О ЗАБЛУДАМА ЛАТИНА(РИМОКАТОЛИКА) И УНИЈАТА – ГРКОКАТОЛИКА

[oLjuba]

Колико дана сам чекао, барем одговор на персоналну молбу, толико сам и размишљао а да ли да се упуштам у ову расправу коју је започео оАгапије. Налазим да овако понашање тражи од мене неколико речи да кажем, јер ме поражва његово игнорисање најједноставнје молбе коју сам упутио њему. А она је: да ли је примио моје објашњење у вези оне његовог довода у односу на проруку који сам упутио Завиши. Не могу да верујем да он и даље не жели ништа у вези тога да каже?

Зато сада и пишем ово.

А шта ја да кажем о оАгапију, када је он већ уложио тако велики труд да изнесе његове мисли о мени?

Млад је то свештеник и пун је ентузијазма, и енергије наравно, и то све расположиво максимално регрутује да пронађе своје место у токовима у којима он жели да се открије и препозна. Смео је на све, јер чини му се да иза њега стоје све ствари које га чине увек у контроли; стоји потребна система да може безбедно усмерава разговор циљевима свог убеђења. Свака реч и мисао сведоче да је он мерило диктирања разговора. Он је начитан, и стало му је до тога да се зна, и то посебно. Чак он за себе каже да је „он добар“ у овој или оној области академске ануке. Он, оцењује, процењује, условљава, опредељује норму чињеница и условљава начин препознавања истих, и тако их подноси свом саговорнику, са акцентом на то колико му је до њих стало и да мора да остане примећено. Опет, он увек жели и дијалог...

Мој Имењак и брат у Христу не заостаје ни у форумашким copy-paste манирима. Издваја шта му теба да шкартира а шта му не треба, и тако ствара потребан сценарио за формулацију њему потребног материјала. Треба му нешто да покрене већ раније дату изјаву, а то је неслагање са о. Љубом. Да се то покаже барем у нечему? То је задати императив - самном се мора у нечем неслагати.

Узећу најпростији пример.

У коментару на питање о проблему унијатства рекао сам: „Ми водимо дијалог са римокатолицима, дружимо се и заједно пијемо кафу или чак размењујемо анегдоте», и ту цитат престаје, а тек у продужетку се завршава суштина и разлог изнесене моје мисли. А мисао је та да то помаже и да није губљење времена. А шта брат и о. Агапије ради? Он ту мисао сече (наравно copy–paste) и формира материјал за моју поробљеност у «истроичности», јер ја осуђујем тај поменути католички систем регрутовања у католичанство, које је још увек жив и болан, и у легалним сегментима Цркве јавља се као огорман проблем за све нас (рецимо изјава од пре два дана Патријарха московског). Ја говорим да помаже разговор «уз кафицу» да се то не догоди, барем та сулуда зла, а отац фабрикује мисао, и користи је као могућност да разради свој дијалкетчки а декларативни коментар, не либећи се за етичке пинципе дијалога, а камо ли братског нормалног разговора. Он дозвољава себи сарказам: а зар ти тамо не пијеш кафу, тако дајући тој мојој «кафи» негативну конотацију, моје лицемерије,  аналогно «лошој ствари» (о.л.м) у нашем официјалном испијању са католицима? Типичан пример извртања позитивне мисли у негативну, а то је давна форумшка посластица нехришћанског понашања.

Он «дозвољава себи» да примети да ја «стално осуђујем». Осуђујем и некако али «стално»? Понављам: «стално усуђујем», узимајући у обзир да сам послао можда четири поруке. Или сам осудио језуите – те убице у име цркве, не урачунавајући наше зло, убице богумила у име државе Немањића? Чак сам за њега ја овде споритста, акробата, или циркузант, јер сам способан за «акробације», и то «софистицизиране». Ја сам и нехатан и немаран - «ноншалатан», а само две поруке раније био сам «фин и културан»... Наравно, у сарказму да зато он «себи дозвољава да буде простак», и то са потврдно-замишиљено: «да...,да...». И тиме он условљава  даљи разговор. Било би и то трпељво да се мој брат упитно не чуди:  а шта се само љутиш Прото, него већ једном пређи на «дијалог»... Види које сам ти само књиге показао а ти ништа?

Чињеница: отац Агапије би требао да зна да нигде није речено да Црква црпи свој «идентитет из историје»! Арогантна имплементација непостојеће ствари!

Та поставка је једноставно подметање, која треба да му помогне да разговара о нечему где се он осећа сигурним. А сигурно је тамо где је највећа галама – еклисиологија 20 или 21 века. Та тема која је тако широк појам, а још шира у својој академској комплексности, а да не говорим у све више «балканској» на нашим просторима. Отац Агапије показује да зна, он чак и објашњава, преводи ми на «практично созерцање», користи теолошко-филозофску фразеологију, латински, грчки, и туђице ... Њему је потребно да ја некако сазнам да он говори гр. ен. бг..., и налази могућност за то,  и то још у провокативној сумњи да ја можда нисам способан да на енглеском прочитам Шемемана (22г. сам  у САД, иначе он је то на руском писао), о чијем Дневнику сам јавно на Светосављу.орг, као и на Верујем.орг, расправљао неколико година раније. Шта више, он ме пожурује да га прочитам...? Задивљујући карактер, нема шта...?

Мој млађи брат,објаснивши ми неку тамо апстраховану цркву у којој нема ‘овог јадног човека’, сада мени објашњава, и то путем западне методике, а због чега то Апостоли нису гледали у прошлост, јер тобоже отац Љубо Милошевић  је ту своју слабост негде открио. Замислите сада Апостоле који «гледају назад», а пред њима стоји послушање Учитеља које описује Матеј: «идите и научите све народе»... А мене осуђује за "фразеологију" т.ј. бесмисленост мојих мисли? Однос дијалога о којем он чак тужи је немогућ, а овамо разговара са балавцем, - тај балавац сам ја – протојереј-ставрофор (по стандардима СПЦ) Љубо Милошевић. 

Убацивањем проблема који не постоји, или имплементација истог, за остварење своје замисли полако заживљава као правило код мог млађег брата, и он је из поруке у поруку комфорнији са том методиком. Декларативни однос према саговорнику за њега су изнесене чињенице: ја ти кажем да си то, само зато што то ја кажем. Тај супериоран однос млађег према старијем, зеленијег према искуснијем... Рецимо питање «етнофилетизма», једне јадне и отрцане фразе, које он приписује мени? Њему је потребно још нешто као проблем, да се налепи, да се учврсти а прирои неслагање са оцем Протом, јер је тако од првог момента изабрао: оЉубаМ постоји у «негирању других» - та прва изречена декалративна мисао од када смо први пут у животу проговорили?

Говорио сам о унијатству као озбиљном проблему, и поменуо , инкивизицију као црквену творевину ван политичких структура, што је изгледа испало провокативно и окидач за ону расправу. Мој брат брже боље рециприочно мери односом спрског Жупана према богумилима. Сходно томе, ми нисмо бољи од унијата, јер су католици страдали од нас, аналогно тој понуђениој мисли да су «богумили страдали од нас». Не треба овде да говоримо о дволичности католика у питању унијатства док не «почистимо свој дом». Одједном правила се мењају; сада прошлост код њега условљава садашњост - на то роварење католичке цркве по телу Православне?  Али ми не смемо да говоримо о прошлости и о садашњости, јер ћемо, по мислима мог брата показати да ми не разумемо «будућност».

Тезис пасуса је: ми не смемо да говоримо о унијатима док не решимо питање богумила, Сребренице.., да ли и Рачка? Јер смо и ми лоши момци. Јер је то, за мога брата, «дакле историја...», сходно томе Прота робује у «историчности», сходно томе је потребна драматична акција спасавања поробљеног проте, са малим сварћањем до «апостола» и «јевреја»; па мало до «предавачке» еклисиологије, и то чак у «превођењу» на «практично созерцање» еда ли би ја сазнао шта то значи? Еее..., брате мили, полако... де....

У следећој поруци, мој саговорник одважно учвршћује мисао, уз «књиге»,  да је «хуманизам» као изазов за правоаслвне изгледа неприкосновена теолошка творевина преп. Јустина и  св. Николаја Жичког, јер су они и једини мој избор па ми треба појаснити оно што нисам код њих разумео, а тиче се истог - хуманизма. Одважно подвалчи контекстуалност а зашто су то они тако рекли. Били су погођени Ватикансим сабором па су се наљутили? И св. отац Марко, пастир ефески, наљути се на папу кога је о јуче називао «Најсветијим оцем». Нормална рекација здравог ума и чисте вере по благодати Светог Духа.  Дакле, о њему – хуманзму, уопште нису говорили Хомјаков, а касније м. Антоније и св. Иларион Тројицки, Достојевски и још многи богослови, него само наши оци Јустин и Никоај? Хомјаков и Тројицки су водили дијалог са немачким и француским богословима средином 19 в. (Хомјакаов на француском), а м. Антоније са англиканцима крајем 19 и почетком 20 в (сва ова библиографија је на располагању). Хомјаков пише књигу а код нас још непреведену: «Суштина западног хришћанства» по којем оно раније рекох.

У овим богословима отктива се основна форма размишљања да европејац на место еванђелског Христа ставља европског човека. Он је идеолошки опредељен као хуман човек, у нормама потреба човека, да он може да буде добар и без Бога, и покрет је постао «хуманизам» у оквирима филозофије као гносеолошко учење. Мом брату је то отрцана фраза, избеледала, када му Христа замењују човеком, док му то баш ових дана увозе из Европе (само се луда Русија и Достојевски, и Сложењицин томе  противе). Та основа према «Европи» није само «српско питање», него православно и све-православно, а издвајам Достојевског, ако већ мене осуђује за етнофилетизам?

(Пре свега не служим у СПЦ па је та осуда још непојмљивија, а посебно урачунавајући спектар мојих парохијана: руса (Србин им свештеник), грка, бугара, македонаца, срба, недавног новокрштеног хрвата, једног мексиканца, вијетнамке,  и американаца које сам крстио...  чак подметање тражи неки морал и етику брате?).

Хуманизам као нерпиајтељ Христа,  коме се иронично приписује отрцаност, није оргинални термин ова два поменута српска оца, осим што је то Јсутин формулисао прецизније, да су хуманузмом заменили Богочовека, давно покренути ренесансом западног друштва. А у то време на Истоку паралелно се сејало «семе» Цркве, која је била људска крв – обагрена (погружена) хришћанска  браћа заборављена од хришћанског Запада. Али тако Црква живи и укрепљује се а где нема тог «семена» она се гаси и нестаје, јер не постоји крст Христов. «Зар се  благовест не прима на Крсту и кроз Крст» пита св. Палама?

У својој књизи «Достојевски као проповедник препорода» м.Антоније кроз Достојевског дословно говори о западној еклисиологији: «ватинканска идеја, јесте идеја древно-римска, т.ј. насилно обједињење човечанства у потчињености Риму. Рим намеће идеју све-светске владавине , а Бисмарк се бори за превласт Немачке. Риму није потребан Христос него глобална владавина. Та идеја је продужетак старе многобожачке идеје: а први корак према том плану јесте установа папистичке светске власти. Овде је Достојевски убеђен да настојање ове идеје није привремено учвршћење римске курије, него да 'латинска идеја' о глобалној владавини неће умерти до краја века... Зато та црква, која је под руководством савести своје пастве изгубила ориентацију, престала је да рачуна Небо и вечност, и личну светост људи својим вишим циљем, и вишим вредностима у животу, него је себи ставла на задатак друге циљеве , т.ј. глобално потчињење Риму...или централизацију потчињавања народа. Те цркве утичу на чула самопстанка и удобности, привлачећи их под знамења папства мотивима егоистичким, т.ј. политичким (национално- економским), који собом постепено попуњавају присуство црквеног живота, дакле живота уопште, да почетак подвига постепено се губи из видокруга друштва и народа, и сва та атмосфера живота прима какаркер утилитарни».

Дакле и Достојевски и Храповицки виде исти проблем.  Само болесна еклисиологија, као изражај мисли западне «ванклерикалне» плероме (да будемо фини и да не помињемо Степинца) може да осмисли сурагатну етику и морал, и милостињу (ван Богочовека), у том војном рушилачком примеру, једом из многих - «Милосрдном Анђелу». Сама та хришћанска кованица, иако политички опредељена према Србима, открива унутрашње стање западног хришћанског човека и искреност, у ослобађању савести, коју ја раније поменух у тренутном унијатству и у следећем неминовоном покретању грађанског рата у Галицији (Украина). Мени нису потребне апстраховане приче него конкретно указивање на тренутне проблеме које било која хришћанска идеја развија (молим вас, нећемо речи да је СПЦ започела рат у СФРЈ) . Овај однос, који траје од времена сумрака Ромејског царства, Косова, Достојевског, треба оправдати кроз чињеницу да је западни човек декларативно религиозан, и тај однос запечтаио у уникалну синтезу: религигиозност, економија, престижан живот на уштрб «малих»; шизматика и расколника –живот као непријатељска идеологија, коју чак и «Бог кажњава немаштињом и сиромаштвом, и отоманским мачем» , - како је то било пребацивано правосалвним епископима у Флоренци. «У Бога се ми уздамо» јесте стара монетарна фраза, и сасвим не без јаке поруке.

Што је интересантно за нашег тумача преп. Јустина, јесте та чињеница да је он за м. Антонија написао дивно слово «Он мећу Њима, и упознао србе са величином овог богослова, којег је тадашње Православље заиста славило. Исто тако, садашњи еп. Атанасије (Јефтић) је средином 80-тих у Паризу дао интерву да је он једини ученик м. Антонија, мало увређено одговарајући на питање да је он  «јустиновац» . А како је оЈсутин исто био ученик м. Антонија, и његов духвони син по својој личној исповести ствари су овде много јасније.

Због чега овај старији брат не сакче на «хоп» свог млађег сабрата? Не нуди му «књиге», цитате, наводе, доводе... Дакле, сада су потребен књиге и цитати, у отсуству сазнања а која норма условљава када то постаје цитатолоогија, фразеологија, «аконтекстуланост» (у до сада виђеном не сумњам ко би био арбитар).  Прота се не упушта у «еклисиолшке» рзговоре; он ноншалатно ескивира, вешт је на показнане и указане књиге. Како оно о Агапије рече: «Кажем очекивао сам искрен и аргументован дијалог.....па сам зато наводио књиге ... «? Очекивао је «искрен» дијлаог, а у којој мојој неискрености, или вулгарности мисли - надмености?

Када смо код књига, мој брате, да вам кажем да сте пре свега ви свештеник, пастир, и пастир неких тамо оваца ваших. Ви – пастир, по свом Пастироначалнику,  не можете да на овакав надмен начин да стварате однос према свом, ако ништа друго, онда барем старијим сабрату. Можда би брате, ипак требали да прочитате ове књиге, у отсуству сваке «аконтекстуалности», те исте у којој сте управо исфабриковали моју «историчност» а и «латинизиацију». Ви тврдите да сте учен, а колико вам је до тога стало већ вас одаје методика разговора, која се одржава у надменом односу - «ипосасном» на вашег ближњег.

Ученост је неугодна ствар ако она постане опсесија која пређе у страст. Ученост није само сува књига брате. Ево, удружућу ту мисао са учењем св. Симонон Н.Б. који расправљајући однос богопознања и теологије каже: «Ово (учење) верни примају путем различитих символа (знакова), загонетки, слика (одраза), тајни, и неизрецивих сила, Божанских откривења, бледих одсјаја, созерцања стваралчких речи... Наш ум има потребу у неком, ко би га повео на небо и показао тамошња виђења и открио му тајне Божије» (Творнија).  М. Антоније Храповицки у својим делима пише да «није потребно у проповеди и учењем у себи показивати ходајаћу књигу,  него пре свега у себи откривати унутрашњег човека,  и утискавати га у ближњем, јер ‘ипостас свог вечног бића’ није положио у апстрактним идејама, него управо у човеку». Наш блаженопочивши Патријарх је увек то подвалчио, однос човека према човеку које не сме да буде апстрахован, јер је једино могуће богопознање у њему (богоиконичном човеку). "Будимо људи" пре свега! Даље м. Антоније каже да хришћански писци «у својим делима нису толико размишали и доказивали, колико су једноставно њима живели. Хришћанство није доктрина, нити историја: него је оно живот; а пре свега јесте грађење личности, и зато оно не налази свој свестрани и потпуни изражај у системи, у науци, него само у предању (богослужбеном), у живим примерима његовог личног преживљавања небеских истина. Богословље није познање које је ослобођено црквеног живота, него је дисање црквеношћу».

Само помињете неке «књиге» и «новије теологе», а да знате ја сам њих давно прочитао (оне за које које сматрам да су вредни ради академске критике): и «парижане све», Зијуласа и нешто од Игњатија, али заморно, јер он рекапитулира Митрополита прегамског. Атанасија читам из друге дименизије са мојим давно изграђеним ставом према њему, јер многи њега не разумеју. И радо га читам.  (А ко је чуо за Биговића и еп Игњатија ван Београда, или Србије?). Која је то теолошка синтеза код њих а да је раније нисам нашао код других, и то много година раније?  А ја сам вам «ипостасно рекао», дакле мојим мојим речима, о месту које сте ви покренули тумачењем, док сада тражите «књиге»? Где је наша глава, где су наше речи, где је наша та «ипостасност» на којој стално инсистирате, и саркастично, јер је тако неприродна у термину како је нудите?

Како нисте одговорили којом концепцијом латинизма је оЉуба поробљен, то налазим да бркате теолошки појам „латинског богословља“ са појмом утицаја латинског погословља на Павосалавну цркву, и њен литургички живот.

Ја вам желим добро а овако како сте почели није лепо. А радите како хоћете и ја вас нећу узнемиравати. Ово је ваш кутак. Можете и да избришете ову поруку.

Тражећи ваше свештеничке молитве

Са братским поштовањем и добрим исчекивањима

[Hidegkuti Nándor]

Пресјајно написано!

[Антоније]

????????? ????????!

?????? ?????? ????????.

[Zawisza]

Razgovor među raznim denominacijama je neophodan. U to sam siguran jer upravo u Delima gl. 10 i 11 opširno se piše o pustolovini sv. Petra u Jopi i Cezareji kad je pokrstio prvog paganina. Ulazak prvog židova u hrišćanstvo.To mora da je bio jako važan događaj kad mu je posvećena tolika pažnja. Mora da je bilo mnogo otpora od strane ostalih židovskih hrišćana, jer se navodi kako se sam Bog morao posebno potruditi da se glave poravnjaju i smire.

Tu se priča kako je bogobojazni satnik Kornelije dobio od anđela poruku da potraži Petra i dok su ga oni tražili Petru je Bog pokazivao neke nečiste životinje, a ovaj je bio gladan, i nudio ga je da jede.

Tri puta se viđenje moralo ponoviti da bi na kraju Petar ukapirao da je ono što je Bog očistio napokon čisto. I kaže se dalje da kad je posle propovedao u Kornelijevoj kući da se na sve i na one nekrštene židove spustio Duh Sveti da su se svi čudili toj nepravilnosti.

Tako je Petar primio paganina Kornelija u crkvenu zajednicu.

Ali kad se to pročulo i Petar se vratio u Jeruzalem morao je da polaže račune. Nije mu izgleda bilo lako. Priznao je i pričao o događajima i čudesima i kako se ne može drugačije nego dati Bogu pravo i kad na svu praksu i naše znanje eto On daje Duha Svetoga i nekrštenim paganima, pa tako njega Petra i sve vernike stavlja pred gotov čin.

Crkva tim Kornelijevim krštenjem prestaje biti židovska sekta postaje Crkva za svakog. Barem se neke stvari od tada ne mogu mešati, ako za spasenje više nije potrebno postati židov onda se u principu spasenje postavlja jasno na neku drugu osnovicu nego što je bilo dotle. To postaje i stožer Pavlovog propovedanja da se čovek ne spasava zato što je pripadnik nekog plemena niti u ime održavanja nekog plemenskog zakona, već se spasava po milosti.

Znači li da je tada napuštena jedna tradicija koja je mladoj crkvi samo zamagljivala biće, smanjivala delotvornost i ograničavala vidike.

Nov gest nije produžetak tradicije ili istoričnosti već naprotiv traži se poseban zahvat da se prebrode automatizmi navike i otvorile oči.

Nije ništa čudno, svi mi tražimo sigurnost a najveću sigurnost pruža uobičajena izgrađena praksa.

Ako se čovek spašava zato što je potomak Abrahamov i zato što vrši Zakon ne razumem zašto bi sam Bog koji je to uredio menjao mišljenje i  zaobišavši i Zakon i obrezanje nudio spasenje mimo svega što je vekovima bilo ustaljeno i sveto.

Ali Bog je živi Bog , Bog situacije kojoj kad joj dođe vreme prevazilazi rutinu i naviku naših situacija. Pravimo sebi kuće i mesta u vremenu koje teče pa nas svako vreme polaska iznenađuje. Čini mi se da u Kornelijevo vreme niko nije u crkvi bio spreman da krsti prvog poganina, da se odeli od židovskog gledanja i običaja.Ustaljena podela na čisto i nečisto tako je urasla u duhove da se i sam Petar tri puta opire Bogu.

No crkva se dala voditi Duhom i prihvatili su Petrov izveštaj i odluku a znama kakve je sve muke i posle toga imao sv Pavle sa takozvanim judaizantima. To su hrišćani koji su tvrdoglavo zahtevali da svi najpre prihvate židovske zakone a tek onda da mogu da se krste.

Na žalost koliko ja vidim nema onih koji se brinu za skretnice istorije, draže je da nas Bog potvrđuje u našim ličnim uverenjima nego da svoju sigurnost stavimo u Božiji naum.

Uvek će i na nas neko vikati ako našu veru ne zatvaramo unutar granica, ako mislimo da su božje namisli šire od naših obitavališta koja gradimo.

Kad slavimo sv Petra i Pavla kao prvake apostola i crkve to nije zato što su posedovali veliki ugled i visok položaj. Tu je najvažnije da su to ljudi koji su duhom i odlukama uredili smerove puteva buduće crkve Božje uz sav rizik protivljenja njihovih najbližih uz borbu da se ima shvatiti i da shvate i drugi šta se tu ima desiti.

Vernost crkvi nije samo vernost prošlosti.

Vernost crkvi je pre svega vernost budućnosti. Dolazak Hristov očekujemo. Zato on nije ništa manje delotvorno prisutan nego u crkvi iz vremena Petra i Pavla. Budućnost ne bi bila budućnost kad bi se sve već nalazilo u prošlosti.

Zato imamo momente kad ne možemo da donosimo odluke na osnovu ma koliko bilo bogate prošlosti, nego samo iz vere u budućnost iz vere u onoga u čijoj stvarnosti je jedino ta budućnost i danas stvarnost.

Otuda mene ne čudi toliko gunđanja, pisanja, protivljenja za dijalogom među našim crkvama. Valjda ima ljudi koji su tu da tumače poteze Duha i da objašnjavaju da se nešto nije desilo iako se desilo. Koliko samo povika na Atanagoru ili na vaseljenskog patrijarha zbog susreta sa rimskim biskupom. Sve te povike i pritajenja urlanja svode se na neki zakon i nekakve kanone, kao da se i Duhu prebacuje sa ljudske strane što se eto ne pridržava tih zakona.

[Zawisza]

Постоје Исусове беседе којима тумачи већ вековима траже смисао, Али постоје и оне које су јасне и прозрачне. Таква је беседа о судњем дану. Тада ће рече Исус, Син човечији разврстати људе у добре и зле и разврстати их уз образложење "Што учинисте једноме од моје најмање браће , мени сте учинили и што нисте њима учинили , ни мени нисте  учинили".

Људи су данас разврстани у свакаквим скупинама, раслојени су по друштвеним положајима.

На крају времена нестаће духовни столови и свете столице, Изчезнуће академски и други наслови, нестаће владалачке палице. Људи се неће сврставати по мерама које су биле толико значајне у животу , него само по мерама колико су били добри или зли. А добар или зао мериће се какав је чОвек био човеку.

Занимљиво је да Исус уопште неће питати за обављане молитве и одржане постове. То не значи да не треба молити и постити. Ово како Исус каже требало је чинити а оно не пропустити. Молитве и постови без љубави према ближњем сами нису довољни. Неће  - говорио је Исус сваки који ми казује Господине, Господине, ући  у краљевство небеско, него ко врши вољу Божију. А говорити Господине исто је што и молити. Још више. Исус је  казао да ће се  ти позивати како су с Исусом јели и чудеса чинили, али он ће им рећи да их не познаје.И само благовање од миснога стола и чудеса као што су  одрешивање од греха и обраћање људи речју неће користити ако човек није вршио заповед.А Исус је јасно рекао која је то заповед "нову вам заповед дајем  да љубите један другога као што сам ја љубио вас:" Не може се богу директно мимо ближњих. Не може.

Исус је јасно непреварљиво јасно рекао да оно што чинимо другима чинимо њему. Реч ипак нечувена и не лака. Да је он направио неки избор па казао : што учините добрима, лепима, паметнима, вреднима, угледнима, моћнима, ученима, и каквим већ, али он је рекао људима напросто. А људи нас има свакаквих: насмејаних, киселих, питомих и дивљих, квргавих, уљудних и опорих, чистих и прљавих, буђавих и намирисаних, расточених болестима и оних који пуцају од здравља. Зар за све њих вреди Исусова реч: Што сте учинили једноме од људи мени сте учинили".И за њих. За све. За сиромахе, али и за богате.За богате , али и за сиромахе. За здраве али и за болесне за болесне али и за здраве. За онога који држи владарско жезло као и онога који је целог живота био под влашћу , за онога који се држи царичиног места при дну храма као и онога који се шепури по светилишту. За све њих толико различите вреди Исусова беседа "Што сте учинили једноме од људи , мени сте учинили". Исусова беседа је јасна. Оно што бисмо учинили богу којега не видимо и који није у потреби , треба да учинимо човеку кога видимо и који је потребан.

Као у сваком човеку, баш сваком и свакаквом, гледати Исуса и чинити му добро као да га чинимо Исусу? У сваком човеку постоји искра Божије ватре. Негде је  јаснија и откривенија, негде скривенија, крије се Исусово лице у човеку. Кад кад је довољан поглед да се разазна кад што треба одувати пепео да врцне искра и покаже се лице.

Исусова беседа о задњем дану о судњем дану, беседа, што сте учинили једном од моје најмање браће , мени сте учинили, уклања бриге и тескобе о исходу властитог живота. Чинити другима добро као Исусу.

Исусова реч, што сте учинили једномее од најмање моје браће , мени сте учинили , велика је повеља хришћанства. Па и велика повеља слободе.

[Дејан]

Možda je malo sad skretanje ali moram da napišem.Bio sam na katoličkom forumu i postavim temu o grkokatolicima.Pošto imam prijatelja dosta,grkokatolika koji slave slavu,krste se sa tri prsta ne priznaju filiokve.Ja ih pitam tamo,šta oni misle,kako je moguće da je papa primio u zajednicu ljude koji drugačije ispovedaju veru ,imaju drugači simbol vere,nego katolici a oni mi odgovorili::"Nikada nije bio sporan, barem sto se nas tiče. Ispravno je i s filioque i bez".

I naravno na ovo sledeće  pitanje odgovor nisam dobio:"Vera je Božije znanje dato ljudima,kako onda može biti svejedno.Zašto onda nije svejedno da li neko treba da prizna papu ili ne.Jel više treba poštovati Boga ili ljude(papu)".

[oLjuba]

О томе сам и говорио да може све али једно не може: не може општење ван институције Папе, на којем почива римокатоличка еклисиологија.

Компромис може да буде у свему осим у порицању еклисиологије која је у папи. То је суштина проблема између православних и римокатолика. И када ми говоримо о Филикове, ми уствари адресирамо проблем који не постоји са њихове стране. Кроз питање Филиокве ми заобилазимо главни проблем, и то постаје замајавање неупућених. Право части и власти ми дијаметрално другачије разумемо. И зато у "Еклисиололшким темама" постоје покушаји м. Јована да право части Васељенског патријараха претвори у један тип власти у Православној Цркви, да би на тим основама било оправдано могуће уједињење са Римом, на непроменљивим позицијама свештене власти некадашњег Архиепископа римског. За сада нема ни најмањих индикација да ће се Папа задовољити само еископством града рима, то јест влашћу али само у тој јурисдикцији. Ми говоримо о љубави, и треба о њој да говоримо, а у власти као принципу нема љубави.

[Zawisza]

Ми смо католици сретни што имамо папу. Ако би његова улога остала ограничена само на нас католике, ја не видим никакав проблем. А што се власти тиче, читајући о.Шмемана закључио сам да је црква од почетка тежила јурисдикцији.

[karadjordje]

Мислим да си мислио да је Црква тежила централизацији а не јурисдикцији?

Не бих се сложио са тобом да је Црква тежила централизацији/јурисдикцији јер управо из оног спора из другог вијека између папе Виктора и Поликрата видимо колико је Црква била ``земаљски децентрализована``и колико је шкодио покушај папе да ценрализује Цркву.

[Дејан]

?? ??? ???????? ?????? ??? ????? ????.

I mi pravoslavni smo sretni sto imamo papu a nas papa je DUH SVETI.Svako dobro.

[oLjuba]

Па добро Завиша, разумем, и ваљда сте због тога решили да будете католик. Због Папе. Мада ја и поред највећих покушаја да разумем у њему не откривам никакву таинственост (мистику). Он је једино што Првославље нема нити ће да га икада има. Централна личност није потребна Цркви: није потребна апостолсту - Апостолској Цркви; није потребна сабору или саборништву, савршеној демократији на нивоу апостолства - Саборној Цркви, а потребна је католичанству - географски једној компактној цркви која је замислила да има свог надепископа. То је њој потребно да би опстла, јер сабор епископија у њој никада не може да се изрази. То је проста чињеница а не отсуство ентузијазма или наде. Саборност је немогућа у католичкој еклисиологији, а католичанство је у њој могуће јер оно не може да постоји без центра.

[Александар Милојков]

Да би Црква била Црква, између осталога, мора имати Првога (епископа). Опет, многе епископије, да би заједно били Црква  морају имати Првога (патријарх). Опет, све помесне Цркве да би заједно биле једна, света, саборна и апостолска Црква, морају имати Првога. Ко је тај први, на васељенском нивоу? Оканите се празних прича типа, да нама не треба Први јер ми имамо као првог Духа Светога, Христа на небесима и слично. Пробајте, са Првим на небесима, да сазовете један свеправославни Сабор, па ћете се дебело разочарати. Видећете колико смо реално подељени, управо због недовољно дефинисане улоге Првога. Рецимо, ако би Сабор сазвао Васељенски (Цариградски) патријарх, онда сигурно РПЦ не би присуствовала, и обрнуто.

Дакле, Први мора да постоји, да би се у њему огледало јединство Цркве, како то каже свети Кипријан Картагински. Није проблем нужност постојања Првога, већ је проблем какав однос тај Први има са многима (у томе се разилазимо ми и Римокатолици). Решење би требало да буде у правилном тумачењу 34. апостолског канона, који каже (парафразирам) да Први не шини ништа без многих (сабора епископа), а ни многи да ништа не чине без Првога.

Данас имамо. нажалост. две крајности. Прва је западно схватање Првога, као тотално јуридичко. Епископи су на западу просто папини викари. Код нас православних имамо једну набеђену еклисиологију, у којој постоје идеални услови да свако ради шта хоће (будимо искрени и реални па то признајмо). Када кажете да је Први у Цркви Христос или Дух Свети, који су на небесима и тајанствено су присутни ту међу нама, али сва срећа не могу да проговоре, онда су то идеални услови за својевољност и расцепканост. Христос јесте Први у Цркви, Он јесте Глава Цркве, али то се мора јасно разликовати од онога о чему говоримо када истичемо потребу постојања Првог у евхаристијском сабрању. Ту потребу, постојања Првог, истакао је и сам Господ, а за њим и многи свети оци.

[Zawisza]

?? ????? ??????, ???????, ? ????? ??? ???? ???? ?????? ?? ?????? ???????. ???? ????.

Verujem da ste se šalili, da li ?e neko biti katolik, musliman, pravoslavac, protestant, budista ... sigurno da on to ne rešava na na?in koji vi na meni projektujete.

Ili ste vi rešili da budete pravoslavac baš u toj pravoslavnoj zajednici zato što nema pape al nema ni "onog tamo" patrijarha.

[Благовесник]

?? ?? ????? ???? ?????, ?????? ????????, ???? ????? ?????? (????????). ????, ????? ??????????, ?? ?? ??????? ???? ?????  ?????? ????? ?????? (?????????). ????, ??? ??????? ????? ?? ?? ??????? ???? ?????, ?????, ??????? ? ?????????? ?????, ?????? ????? ??????. ?? ?? ??? ????, ?? ??????????? ?????? ??????? ?? ??????? ????? ????, ?? ???? ?? ????? ???? ??? ?? ????? ??? ????? ???? ???????, ?????? ?? ???????? ? ??????. ????????, ?? ????? ?? ????????, ?? ???????? ????? ?????????????? ?????, ?? ???? ?? ?????? ??????????. ???????? ?????? ??? ?????? ????????, ?????? ???? ????????? ?????????? ????? ??????. ??????, ??? ?? ????? ?????? ?????????? (???????????) ?????????, ???? ??????? ??? ?? ?? ?????????????, ? ???????.

?????, ???? ???? ?? ???????, ?? ?? ?? ? ???? ???????? ????????? ?????, ???? ?? ???? ????? ???????? ???????????. ???? ??????? ??????? ????????? ??????, ??? ?? ??????? ????? ????? ??? ???? ??? ?? ??????? (? ???? ?? ?????????? ?? ? ????????????). ?????? ?? ??????? ?? ???? ? ????????? ???????? 34. ??????????? ??????, ???? ???? (????????????) ?? ???? ?? ???? ????? ??? ?????? (?????? ????????), ? ?? ????? ?? ????? ?? ???? ??? ??????.

????? ?????. ????????. ??? ?????????. ???? ?? ??????? ???????? ??????, ??? ??????? ?????????. ???????? ?? ?? ?????? ?????? ?????? ??????. ??? ??? ???????????? ????? ????? ???????? ?????????????, ? ????? ??????? ??????? ?????? ?? ????? ???? ??? ???? (?????? ??????? ? ?????? ?? ?? ?????????). ???? ?????? ?? ?? ???? ? ????? ??????? ??? ??? ?????, ???? ?? ?? ???????? ? ??????????? ?? ???????? ?? ???? ????, ??? ??? ????? ?? ???? ?? ?????????, ???? ?? ?? ??????? ?????? ?? ???????????? ? ????????????. ??????? ????? ???? ? ?????, ?? ????? ????? ?????, ??? ?? ?? ???? ????? ??????????? ?? ????? ? ???? ???????? ???? ???????? ??????? ????????? ????? ? ?????????????? ???????. ?? ???????, ????????? ?????, ??????? ?? ? ??? ??????, ? ?? ??? ? ????? ????? ???.

???? ??. ????? ???!!!

[Zawisza]

?? ?? ????? ???? ?????, ?????? ????????, ???? ????? ?????? (????????). ????, ????? ??????????, ?? ?? ??????? ???? ?????  ?????? ????? ?????? (?????????). ????, ??? ??????? ????? ?? ?? ??????? ???? ?????, ?????, ??????? ? ?????????? ?????, ?????? ????? ??????. ?? ?? ??? ????, ?? ??????????? ?????? ??????? ?? ??????? ????? ????, ?? ???? ?? ????? ???? ??? ?? ????? ??? ????? ???? ???????, ?????? ?? ???????? ? ??????. ????????, ?? ????? ?? ????????, ?? ???????? ????? ?????????????? ?????, ?? ???? ?? ?????? ??????????. ???????? ?????? ??? ?????? ????????, ?????? ???? ????????? ?????????? ????? ??????. ??????, ??? ?? ????? ?????? ?????????? (???????????) ?????????, ???? ??????? ??? ?? ?? ?????????????, ? ???????.

?????, ???? ???? ?? ???????, ?? ?? ?? ? ???? ???????? ????????? ?????, ???? ?? ???? ????? ???????? ???????????. ???? ??????? ??????? ????????? ??????, ??? ?? ??????? ????? ????? ??? ???? ??? ?? ??????? (? ???? ?? ?????????? ?? ? ????????????). ?????? ?? ??????? ?? ???? ? ????????? ???????? 34. ??????????? ??????, ???? ???? (????????????) ?? ???? ?? ???? ????? ??? ?????? (?????? ????????), ? ?? ????? ?? ????? ?? ???? ??? ??????.

????? ?????. ????????. ??? ?????????. ???? ?? ??????? ???????? ??????, ??? ??????? ?????????. ???????? ?? ?? ?????? ?????? ?????? ??????. ??? ??? ???????????? ????? ????? ???????? ?????????????, ? ????? ??????? ??????? ?????? ?? ????? ???? ??? ???? (?????? ??????? ? ?????? ?? ?? ?????????). ???? ?????? ?? ?? ???? ? ????? ??????? ??? ??? ?????, ???? ?? ?? ???????? ? ??????????? ?? ???????? ?? ???? ????, ??? ??? ????? ?? ???? ?? ?????????, ???? ?? ?? ??????? ?????? ?? ???????????? ? ????????????. ??????? ????? ???? ? ?????, ?? ????? ????? ?????, ??? ?? ?? ???? ????? ??????????? ?? ????? ? ???? ???????? ???? ???????? ??????? ????????? ????? ? ?????????????? ???????. ?? ???????, ????????? ?????, ??????? ?? ? ??? ??????, ? ?? ??? ? ????? ????? ???.

Ma uvek se nametne neki prvi. Za papu je karakteristi?no da ga biraju kardinali a kardinale bira papa, odnosno papa bira kardinale a kardinali papu.

Slušao sam da u Rusiji patrijar bira episkope ali nisam shvatio ko bira patrijarha. Na stranu te glupe šale da to radi Putin.