Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Zacuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzicar. Bile su to Betovenove sonate, i zna, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogresio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu da podnesem da tamo gde je vec gotovo nemoguce ostati ravnodusan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja nista posebno, zatim se digne i klanja se pljesku.
Mislim da kod vaznog dogadjaja covek mora da zadrhti, kao sto drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I uzasno osecam kada neko vec moze da poljubi ta usta bez drhtanja i da procita pesmu a da mu glas ni malo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo uzasno u necemu biti majstor, a pri tom ne biti poljuljan od lepote stvari.

 

„Madjarski hiperion“, Bela Hamvas

[JESSY]

Bol je veoma strpljiv, ali čak se i bol povremeno smori i poželi da se okuša s nečim drugim. Čak se i bol nacirka, pa onda čezne za raznolikošću. Bol ne želi uvek da dokoličari i neprestano boli. Posle nekih sat vremena bio sam prešao na nivo autohipnotičke nepristrasnosti, bestežinskog stanja: to me je donekle podsetilo na odložena stanja budističkog besa koja nakratko iskusim kada primetim neki novi drastičan „fijaskov“ nedostatak. Umem ja da prihvatim šalu na svoj račun, pomislio sam, čak i kada je ta šala moj život, kada sam to ja.

 

Semjuel Blejk – Zemlja gori

[JESSY]

Gde počinje nezadovoljstvo?
Čoveku je toplo, ali drhti…
Nahranio se, a ipak ga muči glad.
Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da još više podbode nezadovoljstvo, tu je vreme, prokleto vreme. Kraj života nije sada tako strašno daleko – čovek ga može videti, kao što vidi more kad se popne na breg – i njegov duh kaže:
-Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta voleo?’
Sve ovo je, naravno, osnova čovekovog najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave. -Šta je značio moj život do sada i šta može značiti u vremenu koje mi je ostalo?’
I tako dolazimo do opake otrovne strele.
-‘Kakav je bio moj udeo u velikoj trci? Koliko ja vredim?’
I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovek nešto duguje čoveku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovek daje, njegovo je merilo.

 

Steinbeck „Slatki četvrtak“

[JESSY]

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, zive uspavani, zene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Zive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli“, kaze,“probudi se!“ „Necu da ustanem, tata“,odgovori mu Carli. Otac vice:“Ustaj, moras u skolu!“ „Necu da idem u skolu!“, kaze Carli. Otac ga pita „A zasto neces?“ „Iz tri razloga, „kaze Carli.“Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a trece, mrzim skolu.“ Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad cu ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imas cetrdeset pet godina; a trece, jer si direktor.“
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoce da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo zele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju zenu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da cu umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne ucinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tice, i pored toga sto vam povremeno kazem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produzim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

„Budjenje“ Antoni De Malo

[JESSY]

Cijenjena prijateljice,

Pitas me, gospodarice moja, da li sam u mislima, u srcu i duhom sam. Kako da ti odgovorim? Cini mi se da moja samoca nije izrazenija niti veca od samoce drugih ljudi. Svi smo mi sami. Svi smo mi zagonetka. Svi smo mi pokriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika izmedju dva usamljenika, osim sto jedan govori o svojoj samoci, a drugi uvijek cuti?
Ne znam, gospodarice moja, da li je moja samoca, zajedno sa tugom koju nosi, ispoljavanje „ponora nekih mojih unutrasnjih stanja“ ili dokaz nepostojanja licnosti u ovom bicu koje zovem ja. Ne, ne znam. Ali, ako je samoca adresa slabosti, zasigurno, najslabiji sam covjek.

…

Ljudi su, i ja medju njima, skloni dimu i pepelu. Vatre se boje, jer zasljepljuje vid i opece prste. Ljudi se, i ja medju njima, prihvataju istrazivanjem nabora na ljusci. Jezgro ne diraju, jer je izvan domasaja. A jezgro se moze vidjeti tek kada se razbije ljuska. Nije lako da covjek iskida srce kako bi ljudi vidjeli sta je u njemu. To je samoca, gospodarice moja, to je tuga…“

deo pisma koje je Halil Dzubran pisao Mej Zijad

[JESSY]

Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim… Uzasi zivota postanu jednim delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.
Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece… Ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas porok… Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.
Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo, kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece ni bolesti koje drugi podnose.
Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesrece i produzili da vole druge ljude… Sirotinja je najveca nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o ljudima i pogubi prijatelje.
Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo, i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto je napor najveca gorcina ljudske sudbine!
Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.
Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se prvi isece nozevima koje je sam izostrio… Nase mrznje skode nama vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni, cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih reci… Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete, jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.
Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.
Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko moze.
U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.
Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su nesreca za covecanstvo.
Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju, nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo. Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.
Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost, mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.
Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od ljudi… Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.
Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.
Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.
Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje staroscu, a svrsava mladoscu… Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

Jovan Ducic

[JESSY]

"Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekad voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život."

Slika Dorijana Greja-Oskar Vajld

[Рапсоди]

Žmirim na mladom proljetnom suncu i osjećam da sad već životu ne treba tražiti drugog cilja ni dubljeg smisla.

Vedar sunčani dan, i kora ljeba, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom – i ja ne mogu da zamislim veće ni stvarnije sreće: sve želje šute i čula dremlju, a misli imaju prazničko ruho i bijele skrštene ruke.

Na koncu sviju staza stoji šutnja i mir sa svime: široki mir sa bolom, s ljudima, sa životom – sa samim sobom. U meni tišina, nada mnom podne bez ruba, uokolo prizori zemlje u dobroj poplavi sunca.

Zar se na tako malo život sveo? Je li to starost, preživjelost, umor? Ili posljednja, vrhovna mudrost: krajnja odreka svega?

Ne znam. Osjećam samo da nema stvarnijeg dobra od toga: mir sa radošću, s bolom - i preplavljenost - suncem."

Vladan Desnica   / Прољећа Ивана Галеба /

[Pancakes]

"Šta je vreme? Tajna - nematerijalna i svemoćna. Uslov sveta pojava; kretanje povezano i pomešano sa postojanjem tela u prostoru i njihovim kretanjem. Ali, zar ne bi bilo vremena da nema kretanja? Upitaj se samo! Je li vreme funkcija prostora? Ili obratno? Ili su oboje identični? Dobro se pripitaj! Vreme je aktivno, ono ima glagolsko svojstvo, ono "urodi plodom". Kakvim plodom? Promenom! Sada nije tada, ovde nije tamo, jer između jednog i drugog leži kretanje. Ali, pošto je kretanje, kojim se meri vreme, kružno i u sebi zatvoreno, onda takvo kretanje i takvu promenu možemo gotovo s istim pravom smatrati kao mir i nepokretnost; jer se tada stalno ponavlja u sada, tamo u ovde. Pošto, dalje, konačno vreme i ograničeni prostor ni uz najočajnije naprezanje čovek ne može sebi da predstavi, on je odlučio da vreme i prostor "zamišlja" kao večne i beskonačne, smatrajući očevidno da ovo polazi za rukom, ako ne i sasvim dobro, ipak nešto bolje. Ali, zar ovo uvođenje večnog i beskonačnog, sa gledišta logike i računice, ne znači uništenje svega ograničenog i konačnog, njihovo relativno svođenje na nulu? Da li je u večnom moguće nizanje jednog za drugim, a u beskonačnosti postojanje jednog pored drugog? Ako po nuždi prihvatimo večno i beskonačno, kako se sa time slažu pojmovi: udaljenost, pokret, promena, pa i samo postojanje ograničenih tela u svemiru? To se svakako dobro pripitaj!"

 

(Tomas MAN - Čarobni brijeg / VI glava: Promene)

[Рапсоди]

"A ono što se u meni događa u rijetkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svijet voli i traži možda jedino u pjesničkim djelima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svijet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu su, onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svijet koja više ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu."

 

 

 

Herman Hese /Stepski vuk /

[JESSY]

SLOBODAN SELENIĆ

"Bolje je biti prirodan u svom načinu, makar on bio i inferioran, nego lažan i izveštačen u maniru koji je možda civilizovaniji ili moderniji, ali nekima jednostavno ne priliči."

"Da je prazno, prazno je, ali bolje i ta praznina od pune čaše žuči koju ti triput dnevno ko medicinu saspu u grlo. Nije život nešto sjajno, ko što mlad čovek misli, život ti je tu da ga proživiš, ništa više sa njim ne mož da uradiš. Baš kad hoćeš da ga siluješ i praviš boljim na snagu i uz inat, on se džilitne i klepi te. Budi miran i uči se da uživaš u onom što ti daje, malo je, ali jedino je što u njemu postoji."

[JESSY]

NADA MARINKOVIĆ

"Zašto neki ljudi smatraju da kada imaju nešto više inteligencije, sposobnosti, te svoje darove moraju utrošiti na izuzetno, i svoj život, zbog ambicija, zbog napona njima prouzrokovanih, pretvaraju u mučilište? Kada bi taj svoj dar uočavanja i shvatanja, smisao za konstruktivno, utrošili na ličnu sreću, na intimnu sreću sebi najbližih, gradeći taj obični svakodnevni ljudski život — možda bi, na kraju, osetili daleko veću sigurnost, daleko veće spokojstvo, no što im ikad može pružiti najveći rezultat neutoljive sujete i nezaježljive duhovne gladi."

[Рапсоди]

Herman Hese / Stepski vuk / 

 

Nosio si u sebi jednu sliku o životu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela, patnje i žrtve a postepeno si primecivao da svet od tebe ne traži ni dela ni žrtve i tome slično, da život nije herojski ep, sa junackim ulogama i ostalim, već samo gradanska bolja soba u kojoj su Ijudi savršeno zadovoljni jelom i picem, kafom i pletenjem carapa, igranjem taroka i muzikom preko radija. A ko hoce nešto drugo i u sebi nosi nešto drugo, ono junacko i lepo, ko oboža va velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Ki hot. Lepo. Tako sam i ja prošla, prijatelju moj! Bila sam darovita devojka i preodre ena da živim po nekom uzvišenom uzoru, da postavljam velike za hteve prema sebi i da ispunjavam dostojne zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da bu dem žena jednog kralja, ljubavnica jednog revolu cionara, sestra jednog genAja ili majka muce nika. A život mi je, eto, dopustio samo da budem kurtizana sa dosta ukusa pa i to mi je bilo prilično otežavano! Tako se to zbivalo sa mnom. Neko vre me sam bila neutešena i dugo sam tražila krivicu u samoj sebi. Mislila sam da život, najzad, uvek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lepim snovima, tako sam mislila, znaci da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu. Ali sve to nije pomoglo. A pošto sam imala dobre oči i uši, i pošto sam bila pomalo radoznala, pocela sam veoma paž ljivo da posmatram život, svoje poznanike i susede, više od pedesetoro Ijudi i sudbina, i tada sam videla, Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu; isto kao i tvoji. A život i stvarnost nisu bili u pravu. Da jedna žena moga kova nema drugi izbor nego da bedno i besmiselno ostari u službi pored pi sace mašine nekog čoveka koti zaraduje novac, ili da se za takvog jednog čoveka uda radi njegovog novca, ili da najzad postane neka vrsta devojcure, isto je tako nepravedno kao i to što čovek kakav si ti, usamljen, povucen u sebe i očajan, mora da se maši noža za brijanje. Kod mene je beda možda bila više materijalna i moralna, kod tebe duhovna ali je put bio isti. Zar misliš da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovi ma i dvoranama za igru i tvoje rogušenje protiv dže za i svih tih drangulija? Shvatila sam sve to isuviše dobro, kao i tvoje gnušanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i štampe, tvoje očajanje zbog rata, kako prošlog tako i buduceg, zbog nacina na koji se danas misli, cita, gradi, svira, proslavlja i stice ob razovanje! U pravu si, Stepski Vuce, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednos= tavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvari ma, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imaš jed nu suvišnu dimenziju. Ko danas hoce da živi i da uživa u tome, ne sme da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja traži muziku, umesto razonode radost, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuškasti svet ne može biti domovina... Oborila je oči i utonula u misli. Hermina, pozvao sam je nežno sestro, kako ti dobro vidiš! Pa ipak si me ti naucila da igram

[JESSY]

Živo se biće nikada ne prilagođava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire.
Borba za život jest borba za neprilagođenost.
Živeti znači stalno biti različit.
Naši su sopstveni strahovi i osećaji ponekad snažniji od javne opasnosti. Držeći ih u tajnosti, omogućujemo im da nas i dalje progone. Čovek mora biti kadar izložiti na videlo nešto čega se želi rešiti, a da bi to učinio, mora najpre priznati da to nešto postoji.

 

Azar Nafisi

[JESSY]

„Nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića,
sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično;
Svaki je čovek zvezda za sebe, sve se dogadja uvek i nikad,
sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo.“ 

Danilo Kiš