то су они који Њега знају у потпуности у овоме свету. "Господ зна своје." Ако се ми не приопштимо Њему овде, како ће Он препознати нас тамо? Они који овде ишту Његову милост, наћи ће је тамо. Јер "који иште прима" и само онај "који тражи налази", и само ономе "који куца, отвориће се". Земља је преиспуњена милошћу Божијом, али ова ће се дати само онима који су свесни своје грешности и који ничице падају пред Његовом самилошћу.

Безгрешност је дар анђелима. Грешност и покајање су људска обележја. Грешити а не кајати се је својство демона. Непокајани грешници се у дан Страшнога Суда неће разликовати од демона јер су своје животе провели свакодневно се уподобљавајући ђавол-има. И нека се не наводи као изговор да тобоже због кратког периода живота проведеног у греху, не треба да буду вечно проклети. Јер Бог будућу судбину човечанству одређује по неколиким моментима временог живота. Непокајани грешници, који то остану до последњег свога даха, наставили би да вечито греше чак и да им се да да на овој земљи поживе вавек. Исто тако, ако би праведници живели вечно на земљи, они би вечно следили пут правде.

Сада је време милости. А онда ће бити време суда. Свети Исихије, старац јерусалимски у чуђењу се пита: "Како да онај ко није милостив према себи очекује милост од Судије?"

Једном неки посетилац мољаше св. Антонија: "Смилуј ми се оче, и моли се за мене." Светитељ му одговори: "Ни Бог ни ја те не можемо удостојити милости, ако се ти сам себи не смилујеш." А св. Златоуст појашњава: "Буди послушан Божијим заповестима, да Он услиши твоје молитве."

"Неки људи се запање када говоримо да већина хришћана не воли Христа" каже св. Симеон Нови Богосл-ов. Али волети Христа није ништа друго него бити послушан Његовим заповестима, као што сам Он рече: "Онај који држи заповијести моје, и твори их је онај који има љубав к мени." А учени Јосиф Вријениос био је довољно смео да закључи: "Постоје четири изопачења и ако човек падне у које од њих, он нити се може покајати, нити ће Бог чути његове молитве: ако је разметљив, ако нема љубави, ако сматра друге грешнима и ако је пакостан ма према коме."

Браћо моја, зидови наших грешних срца руше се изнутра, као и зидине Јерихона. Сила која их руши избија из ових речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме." Када је Господ говорио ученицима како "свагда треба да се моле и да не клону" завршио је рекавши: "А зар Бог неће одбранити изабране Своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их одбранити убрзо."

Али наша молитва не треба да буде таква да нас Господ упита: "Зашто ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете оно што вам говорим?" Св. Симеон Нови Богослов са трепетном бојазношћу оглашава: "Највећи је грех молити се Богу без страха, богобојажљивости или пажње."

Молитва је врлина која изискује напор

Непрестана умна молитва просветљује човеков ум и ослобађа га мрака неразумности. Човек задобија оне дарове којим је Син и Реч Божија обдарио људску природу.

Кроз ову молитву срца Свемоћни Исус силази у грешно људско срце и протерује из њега нечисте и зле духове. "Кад је год призвано Име Спаситеља нашег Исуса Христа и печатом Крста Његовог ознамењено наше срце и тело, непријатељска моћ је сломљена и зли демони у страху беже од нас." - каже св. Нил Мудри у једној од својих посланица.

Павле Евдокимов у својој књизи "Рвање са Богом" наводи: "Уколико су страсти унутра, Бог остаје напољу и его се поистовећује са злим дусима који обитавају у нашим срцима, како каже Свети Диадох Фотички."

Узлажење ка Богу почиње силаском у себе - "познај самог себе" - а то да би могао да принудиш страсти које те одвлаче од Бога да изађу из тебе на површину.

Причешћем пречистим и животвор-ним Светим Тајнама Христовим хришћанин се крвно орођава са Богом. Он постаје Христоносац, Богоносац и Духоносац. Постаје живи храм Тројичног Бога. Другим речима, пошто је хришћанин свим својим снагама водио благословену битку очишћења себе од сваке оскврњености тела и духа, у Христово име, достижући светост, у страху Божијем он прилази Светињи олтара да би примио Хлеб Живота и ново Вино Радости.

"Црква нуди Хлеб и Вино - Христово Тело и Крв, и сви они који примају овај видљиви Хлеб духовно једу Тело Христово". Ово је "савршена Света Тајна Хришћанства" која се познаје искуством. "Хришћанство је Храна и Пиће, и што више једе од њега ум постаје све незаситији и жуди да већма од њега окуша" - каже Свети Макарије.

Према томе, држећи Господње заповести и апостолско и светоотачко учење о Духу Светом, ми се, у нашем манастиру колико је то могуће, непрестано молимо, исповедамо скоро свакодневно и примамо Свето Причешће сваки други дан - сећајући се Св. Симе-она Новог Богослова који саветује непрекидно подвижничко стремљење и бдење:

"Подвижнички ревнуј за своје делање, јер Царство Небеско задобијају подвижници. А у делању врши бдења, пост, искрено покајање са тугом и обилним сузама, и сталним сећањем на смрт; имај непрекидну молитву и трпљење у надолазећим искушењима, и изнад свега - тиховање, дубоко смирење и потпуну послушност." Нека браћа једном запиташе аву Агатона коју врлину он сматра најнапорнијом. "Молитву, био је његов одговор. Када душа иште да често буде са својим Творцем, зли дуси се труде да је омету, зато што знају да нема јачег оружја против њих од молитве. Када душа оствари било коју другу врлину онда почине. Али, молитва је до последњег издисаја скопчана са напором."

Хришћанин који се Бога сећа само у за то прописане часове, још није научио да се моли, каже један од Отаца.

[Guest Alefshin]

ГОРДОСТ - ВРХОВНИ ШТАБ СВИХ СТРАСТИ

ОДГОВОРИ СТАРЦА ПАЈСИЈА

МОНАХИЊАМА СУРОТИЈА

- Старче, завидим, злопамтим, осуђујем, гневим се...

- Завист, осуђивање, гнев, злопамћење, све ове страсти започињу од гордости. Гордост је врховни штаб свих страсти. Ако удариш по гордости ударићеш по свим страстима и онда ће се у теби настанити смирење и љубав. Зато мислим да је најбоље да започнеш и кренеш у отворену борбу са гордошћу: да усмериш паљбу на тврђаву гордости јер нас управо то одваја од Бога. Када непријатељ жели да покори једну државу онда већину снага шаље у напад на главни град. Ако баци једну бомбу на главни град и сравни га, готово је уништио целу земљу.

- Старче, с ким је у сродству горд човек?

- Са нечастивим, са ђаволом. Мада, лакше је “покорити” ђавола него гордог човека. Јер ђавола “покориш“ када се смириш, док гордељивца не можеш да покориш чак и када се понизиш пред њим, замолиш га за опроштај, јер ће ти рећи: “Претвараш се”. Зато човек који има веће смирење има и веће духовно богатство. Гордељивац је унутра празан. Он је попут празног класа који стоји усправно за разлику од пуног класа који је повијен. Помрачен је, унутра осећа немир, а по спољашњем понашању је бучан. Тамо где је гордост, шта год да човек уради, то је као један мехур надуван од ђавола и чим га боцнеш иглицом распрсне се на делиће.

Гордост је страшна ствар, анђеле је претворила у демоне! Она нас је извела из Раја на земљу и сада са земље покушава да нас пошаље у пакао.

О немању осећаја гордости

- Ја, Старче, не осећам да се гордим за нешто посебно.

- То значи да у теби постоји једно стање опште гордости. Много пута, нечастиви зна све то да замаскира, тако да човек није свестан када делује гордо. Међутим, пратећи и испитујући себе, види када се то дешава. Можда не схвата колико је горд, али нешто ће увидети. Видеће да осећа у себи егоистично самозадовољство, једну надмоћ у односу на друге.

- Када, Старче, неко ипак не може да појми да је горд, шта онда?

- Онда дејствују духовни закони. Горди се, пада и смирава се. Поново се погорди, поново пада, поново се смирава. И тако се наставља ова ситуација целога живота, гордост - смирење, гордост - смирење. Ово смирење није врлина, то је резултат духовних закона који делују. Човек се смирава иако то не жели, и без неког нарочитог плода. То је стање једне стагнације - даје му се могућност да схвати да не иде како треба.

Кажем на пример једној сестри: “Ову икону си добро иконописала”. Ако се погорди, када буде радила следећу икону рећи ће себи: “Ову икону ћу да урадим још боље од прошле да би ми Старац поново рекао “браво!”.” Кад оно, нацрта карикатуру. Исправим је, али пошто поново каже у себи: “Сада ћу је урадити баш онако како ми је казао Старац, да би ми рекао "браво",” поново нацрта карикатуру.

- Али Старче, можда она сматра да је икона добра?

- Како да не? Карикатуру може да сматра ремек-делом и да са радошћу дотрчи да ми је покаже: "Како вам изгледа сада, Старче? Је л' добра"? Објаснићу јој да је то карикатура и онда ће да разуме.

- Шта ако ни тада не разуме?

- Тада ју је гордост савладала и наставиће да чини исте грешке. Шта год да кажеш неће одустати од свога.

- Шта, Старче, ако умом појмим гордост, али ми срце остаје хладно?

- Нека ти то буде почетак и мало по мало доћи ће до исцељења. Доктор прво постави дијагнозу па тек онда даје терапију.

Гордост се свуда провлачи

- Старче, много ми више помаже када имам мало потешкоћа при вршењу својих духовних обавеза. Можда и у томе има гордости?

- Е, ако човек не пази, и док лежи беспослен може да се погорди. Воз скреће са шина и надесно и налево. Нечастиви нас напада с обе стране. Неки ме питају: "На шта да пазим да не бих упао у гордост"? То је исто као да кажу: “Одакле вреба опасност да паднем - одавде или оданде?” И одавде и оданде можеш да паднеш, и налево и надесно, и са мердевина и са столице и са хоклице. Свакога момента и у сваком тренутку неопходна је будност јер се гордост свуда провлачи.

- Може ли, Старче, неко да нема ништа па опет да се горди?

- Понекад такав човек може да има већу гордост. Када сам био у манастиру Стомио у Епиру, чуо сам за једног чобанина кога су сасвим сви напустили. Није имао породицу и живео је без крова над главом, лутајући од немила до недрага. На крају се о њему побринуо један други чобанин давши му на коришћење једну колибу у којој је држао храну за козе. Није му дозвољавао ни ватру да запали да се угреје јер се бојао да не плане грање које је ту било. Ту у хладноћи, у једном углу је имао две даске уместо кревета и један душек. Када сам за то сазнао пошао сам да га видим. Био је у грозном стању. Касније сам питао једну жену шта тражи да би га мало прала? "Ништа", каже, "само ми дај сапун".

Једног дана одем код њега, било је подне, ручао је. Чим је завршио са јелом, гледа ме, окреће тањир наопачке и самозадовољно ми каже: "Ово је мудрост, калуђеру! Овде има паса и мачака"! Значи то што је окренуо наопако тањир, да га не би лизали кучићи и мачке, сматрао је достигнућем. Рекао би човек - попео се у свемир. Ето, гордости! Налазио се у таквој беди, али опет коју је гордост имао!

Горде помисли

- Старче, шта треба радити када нам долазе горде помисли?

- Као што се други смеју нама када нас виде да се гордимо, тако треба и ми да се смејемо гордим помислима.

- Да ли смиреноме долазе помисли гордости?

- Долазе али се смеје, јер познаје себе.

- Старче, негде сам читала да горду помисао треба одмах одбацити као што је случај са срамним помислима.

- Проблем је у томе што ружну помисао одмах препознаш. Међу-тим, да би човек препознао горду помисао, потребна је велика будност. Например, ако ми за време молитве дође нека ружна помисао, преопознаћу је и одмах отерати: "'Ајде, одлази". Али, ако ти у Цркви дође помисао да лепо читаш Псалтир и погордиш се, неопходна је будност да би ту помисао препознала и одбацила.

- Старче, у већини случајева горда помисао долази у једној секунди. Како да је победим смиреном помишљу?

- Неопходно је да се човек раније припреми - "припремих се и не смутих се", каже Давид, зато што помисли гордости долазе муњевито. То је старо средство ђавола. Ти сада узми једну нову машину која ће стално да прави смирене помисли, да би могао да трчиш.

Само смирене помисли доносе смирење, а само са смирењем одлази гордост. Једном ми је један свештеник рекао да је био припремио много лепу проповед. Попео се на амвон и лепо проповедао. Међутим, једног момена му је дошла горда помисао и збунио се. Почео је неуротично да плаче и сишао постиђен са амвона. Дуго времена после тога није могао да проповеда: сам себе је онеспособио. "Види, кажем му, то ти се десило због гордости. Погордио си се и од тебе се удаљила благодат Божија. Сада почни смирено. Када дође време да се попнеш на амвон, кажи: “Ако се збуним, значи да ми је било потребно да се мало постидим пред другима јер ће ми то бити на духовну корист”. Ако те случајно поново спопадне да плачеш, људи ће помислити да си емотивно ганут, па ће им то бити на корист и неће се саблазнити. Не бој се"! И стварно, почињао је смирено, очекујући да буде постиђен, борећи се тако са искушењем.

Помилуј Господе, Милицу, Петра, Софију, Марију и Јоцу

О ДЕЦИ

Сретао сам децу са недечијим изразом лица, изобличено грчем злобе. Она су са некаквом мржњом гледала на родитеље, као да су хтели да им се освете за своје рођење. Видео сам како се малени дечак на рукама оца бацакао као звер и ударао га по лицу. Отац је говорио, као да се правдао: "Мој син је неуротичан од самог рођења." Таква деца су агресивна; она ломе своје играчке, узимају ствари у туђој кући и бацају их на под; са некаквом дрскошћу гледају на оне око њих; у храму вичу, трче за време службе, као да намерно сметају људима да се моле; понекад њихов поглед бива тако суров и мрачан да се чини као да су то очи демона а не детета. Једном сам упитао архимандрита Серафима како треба поступати са таквом децом, да ли над њима вршити чин изгнања злих духова. Он је одговорио: "Нека од њих су заиста поседнута демонима или се рађају већ болесна, нарочито деца пијаница и наркомана, али већина од њих није болесна, већ развраћена неправилним васпитањем. Понеки родитељи сматрају да децу не треба кажњавати, међутим, грех живи чак и у маленом детету. Ако се не пресече, грех ће се разрасти. Неки родитељи се труде да испуне све жеље и прохтеве своје деце, и она почињу тражити да се отац и мајка подчињавају свакој њиховој речи. Тако одрастају малени неваљалци (тирани) чије прве жртве постају управо сопствени родитељи. Дете треба разумно кажњавати, иначе ће одрасти као нечастан и неблагодаран човек." Упитао сам: "А како можемо казнити дете ако има само једну или две године?" Отац Серафим је одговорио: "Треба му припретити прстом и строго рећи "не може!", и дете ће разумети. Оно боље схвата тон гласа којим му се говори него саме речи." Опет сам упитао, може ли се дете физички кажњавати; неће ли оно због тога постати плашљиво или неуротично. Одговорио је: "Понекад је неопходно казнити дете, само то треба чинити без злобе. Више штете нервима детета наносе родитељи, који кажњавају дете и одмах потом га мазе, као да се извињавају због кажњавања. Делотворније је физички казнити дете, него сатима убеђивати га речима." Старац је сматрао да су некада, у стара времена, боље умели да васпитавају децу; умерени бол од каиша или прута уопште не штети детету, већ га уразумљује.

Једном је познати амерички психолог Роџерс гостовао у Тбилисију. Од својих колега је сазнао да ту постоји неформална група младих која изучава психолошке проблеме, посебно проблеме узајамних односа и општења. Он се заинтересовао за њихов рад и изразио жељу да се упозна са руководиоцем те групе Виктором Криворотовим. После разговора с њим Роџерс је рекао: "Ви желите да на основу хришћанске концепције решите психолошка питања, на пример, ви дајете детету већ готов морални програм, а у самој ствари треба створити услове за слободан развој природног моралног потенцијала, заложеног у самом детету без спољашњег дејства и принуђавања." На то је Криворотов одговорио: "Ако у свом врту дате могућност за слободан раст и размножавање свом растињу без селекције и одстраните делање вртлара, тада ће коров угушити цвеће." Роџерс није могао ништа да образложи и само је ауторитативним тоном изговарао: "То се неће десити," готово буквално понављајући познати изговор Чеховљевог јунака: "То не може бити, зато што то никада не може бити." Присутни су се ћутећи осмехнули и то неприметно да не би увредили престарелог хуманисту, који им је био у гостима.

+ + +

Неколико година сам био настојатељ цркве Светог Георгија у селу Илори. Тај храм је увек био веома поштован у западној Грузији. У храму су се налазиле две иконе оковане сребром, које је приложио цркви мегрељски кнез Леван Дадијаки. Оне су поштоване као чудотворне. Заклетва пред иконом св. Георгија сматрала се светом и неопозивом. У народу је било предање о томе како за неиспуњење завета датог пред св. великомучеником Георгијем Илорским, кривоклетника стиже сурова казна. Одмазда га је пратила попут сенке. Било је случајева када су се излагали невољама па чак и потпуној пропасти породице, у којима се неко од предака лажно заклео или прекршио реч дату у Илорском храму. Речи о чудесима од иконе св. Георгија, можемо рећи, облетале су сву западну Грузију. Није било села где нису знали о сили Великомученика Георгија, који је невидљиво пребивао у Илорском храму. Ту су многи добијали исцељење, нарочито од душевних болести и оног стања које називају опседнутост демонима.

У време прогона када је храм св. Георгија био затворен, поклоници нису престајали да долазе његовим зидовима, а месни житељи ризикујући затвор сачували су иконе Великомученика, и када је храм поново био отворен, донели су их у цркву.

Мноштво поклоника из Мегрелије долазило је на поклоњење св. Георгију, нарочито у периоду од Пасхе до Педесетнице.

Једном је у Илорију дошла жена из Тиварчела са молбом да пођем и да причестим њено болесно дете. Узео сам Свете Дарове, и упутили смо се у град који се налази у брдима. Пут је био сав у кривинама, као да је грлио планину. Цео крајолик је био у зеленилу. Први пут сам био у Тиварчелу; он се простирао на неколико платоа - широких, брдских пољана, које су се простирале једна за другом. Некада је ту било мало планинско село, но онда су ту пронашли угаљ и село је постало радничко насеље, а затим је брзо прерасло у град. Причали су да је река Гализга, која је протицала поред Тиварчела раније била прозрачна и чиста као суза. Стари су говорили: "У Гализги је пола воде, пола рибе." Сада се она претворила у црни, мртви поток због прања угља. Ту нема живота, као у Мртвом мору.

Вишеспратне куће у Тиваричелу изграђене су по стандардима, и све личе једна на другу као близанци или одраз у огледалу. Успели смо се на трећи спрат и ушли у собу. Мушкарац, супруг моје сапутнице, брзо се поздравио с нама и изашао. На кревету је седео дечак наслоњен на јастуке. Када сам га погледао, затреперило ми је срце, сетио сам се иконе "Детињство Јована Крститеља": строг, чак величанствен изглед имао је тај десетогодишњи дечак, као да није био болесно дете, приковано за постељу неизлечивом болешћу, већ царевић, који дочекује госте. Дете је било слепо. Мајка, и сама лекарски помоћник, причала ми је, да су им, три године после рођења откривши му водену болест мозга, лекари рекли да неће дуго живети. "Код нас у кући, - причала је, - била је икона Казањске Мајке Божије, благослов од родитеља. Живела сам ту у соби, где је лежао мој син, падала на колена и замишљала да сам пред иконом Богородице. Почела сам се ватрено молити да мој син не умре, да ми Господ пошаље било који други крст, само не смрт сина. И десило се чудо. Мој син је остао жив, но био је одређен да цео живот проведе у постељи: ослепео је и одузеле су му се ноге. Ја се бринем о њему као о беби." Поставио сам питање, неумесно и грубо: "А да сте знали да ће ваш син бити такав страдалник, да ли бисте се молили за његов живот?" Она ме је као са прекором погледала и рекла: "Он је моја срећа, ја га волим више од свега на свету, ја и он се заједно молимо. Када сам на послу желим да време што брже прође, како бих била са сином. Мој муж и ја се смењујемо крај постеље детета; он такође воли сина, но он је неверујући и за њега је болест детета далеко већа несрећа него за мене. Мој син понекад каже мужу: "Зашто се и ти не молиш са мном као мама?" Он одговара: "Ти се моли, а ја ћу те слушати." Он је неверујући али разуман човек и не жели да зарази свог сина отровом неверја."

Видео сам у свом животу велике старце и подвижнике, осетио велику благодат поред њих, но усуђујем се да кажем да осећам исту такву благодат у том десетогодишњем слепом дечаку. Његова мајка ми је рекла да се он постојано моли: други живот за њега не постоји.

Исповедио сам и причестио дечака. Испричао сам му о Исусовој молитви, о књизи "Казивања боготражитеља". Пажљиво ме је слушао. На његовом лицу је била радост, тиха и дубока радост од Причешћа. Мене је поразио још и тон његовог гласа. Деца обично говоре са емоцијама како би слушаоцима пренели оно што они мисле, што су они видели, а он је говорио спокојно и одлучно, како обично говоре људи који су прешли дуг животни пут. То је било дете - мученик и у исто време изабраник Божји, ја мислим, најсрећнији од својих вршњака.

Видео сам у свом животу благодатну децу, која су обележена неким нарочитим знамењем. Неке од њих Господ узима к Себи у детињству, како се не би оскрнавили у блату овога света. Видео сам једно дете које је умирало: оно је упало у казан са врелом водом и задобило смртоносне опекотине. Том детету било је три или четири године. До тада га је мајка често доводила у цркву на Причешће. Оно је умирало у тешким мукама, но није викало, није плакало; када сам му пришао, поставило ми је неочекивано питање: "Зашто добра деца умиру рано?" Одговорио сам: "Зато што их чекају Анђели да би их узели к себи." Оно је затворило очи, и ја сам видео да се тихо осмехнуло на моје речи.

Читао сам код једног светитеља да Господ прима обраћење човека у свако време, но најбољи узраст за духовни живот, то је детињство, када је душа мека, као топао восак. Зато је најбољи узраст за Исусову молитву - рано детињство: што је дете раније научи, то боље. Већ над новорођеним дететом мајка треба да чита (изговара) ту освећену молитву. Дете је ближе духовном свету него ми. То што ми покушавамо да схватимо расуђивањ-ем, оно осећа непосредно и као да окуша то у себи. Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри да би га учили хришћанству. То је велика грешка. Дечија душа поседује способност нарочитог духовног виђења и духовне проницљивости; касније она губи тај дар и постаје слична младом, нежном дрвету, које постепено обавија тврда кора. Постоји предање о томе како је Сократу дошла мајка са дететом и упитала га, како треба да васпитава дете. "Кога је оно узраста?" - упитао је мудрац. "Тек му је две године," - одговорила је мајка. "Касно је; њега треба не васпитавати, већ преваспитавати," - рекао је Сократ.

+ + +

[Guest Alefshin]

Једном су ме позвали у Зугдиди на погреб. Сахране у Мегрелији сматрају једним од најважнијих догађаја. Да се опросте са покојником и да изразе саучешће породици долазе рођаци и пријатељи, и по више стотина људи из разних градова и села. У Мегрелији постоји сложен ритуал - оплакивање покојника и његово погребење са јако израженим и не лишеним неког торжественог трагизма. Та традиција води своје порекло од античких времена, што је дало повода древним историчарима да пишу о "култу мртвих" у Колхиди (Западна Грузија).

Погребна трпеза се као и обично завршила касно, и једна верујућа породица, која је са другим богомољцима више пута долазила у Илори, позвала ме је да преноћим код њих. Отац породице, скроман, чак стидљив човек, у младости је, због мени непознатих разлога, био заточен у логору у Сибиру и тамо се упознао са својом будућом супругом. Имали су двоје деце од пет и седам година. У соби у приземљу, која је личила на салу за госте, горео је камин, никоме се није спавало и ми смо дуго разговарали. Тада није било духовних школа и скоро да и није било духовне литературе. Људи су се учили хришћанској вери преносећи је један другом. Разговор је потекао о сухумским пустињацима. Домаћица ме је питала, зашто људи треба да одлазе у планине, шта они тамо раде. У свом одговору сам им почео причати о непрестаној Исусовој молитви којом се занимају пустињаци. Моји знатижељни домаћини замолили су ме да им подробније објасним шта је то Исусова молитва. Разговор се продужио до поноћи. Чинило ми се да деца већ спавају, но она су, притајивши се, слушала нас. Сутрадан, пред одлазак, домаћица ми је рекла: "Мој син ми је јутрос рекао да је, слушајући наш разговор, почео изговарати Исусову молитву и дуго ју је понављао, док није заспао. Са одушевљењем ми је говорио: ’Како ми је добро било ове ноћи и јутрос када сам се пробудио, ево, све до сада осећам велику радост у срцу’." Опростили смо се као најрођенији. Одвезли су ме натраг у Илори, где сам открио неочекивани поклон: у ауто су ставили пуну торбу намирница са погребне трпезе. У Мегрели није био обичај да се за сахране припрема месо, тако да смо имали монашку трпезу.

Испричао сам оцу Георгију (Булиснерија) ту малу причицу о Исусовој молитви, и он је рекао: "Веома добро, дете ће често изговарати ту молитву."

Испричали су ми за следећи случај. Једна девојка је пошла у Загорск где су је старци научили Исусовој молитви, и она се од тада трудила да увек молитву има у срцу и на уснама. После неколико година она се удала, но и поред мирских брига и послова није остављала Исусову молитву. Када се спремала да постане мајка, читала је молитву наглас, ради тога да би је слушало њено још нерођено дете, и њој се чинило да се дете у стомаку моли заједно са њом. Затим, после порођаја, док се бринула о беби, читала је над њом Исусову молитву; тада би дете престајало да плаче и утишало би се на њеним рукама. У њеној соби било је неколико икона у светом углу, а на супротном зиду су висиле фотографије и слике. Она је почела да примећује да је дете често упућивало свој поглед на икону Христа, који седи на трону; дуго и пажљиво би оно гледало на тај лик, као да је препознавало давно познанство и родбину. Понекад је израз лица детета био такав, као да види некога у соби, хоће да каже о томе, но не може.

Мајка треба да над главом свога детета чита Јеванђеље и молитве, нарочито Исусову молитву: то је тај небесни балзам који она излива на његову душу. Када дете почне да говори, то међу првим речима којима родитељи треба да га науче јесте име Исуса Христа и Исусова молитва. Св. Јован Лествичник пише, да када се човек ујутру пробуди, његове прве мисли треба да буду мисли о Богу, - тако он освећује цео дан (приноси почетак својих дела Богу). А детињство је јутро живота.

У детињству се формира духовна основа човека. Један светитељ је рекао: "Прва слика којом се украсе одежде, не спира се."

[Guest Alefshin]

ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ И МАТУШКА МАРИНА БОГОМОЛОВИ:

"ВОЛЕТИ - ЗНАЧИ СЛУЖИТИ"

О настанку своје породице причају протојереј Андреј Богомолов, настојатељ храма Покрова Пресвете Богородице у Калуги, и матушка Марина Богомолова, уредник омладинског православног листа "Вера младих".

Отац Андреј (смеје се): Код мене се десило као код кнеза Владимира: избор вере поклопио се са избором жене... Током двадесет година сам грозничаво тражио: наравно, тражио сам не толико жену колико себе, смисао живота. Проучавао сам источну филозофију, био хипик, напустио сам факултет. Радио сам у техници Калужске телевизије, сусретао се са уметницима. А када бих срео интересантног човека, одмах бих га питао: "Ради чега ти живиш?". Покушавајући да одговорим на то питање, ми ноћима нисмо спавали, водили смо филозофске разговоре, но одговара који би ме задовољио, нисам налазио. У ТВ студију сам сусрео девојку-новинара. И наравно, такође сам јој поставио то питање. И био сам задивљен њеним одговором.

Ствар је у томе што је Марина била први православни човек на мом путу. Она је већ две године одлазила у Оптину духовнику и веома је много знала. Ја сам је буквално обасуо питањима, шта је то добро, шта је то зло, и први пут сам чуо одговоре који су му легли на срце. Уопште, увек сам желео да у жени видим мудрог човека, а са другима се то није дешавало, примећивао сам у њима некакву неозбиљну, како би то мекше рекли, "женску психологију". А сада сам напокон сусрео девојку, коју занимају иста питања као и мене. Но, тада нисам ни помишљао, да ћемо некада ми бити заједно. Допадало ми се да тражим смисао живота, и могао сам наставити то да радим до у бесконачност.

Но одједном сам у једном тренутку схватио, да се у Марининим очима појавило ново питање на које треба дати одговор. И рећи ћу искрено, уплашио сам се. Почео сам размишљати да, може бити, моја су осећања још недовољно проверена временом, да сам навикао да живим безбрижно. Уопште, рекао сам јој да засад не могу да расчистим са самим собом...

Матушка Марина: Звучало је овако: "Марина, односи се према томе филозофски! Ја видим да си се ти заљубила у мене, а ја у тебе нисам!"

Отац Андреј: Нисам ја могао баш тако грубо рећи...

Матушка Марина (смеје се): Рекао си! За мене је то тада био крај свих надања. У ужасном стању пошла сам у Оптину духовнику и две недеље буквално преридала пред иконом "Ублажи моју тугу". Ништа нисам тражила, једноставно, требало је то преживети, некако издржати. А када сам одлазила, мој духовник ми је на опроштају подарио Казанску икону Мајке Божије, којом увек благослове на брак, и рекао ми: "Нека твој муж буде добар". Но ја тада нисам схватала, да је реч о Андреју...

Отац Андреј: А код мене је тада био врхунац мог хипи живота. И тек што сам открио његове "чари". Допадала ми се моја слобода. Истина, све време било ми је јако тешко јер сам повредио доброг човека. А онда читам књигу из источне филозофије. Тамо ученик пита старца: "Шта је то љубав?". Старац одговара: "Како да објасним човеку који ни једном није видео како ври вода, шта је то врење? Ето, када вода почне да ври, разумећеш шта је то". И одједном осећам - почело је да ври!

Матушка Марина: Те вечери Андреј ме је пратио кући и одједном рекао: "Види, дуго ти и ја већ идемо, када ћемо се узети?". Била сам потресена. Јер буквално пре месец дана мени је био дан "догодило се - не поновило се". А даље су се сви догађаји одвијали вртоглавом брзином. Мада сам се заљубила, и мада сам хтела да будем његова будућа супруга, схватила сам да ако духовник не да благослов, од венчања нема ништа. Тим пре, што у то време мој изабраник није био чак ни крштен. Пошли смо у Оптину. Била сам веома узбуђена. И какво је било моје изненађење... Отац Сергије је са Андрејем разговарао и изашао је радостан. "Код њега је и презиме правилно - Богомолов, - каже. - А презиме се човеку не даје тек тако". Најсмешније је што је моје девојачко презиме било Курочкина ("курочка" на руском = кокица). Ето шта Оптина учини са човеком: била сам Курочкина, а постала Богомолова.

Отац Андреј: Ту су ме уочи Воздвижења Часног Крста крстили, а на сам празник сам се први пут причестио.

Матушка Марина: Пред крштење сам одсекла са Андреја све хипи огрлице. Није у реду да то са њим иде у крстионицу... А једна око ноге је остала, он због нечега није дао да му је одсечем, било му је жао. Дошли смо у храм, Андреј је пришао крстионици, а отац Сергије, одједном, тако радосно говори: "Шта је то? Огрлица? Аааа, сад ћу ја њу да одрежем!" И све се то десило као симбол растанка са хипи прошлошћу и потпуног посвећења себе Христу. И почео је за нас сасвим други живот. Ускоро смо се венчали. И сама та тајна одредила је сав наш даљи живот. Отац Сергије је изашао на амвон да упути пар речи новобрачницима, одједном ме је погледао и рекао: "Моје срце ми каже, бићеш ти матушка!". Ја то тада нисам разумела, јер је било тешко чак и маштати о сличноме.

Немогуће се ипак десило, а ја сам се увек пре тога молила, да мој супруг буде човек, који би ме "вукао" у Царство Божије, зато што сам била свесна своје немоћи, лењости. А пред венчање сам помослила: шта је ово, сада имам човека кога ја сама морам да "вучем" к Богу. Но, ускоро се све променило у сасвим супротном смеру. Андреј је ступио у Богословију, на Цвети су га рукоположили за ђакона а на Петровдан за свештеника. Тако су се моје молитве и наде у потпуности испуниле.

Отац Андреј: У младости сам био велики романтик. Читао сам пуно књига, а у њима се често описивала љубав. И ја сам све време очекивао нека таква необична осећања, страсти... А сада знам да је љубав - служење. Служење Богу и служење ближњем. Волети и значи служити. Породица свештеника, то је посебан крст. Матушка треба да буде спремна да се одрекне да "тражи своје", да посвети себе породици и Богу. Да саслужује Богу заједно са мужем. Без тајне венчања - Божјег благослова - то би било просто немогуће.

[Guest Alefshin]

“ПРАВОСЛАВНИ ПУТ” АПРИЛ - ЈУН 2009. БР. 44.

(НЕКИ ОД ТЕКСТОВА)

ХРИСТА РАДИ ЈУРОДИВИ

ГЕОРГИЈЕ ЛАЗАР (1846 - 1916)

Побожни Георгије Лазар је пример истинског румунског ходочасника. Кроз достизање савршенства у свом животу, поставио је јединствен пример у последњих стотину година духовног живота наше Цркве.

Христа ради јуродиви Георгије Лазар, како га и до данас зову, родио се 1844.г. у општини Шугаг, област Алба у Румунији. Дубоко верујући Георгије Лазар био је човек молитве; непрестано је изговарао Давидове псалме. Већ од ране младости увек је са собом носио Псалтир. Чувајући стада на планининским пашњацима, читао је псалме тако предано док их није научио напамет.

Када је стасао у младог човека од 24 године, родитељи га оженише и оставише му имање у наследство. Живео је са својом супругом Пелагијом, близу 20 година. Бог их је благословио са петоро деце. Водио је хришћански живот у честитом раду, молитви, посту и пружању милостиње потребитима. Породицу је прехрањивао бавећи се сточарством.

Силно желећи да се поклони Гробу Господњем, у пролеће 1884.г., ставио је Јеванђеље и Псалтир у руксак, отавивши кућу у најбољем реду, узео је штап у руке и упутио се ка Јерусалиму. Путовао је пешке до Констанце, а затим бродом, непрестано понављајући Давидове псалме. Када је стигао до Светог Гроба, молио се са тако дубоком вером и сузама, да за њега ништа друго није постојало. Остао је четрдесет дана у Јерусалиму.

Георгије је касније причао својим духовним чедима колико је жарко желео да упозна подвижништво монаха Свете Земље. Најпре је са групом ходочасника отишао да посети чувеног исихасту који се подвизавао у испосници светог Ксенофона. Када су стигли, старац је хранио лава на улазу пећине. Угледавши их, старац отпусти лава који се врати у пустињу и прозивајући Георгијево име, рече преко преводиоца: “Брате Георгије, приђи и не бој се. Твоја вера ће бити запамћена пред Господом и твоју молитву ће чути Господ Саваот. Знам за љубав и ревност твог срца да Му служиш целог свог живота. Зато, остани у манастирима Палестине у посту и молитви и када ти Дух Свети заповеди, дођи поново код к мене”.

Са благословом исихасте, Георгије је провео годину дана у манастирима Палестине - по месец дана у свакој лаври. Дању је заливао баште, а ноћу је читао Псалтир у цркви и молио се Исусовом молитвом. Потом би отишао у други манастир.

Тако се Георгије подвизавао аскетским животом у посту, молитви и тиховању скривен од свих. Затим се поново упутио у пустињу код свог учитеља.

Примивши га са љубављу, пустињак га упита: “Брате Георгије, како је сада твојој души?”, па настави: “Знаш, брате, твој призив није да постанеш монах, већ он представља аскетизам знатно тежи од монашког. Стално ћеш ићи од места до места у молитви, посту и сиромаштву. Ако твој дух буде непрекидно уздигнут ка Господу, Његова Благодат пребиваће са тобом и победићеш сва демонска искушења. Не сакупљај замаљска блага, поштуј монахе и свештенике, теши и саветуј мирјане, помажи сиромашнима колико можеш, моли се дању и ноћу у црквама и тако ћеш бити спашен”.

“Али како ћу бити у стању да све то испуним када сам ја немоћан и слаб?”, упитао је Георгије.

“Иди у пустињу где никог од људи нећеш срести и пости четрдесет дана. Згог слабости тела понеси са собом мало воде и хлеба. Буди свестан да ћеш страдати од многих демонских искушења и обмана. Али ако испуниш све дане подвигом, задобићеш велику духовну силу од Господа и савладаћеш све замке лукавог ђавола.”

Добри Георгије пређе Јордан само са Јеванђељем и Псалтиром у свом руксаку. Постио је четрдесет дана у пустињи молећи се непрестано и оркепљујући се с' времена на време са по мало хране. За ово време прошао је кроз бројна искушења. Понекад би га нечастиви застрашивао појавом дивљих звери и отровних змија. Другим приликама би га мучио жеђу, неподношљивом врелином, а посебно комарцима и свим врстама инсеката. Божијом милошћу био је избављен од свих ових напасти.

Једног дана нечастиви му је скинуо капу са главе само да би му нарушио молитву. Георгије је тада дао завет Господу да ће до своје смрти ићи непокривене главе. Други пут, нечастиви му је сакрио чизме које није успео да пронађе. Од тог дана па до смрти овај добри старац је увек ишао бос. Следеће прилике, нечастиви је попримио обличје човека који се појавио пред Георгијем и рекао му: “Георгије, видиш ону бразду?”

“Да, видим је”, одговори старац.

“Права је, зар не?”

“Да, права је.”

“Видиш, исто таква је твоја вера у Бога!”, рече нечастиви желећи да га наведе на грех гордости. Али Георгије, осенивши се Светим Крстом, отера ђавола од себе.

Испунивши четрдесетодневни подвиг, Георгије дође код исихасте у пустињу. Пустињак га целива и рече: “Брате Георгије, зато што си победио нечастивог и ниси упао у замке његових превара, Бог ти је даровао дар чисте молитве и духовну снагу за подвижни-штво. Целог живота ћеш ићи бос и непокривене главе, али ни хладноћа, ни врелина, нити болест неће ти нашкодити”.

Начинивши дубоки поклон пред својим учитељем, вратио се у Јерусалим да се још једном поклони Гробу Господњем.

Примивши дарове најчистије Мистике, упутио се ка Светој Гори. Тамо је остао следећих годину и по дана, молећи се и посећујући свете монахе у манстирима и испосницама. Потом се, примивши благослов од свих, вратио у окриље своје породице.

Његова духовна чеда кажу да се Георгије није дуго задржао у Шугагу. Обезбедивши кућу и децу, отишао је својим путем молитве обилазећи манастире и скитове. Обучен у овчији кожух, непокривене главе и бос, са Псалтиром испод руке и штапом у руци, добри ходочасник ишао је од села до села, од манастира до манастира, изговарајући Исусову молитву и Давидове псалме. Дању је путовао а ноћу би се задржао у близини сеоских цркава. После неколико сати одмора, ушао би у цркву и молио се ту сам тајно до јутра. Затим би продужио даље.

Тако се старац Георгије Лазар подвизавао три године путујући преко Трансилваније и Мунтеније, молећи се у црквама и манастирима као истински ходочасник наше Православне Цркве.

Године 1890. Георгије Лазар отишао је у манастире Молдавије, лутајући од једног до другог светог места. Потом се сместио за стално у цркви Св. Јована Крститеља у Пјатра Њамцу коју је саградио Војвода Стефан Велики. Живео је у црквеном звонику 26. година у најстрожем подвигу као истински столпник и исихаста у сред света, бивајући вољен од свих и молећи се за све.

Према сведочењима његове духовне деце, архимандрита Менас Продана и протосинђела Дамаскина Трофина из манастира Њамца подвижништво старца Георгија Лазара било је следеће:

Изјутра би изашао са штапом у руци и Псалтиром под руком и посећивао породице које су га позивале или би улицама рецитовао напамет Давидове псалме. Од новца који је примао као милостињу, купио би пуно топлих векни у пекари и до подне би их разделио сиромашнима и просјацима из града који су га чекали поред звоника. Некима би давао хлеб, другима новац и све друго што је примао од верног народа. Затим би се попео на кулу звоника само са псалтиром испод руке. Ту би остао до вечери у тајној молитви. После заласка сунца, појео би нешто бареног поврћа и потом одмах заспао.

У 11 сати ноћу, старац би сишао са звоника, закључао се у цркви и молио се ту до свитања у тајности. Зором би изашао из цркве и отишао по хлеб за сиромашне.

Псалтир је био најдражи молитвеник у животу старца Георгија Лазара. Од ране младости знао га је напамет и свакога дана га је редовно понављао. На улици, изговарао је Псалме споро, уједначеним ритмом, али снажним гласом: “А сада, драги моји, почнимо са молитвама прве катизме!” Када би завршио катизму, рекао би: “А сада, драги моји, почнимо са молитвама друге катизме!”

И тако би настављао док не би завршио читав Псалтир. Затим би разделио милостињу и попео се опет на кулу.

Старчева духовна чеда су причала како су га сви људи из околних области познавали и како је пример његовог животног избора поучно на њих утицао. Млади и стари, сељани и грађанство, сиромашни и богати, сви су га звали: “Чика Георгије”. Када је пролазио кроз села или ишао улицама, људи би целивали његов Псалтир који је увек носио под руком. Неки би му пак давали прилоге да се моли за њих; деца би прекидала игру, животиње у пољу би за тренутак престајале да пасу када би он пролазио, а пси никада нису лајали на њега.

Многи верујући људи су га пратили, идући смерно за њим и слушајући Псалме које је наглас изговарао.

Кажу да је старчева најснажнија молитва била током ноћи док се сам молио у цркви. За преко тридесет година ниједном није пропустио молитвену ноћ у цркви. У 11 сати увече би се затворио у храм, а излазио би између 4 и 5 сати изјутра. Где год би га ноћ затекла, у градовима, селима или манастирима, поштовао је ово правило постојано га очувавши. То је била пламена молитва старца Георгија Лазара која се одвијала у тајности, непозната другима.

Његово духовно чедо, протосинђел Дамаскин (Трофин) из манастира Њамца, рекао је: “Ја сам из Пјатра Њамца и Чика Георгије је често долазио у дом мојих родитеља. Једног дана, када сам имао петнаест година, старац рече мом оцу: “Драги мој, пусти дете да се вечерас моли са мном у цркви”!

“Слажем се, Чика Георгије”, одговорио је мој отац и отишли смо заједно у Краљевску цркву Светог Јована. Увече у 11 сати отворио је цркву а затим нас закључао унутра. Послао ме је за певницу да полако читам Часослов а он је остао у нартексу. Стајао је ту непомично, бос на камену, са рукама високо подигнутим у молитви око два сата. Кришом сам га посматрао не бих ли видео како се моли, али нисам разумео шта је говорио. Затим је говорио катизмате из Псалтира. Потом је одложио Псалтир и изговарао кратке моливе за сваког свеитеља у калнару. “Свети Оче (име), моли Бога за нас грешне!” Молитвено се сећао свих људи који су му давали прилоге предходног дана, помињући сваког по имену. За сваког од њих би начинио метанију и рекао следећу молитву: “Најсветија Тројице, имај милости према том и том, који је имао милости према мени, грешнику!” Затим би са стране одложио овчији кожух, Псалтир и штап и почео да чини велике метаније са Исусовом молитвом дуже од једног сата. Када је опазио да свиће, пришао ми је и рекао: “Хајдемо сада, драги мој”.”

Поред молитве и пружања милостиње, Георгије Лазар је такође практиковао несвакидашњи телесни аскетизам коме су се сви дивили. И лети и зими ишао је бос и гологлав. Зими се са његове главе подизала пара док су се под његовим босим стопалима топили и снег и лед, тако да су се сви чудили и славили Бога. Оци који су га познавали и старији људи из града кажу да Чика Георгије никада није био болестан од када је задобио благодат Божију.

Док је још увек живео у Трансилванији, једне зиме прешао је преко Карпата да би стигао до Скита Јаломићорске испоснице. Видећи да тамошња црква није имала пећ, упитао је игумана: “Како издржавате у незагрејаној цркви”?

“Немамо средстава да набавимо пећ”, одговорио је монах. Чика Георгије је одмах купио теракота-пећ и из Синаја ју је допремио до Скита.

Пролазивши кроз неко село зими, људи видеше да је бос и упиташе га: “Чика Георгије, да ли бисте желели да Вам купимо нове опанке?”

“Не брините, драги моји,” одговорио је старац, “моја стопала су топлија од ваших”.

Овај чудесни старац имао је обичај да одлази на молитву у свете манастире. Манастирски Оци су га познавали и сви су га примали са љубављу. Остајао би по недељу дана на сваком месту, чувајући своје подвижничко правило непромењено и проводио време водећи душекорисне разговоре са манастирским Оцима. Манастире које је највише волео били су: "Бистрица, Њамц, Сихастрија, Сихла, Агапија, Варатек и Некит.

По чувењу његовог подвижништва знали су га многи далеко изван граница Молдавије. Многи су долазили да затраже поучне савете; некима је било потребно да се за њих молитвено заузме, док су други тражили милостињу.

Старац, будући скрушен, слатких и мудрих речи и саосећајног срца, тешио је и духовно подизао свакога.

Код Чика Георгија долазили су такође и многи млади из Трансилвани-је и Молдавије који су желели да служе Христу. Имајући дар прозорљивости, неке је слао у манастире Молдавије или на Свету Гору, а друге пак, натраг својим кућама. Највише духовних чеда је имао у Њамцу а међу монахињама у Агапији и Варатеку. Сва његова духовна чеда постала су блистави примери монашког живота.

Једном га је младић из Зарнестија упитао: “Чика Георгије, желим да постанем монах. У који манастир да одем”?

“Слушај, драги мој, ако желиш да будеш спасен, иди тамо где има пуно искушења!”

Други пут, његово духовно чедо Димитрије Трофин из Пјатра Њамца, упитао га је: “Чика Георгије, одлучио сам да идем на Свету Гору. Који савет бисте ми дали”?

“Драги мој, не иди на Свету Гору. Ти можеш постати добар монах и овде, такође. Иди у Сихастрија Скит. Тамо је постављен игуман и имају велику потребу за братијом.” Послушао је старца и постао веома даровит духовник. Друга два духовна чеда старчева који су се звали Јован и Константин Павалука, чувени сточари из општине Брецку-Ковасна, упитали су га: “Чика Георгије, ми желимо да постанемо монаси. Приложићемо своје имање и петсто оваца манастиру. У који манастир да одемо?"

“Драги моји, у Њамц - тамо је ваше спасење.”

Понекад би се старац повукао у манастир Сихастрију чији је игуман протосинђел Јоаникије Морои био његово духовно чедо. Ноћу би се Георгије молио у цркви, сходно свом правилу, а у току дана би се молио и читао Псалтир на скровитим местима Таћунелске планине.

Једном је Чика Георгије отишао у Сихла Скит са братијом из Сихастрије. Старац је ишао напред изговарајући у себи Исусову молитву. Изненада се саплео и замало пао. Затим се окренуо ка братији и рекао: “Видесте ли шта ми се догодило? Само што на кратко прекинух молитву, одмах је благодат Божија одступила од мене. Чим сам пао духом, спотакао сам се и замало и пао. Дух мора увек бити уздигнут ка Господу”!

Овај чудесни старац је од Господа задобио дар непрестане, најсветије Исусове молитве, коју је изговарао у тајности умом и срцем. Али, за овај предивни труд нико није знао. Само је своју најстарију кћи подучавао Исусовој молитви док је живео са породицом. У вези с' тим она је испричала: “’Понављај увек Исусову молитву’, овако ме је мој отац саветовао, али ја нисам била у стању да је изговарам са пажњом. Мој ум је увек био расејан, мада сам се по цео дан молила. Чинило ми се да ми је пажња била само у уму али не и у срцу. Због тога сам била јако тужна и молила Бога да ми подари дар молитве. Једном, пролазећи поред Христовог Распећа постављеног на раскрсници, клекла сам испред са пуно вере. У тренутку сам осетила како је нека сила ушла у моје срце. Од тада се мој ум спустио до срца и молим се са неизрецивом радошћу и топлином”.

Из сећања духовних чеда је и следећи догађај. Једне ноћи док су се са старцем молили у цркви, нечастиви се појавио пред њима и бесно упитао: “Шта радите ви овде”?

“Молим се Богу”, старац је смело одговорио.

“Добро чините”!, рече нечастиви и нестаде.

Старац им је испричао о једном свом виђењу: “Једне недеље када сам се враћао из цркве, видео сам у сеоској крчми пуно мушкараца који су пили и међу њима такво мноштво демона какво нигде нисам видео”.

Дирљиво је то што би старац чинио ако би му неко дао новца више од једног леја. Не желећи да прими, благо би рекао дародавцу: “Вољени, дај то сиромашнима јер нам је тако Господ заповедио”.

Једном је сиромашна жена дошла старцу и рекла: “Чика Георгије, удовица сам са петоро деце школског узраста и без новца сам.”

“Колико Вам је потребно?”, упитао је старац.

“Треба ми сто леја.”

Тада јој је дао све прилоге које је примио тога дана. Старији људи из Пјатра Њамца кажу да је у току зиме када се све ледило, Чика Георгије ишао лагано улицама кроз вејавицу и снежне наносе, изговарајући Псалтир наизуст. Када је пролазио поред пекаре, ушао би унутра и прислонио стопала на пећ у којој је горео угаљ и држао док се између његових прстију не би отопио лед и спао. Онда би отишао, све време молећи се.

Духовна чеда су га једном упитала: “Када ћеш умрети, Чика Георгије”?

“Драги моји, знате када? Када се сви народи узбуне - моја смрт ће бити на велики црквени празник и сва звона у земљи ће звонити!”

15. августа 1916.г., на празник Успења Пресвете Богородице, када се звонар Краљевске цркве у Пјатра Њамцу попео на кулу да означи звонима свеопшту мобилизацију (Румунија је ушла у Први Светски рат августа 1916.), Чика Георгије је лежао у својој келији са Псалтиром поред себе. У том тренутку је свети ходочасник предао своју душу у руке Христа Бога.

Испраћен од више хиљада верујућих, сахрањен је на градском гробљу, обучен у овчији кожух са својим Псалтиром и штапом поред себе.

Пренос његових моштију из Пјатра Њамца у манастир Варатек догодио се овако: 1934.г., протосинђел Дамаскин Трофин, старчево духовно чедо и потоњи игуман манастира Ришка у Сућава области, желео је да пренесе кости Чика Георгија Лазара у Ришку. Поставивши их у кивот, ставио их је на запрежна кола и упутио према Тигру Њамц. На пути за Варатек коњи су стали и ничим их нису могли натерати да иду даље. Узалуд је отац Дамаскин покушавао да крене. Изненада, коњи су галопом кренули ка Варатеку и нису се заустављали док нису стигли пред манастир.

Увидевши да је ово била воља благословеног старца Георгија Лазара, игуман је одслужио помен за душу упокојеног у цркви заједно са целим сестринством; сместио је мошти у крипту испод олтара где почивају и до дан данас.

Благословени су они које Си изабрао и узео к' Себи, о, Господе!

Превод: Бранкица Ристановић

[Guest Izida]

Oce,neizmerno mi je drago,sto ovde promovisete ovaj casopis.Zato sto njega izdaju moja braca i sestre iz SOZ-a u Arilju,koje pored onih iz

Ue,najvise volim...U proslom veku sam pisala za njega.Oprostite mi,molim Vas,sto skrecem paznju.Napravili ste lapsus calami.Casopis izlazi

od 1998.godine.I to sam morala da napisem.Zbog uspomene na mog voljenog brata Milana Milivojevica,koji je bio prvi predsednik SOZ-a u

Arilju,i koji  je idejni vodja tog projekta.I iz pijeteta prema ocu Timoteju iz Studenice.(To je isti covek).Zato sto me je on pozvao da pisem

za isti.Kad se on postrigao,ja sam prestala.Zato sto oktobra 1999.je uveliko bio izvan Arilja.

[Guest Alefshin]

Хвала на сугестији-иначе, Православни пут је некако најпиткији православни часопис у СПЦ, чита се у једном даху и сваки нови број је једнако интересантан као претходни.

Идемо даље са текстовима...

О НАСУШНОМ ХЛЕБУ НАШИХ СРЦА

Свети Јован Лествичник назива молитву мајком и уједно с тим царицом врлина. То поређење светога оца није тешко објаснити: молитва рађа остале врлине, уколико их посредством ње човек иште од Бога. И она је пак, прва међу врлинама, јер се управо у њој дешава најтешње јединство човека са Творцем. Но, у исто време, молитва је делање, уметност, која је неопходно да се учи. И овде су потребни усрдност, упорност, храброст и упознавање искустава оних, за које је молитва постала живот срца, узношењем к Богу. Ово је покушај уопштавања тог искуства, изложеног у форми доступној за савременог човека, који може бити, мало разуме, шта је то истинска молитва.

МОЛИО СЕ - НЕ МОЛИО СЕ...

Пре него почнемо причу о молитви као таквој, желео бих да кажем о једној препреци за праву молитву. Једној али, авај, битној. У наше време међу верујућим људима распрострањено је некакво страно, веома штетно уверење: као да, живети духовним животом и “истински” се молити, “као свети оци”, ми никада не можемо. И зато, тобоже, довољно је, не молити се, већ просто “читати правило”, тачно испуњавајући некакав закон. “Молио се - не молио се, кажу, све једно, твоја молитва неће учинити чудо”. То је веома велика неистина. Да, ми смо кудикамо немоћнији од својих предака, а да и не говоримо о древним светим оцима, - немоћнији и физички и духовно. Најадекватнија реч која би описала наше стање је - раслабљеност. Но, Господ гледа на намере човека, на његова стремљења, на његов труд. И ако се неко пробија кроз ту немоћ, кроз сопствену слабост и заиста тражи Бога - стремећи да живи по Његовој вољи, прибегавајући к Њему у молитви, то напоре таквог човека Господ неће оставити без плода. И његова молитва ће творити чудеса. Могуће, неприметна за околину, но очигледна за њега самог. И главно од тих чудеса је реално доживљавано у молитви осећање присуства Божијег, стајања пред Њим, осећање Бога као самог свог живота.

БАРОМЕТАР ДУХОВНОГ ЖИВОТА

Искуство овог богоопштења, макар да је и најмање, готово “неприметно”, крајње је важно. Управо оно оживљава нашу веру, чини је не у глави већ срдачном. И хришћанин који се моли, у многоме се разликује од другога, онога који само “чита правило”. Молити се значи знати шта тражиш од Бога, разумевати то умом, осећати срцем. И, с једне стране, наравно, молитва умногоме зависи од тога, како човек живи: ако живи добро, хришћански, тада је лакше и молити се, зато што добар живот даје човеку у молитви неко осећање смелости, благе наде. Не зато што се може уздати у своја дела и тиме се утешити. Не, то осећање је просто нека “награда” од Господа, тајанствено охрабривање које Он даје души. Међутим, немаран живот чини молитву хладном и бездушном. Не зато што Господ одбацује човека - грешника са његовом молитвом. Пре ће бити зато што сам човек као да нема одлучности да се у молитви “приближи” Богу.

Али, не само да молитва зависи од живота, већ и живот од молитве. И у томе нема противречности: молитва и делатни хришћански живот су, као два крила, подједнако неопходна човеку. Само у њиховим складним покретима врши се правилно путовање на путу усхођења ка вишњем. Молитва отвара за човека потпуно другачије пространство битисања, учи да се догађаји који се дешавају на замљи виде у перспективи вечности, дају снаге за борбу са страстима, јавља се насушним хлебом за душу. Она постепено мења и преображава човека. Наравно, само у том случају ако човек принуђава себе на пажњу у њој, ако је он усрдни делатељ, а не механички “испунитељ закона”.

У неком смислу молитва је барометар духовног живота човека. Нису случајно древни монаси поздрављали један другога питањем: “Како молитва?” То не значи да сада и свако од нас треба тако да поздравља своје пријатеље и познанике. Не, већ је то питање које свако од нас треба да поставља самоме себи. И у зависности од тог одговора, који ми себи дајемо, треба извлачити закључак о свом духовном стању.

ВЕРНОСТ У МАЛОМ

Говорили смо о томе шта тражи молитва од онога који се моли. Реченоме можемо додати још једну не мало важну ствар: молитва тражи верност. Њу не можемо одбацивати, остављати, у њој је неопходна постојаност. У томе се састоји малени, но веома важан подвиг: не пропуштати време одређено за молитву, не остављати своје, макар и невелико, али већ установљено правило. Човеку је својствено да током целога живота стиче одређене навике. А од њих, како је говорио св. Силуан Атонски, зависи веома много. Добре навике спасавају, зле упропашћују, кључно питање је у томе чему ће се човек из дана у дан приклањати. И у молитви навика веома много значи. Задобије ли је човек, потруди ли се ради тога, тада ће му сама навика притицати у помоћ, устајати на молитву изјутра и увече биће за њега толико природно, као устати са постеље или лећи на спавање.

Добро је навићи себе на то и једноставно прихватати као нормално: дан почиње са молитвеним правилом и молитвеним правилом се завршава. Нека оно и није велико: јутарње молитве изјутра и вечерње увече, главно је да буду свакога дана. Дешавају се, наравно, случајеви, када човек, на пример, не чује будилник, успава се, а потом већ нема времена за молитву. Тада се треба помолити макар на кратко, почев од првих молитава јутарњег правила, прочитавши их с пажњом и усрђем, тражећи од Бога опроштај за такво одступање. И при првој могућности постарати се прочитати остале молитве, макар то било и у време ручка.

Уопште, добро је навићи се и устајати у тачно одређено време. Када први пут зазвони сат, све једно колико нам се спавало, нећемо од тога имати никакве користи. А за молитву је веома важно, да човек чим се пробуди устане и одмах се обрати Богу. Када лежимо и никако не можемо да се подигнемо, то доводи не само до телесне раслабљености, већ то чини слабим и безвољним наш ум. Осим тога, мимо наше воље, почињу долазити, пробијати се кроз полудремеж, разне мисли о пословима наступајућег дана. Неретко ђаво, користећи наше снено стање и почиње војевати против нас нечистим, саблажњивим помислима, како говори о томе у својој "Лествици" св. Јован. А наш ум, по речима другог светитеља, Варсануфија Великог, сличан је воденичком камену: што је ујутру усуто у њега, то и меље потом цео дан. И резултати бивају одговарјући.

Супротно томе, ако човек, као војник при узбуни, скаче истога часа, чим се зачује будилник, и одмах приступа молитви, то такође умногоме одређује како ће проживети дан. Треба, учи св. Теофан Затворник, молитвено поставити себе пред Богом, утврдити се у осећању Његовог присуства, и већ после тога учинити по избору: или одмах читати правило, или завршити јутарњу тоалету и онда приступити правилу.

Не мање важно је и то, да молитва треба да заврши наш дан, како би га овенчала, како би и последње мисли с којима одлазимо у сан, биле мисли о Богу. И ту се дешавају изузетне ситуације, када смо толико уморни, да немамо снаге да испунимо цело правило. У том случају, понекад је боље да прочитамо свега неколико молитава, да кажемо Трисвето, Оче наш, и укоривши себе у немоћи и малодушности, да легнемо да спавамо. Но важно је да то буде изузетак, а ни у ком случају да пређе у навику.

ЂАВОЛСКА ХИТРОСТ

Веома битан моменат: потребно је савлађивати у молитви не само плот, која тражи одмор и удобност, не само лењост и нерад, не само сујетне и метежне помисли о потребним пословима. Као наш противник у то време појављује се ђаво. Он може, како то објашњава Лествичник, наводити на онога који се моли сан, чинећи му тешким очне капке и цело тело. Може га буквално засипати разним, на неко време, надолазећим помислима, међу њима чак хулним, како би приморао човека да се уплаши и сасвим прекине са молитвом. Но, има он и други начин борбе са молитвом, који је потребно знати. Он од самога јутра почиње човека “кињити”, то јест прогањати, убеђујући га да нема времена, да треба пожурити, и да је боље помолити се касније итд. итсл. Као резултат тога, човек не помоливши се улази у наступајући дан. А без молитве, без призивања у њој помоћи Божије, као што је познато, све иде како не треба. И увече хришћанин изгледа попут рибе, коју су таласи избацили на обалу: нема снаге, умор постаје неподнош-љив, нема воље за било каквим делањем, нарочито не за молитвом. Тако без молитве одлази на спавање. А ујутру, нови дан и све опет испочетка.

Зашто треба знати да су све то ђаволска искушења? Зато што по познатој пословици “опрезан значи заштићен”. Главно је не предавати се. И имати у виду то колико ђаво не жели да се молимо, да нас на све начине спречава. И то нам говори колико је молитва важна за нас и за наше спасење! Таква мисао нам помаже да пребродимо многе тешкоће и демонска искушења.

Игуман Нектарије (Морозов)