Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Možda. Imamo svoju rec.
Najmudriji odgovor na konacna pitanja.

Rec koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je znacenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo znacenje.
Neizvesnost je sreca u formi nesrece.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeci se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguce, cuda su uvek negde u blizini i nikada nece prestati da se dogadaju.
Verujem da covekova sloboda može da se definiše jednom jedinom recju koja, poput sicušnog podupiraca omogucava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta rec je: Možda.

“Možda da, možda ne”, R. Fulgam

[JESSY]

NADA

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic

[JESSY]

"Postoji prošlost. Postoji budućnost. Dve ogromne gromade. Sasvim je jasno da nikad ne ulazimo ni u prošlost ni u budućnost...
Budućnost za nas postoji samo kao namera, a prošlost kao sećanje.
Pošto strelica vremena ima samo jedan, nepromenljiv smer, ne sećamo se budućnosti, niti se bacamo u prošlost da bi smo pravili planove.
Prošlost nas gura napred, budućnost čeka iza okuke.

Ja poznajem svoju prošlost i u njoj ne mogu ništa, ili gotovo ništa, da promenim.
U određenoj meri gospodarim svojom budućnošću, ali je ne poznajem.
Postoji iščezla prošlost, poznata i izgubljena.
Postoji neispisana tajanstvena budućnost, puna obećanja i zebnji.

U sredini je sadašnjost...Sadašnjost se neprestano pomera i ja se pomeram s njom...
Ovde ili onde pojavljuje se pukotina u zidu sećanja odnosno nade...ali svi hodnici i prolazi zauvek se završavaju u sadašnjosti.
Sadašnjost ne postoji, ali mi ni u jednom trenutku ne možemo izaći iz nje.

Čovek postoji samo u nečemu iz čega ne može pobeći i što je već nestalo, a što se zove sadašnjost."

Žan d Ormeson - "Priča Jevrejina lutalice"

[JESSY]

"Ljudi nisu moji bližnji, oni su ti koji me posmatraju i sude o meni. Moji bližnji su oni koji me vole a ne posmatraju me, koji me vole uprkos padu, uprkos niskosti, uprkos izdajstvu, koji vole mene a ne ono što sam učinio ili ću učiniti. Samo sa Mej imam tu zajedničku ljubav, kao što drugi imaju zajedničku bolesnu decu." To svakako nije bila sreća. Već nešto iskonsko što se slagalo sa mrakom i izazivalo u njemu toplinu koja se završavala u nepomičnom zagrljaju, kao obraz pritisnut uz obraz - jedino, što je u njemu bilo tako jako kao smrt!"

Andre Malro "Ljudska sudbina"

[JESSY]

"Preuzeti na sebe ulogu dobre duše, svojstveno je onima što se u životu boje zauzeti stav. Svakako je lakše vjerovari u vlastitu dobrotu nego se suočiti s drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpjeti uvredu ne uzvrativši je, nego skupiti hrabrost da uđes u sukob s jačim, uvijek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a tek noću, dok supružnk ili sustanar spava...tek noću, potajice, oplakati naš kukavičluk..."


Paolo Coelho - "Demon i gospodjica Prym"

[JESSY]

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.


Ameli Notomb – “Lastavičin dnevnik”

[JESSY]

Bila sam iza tebe - Nikola Farg

Coveku je nemoguce da u sreci uziva svesno. Svojim ozbiljnim spoljnim izgledom, sa smetnjama i nesavrsenostima, bez ulepsavajuceg sita za uspomene,stvarnost te uvek dokopa na brzinu. U trenutku, to je matematika, mozes samo neodredjeno da osetis kako se dogadja nesto dobro ali suvise si obuzet zeljom da to dozivis u pravo vreme da bi mogao stvarno da uzivas. A primetio si da je sreca uvek uspomena, nikad sadasnji trenutak, jel da?" Sreca je kada je svetslost i kada mozemo i ne biti svesni da je sve u redu". To je to,izgubljeno vreme, kratko vreme, nemoguca jednacina vremena koje prolazi, a koje bismo da zadrzimo. Uveren sam da tako mora biti i stoga sto covek zeli da bude u dvoje: da bi najvise moguce produzio trenutke srece, a da ih ne trazi neprekidno u svojoj proslosti, da bi malo pokusao da produzi trajanje stvari sa zenom zbog koje smo jedanput sanjarili, uprkos vremenu koje otreznjuje.
Zato sto je sreca - zena, zar ne? Ti ne mislis? "Srecan, kao sa zenom", kaze Rembo. Covek treba da ima samouverenosti da bi srecu poistovetio sa zenom. Za mene, sreca je apsolutno uzbudjenje koje osecam dok slusam izvesne pesme ili kada nebo ima boju koja mi se sasvim dopada. Svaki put kada osetim potrebu da sa nekim podelim takve trenutke kako bih mogao bolje da ih materijalizujem, dodje mi misao o nekoj, idealnoj zeni. I svaki put pomislim da tu srecu otelotvoruje negde neka neznanka koja moze da oseti ili da shvati isto uzbudjenje u istom trenutku kao i ja. Sreca, buducnost, jeste savrsena i neprestana nepoznata, u svakom smislu te reci.

[Данче*]

...Живим како морам.Како ми је Господ рекао, као свака жена.Свићи чеш се и ти. Научићеш да је женама живот чекање.Самоћа.Стрепња.Страх.И тако понекад, и помало, радост.Тако је увек било.Научићеш и нешто горе.Љубав ће те твоја научити.Страх твој .Своју ћеш срећу мерити туђим несрећама.Што је страшнија пропаст око тебе,чиниће ти се да те Бог више воли.Лићеш сузе вреле захвалности Њему,милостивом, који ти је најмилије поштедео погибељи,а тебе бола.И то је наша судбина,Милице.Властелинка или недостојан родом,жена је увек жена.Она чује само глас свога срца.И по заповести тога гласа (ЖИВИ)!

-Љиљана Хабјановић Ђуровић (Игра Анђела)

[Данче*]

Држим је на рукама, њу и оно треће што се налива њеном крвљу, као мали вукодлак, и њишем је полако, полако, да је одвојим од свијета, од страха, од ружног сјећања, да останем само ја, свуда око ње, у недоглед, као небо, као море, да је прелијем њежношћу што ври у мени као врутак.

Не бој се, кажем.

Волим те, кажем.

Ко нам шта може, кажем.

И осјећам се као господар свијета док држим на рукама трудну жену у врелој соби изнад махалске пекаре.

-М.Селимовић (Тврђава)

[Данче*]

И ПУСТО И ТУЖНО
Михаил Љермонтов

И пусто и тужно,и никог да руку ти даде
када је душа распета...
Жеље!...Та нашто залудне жеље и наде?
А лета беже - најбоља лета!

Љубит...Ал кога?...
Привремено - не вреди труда,
а вечне љубави нема.
Погледаш у се - прошлости тамо ни трага:
Ту бол и радост је нема.

Страст? - Увек је наслада болесна и луда,
пред умом у ништа пада.
А живот,кад хладно погледаш око себе свуда,
пуста је и глупа шала.

[Данче*]

РУКЕ - Ларкин
Деси се да код људи које тек упознајем поглед спонтано клизне к рукама.
Јер,руке говоре о особи више од лица,имају свој живот,своју прошлост коју је лице већ заборавило,јер ионако свакодневно мењамо маске,од ситуације до ситуације.
Ношено неком силном жељом или страхом.
Али руке,оне увек говоре истину.
Јесте ли икада видели тужне руке?
Уморне?
Збуњене?
Оне понизне?
Наметљиве,љуте...?
Руке које увек желе имати контролу и које су изгубљене у узалудним покушајима служења неком разједињеном бићу?

У рукама је молитва,стварање и - разарање.

Приче се причају рукама.Оне могу испричати скривене детаље који би се у речима изгубили или се учинили неважнима.
Само ћете погледом на руке открити љубав...равнодушност.
Не на лицу.
То пише на рукама.
Руке служе за универзалну комуникацију са свим што постоји.
С људима,животињама,биљкама,па чак и стварима.
У рукама је љубав тела с телом
и душе с другом душом.
Кроз њих теће енергија целог Свемира.
Оне опраштају,али и опомињу.
Милују,играју се,смеју се.
Руке су увек истините.Чак и кад лице то није.
Оне ће увек остати доследне себе.
И Вама.Ма шта ви покушавали бити,оне ће увек остати исте,и једноставне...
У тренуцима мира ваше ће вам руке рећи ко сте доиста.

[ines]

Moj otac se znao igrati sa mnom i mojim bratom u dvorištu, pa je majka jednom došla i rekla: "Uništićete travnjak!" moj otac je odgovorio: "Mi ne uzgajamo travu, mi odgajamo dječake!"

Harmon Killebrew

[JESSY]

Tajnu čuvamo jer tajna čuva nas. Skrivena - ona, takodje skriva. Sve je u tajni i oko nje zapravo dijalektično: tajna je uvek - odnos.
Odnos je rodna kuća, prius svakog oblika saradnje. Nema saradnje koja se u svom bitnom (kao saradnja) ne odvija pod zaštitničkim krovom tajne.
No, znamo li mi, znam li ja svoju prvu tajnu (osnovno svoje poslanje)?
Poznaje li tajna mene (najbitniju moju želju)?
U igri dveju moći, ko je kome upit?
Ko je čiji štit?
Ko koga stvara?
Svojim sasvim posebnim postojanjem, jamčim li ja bit ove tajne o sopstvenom biću, ili to tajna zajamčuje u meni iskonsku glad (glad iskoni) za otajstvom kao takvim?
I ko se, u ovom skrivenom ogledanju (u skrivenom ovog ogledanja, u ogledanju samog skrivanja), zapravo - ogleda?
Ko je, tu, ogledalo?
U svemu je, nema sumnje, izvesno samo jedno: tajna nikada nije Jedno i Samo, nije slučaj niti sled, nje prozir ni čudo.
Tajna je ono što nas - a da toga nismo ni svesni - čuva, i što mi - donoseći ga i odnoseći - takodje, mada bez jasnog znanja, čuvamo.
Dok smo pak, Ovde, to Ono jeste, i ostaje, naprosto - Tajna.

Jovan Pejčić - Tajna

[JESSY]

"Kada vidjamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada
postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude
po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako
bi trebalo da živimo svoj život.A nikad nemaju pojma kako treba da
prožive sopstveni život."


P. Koeljo - "Alhemičar"

[JESSY]

Živo se biće nikada ne prilagodjava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire. Borba za život jest borba za neprilagodjenost. Živeti znači stalno biti različit.
Obavezni odgoj završava najdivotnijim gušenjem individualnosti. Decu podučavaju konformizmu. Utuvljuje im se strahopoštovanje prema formalizmu. Pristojnost, dobar ukus, lepo ponašanje. Francuski porodičan život se odvija u svečano smešnim i zastarelim ceremonijama. Dosada je jedino čudo. Jedina težnja mladog čoveka jeste da brzo postane funkcioner, kao i njegov otac. Beležništvo, administracija, pogrebne svečanosti, tradicija. Sentimentalna inflacija, a nigde čoveka. Čak i na zabavama govore o svom poslu. Osećalo se da su privrženi neizmernom radu kojem pripada i njihova razonoda i njihov odmor. Troši se. Bez računa. Nezasitost, radost, raskoš, pesme, plesovi, nova muzika. Brojna društvanca. Rekordi. Putovanja. Visine, udaljenosti, ilustracije, sportovi. Govori se o konjskim snagama. Radi se prema najsavremenijim postupcima, svi poznaju poslednja tehnološka dostignuća. Svi slepo veruju u nova božanstva. Čovek se daje. Troši se. Bez računa.

Blez Sandrar,"Moravagine"