Да ли волите бол?

[Никола Ђоловић]

facenew22222222

Питање је мач са две оштрице...

[florenntina]

1127_battle

Питање је мач са две оштрице...

prst ka dole Ne volim naravno... i...ne razumem tvoj komentar naravno.... 1127_battle

[SANJA]

Ne, hvala. Nisam mazohista. prst ka dole

[Mamica Forumska]

1127_battle

Питање је мач са две оштрице...

.mislise.Da,ali ga zavolim kad prođe,odnosno tek kad se izborim s njim. prst ka dole

[Бартендаз]

facenew22222222

Питање је мач са две оштрице...

Свака част на питањима.Не волим у суштини бол.Али некад имам осећај да ми треба.

[Лазар]

Па мало и волим, вјероватно  :group111: Читав живот се бавим спортом а он подразумијева и бол у одређеним тренуцима али то се опет може сврстати под контролисан бол. Сваком човјеку понекада и треба мало боли. Е сада по питању душене боли (ако можемо рећи да је ово прије била тјелесна) је друга прича али кратко речено не волим  facenew22222222

[Анастасија]

Ne mogu da kažem da volim bol,ali se ne plašim bola.Ni telesnog,a ni duševnog.Svaki bol ima određenu slatkost,pod uslovom da mu se ne odupiremo.Kad god sam pokušala da se oduprem bolu,bolelo je još jače i možda na granici moje izdržljivosti.Ali kada sam ga prihvatala kao deo nečeg što se ipak dešava i čemu ne mogu da se oduprem ( u smislu nemam moć da učinim da me ne boli),bol je postajao manji i lakše sam ga nosila,i postajao je nekako i slatkast,ne umem baš najbolje da objasnim.Smatram da je bol potreban čoveku ne zato što ga volim,već zato što kroz bol postajemo manje površni,odsecaju se neke suvišne stvari koje imaju nepotreban značaj u našim životima,bol nas "gura" Bogu u naručje,i čini nas manje ogrubelim u našim dušama.Bol nas uči da volimo!

"Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Patnja zadaje bol samo zato što je kritikuješ. Ona te proganja samo zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš kritikovati, ne moraš se bojati. Moraš voljeti! Ti sam znaš sve to, ti u duši sasvim dobro znaš da postoji samo jedna jedina čarolija, jedna jedina sila, jedno jedino izbavljenje i jedna jedina sreća i da se ona zove voljeti.

"Dakle, voli patnju!

Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje! Tvoja mržnja je ono što ti nanosi bol, inače ništa drugo.

Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne načiniš time!

Patnja je najveličanstvenija muzika – ukoliko je slušaš. Ali ti je nikada ne slušaš, ti imaš drugu, sopstvenu, upornu muziku i ton u uhu, ti nju nećeš da ispustiš, a muzika patnje nije s njom u skladu. Čuj me! Čuj me i sjeti se: patnja nije ništa, patnja je zabluda. Samo ti je sam stvaraš, samo ti sam nanosiš sebi bol!" Hese

[andrej]

Мач са две оштрице...?  1000000001010

Свакако, у смислу оне Ничеове: "Све што нас не уништи, ојача нас."

А оно што нас ојача је за нас добро - па макар то био и бол. Е сада - да ли тврдити да "волимо" бол?

Апсурдно.

Љубав је лична и личносна категорија - не могу се "волети" појмови - само личности. Мазохизам није "љубав према болу" него уживање у болу, зар не? 

[Slusalica]

Љубав је лична и личносна категорија - не могу се "волети" појмови - само личности. Мазохизам није "љубав према болу" него уживање у болу, зар не?  1000000001010

Da.

---

Ovo pitanje me posjeti na jedan stari vic o Sulji i Muji.

Kupio Suljo cipele za broj manje. Sretne Muju pozali mu se da ga zuljaju cipele. Mujo ga pita " zasto bolan kupi male cipele? Prodaj te cipele meni a sebi kupi koje ti pasu."  Suljo ce na to " Necu, ne bi dao onog rahatuluka (uzitka) kada ih skinem."

[Oglo]

no pain no gain

[Никола Ђоловић]

Стварно имам недоумицу, па ако неко има снаге да ми пружи минималан одговор био бих захвалан.

1) Бол, какве год природе био, сам по себи - неподношљив је. Ту су психолошки фактори (стрес, меланхолија, огорченост...) као и физички (повреда, главобоља, злостављање...). Човеку је тешко да се пројави као личност док бол траје - било да та бол долази од њега самога или по слободи другог.

Бол чини човека са једне стране - немоћним, док са друге - раздражљивим да ту немоћ превазиђе. Медикаменти и терапије долазе као периферна утеха. Ублажавају бол али не лече личност, односно, психо-физички склоп личности (у зависности од узрока, последице и дијагнозе) може и не мора доживети излечење али сама личност и даље тражи да отклони бол самог постојања личности услед осећања (нпр. празнине) чак и у здравом телу.

2) Тако долазимо до хришћанског становишта: бол као заблуда и бол као изазов. Заблуда, у контексту одређених узрочно-последичних односа са собом, другима и Богом, а изазов као могућност да та бол задобије крсто-васкрсне контуре.

Дакле, бол може бити вољена као садо-мазохистички принцип (у зависности од типологије људи) али може бити вољена и као хришћанско-пожртвовани принцип (у зависности од тога колико љубав постављамо у средиште идентитета).

3) Постоји бол која не штеди ни хришћане: смрт вољеног бића, болест, мучење од стране другог, итд., али је најбољи пример лична пропадљивост. То су болови који се не могу волети, нити се уврстити у оквиру Христове љубави и промисла. Теологија нема решење за ову перспективу. Истина, благодат Божија даје утеху али не и коначну реформацију док бол траје у времену и простору. Исцељење се ставља у есхатолошке оквире, у футур: биће ти боље али не сад.

Исцељење може бити временско - у блиској или даљој будућности, или, у пуноћи Васкрсења када тело, душа, личност добије апсолутну слободу од присуства бола. Прво зависи од вере и синергије човека а друго, искључиво од Бога.

4) Чињеница је да колико год бол имала прилику да се превазиђе, она сама оставља ране (душевне, физичке, личносне). Тако, не само по људским особинама, већ и по Христу можемо видети да је Он након Васкрсења задржао облике од својих рана. Можда бол више није морална дилема већ могућност да се човек кроз њу уподоби Богу кроз коју би и видљиво потврдио своју преданост Њему на најслободнији начин? Али, док је у питању лични подухват, морално питање се не јавља јер је у питању слободни акт тесно повезан са онтолошким опредељењем. Питање се јавља када је у питању тиранија слободе другога (нпр. силовање) или губитак сопственог вољеног бића (девојка, жена, дете...). Како такве ствари уврстити у благословене болове, оног трпљења ради есхатона? Јер нису по слободној љубави човека али, рекло би се, ни по вољи Бога. Зато искључиво позивање на љубав Исуса Христа доводи до игнорисања историје, страдања, времена, иако Сам Христос на пуно места негодује (парафразирам):

- Зашто ме удараш?

- Тешко теби Хоразине и теби Витсавејо!

- Нека ме ова чаша мимоиђе!

- Породи аспидини...

Видимо, дакле, бол која се не мири са постојећим стањем. У том Христовом изобличавању не видимо љубеће оправдање есхатолошком надом (тама и шкргут зуба), као што неки заговрају сулуду идеју да живот у благодати нуди 100% загарантовано блаженство по аутоматизму уз намерно игнорисање бола..

5) Дакле, постоји побуна против бола који није базиран на добровољној жртви, као што постоји љубав према болу који јесте базиран на добровољној жртви. За ову другу, решење је у распетом идеалу утемељеног на слободној љубави. За прву као да нема решења јер није по слободи. Страдање (боловање) се јавља као неминован исход од које Бог не даје магијску (или чак буквалну) заштиту будући да ни Он Сам није поштеђен.

6) Пред нама су људи који стварају култ од свог бола или своје среће а да ниједна од те две реалности нема додира са Царством Духа.

Које је решење?

Јер на крсту беше разапет Бог. Онај који је то хтео (пре него што настаде свет) али и Онај који то није хтео (Гетсимански врт).

[obi-wan]

"Svaki pravi plezir mora da bude špikovan bolom, kaže prof. dr Entoni Kidiz, na šta pojedini članovi redakcije mogu samo da potvrdno klimnu svojim otežalim glavama, popiju nekoliko aspirina i krenu čupavi i neobrijani u novi dan. Prokleti World of Warcraft! Retko ko je sastavio više od četiri sata zdravog noćnog sna."...

http://www.sk.rs/2005/03/siop14.html

clap

[obi-wan]

E, a sad ozbiljno - licno smatram da je bol jedno visoko dostojanstvo coveka u ovom svetu, jedno vitesko gospodstvo... kako?

Pa kroz bol i Stradanje prosao je Hristos, da bi nas naucio kako da se vratimo u Raj i da steknemo savrsenu Ljubav... bol kao kretanje ka Nebu (=podvig) nerazdvojan je od Bogocovecanskog zivota Crkve...

Hristos uporedjuje podvig sa porodjajnim bolom (najvecim poznatim u medicini), gde "zena kad rodi vise se ne opominje bola, jer se rodi covek na svet"...

Hriscanski bol je blagorodno trpljenje, on oplemenjuje tvrdokorne, umudruje zaglupljene, otreznjava opijene strastima... sv. vladika Nikolaj veli "ako vas stogod muci i imate kakvu unutrasnju borbu, samo prosetajte malo kroz bolnice, kroz te kuce bola, i bice vam lakse..."

Naravno, bol svakako NIJE prirodno stanje coveka, kao i truleznost i propadanje, zato prema bolu i propadanju takvo gadjenje i odbojnost, ali nakon pada bol je ostavljen kao mudri pedagog, da nas po Bozijoj milosti urazumljuje i vraca na Put, Istinu i Zivot...

Dakle, moze covek da ne voli svog pedagoga, ali ne moze da mu odrekne svrsishodnost...

Ovo pitanje me posjeti na jedan stari vic o Sulji i Muji.

Kupio Suljo cipele za broj manje. Sretne Muju pozali mu se da ga zuljaju cipele. Mujo ga pita " zasto bolan kupi male cipele? Prodaj te cipele meni a sebi kupi koje ti pasu."  Suljo ce na to " Necu, ne bi dao onog rahatuluka (uzitka) kada ih skinem."

Upravo tako... 0110_hahaha

...

I da - mazohizam je bolest uzivanja u fizickom bolu, nema bas nikakve veze sa ovim bolom o kome mi pricamo...

[obi-wan]

Постоји бол која не штеди ни хришћане: смрт вољеног бића, болест, мучење од стране другог, итд., али је најбољи пример лична пропадљивост. То су болови који се не могу волети, нити се уврстити у оквиру Христове љубави и промисла. Теологија нема решење за ову перспективу.

Apsolutno netacno...

[Анастасија]

E, a sad ozbiljno - licno smatram da je bol jedno visoko dostojanstvo coveka u ovom svetu, jedno vitesko gospodstvo... kako?

Pa kroz bol i Stradanje prosao je Hristos, da bi nas naucio kako da se vratimo u Raj i da steknemo savrsenu Ljubav... bol kao kretanje ka Nebu (=podvig) nerazdvojan je od Bogocovecanskog zivota Crkve...

Hristos uporedjuje podvig sa porodjajnim bolom (najvecim poznatim u medicini), gde "zena kad rodi vise se ne opominje bola, jer se rodi covek na svet"...

Hriscanski bol je blagorodno trpljenje, on oplemenjuje tvrdokorne, umudruje zaglupljene, otreznjava opijene strastima... sv. vladika Nikolaj veli "ako vas stogod muci i imate kakvu unutrasnju borbu, samo prosetajte malo kroz bolnice, kroz te kuce bola, i bice vam lakse..."

Naravno, bol svakako NIJE prirodno stanje coveka, kao i truleznost i propadanje, zato prema bolu i propadanju takvo gadjenje i odbojnost, ali nakon pada bol je ostavljen kao mudri pedagog, da nas po Bozijoj milosti urazumljuje i vraca na Put, Istinu i Zivot...

Dakle, moze covek da ne voli svog pedagoga, ali ne moze da mu odrekne svrsishodnost...

Ovo pitanje me posjeti na jedan stari vic o Sulji i Muji.

Kupio Suljo cipele za broj manje. Sretne Muju pozali mu se da ga zuljaju cipele. Mujo ga pita " zasto bolan kupi male cipele? Prodaj te cipele meni a sebi kupi koje ti pasu."  Suljo ce na to " Necu, ne bi dao onog rahatuluka (uzitka) kada ih skinem."

Upravo tako... 0102_laugh

...

I da - mazohizam je bolest uzivanja u fizickom bolu, nema bas nikakve veze sa ovim bolom o kome mi pricamo...

Dopada mi se svaka napisana reč  0110_hahaha 0110_hahaha