Диана Будисављевић

[Дража]

Патњу примила као своју

Дело ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ, Аустријанке која је из логора НДХ спасла 12.000 српске деце, готово непознато. Ризиковала живот. Страдало 11 њених сарадника. Под лупом Гестапоа, домобрана, Лубурића

http://desmond.yfrog.com/Himg294/scaled.php?tn=0&server=294&filename=dianawm.jpg&xsize=640&ysize=640

БИЛА сам сама са 62 деце, која су лежала на поду, у вагону за стоку, без икакве хране и пића. Пут је био ужасан. Целу ноћ се чуло стењање и кукање. Пут до Загреба чинио се бесконачним. Деца су тражила храну. Све што сам могла да учиним било је да их тешим да ћемо се за њих бринути, да ће њихове мајке доћи. Тражили су их - мајке, очеве, баке, деке. Једно јадно мало детешце стално је молило: ’Дедо, покриј ме, хладно ми је.’ Током вожње нисам могла да се померим, како не бих некога нагазила. Већа су деца стално седела на ноћним посудама, мала су се прљала. Под је био пун блата и дечјих глиста.“

Потресни запис у дневнику Диане Будисављевић, датиран 10. јула 1942, дан по повратку из логора Стара Градишка, само једним делићем описује са чим се храбра жена, која је из усташких „творница смрти“ избавила 12.000 српске деце, сретала током четири године своје акције, јединственог хуманитарног подвига у Другом светском рату.

Одважност

СВАКИ одлазак у логор, сваки сусрет са Артуковићем, Кватерником или Лубурићем, сваки телефонски разговор у којем се причало о помоћи малим логорашима, представљао је опасност за одважну Аустријанку и њене сараднике. Толику да је чак 11 учесника Дианине акције спасавања српске деце, своју племенитост платило - животом.

Радили су мимо усташких власти, на неодобравање Немаца, под сталним страхом од Гестапа, домобрана, прекидани претресима кућа и станова, одузимањем млека и витамина стиглих из иностранства, пелена и чарапа које су жене даноноћно шиле. Диана Будисављевић није презала ни од чега. О томе ће написати:

„Позивала сам се на усмено одобрење министра Артуковића и одобрење др Кинела, која, међутим, нису постојала у писменом облику. Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних.“

Непоколебљива Диана је на своју руку улазила у логоре - чак и у оне из којих се никада није излазило. Диана ће тако током 1942. проћи кроз логоре Млака, Јасеновац, кроз Стару Градишку, Сисак, Горњу Ријеку, Лобор-град. У сваком је преговарала са мајкама да јој дају децу, не би ли макар њих спасли.

Растанци

И ПОНОВО тај страшни 10. јул 1942. у Старој Градишки, у такозваној Дечјој болници, где је било свега осим лечења малишана:

„Жене које већ три дана нису ни за себе ни за своју децу добиле храну, које су оно мало што су имале од куће већ потрошиле, које су за храњење својих плачућих најдражих имале само своје сузе и свој очај, сада су гледале те мале изгладнеле лешеве. И још један носач мртвих, и још један; њих седам један за другим. И сад више нису могле издржати. И ако властито срце искрвари - спасти, спасти најдраже. Дошле су до столова где су писане листе, гурале су се и молиле: ’Узмите, узмите, не можемо их хранити, не можемо дозволити да умру од глади’.“

Често је пред Диану стављан избор: сву децу није могла да спаси. Једном је, тако, морала да малишане поставља на ноге - оно које не би могло да устане, није смело на пут. Од осталих су се мајке једва растајале... Диана овако описује друго путовање у Стару Градишку, 13. јула 1942:

„Децу коју смо пописали, усташе су одводиле на први спрат. Одмах су их одвајали од мајки. Колико је било храбрости у тим женама. Неки малишани нису хтели да се одвајају од мајки и сада су очајне мајке говориле својим најдражима: ’Биће ти лепо, немој се бојати, ускоро ћу доћи по тебе’. И увек тихо питање, упућено нама: хоће ли икада више видети своју децу. Стално смо понављали да ће деца доћи у домове, да им нећемо учинити ништа нажао, да ћемо се за њих бринути док се не врати из Немачке. И после уписа у листу, последњи пољубац, последњи загрљај, често само на брзину, јер су бездашне усташе насилно раздвајале мајке од деце.“

Данак

СПАСЕНУ децу, Диана и сарадници смештали су на неколико локација у Загребу. Онда су покушавали да их удоме у породице, али да сачувају њихов идентитет. И да унесу бар мало радости у мале животе:

„Добила сам за нову 1943. годину две трајне кобасице. Одлазим у Стакленик. Најпре сам намеравала да их дам само болесној деци. Остала деца су због тога несрећна, па ме жена која их чува моли да режем мале комадиће, али да сваком детету нешто дам. Уз доста муке, успела сам сваком од преко стотину деце дати мали комадић. Тамо је била и једна мајка, с једномесечним дететом, друга с бебом од 14 дана. У Стакленику је било хладно и дувала је промаја.“

Непроспаване ноћи, готово опсесивна брига за српском децом у логорима и ван њих, узели су данак у Дианином здрављу. За свега неколико месеци, смршала је 16 килограма. У септембру 1942, записаће ово:

„Након побољевања, започетог одласцима у логоре, патила сам од стомачних проблема које нисам могла да спречим никаквим лековима. Сви прегледи на клиници, све терапије су биле безуспешне. Коначно се закључило да су моје тегобе изазване психичким проблемима. Отпало ми је више од пола косе.“

ВЕЋА ОД ШИНДЛЕРА

* Аустријанка удата за Србина, организовала је акцију спасавања српске деце из усташких логора у време НДХ.

* Децу са Козаре, Кордуна, из хрватских и босанских села, лечила је у Загребу и

покушавала да нађе фамилије које би их подизале.

* Пописала је око 12.000 малишана у своју картотеку, како би им сачувала имена и вратила их родитељима после рата.

* Имала је подршку уског круга људи, и сви су ризиковали своје животе због српске деце. Против ње и сарадника биле су усташке власти, а после рата је пала и у немилост

комуниста.

* Умрла је готово заборављена, у Инсбруку, у Аустрији. Њено име не носи ниједна улица, ни институција у Србији, Босни или Хрватској. Нема је у уџбеницима, нема ни књиге ни филма о њој.

НЕПРЕЖАЉЕНА КАРТОТЕКА

НЕПОСРЕДНО после рата, нове власти почеле су да праве проблеме Диани. Одузели су јој картотеку, због чега многи родитељи никада нису нашли своје синове и кћери.

„28. мај 1945.

Долазе неке жене и питају за децу коју су предале у логору у Сиску. Имам још неколико фотографија. Мисле да су препознале једно дете. Долази господин Мађер да преузме моју картотеку. Кажем му да сам очајно увређена. Предајем картотеку, бележнице за налажење непознате деце, регистар за фотографије и бележницу с пописом посебних ознака на деци. Била је то сада велика бол, да нам се тако нагло наш рад на картотеци одузео, и да нам је на тај начин било онемогућено да остваримо враћање што више мале деце родитељима. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Немачкој, а сада неће наћи своје најдраже. (...)

13. августа 1945.

На картотеци раде нови људи, који о судбини тражене деце ништа не знају. Већ смо установили да картотека више није у реду, што је било неизбежно када неупућене руке њоме баратају.“

ХПЦ

„11. април 1942.

Чула сам да се новоименовани поп Хрватске православне цркве јако залаже за логораше. Молим га да се заузме за ослобађање деце и нарочито мајки. Наше су наде у помоћ попа биле узалудне. Није се за прогоњене православце уопште заузео.“

Још информација:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:269897-Patnju-primila-kao-svoju

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:269982-Sacuvala-mi-zivot-i-ime

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:270089-Preziveo-pakao-Jasenovca#vote

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:270681-Marija-nam-je-sacuvala-zivot

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:270190-Sudbine-nestale-u-arhivama#vote

http://www.facebook.com/posted.php?id=109559149077091

[Solomon Kane]

...и све је то било само 70-так година раније.Еј,само 70 година! Па то је у суштини "јуче"! Све смо тако брзо заборавили,само за пар година и поново ушли у заједницу са увек истима.Заборавили смо преко ноћи страдања и сами смо криви што нам се исто поновило после кратког времена од 70-ак година...и што је најважније,показује како несхватљив степен историјско-политичке глупости која је очигледно наш спецификум и кога се очигледно никад нећемо ратосиљати,са једне стране,тако и стравичну укорењеност у мржњи и паклени домет историјског неморала и злодушја наших суседа према нама,са друге стране...е,луди Срби! Појединци су појединци и свака њима часте...општи дух мржње према Србима је увек био исти и само човек без памети као уздарја Божијег то не може да види.

[shalom777]

Хвала. Оваквих се великих личности, заиста морамо сјећати и одавати им свако поштовање. :cheesy:

[Стефан]

Јако је интересантно да је она правила невероватне документације и белешке, којима је повезивала спашене логораше са својим породицама! Свакако, након "ослобођења" (тј. када су момци скинули усташке каме и натакли црвене петокраке) сва документација јој је била одузета, без питања и неких образложења.

Просто се запиташ каква је то лажна антифашистичка доктрина када су многи велики антифашисти и антинационалисти (поред Диане, и Ксенија Атанасијевић, Жикица Топаловић итд...) били бесправно прогоњени

Вјечнаја памјат!

[ego]

Велики подвиг храбре и племените жене, који је остао скривен све ове године.

...и све је то било само 70-так година раније.Еј,само 70 година! Па то је у суштини "јуче"! Све смо тако брзо заборавили,само за пар година и поново ушли у заједницу са увек истима.Заборавили смо преко ноћи страдања и сами смо криви што нам се исто поновило после кратког времена од 70-ак година...и што је најважније,показује како несхватљив степен историјско-политичке глупости која је очигледно наш спецификум и кога се очигледно никад нећемо ратосиљати,са једне стране,тако и стравичну укорењеност у мржњи и паклени домет историјског неморала и злодушја наших суседа према нама,са друге стране...е,луди Срби! Појединци су појединци и свака њима часте...општи дух мржње према Србима је увек био исти и само човек без памети као уздарја Божијег то не може да види.

Илузија звана Југославија

[Тавита]

Diana Budisavljević je u potpunosti zaboravljena. Zaboravljena je bila od strane Jugoslavije, zaboravljena je od strane Hrvatske, Srbije, Austrije, zaboravili su je Hrvati, Srbi, njeno ime ne stoji ni u jednom udžbeniku istorije, nijedna ulica ne nosi njeno ime, nikada nije dobila nikakvo priznanje.

To je žena koja je lično organizovala spašavanje pravoslavne/srpske dece iz ustaških logora smrti. Računa se da je spasila 12 000 dece.  Tako nešto niko nikada i nigde nije uradio. Nije radila sama: s njom je radilo oko stotinak ljudi, humanista sa srcem i hrabrošću, Hrvata, Srba, Nemaca, Austrijanaca. Ova plamenita žena okupila je sestre Crvenog križa Hrvatske, lekare i drugo zdravstveno osoblje, kao i veći broj uglednih pojedinaca iz raznih oblasti života.  Među njima su bili i Kamilo Bresler, Jana Koh, Tatjana Marinić, Majka Dragica Habazin, Vladimir Broz, Velimir Deželić, Ante Dumbović, supruga prof. Becića, akademskog  slikara, Bajo Omičkus, trgovac, Bojanić, trgovac, D. Vidaković. arhitekt. Žene su šile su košuljice, zarubljivale pelene, pomagale danju i noću u negovanju dece. Ne treba zaboraviti da se radi o Zagrebu tokom 1941, 1942 i 1943. godine.  Akciju spasavanja malih logoraša životom je platilo JEDANAEST Dianinih saradnika. Ubili su ih isti oni koji su ubijali i decu u kolevkama.

„Tijekom vožnje nisam se u vagonu mogla maknuti, kako ne bih na nekog nagazila. Veća su djeca stalno sjedila na noćnim posudama, a mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dječjih glista. Nastojala sam koliko sam mogla djecu premještati kako bi ih izvadila iz blata. Pred jutro, na stanicama su dolazili ljudi, vidjeli jad, dodavali nam vode. Prilikom duljih zaustavljanja zdrava djeca su izlazila iz vagona. Sestre su se iscrpile spuštajući djecu iz vagona i dižući ih opet natrag. Mnogi vagoni nisu imali stepenicu. Kod slabih u zadnja dva vagona, nije se moglo ni pomišljati da ih se vadi iz vagona. Uspjela sam dobiti grablje, tako da sam barem mogla izbaciti gliste. Činilo se da prije nego što neko dijete umre gliste napuštaju tijelo, jer prema jutru, kako su mi neka djeca bivala slabija, čitava su klupka glista napuštala tijelo . „

Ovo je završetak 388 dnevničkih beleški Diane Budisavljević u kojima je detaljno opisivala sve užase dečije bolnice ulogoru Stara Gradiška. Dnevnik je vodila na nemačkom jeziku od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. godine. Opisivala je sva vređanja, prepreke, odbijene molbe, požrtvovani rad nekih časnih sestara. U beleškama su i opisi dece za koju je znala da će za koji sat umreti, bol majki koje su se odvajale od dece da bih nekako spasle. Strašni su opisi ove male pravoslavne dece kojima vise debela creva, koji su puni glista i insekata. Najveći deo njih je već bio izgubio roditelje, očevi su odvedeni u Jasenovac gde su ih sačekali maljevi i kame, a majke ili direktno ubijene ili deportovane u Nemačku na rad. Tako su nestajali i poslednji stanovnici Kozare.

Diana Budisavljević, rođena Obekser, rodila se i završila školu u Insbruku u Austriji. Udala se za Julija Budisavljevića koji je bio profesor hirurgije. Julije je 1919. Gdine po dolasku u Zagreb osnovao Zavod za hirurgiju pri Medicinskom fakultetu. I Diana i Julije su pripadali visokim zagrebačkim krugovima.

Odmah na početku rata, po osnivanju NDH-a i logora u Loborgradu Diana počinje da pomaže žene i decu. Zajedno sa dr inž. Markom Vidakovićem i inž. Đurom Vukosavljevićem organizuje pomoć u hrani, lekovima, odeći i obući pravoslavnoj deci i njihovim majkama. Među njima se nalazilo i mnogo siročadi kojima su neposredno pre toga oba roditelja bila ubijena. Mnoga deca bila su jednostavno oduzeta. Zahvaljujući svom austrijskom poreklu, vezama i poznanstvu sa nemačkim oficirom von Kocijanom, koji se zalagao za zatočene pravoslavce, uspela je da oslobodi ogroman broj mališana. I ne samo to, mnogo je bilo važno i to što su ona i njeni pomagači sve vreme vodili spisak pravih imena i prezimena dece - da se poreklo ne bi zaboravilo ako deca prežive. Bila je svesna da će mnoga od ove dece biti zaboravljena i izgubljena. Trudila se kako god je moguće da stvori kartoteku sa podacima - i stvorila je spisak 12 000 dece.

Ovako kaže Diana:

„Za neke od preostalih sam uspjela dobiti neke podatke, ali mala umiruća stvorenja nisu mogla ništa kazati. Umrla su djelomično tamo, a djelomično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano, a onda - Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol."

Diana se skoro pet godina borila danonoćno za spas dece. Želela je i pokušala da spašava i jevrejsku decu ali nije uspela nijedno dete da spasi jer sudbina jevrejske dece bila u potpunosti zapečaćena. Nijedno dete nije smelo preživeti. I nijedno nije - ako nije bilo sakriveno kod dobrodušnih i hrabrih Hrvata ili bosanskih muslimana.

U prvo vreme najveći broj zatočenika Loborgrada su bile Jevrejke sa decom, a na drugom mestu su bile pravoslavke. Jevrejska opština Zagreba je imala dozvolu da pomaže zatočenike hranom, a Srpkinjama i njihovoj deci nije imao ko da pomogne. U Jasenovačkim logorima i sabiralištima, krajem juna 1942. godine, bilo je zatočeno ono 23.000 srpske dece, koja si istrgnuta iz naručja majki bila izložena uništenju na najsuroviji način.

Ovako kaže u dnevniku:

„23. listopada 1941.

Moja šogorica, gđa Mira Kušević saznala je da postoji veliki koncentracijski logor u kojem se osim Židovki nalaze i pravoslavke s djecom. ... Odlučile smo se o tome pobliže informirati u Židovskoj općini ... U to vrijeme smo samo namjeravale mjesečno davati novčane priloge.

6. veljače 1942.

Uvijek se našao netko da pomogne Židovkama i komunistkinjama, dok se za pravoslavne nije nitko brinuo. „

Pokrenula je Akciju i posle već nekoliko meseci počelo je transportima žena i dece za Srbiju ili u Zagreb u u Zavod za gluhonijeme na Josipovcu. Time je sigurne smrti spasila mnogo srpske dece.

Kasnije počinju progoni na Kordunu, Baniji, logor Stara Gradiška, rasformiranje ženskog logora u Đakovu - odakle su sve Jevrejske i Srpkinje odvedene u Jasenovac, tu je i Mlaka, Gornja Reka...

U svojim beleškama piše o svemu onome što se dešavalo u Jasenovcu, u logorima Mlaka, Jablanac, u kancelarijama Kvaternika, nadbiskupa Stepinca, Artukovića, kao i advokata, službenika, lekara, u kancelarijama Crvenog Križa Hrvatske, Karitasa.

Osnivaju se dečiji domovi u Sisku, Jastrebarskom i prihvatna stanica u Jeronimskoj dvorani. U leto 1942. Spašava 5000 pravoslavne dece. Tokom jeseni iste godine dolazi hiljade dece iz Bosne zbog gladi.

Kako su osnovani i kako su radili domovi za djecu u Sisku, Jastrebarskom i Zagrebu, prihvatna stanica u Jeronimskoj dvorani. Na njezinu inicijativu pokrenuta je djelatnost kolonizacije koju je u cijelosti preuzeo Caritas, pa je tako u ljeto 1942. kolonizirano 5000 pravoslavne djece, na jesen velik broj djece koja su zbog gladi došla iz Bosne i Hercegovine, te izbjeglice iz cijele zemlje, sve do povratnika iz logora u Italiji. U nemogućnosti da nabavi mleko u Hrvatskoj, doprema velike količine iz Švajcarske. Zajedno sa Ivankom Džakulom i dalje radi na kartoteci pravoslavne dece. Odmah po oslobođenju kartoteku je preuzela OZNA u Zagrebu.

Evo šta kaže Diana:

„Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom posebnih oznaka za djecu. Zovem gđicu Kogoj i predlažem g. Madjeru da im ona u Ministarstvu pomaže tako dugo dok se netko ne uvježba u radu s kartotekom. Osim abecednog rasporeda imali smo još i poseban raspored, kako bismo po mogućnosti pokušali identificirati što je moguće veći broj nepoznate djece (...) No, željeli smo što je moguće više male djece vratiti njihovim roditeljima. I bila je to sada velika bol, moja i gđe Đakule, da nam se tako naglo naš rad na našoj kartoteci oduzeo (...) Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže."

Tako je i bilo.

Rad na sređivanju Dianinih dnevnika je trajao 10 godina. U isto vreme (i još uvek) traje rad na traganju za dokumentacijom o stradanju dece u ustaškim logorima i sabirnim centrima kao i rad na traganju za popisima dece koji su urađeni od strane Antifašističkog fronta žena koji je sadržavao kako popise dece tako i popise porodica koje su usvojile tu decu.

Posle rata neumorno je radila na stvaranju socijalne službe u Hrvatskoj. Radila je u potpunosti  u  smislu Konvencije o pravima deteta koju su Ujedinjene nacije donele mnogo godina kasnije.

Diana Budisavljević preminula 1978. u Insbruku potpuno zaboravljena.

[Тавита]

http://blog.b92.net/text/11192/DIANA-BUDISAVLJEVIC/

[DYNABLASTER]

evo i Irina Sandler je isto to radila

http://www.dragas.biz/index.php?option=com_content&view=article&id=7613:irina-sandler&catid=68:drutvo&Itemid=85

[Тавита]

evo i Irina Sandler je isto to radila

http://www.dragas.biz/index.php?option=com_content&view=article&id=7613:irina-sandler&catid=68:drutvo&Itemid=85

0110_hahaha

[dusha]

Bog nas pogleda kada svi dignu ruke od nas, posalje nam plemenitost u vidu srca od zlata u nekim ljudima,nastala od suza tih malih nesrecnih dusa ostavljenih na milost i nemilost mocnima... 0102_laugh 0110_hahaha

Moje postovanje.

[Владан]

Орден Диани Будисављевић

Српска православна црква одала признање доделивши новоустанољени орден царице Милице Аустријанки која је спасавала српску децу из усташких логора НДХ

ЗАБОРАВЉЕНУхероину Другог светског рата, Аустријанку Диану Будисављевић, која је из Јасеновца и других усташких логора смрти спасила готово 12.000 деце Српска православна Црква постхумно ће одликовати орденом царице Милице. Ово је епилог акције „Новости“ да се оживи сећање и ода признање жени која је водила највећу хуманитарну акцију у окупираној Европи током Другог светског рата.

УЛИЦА ОД ПОНЕДЕЉКА

ПОСЛЕ Српске православне цркве, почаст Диани Будисављевић одаће и српска престоница. Њено име понеће једна улица у београдском насељу Дедиње, досадашња Улица Баје Пивљанина трећи део. Ову одлуку донеће одборници Скупштине града на седници која је заказана за понедељак. Комисија за именовање улица и тргова, а на иницијативу „Новости“, предложила је да се Београд одужи заборављеној доброчинитељки нашег народа. Диана ће улицу добити и у Бањалуци, а иницијативе постоје и у Загребу и Сиску.

Одлука да ова хумана жена постане први носилац новоустановљеног одликовања Српске цркве донета је на последњој седници Светог архијерејског синода. Иницијатива за симболично враћање дуга Диани Будисављевић потекла је од елабората „Диана Будисављевић и њена акција спасавања српске деце у НДХ 1941-1945. године“ коју је урадио Одбор за Јасеновац СПЦ, у сарадњи са београдским Музејом жртава геноцида из Београда.

Упркос свом више него херојском делу, Диана Будисављевић дуго је била у историјском забораву. Осим логораша, историчара и ретких научних установа, њене заслуге остале су непознаница чак и за већину од 12.000 хиљада спасене, углавном српске, деце са Кордуна, Козаре и других хрватских и босанских села. Већина њих, чак и као одрасли људи, нису знали коме дугују свој живот.

Захваљујући фељтону о овој племенитој жени који су „Новости“ објавиле пре годину дана, дело Диане Будисављевић доспело је до наших читалаца и великог броја људи и у Републици Српској и Хрватској.

Наша прича и акција да се од заборава сачува Дианина хуманитарна акција, која је далеко већа од оне коју су извели ратни хероји - немачки индустријалац Оскар Шиндлер (спасио 1.200 Јевреја) и Ирена Сендлер (из варшавског гета извукла 2.500 јеврејских малишана), доспела је и до наших институција.

Јован Мирковић из београдског Музеја жртава геноцида каже да је доделом одликовања Српска православна црква прва одала почаст жени чије су заслуге за српски народ - немерљиве.

- То је добар покушај да се исправи неправда заборава која је учињена Диани Будисављевић - каже Мирковић.

- Наш народ је требало и раније јој да се одужи. Гест цркве требало би да подржи и држава и сама ода почаст.

Историја је забележила да је Аустријанка Диана Будисављевић (рођена Обексер), удата за Србина Јулија Будисављевића, професора Медицинског факултета у Загребу, сама организовала велику акцију спасавања деце из логора НДХ.

Како је забележила у свом дневнику, први пут објвљеном 2003. године у Загребу, у сталној стрепњи од усташких власти она је одлазила у логоре Лобор-град, Стару Градишку, Горњу Ријеку, Сисак и Јасеновац и из усташких руку одводила изгладнелу и болесну српску, ромску и јеврејску децу. То је чинила дубоко забринута за судбину најслабијих, о којима у ратном паклу нико није бринуо.

Хиљаде српске деце тако је спасено сигурне смрти, али и сачувало и име, порекло и веру. Јер Диана је педантно водила картотеку све деце коју је одвела из логора, како би им сачувала идентитет и како би, после рата, родитељи могли да их пронађу. Сву документацију, фотографије и спискове морала је да 1947. године, преда властима, по наређењу Озне.

У „Дневнику“ који је водила описала је и сва вређања, препреке, одбијене молбе, призоре деце на издисају, као и бол мајки које су знале да морају да се одвоје од дојенчади, не би ли их спасле. Описала је и сусрете са Кватерником, Степинцем, Артуковићем, као и „наклоњенијим“ немачким официрима.

извор:Новости

[Andre Williams]

Господе помени слушкињу твоју Диану у Царству Твоме.

[Владан]

Господе помени слушкињу твоју Диану у Царству Твоме.

facenew22222222 Боже дај

[Дејан]

Slava joj

[Guest]

osamucen