Umro najpoznatiji guru na svetu - Sai Baba

[Благовесник]

Za tvoju informaciju otac Joil je bio profesor hemije. Niti je zatucan, niti je neobrazovan, a jos manje da se raduje necijoj smrti ili nesreci.

[grigorije22]

Za tvoju informaciju otac Joil je bio profesor hemije. Niti je zatucan, niti je neobrazovan, a jos manje da se raduje necijoj smrti ili nesreci.

Рекао сам да се он не би радовао нечијој смрти или несрећи.

,,Непријатељи људскога рода потплатише неког несрећног масона Дарвина који је написао лажну теорију да је некакав мајмун путовао, видео нешто жуто горе, ону банану и размишљао читавог дана како ће да докучи, ишао, ишао и мислио и наишао на неки штап, ухватио га је у предње шапе и подигао се. Нешто му је крцнуло у леђа и постао је човек од мајмуна."

Нисам знао да је Дарвин био масон и да мајмуни имају шапе.

Истина, слажем се са Јоилом да Саи Баба није личио на човека.

За више информација о Саи Баби и његовим преварама погледајте ,,Да ли постоје ствари које не постоје" од Воје Антонића. Ту су врло лепо критички објашњени трикови којима се Саи Баба служио и којима је заводио неуки народ у Индији.

Da ali zbog ovoga ne mozes da tvrdis da je zatucan. To je njegov stil i nacin izrazavanja kada su sve

teme u pitanju a ne samo ova

[brana]

Ja sam redovito pratila sva izlaganja O.Joila, već duže vreme.

Niti je neobrazovan, niti je primitivan, služio je pored kivota sv.Vasilija, izuzetan je duhovnik,

kakav se rijetko sreće.

Nije omiljen, jer govori direktno, i neposredno. Čuvar je Pravoslavlja i istine na tim prostorima.

Slušala sam kad je pričao o posjetiteljkama koje su bile kod sai babe, pa eto dođoše i do njega, u stilu "valja se",

kako ih je otjerao, i sai babu definirao, onako kako jest.

NIšta pogrešno nije u tome, niti u bilo kojoj definiciji izrečenoj od Oca Joila.

[brana]

Darvin je na osnovi pečuraka i travki napravio teoriju.

teorija je teorija, nije zakon.

da je zakon bila bi dogma. ovako nije, jasno i preprosto.

[Aquilius Cratus]

Darvin je na osnovi pečuraka i travki napravio teoriju.

teorija je teorija, nije zakon.

da je zakon bila bi dogma. ovako nije, jasno i preprosto.

NEEEEE!

Teorija je daleko daleko iznad zakona u nauci. Teorija je najvisi moguci oblik saznanja u nauci i ona u sebe

inkorporira zakone, cinjenice u vidu empirijskih podataka i postavlja najbolje moguce objasnjenej nad njima.

[brana]

Teorija evolucije ili zakon termodinamike šta ima veću težinu?

ne možete evoluciju prodavati pod zakon.

jedno je činjenica da se bića prilagođavaju i mjenjaju, a ne može iz svega da sve nastaje.

a pet centimetarski majmun???

haha, i od njih evolucija, ej... ta teorija je toliko jaka, ka i ona od babe zorka iz sela vučak,

ako sam dobro pogodila, ime i selo.

[brana]

Ali ne možete to aplicirati na čovjeka i majmuna.

Posebno ne nama, pravoslavnim hrišćanima, to ne može proći.

[Благовесник]

У школама у којима сам до сада радио има наставника биологије који не само да нису искључиви,

већ ми сами говоре о неким нелогичностима у ТЕ...Два пут сам, што каже наш народ - излетео и пред руду,

почевши са схвалоспевима у вези ТЕ (јер сам мислио да су у потпуности еволуциономислећи),

а испоставило се да имају индиферентан став према тој теорији. Наравно, ја сам се онда исправио.

Чини ми се да је ТЕ у великој мери тачна, прихватам, но то је моје лично мишљење.

Protagoras, немају баш сви тако догматски став према ТЕ, да као пси погрдно залају на онога ко се дрзне у њу дирнути,  или само изразити сумњу.

Ако се у њу па и делимично сумња, са или без аргумената, или се о њој изрази став на један духовит начин (што је посреди у овом излагању оца Јоила), такав се назове - затуцаним, и крај приче.

[grigorije22]

Pa sam Milos Babic je u jednoj privatnoj poruci rekao Alefsinu kada bi vi samo znali koliko TE ima nelogicnosti

i netecnosti. Posle se pravdao kao nije bas tako mislio

[brana]

Da je sve tako lako, ne bi se zvala teorija več zakon. Lamarkova teorija je bila takođe teorija kao i Darwinova, ali su nakon nekog vremena naučnici ukapirali da nije istinita. Zato se mora i Darwinova teorija primati sa rezervom, jer može i ona kao i Lamarkova biti odbačena u budućnosti. Živa bića se menjaju i to nije upitno, ali tvrditi da je čovek direktan potomak majmuna je apsurdno. Čovek je jedino biće, jedina vrsta na svetu koja ima razum. A korak između životinja koje žive od instinkta do razumnog čoveka je toliki da ga nijedan majmun ne može zapuniti. Naučnici su više puta pokušavali naći vezu između čoveka i majmuna, ali neuspešno. Zato se to i zove teorija. Pokušavali su tu rupu zapuniti sa raznim australopitekima i drugim "primatima", ali njihovo postojanjeu večini slučajeva nije dokazano, a ako jeste onda se kao i u slučaju "australopiteka" ta vrsta podrazumeva pod vrstu bližu majmunima. Na zemlji ima više milijardi vrsta, od kojih je samo jedna vrsta koja može upotrebljavati razum, i to je čovek ( hommo sapiens sapiens ). Smešno je to da su vrste koje su navodno evolvirale iz majmuna i koje se broje kao prvi ljudi ( red hommo ) sve izumrle. Postavlja se pitanje, kako su mogle sve te vrste ljudi izumreti, a da majmuni, koji su niže u evolucijskom razvoju nego ti "razvijeni primati", prežive. Kosti tih hommida su našli na više kontinenta što znači da nema šanse da su svi izumrli, jer da nastane nova vrsta mora doći do koristne mutacije, i po Darwinovoj teoriji bi ti primati imali veče šanse da prežive nego majmuni. Znači da bi na zemlji trebalo da postoji više polurazumnih vrsti ako ne potpuno razumnih. Ali to nije naš slučaj. "Ljudi" smo svi jedna vrsta. Azijci, crnci i indijanci su svi pripadnici te homo sapiens sapiens vrste, što znači da se mogu uspešno razmnožavati u okviru te vrste. A ako vam uspe naći neku vrstu koja ume upotrebljavati alate, oružije i vatru, i koja ima smisao za umetnost i više pojmove, sa kojom ne možete imati potomke, onda možete komotno tu teoriju potvrditi kao zakon.

Ima još jedna rupa u toj teoriji. Za prirodnu selekciju treba vrsta da se prilagodi okolini tako da najlakše nađe sebi hranu, životni prostor i ostale stvari potrebne za život. Znači da je cilj životinja preživeti sa reprodukcijom. Ali zašto imamo mi smisao za estetiku, umetnost, moralu i etiku? Da se preživeti i bez njih, pogledajmo samo ostalih par milijarda vrsti. Znam da se da svako osećanje objasniti sa različitim encimima koji deluju u ljudskom telu, ali nekako je moralo doći do tih "encima ( hormona )" za osečanja, i zato hrišćani verujemo da smo tu stvar koju pojednostavljeno zovemo razum dobili od Boga i da se zbog nje razlikujemo od životinja.

[IvanJ]

Теорија еволуције је, као и свака теорија, један прихваћени модел стварности, а не сама постојећа стварност. Колико тај "модел" апроксимативно одступа од "истине", друго је питање, и то може утврдити само нека нова "теорија", или корекција претходне (слично као што је генетика одбацила многе Дарвинове идеје). Проблем је што је научна заједница веома лукаво и вешто (да ли и нужно?) утврдила "критеријуме" по којима се нека замисао може сматрати "теоријом": ако сопственим методама објасни сва она открића која су објашњена старом теоријом коју жели да критикује, што је у много чему чиста таутологија. На такве епистемолошке ултиматуме заиста не може да одговори нека теорија дедукована из Књиге Постања. Међутим, могу се указивати на гомиле пропуста које ТЕ "објашњава" узимајући у обзир сопствену логику, иако су питању чисте измишљотине (објашњење недостатка већине прелазних облика само је један од примера). Еволуционисти сваку рупу у својој теорији попуне дескриптивном "закрпом" која је у складу са њиховим исто тако претходним "закрпама" и "доказима", и онда кажу: "Не можете ви, креационисти, само упирати прстом у недостатке и нелогичности ТЕ, него морате да изложите афирмативне ставове у склопу неке друге "теорије" која ће не само указивати на наше пропусте, критикујући наше измишљотине, него која ће понудити неку нову "измишљотину" која боље објашњава оне претходне наше измишљотине."

[Александар Милојков]

Чу, отац Јоил креациониста.  klapklap Мислиш ти да он зна шта то значи?  :229229229:

[IvanJ]

Одступање овог модела од стварности је толико мало да се тај модел врло лепо, као што сам већ рекао примењује у медицини.

Што се тиче самог научног метода, највећи критичар неке теорије је сам аутор. Када је он задовољан својом теоријом, онда је објављује да би други научници могли да је критикују. Уколико се покаже као добра и док објашњава познате појаве или још боље, ако се примењује, та теорија је прихваћена. Када се открије нека појава коју та теорија не може да објасни, онда се врше даља истраживања и формулише се нова теорија.

Креационисти углавном и не упиру прстом у нелогичности јер они најчешће и не разумеју ТЕ (Јоил је рецимо добар пример за то). Они често измишљају квази-аргументе типа ,,Човек није могао да настане од мајмуна јер би то онда значило да он није ништа бољи од мајмуна" и сличне или се позивају на буквално тумачење Књиге постања (као Мирољуб Петровић).

Као што има приучених и недоучених филозофа међу еволуционистима (Докинс), тако их има и међу креационистима/ИД-евцима.

То што нешто "шљака" у пракси, не значи да је истинито. "Шљакао" је и Боров модел атома кад се правила нуклеарна бомба, па се на крају испоставило да није тачан, тј. да не одговара реалности. Само није био "битан" за апликативни циљ коме су истраживања тежила. А некохерентности ТЕ се не могу тако директно проверити и оспорити у пракси, па то еволуционистима даје "луфта" да их објасне истим таквим неконзистентним "доказима", чија објашњења они захтевају да артикулише ИД-евска против-теорија.

[grigorije22]

Ovo je pravi kreacionista

http://img821.ima...ntri1y.jpg

http://img600.ima...ntri2y.jpg

[Александар Милојков]

[aeva]

[aeva]

Чу, отац Јоил креациониста.  klapklap Мислиш ти да он зна шта то значи?  :229229229:

[/aeva]

Ево, већ сатима ме убеђују у мудрост Јоилову.

Чим се неко успротивио буквалном тумачењу Књиге постања, одмах је непријатељ људскога рода (иако је и сам човек) и масон.

[/aeva]

Ти што тако нешто тврде нису ни отворили, а камоли прочитали, оно што су писали ауторитети у Цркви - Свети Оци. Књизи Постаја је даван дубљи, егзистенцијални смисао чак и у четвртом веку. Нека прочитају, рецимо, шта Свети Оци (Василије, Григорије Богослов, Григорије Ниски, Максим Исповедник и др.) кажу о кожним хаљинама које Бог облачи Адаму и Еви након пада.

У данашњој библијској науци постоји сагласје да историјска прича у Библији почиње негде од 11.-те главе Књиге Постања. Дакле, од Аврама. За њега можемо гарантовати да је историјска личност. Оно пре њега написано, ако се анализира, увиђа се следеће (ово је библијска наука):

[aeva]

Тумачење 1. главе Књиге Постања не завршава се са првом главом. Оно се протеже до друге главе, до четвртог стиха (до његове половине). Припада свештеничком предању (теолог свештеник).

У прошлом и претпрошлом веку водиле су се научно-теолошке расправе да ли је Библија у праву када говори о стварању света. Постоје разне теорије о настанку света. Једна од њих је теорија конкордизма која покушава да измири научни поглед на свет и библијски извештај и постоје новије теорије које под библијским извештајем виде литерарно дело. Теорија конкордизма је давно превазиђена. Својевремено ју је заступао проф. Лазар Милин. Иначе, потиче из периода када су библисти покушали да доскоче науци у науци, што је већ у старту била немогућа мисија.

Оно што је веома важно код приступа једном библијском тексту, јесте задатак схватања времена и места где је текст могао да настане и буде обликован. У библијској науци постоји консензус да је овај текст добио свој облик за време ропства у Вавилону (златно доба настанка библијске литературе). Он је зато у једној озбиљној теолошко-философској расправи са тадашњим митовима, поготово са митом енума-елиш, старим вавилонским митом о стварању света. Овај текст је, највероватније, једна од литургијских химни која слави Бога Творца, зато не стоји случајно на почетку Библије. Она се могла користити у разним контекстима. Енума-елиш је читан, на начин како је приказан, на празник вавилонске нове године. Не зна се да ли су Јевреји имали неки дан који је посвећен слављењу нове године у раном периоду. Може бити да је повезано и са слављењем Сабата.

Текст је са уметничко-литерарног аспекта урађен на један занимљив начин. Подела стварања у шест дана направљена је тако да су прва три дана стварања описани као расчлањивање, раздвајање. То је опис разграничавања: „И рече Бог нека буде светлост...............и растави Бог светлост од таме.“ или „и створи Бог свод и растави воду под сводом...“, слично тако раздваја копно и воду. Бога као да украшава, Он раздваја елементе и ствара свет.

Међутим, друга три дана су описана као стварање, уобличавање творевине.

Постоје паралелизми који указују да је текст настао дубоким промишљањем. Постоје јасне паралеле између првог и четвртог (светлост-тама, дан-ноћ), другог и петог и трећег и шестог дана.

Сама композиција текста је растављена на наслов и то је 1.1. Увод је 1.2, онда долази опис стварања: од 1.3 до 1.31. На крају долази епилог. Поред овог схематизма, појављују се још неки феномени који указују литургијску функцију текста. Наиме, у тексту се појављује седам литургијских формула. Уводна формула је „Тада рече Бог“ . Формула божанске заповести „Нека буде“. Трећа формула је извршавање божанске заповести „И би тако“. Четврта формула је формула описа „И растави Бог...и раздвоји Бог....“ Пета формула је благослов „И благослови Бог“. Шеста формула одобравања „И виде Бог да је добро“. Седма форма је форма закључка „И би вече и би јутро...“

Распоред формула: прво и осмо дело имају свих седам формула. Друго и шесто дело имају по шест формула. Треће и седмо дело имају пет формула. Четврто и пето дело имају шест формула које су једнако распоређене.

Код старих семита бројеви су играли важну улогу. Овде се појављује број седам који означава савршено стање или завршетак започетог посла (седми дан).

Први стих има седам речи, други стих има четрнаест речи (7x2). Формула „И виде Бог да је добро“ понавља се седам пута. Реч Бог (Елохим) се појављује 35 пута (7x5). Речи небо, свод и земља помињу се 21 пут (7x3). У епилогу три пута долази формула „седми дан“ у три реченице и свака од тих реченица има по седам речи. Ово су докази који нас наводе на закључак да писац књиге није имао никакву научну амбицију да покаже као је створен свет. Он има јаку теолошку амбицију, која је уобличена у један литургијски текст.

Текст је укомпонован тако да оправдава празновање Сабата као дана одмора. Такође је овај текст и својеврсна полемика са владајућим мишљењима и митовима тога доба. Као што су данас научна мишљења и истине опште благо човечанства, тако су и у то време исто то били и одређена владајућа мишљења и митови. У Вавилону најзаступљенији је био енума-елиш, који највероватније потиче од старих Сумера. У енума-елишу се не говору о стварању за седам дана, али је био записан на седам плочица. Чак је и распоред стварања сличан као у Књизи Постања. На првој плочици се говори да су пре постања свега постојали праелементи, два нестворена вечна принципа апсу и тијамат. Апсу (мушки) представља горње воде (слатке), кишу, а тијамат (женски) доње воде (обично слане). Из апсе и тијамата се стварају прве генерације богова. Ти богови, по миту, праве галаму. Будући да су вечни принципи инертни смета им та галама и хоће да се реше тих богова. Међутим, они су то чули и праве заверу и убијају Апсуа, убија га Еа. У борби између нових богова и Тијамата, нови богови бирају Мардука за предводника. На крају убија Тијамат и прави свод небески и земљу, небеска тела и од крви Кингуа, који је проглашен за главног кривца, ствара људе. Опис стварања се завршава седмом плочицом у којој је описано слављење бога Мардука.

Одкуд писцу Постања мотив да у формалном смислу направи једну сличну књижевно-теолошки литургијски текст који је у формалним стварима сличан енума-елишу, а суштински би био потпуно различит? Писац књиге једноставно у тадашњу митологију, односно тадашњим мишљењем, жели да убаци теорију о једном Богу и стварању. Он свесно улази у дијалог са владајућом митологијом да би показао да она није тачна, већ је уобличава у једну бољу и теолошкију причу која се показује у Постању. Распоред стварања је негде сличан са енума-елишом али је теолошка концепција другачија. Док је у енума-елишу стварање описано као борба принципа, борба старих богова против младих, у библијском извештају не постоји никаква борба. Бог ствара свет својом Речју, нико му се не супротставља, јер је он доминантан у односу не све остало. То показује и глагол који се користи: бара. Овај глагол за субјекат стално има Бога. Он, по нашем и јелинском схватању, значи стварање из небића. Међутим, јеврејска „онтологија“ није парменидовска. Све што јесте није биће док нема неки вид постојања, однос са Богом, класична егзистенцијалистичка представа.

Интересантан детаљ је стварање светлости првога дана и видела небеских четвртога дана. Ако су видела створена четвртога дана одакле онда дани и ноћи у прва три? Прво што треба истаћи је то да писац говори из једне земаљске перспективе, ван земље нема дана и ноћи док видела постоје. Друго, међу тадашњим народима су поштовани богови небеских тела. Писац, дакле ступа у полемику са њима. Он говори: та тела, видела којима се ви клањате нису божанства, већ Божије креације. Шта више, они нису ни светлост, јер су је морали од некога примити, светлост претходи њима.

У вавилонском ропству Јевреји су били асимиловани од стране велике вавилонске културе, што је опште важећи феномен. Зато је писац на овакав начин изложио текст стварања света. Циљ је да старозаветна црква не буде такође асимилована. Њој је упућен текст Постања. Порука је: не Мардуку, не слављењу вавилонске нове године, јер прихватањем тога прихвата се и систем вавилонских вредности, веровања и вредновања ствари, једном речи постајање Вавилоњанином по свему, што значи де факто отпадање од Јахвеизма.

Библијски писац се користи спољашњим мотивима који су владали у том и тадашњем свету. Он је био дете свога времена и мислио је де факто на такав начин. Дакле, Бог преко свога писца уобличава причу кроз форму која је била позната тадашњем свету. Из тога и ми треба да искористимо корисну информацију да ли у теологији треба да говоримо језиком који се говори или треба да имамо језик струке.

По енума-елишу, Мардук је од крви Кингуа, негативног принципа, помагача богиње Тијамат, створио човека. Човек негде у својој основи носи нешто што је негативно. Богови су, у једном извештају пре тога када је требало да се створи човек, јадиковали и жалили се јер није имао ко да их служи. Човек је по том извештају створен да служи боговима. Библијски извештај, пак тврди да Бог ствара човеку по икони и подобију својем. То је најреволуционарнија идеја од постања света. Цео извештај је центриран према човеку, има антрополошки карактер.

Све што је речено односи се на значење и сврху текста у тренутку његовог настанка, односно на његову примарну функцију. Секундарна, икономијска функција тема је каснијег изучавања на библијској ерминевтици.

2. и 3. глава

Свештенички извештај о стварању света завршава се у 2. глави, у стиху 4а: „То је постање неба и земље, кад посташе...“ После овога почиње нови извештај о стварању: „Кад Господ Бог створи земљу и небо.“ Међутим, овај превод код Даничића није добар. Исправан превод био би: „Тада још није било пољских биљака по земљи и још не беше никло из земље никакво растиње“. Шести стих такође није тачан: „Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.“ Исправан превод је: „Али вода потече из земље да натопи земљу.“

Овај извештај је такође стар, као и први. За разлику од првог, где се приказује стварање речју, овде је приказано стварање делом. Извештај је антропоцентричан, као и први. Све се своди на осмо Божије дело, човека. Извештај припада јахвистичком предању, које и јесте најстарије у оквиру Петокњижја. Његово време настанка могло би се датовати у време Соломона.

Написано је из разних разлога. Оно је истовремено и критика царске власти Соломона и подржавање неких идеја. Не знамо како је текст изгледао интегрално.

Говори се о стварању човека и прављењу врта у Едему. После тога се говори да Бог „учини да из земље никну свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело. И дрво од живота у сред Едема и дрво од познања добра и зла.“ У опису се даље представља слика рачвања четири реке: Фисон, Геон, Тигар и Еуфрат. Прво што је овде занимљиво приметити животну ситуацију у којој се пише овај извештај, а то је пустињско окружење. У првом извештају вода представља неку врсту праелемента, коју Бог раздељује и прави копно. Значи, вода је доживљавана као разарачка сила и сила живота (повлачење Нила). Међутим, други извештај дефинитивни настаје у окружењу пустиње и због тога је логично да је настао у јужном делу царству. Тај део је много сувљи, има много више пустиње, има много више проблема са водом. Очигледно је да се у извештају вода доживљава као животодавни принцип, без кога нема ничега. Тек када Бог пушта воду да крене из извора, тада ствара човека и остатак живога света. Дакле, за разлику од првог извештаја где је човек створен као последње дело Божије, по овом извештају човек је створен пре свих других бића. Животни контекст из ког писац пише је пустињски и он има доста везе са причом о рају, о Едемском врту. Катафатичко богословље присутно је и у старозаветним текстовима, конкретно у причи о Едемском врту. Каква би друга била слика раја једног теолога који пише у пустињи, него слика оазе, врта.

Ако би се извршила литерарна анализа 2. и 3. главе, дошли би смо до сличних закључака као код 1. главе Постања. И овде постоји одређена метрика и ритмика која упућује да је и овај текст изникао из богослужбеног контекста. За неке стихове се види да су каснији додатак редактора. То је и за очекивати, јер су писци књига текстове које је написао неко од угледних и утицајних пророка, нпр. Амос, појашњавали у неком одређеном тренутку и уклапали га у одређену причу или извештај. Један од таквих стихова је шести стих у другој глави.  Тај процес је био легитиман до формирања и затварања канона.

Занимљив је покушај лоцирања Едемског врта. Он је по библијском писцу, негде на истоку. Рече Едем је сумерско-акадска форма. Сама реч може да значи велика равница, степа, а може да буде и пустиња. Из овог врта извиру четири реке, од којих су две познате. Стари свет је знао за неколико великих река: Тигар, Еуфрат, Нил, Ганг (веровало се да је Нил његов продужетак), Инд. Можда писац у овим категоријама размишља о четири реке, но ми то не знамо. Углавном две реке су у извештају познате. Ту се види да је извештај неисторичан. Смештање врта на исток могло би се повезати са идејом да је на истоку рађање сунца, те од туда он има неки посебан значај (као и код нас у причи). У вези тога не можемо ништа даље да откријемо.

Бог човеку намењује да буде у Едемском врту. У старом античком свету овакве вртове (својеврсне оазе) имали су цареви, имао је чак и Соломон. У њима је могао да борави цар и његова деца и нико више. Бити у врту је била посебна привилегија. Ту писац, опет у једном катафатичком стилу, покушава да представи човека у рају као у неком стању блаженства, стању које је одвојено од реалности стања човека данас. Чак се може рећи да је писац хтео да дочара човека у рају као у надприродном стању, у односу на наше природно, пало стање.

У овом врту човек почиње да се осећа самим. Будући да је човек сам, да се не осећа добро и да тражи друга спрам себе, писац говори о стварању жене. Долази тренутак стварања жене. У првом извештају се говори да је Бог створио мушко и женско заједно. У другом извештају се говори о стварању жене од Адамовог ребра. Питање је да ли библијски писац има амбицију да прикаже реално стварање жене. Не би се рекло. Писац у контексту ове приче говори шта је жена а не како је жена настала. Жена је човек, створена од њега самога и она је човечица, друга страна људског бића. У доба када је писац писао овај извештај, жена је на истоку била својина. Извештај, пак говори да су човек и жена једно. Она није ствар или посед као животиња. Писац говори о значају и достојанству жене као бића, противречећи тадашњим схватањима на старом истоку.

Још један занимљив моменат у овом извештају је дрво познања добра и зла и дрво живота. У 9. стиху 2. главе се каже:„И учини Бог те никоше из земље свакојака дрвета......, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла“. Раније се често мислило да се овде ради о два дрвета. Међутим, овде је у питању, највероватније један паралелизам, карактеристичан за јеврејску поезију који појачава мисао, па би се могло превести и на следећи начин:“...и дрво од живота усред врта, тј. дрво познања добра и зла.“ Сигурно је да се ради о једном дрвету, јер се на другом месту помиње „не смем окусити са дрвета познања добра и зла“. Плод тога дрвета је касније тумачен на разне начине. Ми тачно не знамо које је то дрво. Могуће је да је у питању палма, као символ живота (што је и логично за пустињске услове, јер палма расте тамо где има воде, живота). То је била првобитна симболика, касније можемо да дајемо значење у том контексту.

Сада долазимо до следећег момента у Едемском врту. Појављује се трећи лик, а то је змија (да ли је то ђаво, велико је питање). Питање је шта би могла бити змија. У персијској религији постоји једно тумачење како је настао други принцип, Аниман (Ахниман). Постоје три теорије како је дошло до почетака. Трећа теорија говори како је настало зло: Ахурамалда, као врховни принцип добра, је размишљао како би могао да изгледа његов непријатељ и из те помисли се родио његов непријатељ. Овакав концепт би могао да укине онтолошку реалност зла, међутим, библијски писац је овде врло конкретан. Он говори о реалним симболима који су тада били актуелни у Израилу и покушава да причу о првородном греху контекстуализује временски.

Змија је стари религијски знак, присутна готово у свим религијама и то везана за мудрост, она је божанство које је у вези са земљом. У религијској пракси Хананаца смоква и змија су играле одређену симболичку улогу у култовима. Конкретно, у култовима сакралне проституције где је змија симболисала мушкост бога Вала, а ти ритуали су вршени под смоквиним дрветом.

То је било окружење у којем је Израил живео, а читајући Амоса и Осију видимо клико су били склони страним, хананским култовима. Тако, библијски писац овде под змијом дефинитивно подразумева религијски симбол Ханана. То је змија која одвлачи правоверног Израила од Савеза са Јахвеом и наговара га на зло. Иако се у извештају нигде не помиње Савез, али је сав извештај уклопљен, а по неким формулацијама дефинисан као теологија Савеза.

Змија се заправо овде појављује као подстрекач на кидање Савеза са Јахвеом. Јер заповест „немој јести“ или „ако будеш јео...чека те...“, тај аподиктички императив је теолошки језик узет је из Синајског законодавства. Змија се овде сада појављује као религијски симбол Ханана, као највећи вид искушења тадашњег Израила, као демонско биће. Писац не каже да је у њој Сатана. Тек су каснија тумачења, у позном јудаизму, приписала змију ту улогу поседнутости Сатаном.

Као што је писац 1. главе Постања полемисао на известан начин са Вавилоњанима, тако се може приметити и полемика писца јахвистичког предања са хананским култовима.

Јасно је да писац даје одговор на питање како је дошло до пада, како то да човек умире, откуд смрт и грех у свету. Овај извештај, заправо има више амбиције да прикаже откуд грех и смрт у свету него да прикаже како је свет настао. Писац закључује да је смрт, заправо одвајање од Бога, покушај човека да пређе границе које су му дате. Писац сматра да је човек увредио Бога јер је прекршио његову препоруку, чим се овај окренуо од њега. Човек је изневерио поверење, што је јако битна ставка, он просто није веровао. Писац покушава да уђе у психу самога човека и да покаже колико је он слаб.

Из свега овога следи једно деликатно питање: дали је било смрти пре греха? Ту има неколико феномена. Прелиминарно: ако је погреши први људски пар како се тај грех преноси даље?

Појављује се смоква којом се покривају Адам и Ева јер су свесни да су голи, прогледали су. Све је ово јако тешко за тумачење.

Следећи битан моменат је обећање месије, односно 15. стих: „Још мећем непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њезина...“. Ови делови Библије се могу тумачити са више аспеката, поготову психолошки елементи, на нивоу симбола. Овај текст је препун симболике. Дакле, постоји могућност разних теолошких увида. На крају овог разговора и сукоба, појављује се говор о непријатељству између жениног и змијиног семена. Код нас у Цркви се то обично зове месијанско место. Међутим, Даничићев превод овде није тачан. Исправно би било:“...он ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати.“ И овде постоји доста нејасноћа. Једна од мишљења је идеја колективног или индивидуалног месијанизма. У јеврејском тексту наглашен је колективни месијанизам (базира се на семену, потомству – оно ће ти на главу стајати...). Септуагинта доноси другачију верзију текста – он ће ти на главу стајати... Ово је индивидуални месијанизам – потомак жене. Међутим, поново је битан првобитни контекст, поготову у дијалогу са јеврејском верзијом текста, пошто овде постоји текстуална разлика. Јевреји овом тексту придају колективно значење, а Цркви је прихваћено индивидуално (Септуагинта). Првобитно значење би требало да одређује каснија значења. То семе жене, тај који би требао да стане на пут змији и њеном потомству, ономе што је против Јахвеа, у првобитном контексту је могао бити неко од царева, те да стих буде у контексту династијског месијанизма. Могао се односити на Соломона, поготову у неком периоду његовог верског одушевљења када је зидао храм или када је био у јако добром односу са читавим покретом јахвеиста. Стих је могао да значи неког од царева, потомка жениног, који ће стати на пут хананским култовима, на главу змији и њеном потомству.

У каснијим, црквеним тумачењима, он добија индивидуално значење и односи се на Господа Исуса Христа, али то је дубљи, икономијски смисао.

Теолошка идеја је присутна иако сам начин исказа може да се односи на догађаје и говор тога доба. Та теолошка идеја је: сви они који практикују овакав вид праксе су потомци зла, потомци змије. Појавиће се неко ко ће им стати на главу, на пут. У првобитном смислу је то могао бити цар, као помазани месија, као неко ко штити заједницу. У каснијем, дубљем значењу то је почело да се односи на Христа.

Каин и Авељ

Сам почетак је занимљив као дескрипција, опис прва два човека после Адама и Еве, два брата. Каин је био ратар а Авељ је био сточар. Они су принели Богу жртво. Бог од једног брата прихвата жртву а од другога не. Ту се дешава убиство.

Прво питање које отварамо су историјске нелогичности ако текст покушамо да гледамо историјски, као изношење факата који су се десили на самом почетку човечанства. Поготову је занимљиво након убиства, када Каин бива прогнан и одлази, узима жену, добија сина, прави град, жали се ко га год сретне убиће га.

Јасно је да приповедач нема амбицију да догађај изнесе на основу историјских факата. Ко би онда могла бити Каинова жена, ко ће га то убити?

Треба напоменути и подсетити се на начин схватања и писања прва два извештаја о Стварању. Реч је о начину мишљења, логици, стилу изражавања писаца који је истоветан стилу тадашње цивилизације међу којом је и Израил егзистирао.

У раним катакомбним представама често се налазе два мотива који су катакомбни сликари користили: Христос као добар пастир и палма. То су били општеприсутни јелинистички мотиви по тадашњим дворовима и дворанама. Мотив „доброг пастира“ су хришћани узели као симбол који препознају људи који су у то доба живели, показујући им да је Христос тај Добри Пастир. Језик света у којем је живела рана Црква је усвајан и кроз те категорије је изношена теолошка истина. Али због чега су то хришћани радили? Пример: до четвртог века Божић је слављен заједно са Крштењем, Богојављањем. Од 354. на западу се слави 25. децембра, а тај датум је и исток прихватио. Тог дана су Римљани, незнабошци славили Дан непобедивог сунца. У овом контексту, хришћани су повезали Христа као сунце живота и 25. децембар су прогласили даном Христовог рођења. Логика је била јасна: 25-тог је празник, људи празнују тако вековима и најлогичније да се Божић слави тога дана. Дакле, мотивима, праксом и важећом логиком и библијски писци и рана Црква су најлакше широким народним масама успевали да објасне тајне вере.

Овај мотив постоји и у другој глави. У овом тексту постоје више слојева значења. Може се извести најмање три слоја значења текста и највероватније се тиме објашњава да је он настајао у дужем периоду, односно да су редактори и те како имали посла. 

Прво, није нам јасно зашто је Бог погледао Авељову жртву, а Каинову не. Једна група тумача је склона да овај аспекат тумачи из једне теолошке перспективе где опет писац гледа кроз једну ретроспективу, односно у време када је настајао овај текст Јевреји су били пастири. У том случају Авељ би могао да послужи као парадигма Израила, пастире и њихову жртву Бог воли.

Каин би могао бити парадигма Хананаца – ратара и земљорадника. Велико искушење за Израил су били култови и праксе који су вршили земљорадници. Ово би могла бити полемика против таквих култова изведена на један врло вешт начин. Дакле, једина права жртва је жртва сточара. То је оно стање Израила који наглашавају и пророци, стање лутања кроз пустињу.

Дакле, један од нивоа значења текста је однос између сточара (Јевреја) и ратара (Хананаца).

Други ниво значења текста јесте ставака да грех који се рађа у Каину, помисао, завист, је заправо нешто што не долази с поља. Адама и Еву је наговорила змија, зло је идентификовано са оним ко је споља, неко ко је подстакао њих на грех. Они заправо у себи нису имали потенцијал греха. Међутим, у причи о Каину и Авељу потпуно је јасно да се у Каину налази зло. У њему је потенцијал зла, нико га не наговара. То видимо у 5. и 6. стиху (одраз лица показује стање човековог расположења). Тачан превод: „Тада Бог рече Каину: зашто си љут, зашто ти је лице намргођено? Ако право радиш, ведрином сијаш, а ако не радиш право грех ти је као звер на прагу што те вреба. Још му се можеш одупрети.“

Наиме, Каин је из зависти убио брата. Бог са њим води дијалог пре убиства и покушава га одговорити од тога дела. Међутим, чим су се нашли у пољу, Каин је искористио гужву и убио брата.

Ово је други ниво значења овог текста где се заправо говори о томе да човек већ на самим почецима историје у себи носи потенцијал зла. То је једна крајње реалистична представа човека. Касније је читаво племе Каиново је омрачено (Ламех) и кроз њега се говори о људској потенцијалности да чини зло. Писац је дефинитивно свестан чињенице да зло није далеко од човека.

Трећи ниво тумачења је једна ставка које је можда код теолога јахвистичког предања покушала да ублажи, односно да коригује теологију пророка са јако наглашеним социјалним мотивима. То што Бог гледа на нечију жртву а на другу не, може да говори нешто сасвим следеће. Историјски контекст је такође занимљив, највероватније су сточари били у повлашћеном положају у односу на ратаре у том делу света. То је због тога што су пастири могли да се премештају са једног места на друго ради испаше. Ако би се ратару десила суша он је онда био у великом проблему. Можда је то једно одражавање историјског стања, међутим писац има нешто друго на уму. Он се заправо сусреће са једним феноменом у друштву који треба теолошки образложити, а то је феномен социјалне неједнакости, као датост постојања на земљи. Библијски писци бивају свесни да иако су сви људи створени по лику и подобију Божијем, ипак у социјалном нивоу нису сви једнаки. Библијски писац шаље поруку: морате се помирити са вољом Божијом у противном дошли би смо сваки пут до социјалне револуције. Дакле, тежити ка социјалној правди али не по сваку цену. Не можеш социјалну правду остварити убиством другога човека. 

Потоп и вавилонска кула

Библијски писац дефинитивно не говори о неком историјском потопу. Народи који немају великог контакта са водама, којима је вода дефицитарна имају митове да је некада земља била потопљена.

Неке од занимљивих теорија потопа говоре о томе да је у питању више једна врста страха који човек носи од самог рођења. Дакле, нека психо-аналитичка теорија и да је то повезано са преднаталним боравком у утроби. Колико је она тачна ми у то не можемо улазити, али врло често се дешава да деца имају страх од воде. Чак и научници говоре о неким катаклизмама које су се дешавале.

Занимљиво је да то јахвеистички писац доживљава (додуше и свештенички писац такође) као казну за грех и то је једна занимљива форма размишљања библијског теолога која је опет нама данас мало страна. Проблем у свету настаје у оном тренутку када онај који је назначен да буде господар света, свештеник творевине, онај који је створен по лику и подобију злоупотребљава тај исти свет. Тада и он сам бива увучен у стихију света која може да донесе и такву врсту катаклизме. То је и учење у Цркви, где се човек предаје стихијама, престаје да буде господар творевине, а господар творевине је и господар самога себе. То може бити само у сарадњи са Богом. То ће се видети и у причи о кули вавилонској, а и у причи о првородном греху где Бог налаже човеку: све можеш само то не можеш. Та тежња ка томе шта не може, говори о људској охолости и спремности да одбаци самога Бога, да пређе своју меру и самим тим уноси стихију. Преступ у случају изгнанства из едемског врта је био те врсте, морални пад је исто преступ богопромишљеног начина живота код људи и он изазива извесну реакцију, у овом случају реакцију Бога кроз природне феномене. Дакле, битно је не усмеравати мисли (када је потоп у питању) како је то могло бити и шта је то могло бити. Као и Каинов знак, не знамо шта је значио ни како је изгледао. Чак и када би га видели не би га знали протумачити.

У овом случају у самом факту потопа, не знамо шта се ту мислило, какву информацију човечанство носи о потопу. Локалних поплава је било у свим местима где су постојале велике реке и где постоји могућност поплаве долазило је до поплава локалног карактера. Територија Месопотамије је по томе јако позната, долина реке Нил такође. За људе који су записивали ове догађаје то је био потоп читавог света. Значи, не треба улазити у причу дали се ради о локалном потопу или о неком глобалном који се збио негде у праисторији на нама непознат начин. Дакле, та прича о потопу, будући да постоји код многих народа, ушла је у Библију у две верзије. То су извештаји из круга јахвистичког и каснијег свештеничког предања. Теологија и једног и другог је јако блиска, готово идентична: до потопа је дошло због греха. Ова теолошка констатација је револуционарна у историји људске мисли. Међутим, људи који су давали коначан изглед Петокњижју су оба ова предања интегрисали у једну причу (тзв. редактори). Не знамо тачно када се то могло десити. Једна од теорија је за време ропства у Вавилону.

Када би се ова два предања одвојила добили би смо два потпуно независна извештаја о потопу. Докази да је то тако могу се видети на следећим местима:

- два пута се описује поквареност људског рода услед које долази до потопа: 6, 5-8 и 6, 9-13;

- два пута Бог заповеда Ноји да направи лађу: 6, 14 и 22 и 7, 2-5;

- два пута је описан улазак у лађу: 7, 7 и 10 и 7, 13 и 16;

- на два начина су бројане животиње које су ушле у барку: 6, 19-21 узет је од сваке врсте по један пар, а према 7, 2-9 животиње се деле на чисте и нечисте; од чистих животиња уводи се у лађу седам пари, а од нечистих по један пар;

- хронологија потопа је двострука: према 7, 12 потоп настаје услед кише која пада четрдесет дана и ноћи, а према стиховима 7, 11 и 8, 14 да се закључити да је потоп трајао годину дана;

- према неким текстовима, 7, 12 и 8, 2, потоп је настао услед непрекидног падања кише, међутим 7, 11 говори да се тај дан развалише сви извори бездана и отворише се уставе небеске. То је слика свемира коју су имали стари Јевреји: вода над сводом и вода по сводом.

- језички је лако одвојити ова два предања једно од другог: јахвистичко предање је карактеристично по томе што се Бог увек именује као Јахве, сем у 7, 9 где се једанпут назива Елохим; јахвистички извештај је карактеристичан по мноштву антропоморфизама, животиње се деле на чисте и нечисте, нема хронологије као код свештеничког извештаја (уводи 40 дана што је симболика), потоп је схваћен као киша, после потопа Ноје приноси жртву и због тога се појављује бројка седам пари чистих животиња (јер да је био само један пар, након жртвовања, врста би изумрла). У свештеничком извештају Бог се назива Елохим, нема антропоморфизама, Бог негде из неба све посматра и гледа и кажњава, писац не разликује чисте и нечисте животиње, склоност према хронологијама, до потопа долази услед отварања устава небеских.

Када писац каже „сва земља би потопљена“, питање је да ли он мисли на целу земљу у шта за Јеврејина значи „сва земља“. Када је Јосиф био високи чиновник у Египту и када је завладала глад сви народи долазе код њега да узимају жито. Лако је закључити да је за библијског писца „сва земља“ земља за коју он зна. Када је Израил освајао обећану земљу страх је обузео „све народе“ под небом. Дакле, писац говори о делу света који је њему познат, а локалних поплава је било. Међутим, има неких ствари које писац на вешт начин теологизира. Бог наређује Ноји да сагради барку и ту се користи реч „тебах“, што је страна реч у јеврејском. Библијски писац ову реч повезује са малим ковчегом у који је стављен Мојсије. Дакле, као и у већини случајева, библијски писац не претендује да износи историјске факте. Он се користи старим предањима која нису постојала само код Јевреја већ и код других народа. Дали је било глобалне поплаве или  је реч само о локалним поплавама, тешко да ћемо наћи општи консензус. Библијско писцу је једини битно да је до потопа дошло због моралне извитоперености човека. Ту се износи теологија да морални грехопад изазива физичку реакцију, стихије природе.

И у извештају о градњи вавилонске куле писац нема амбиција да прикаже историјске факте, да је у току ноћи дошло до пометње језика и да људи више нису могли да се разумевају. То прво није ни идеал библијске теологије. Идеал библијске теологије је склад и разумевање међу људима.

Као једна од главних теолошких идеја, којом писац прерађује један стари мит са истока, могао би се узети мит о дивовима који покушавају да се попну до богова. Овај мити изражава људски порив да се попне на престо Свевишњега. Ово и библијски писац узима као текстуалну подлогу да са њоме изрази нешто друго. Он је имао више теолошких идеја које је хтео да покаже и текст је временски добио на значењу.

Прво, сама градња града и устројавање цивилизације је дело Каиново. У библији постоји једна врста одбојности према култури, цивилизацији. То је због тога што се култура и градови античког века из социјалне равни устројавао на неједнакости људи. Силни градови, куле које су грађене су подизани на нечијем зноју и крви. То је једна априорна ставка коју библијски теолог има према таквим феноменима. Та строга хијерархијска подељеност људи античког века која је највише оличавана кроз изградњу великих монументалних зграда и градова је била нешто што библијски писац није гледао са симпатијама.

Следећа ставка је што се та кула подиже неком другом богу који и није Бог.

У 5, 11 постоји једна дискусија сукобљавања са митом који некада владао. Јахве мора да сиђе на земљу и да види где је та кула, она је за њега невидљива. Он је из своје висине једва примећује. То је на известан начин изругивање ранијем миту.

Ова кула је нађена у ископинама Вавилона, као степенаста пирамида. Била је висока као ширина темеља, 91,5 м. Питање је да ли писац мисли на ову кулу или на кулу која је раније била ту, није познато а није ни битно јер њему кула као кула није толико занимљива. Та кула је грађена не из разлога да се људи попну на небо, већ је она била светилиште, на врх те куле се служило врховном богу. Она је, дакле грађена из религијских разлога. Библијски писац можда у овом контексту омаловажава и оспорава вавилонски култ бога Мардука. То би могао бити други ниво значења.

Поред овога у самом тексту се показује да је сама кула, сама идеја људска Богу готово смешна. У причу се уклапа и једна констатација коју писац уноси као речи Божије (6. стих): гле народ један и један језик у свих... Библијски писац говори о човековим могућностима и границама. Охолост која је једнако присутна код човека од самог почетка је била нешто што је писац хтео да означи као лошу амбицију. Пориви овакве врсте, тежња ка нечему преко, немање мере се људима показују као негативни. Духовно биће мора имати нека ограничења. Животиње га немају, али су зато животиње.

Трећи аспекат је дијалог са цивилизацијом. Дали је цивилизација по себи нешто што је прихватљиво и потребно човеку или не. Библијски писац јахвеиста, означавајући Каина као градитеља првога града, износи једну доста сумњичаву идеју о томе да ли је урбани начин живота по вољи Богу или не. И дан данас у Цркви постоји становиште да се на свет гледа као на стециште страсти, разузданости и безбожности. И то је један легитиман поглед оних који не живе у њему, али само њих.

Креативност човека по себи је неопходна. Он је биће које ствара и влада, али како и на који начин то је већ друго питање. Стиче се утисак да писац има негативан однос према тој злоупотреби човека према творевини, али и односа међу људима, према цивилизацијском које уништава оно суштинско људско, где се човек доводи у неприродно стање. Значи, постоји једна врста полемике у тексту где писац дискутује и спори цивилизацију, али не цивилизацију као такву него неке феномене који се појављују у друштву.

[/aeva]