Тумачење Откривења

[karadjordje]

ЕВАНГЕЛСКИ КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ОТКРИВЕЊА (Тумачење Откривења светог Јована Богослова) протојереј Александар Колесников Како је већ речено, свети Јован Богослов је тајанственим сликама описао будућу судбину света и Цркве. Ти тајанствени описи тешки су за разумевање и изазвали су веома различита тумачења. Међутим, зна се да је једном приликом Господ наш Исус Христос у разговору са ученицима на Маслиновој гори, три дана пре Свога великог страдања, доста подробно говорио о будућим судбинама света и Цркве. Та Његова беседа била је као последње упозоравајуће завештање ученицима и следбеницима о будућим саблазнима и опасностима које им прете. Ту у тој Својој беседи на гори Елеонској Господ је предказао одвијање будућности света мада много сажетије него у Откривењу светог Јована, и много једноставнијим језиком. Христос у тој Својој беседи и апостол Јован Богослов у Откривењу, говорећи о будућој судбини света и Цркве, нису могли противречити један другом. У основном, они су говорили једно исто. Управо зато што Христос говори о тој будућности једноставнијим језиком, сам садржај те Његове беседе је најдрагоценији кључ за разумевање или поимање тајанствених ликова у Откривењу. Дакле, за њихово тачно тумачење, морамо најпре проникнути у садржај Христове беседе (Мт. гл. 24). Међутим, постоји једна тешкоћа око правилног разумевања ове беседе: у њој Христос описује будуће догађаје не у оном поретку како ће се они одвијати у стварности, него по реду питања која су Апостоли поставили свом Божанском Учитељу. Од свих тих питања евангелисти нам наводе само прва два. Зато, да бисмо појмили Христову беседу на Маслиновој гори, морамо логички повезати њене поједине делове. Тада ће Христова беседа имати следећи садржај: Христос је са својим ученицима изишао из Јерусалим-лог храма после коначног раскида са свима утицајним јеврејским странкама. Апостоли као да осећају да је Њихов Учитељ последњи пут посетио Храм. Обузела их је туга, па гледајући наса дивљењем говоре Му: "Учитељу! Погледај ове грађевине ад камена!", А Исус им рече: "Не видите ли све ово? Заиста вам хажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће ушити" (Мт. 24, 2). Апостоли, очекујући из дана у дан зацарење свога Учитеља над јеврејским народом и, предвиђајући могућност разних катастрофа у тренутку зацарења, очигледно су мислили да ће једна од тих катастрофа бити и разорење Храма. Горели су од жеље да сазнају час тих страшних догађаја, па су запитали Господа: Кажи нам када ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века?" (Мт. 24, 3). Апостоли су мислили да су Му поставили једно питање, јер су мислили да Његово зацарење и рушење Храма има да се догоди у исто време. У ствари, они су поставили Господу два питања: 1. Када и како ће бити разрушен Јерусалимски Храм, и 2. Када и како ће се јавити Христос на земљи у сили и слави на свршетку историје. Христос у Својој беседи управо даје одговоре на ова два бритања, указујући Апостолима на велику временску раздаљину тих двају догађаја. Одговор на прво питање налази се у почетку, у средини а на крају беседе. Ево како је Господ одговорио на прво питање: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све да се збуде (Мт. 24, 4-6). Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светом - који чита да разуме, - тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући, и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. Авај трудницама и дојиљама у те дане. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сад, нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се ови дани (Мт. 24, 15-22)... А када видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да се приближило опустошење његово. Тада, који буду у самоме Граду нека излазе напоље, и који су у пољу да не улазе у град, јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано... И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свима народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не наврше времена незнабожаца (Лк. 21, 20-24). Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи (тј. неће изумрети ово поколење), док се све ово не збуде (Мт. 24, 34).. Али још није крај" (овога света) (Мт. 24, 6). Овим речима Господ је одговорио на прво питање које су му поставили Апостоли, питање о времену разорења Јерусалимског храма. Ми сада знамо да су се ове речи Христа дословно испуниле над јеврејским народом. Није прошло ни четрдесет година после те Христове беседе, а у јеврејском народу, који се одрекао правога Христа, напрегнутост ишчекивања појаве Месије достигла је врхунац. Тада су се појавили и лажни христоси и лажни пророци. То напето стање користили су демагози и авантуристи. Они су узбунили народ до крајности, прво су одгурнули на задњи план умерене и поштене представнике нације, а затим, свргнувши законите власти свога народа, подигли су општи устанак и против власти римске империје у Јудеји. Истовремено у самом Јерусалиму избила је социјална револуција, братоубилачки рат. Самозване народне вође наоружале су руљу са дна друштва и започеле пљачку знатнијих и имућнијих људе. Све се то радило под маском остварења јеврејске народне слободе и заштите народне светиње. Римске легије под командом сина римског цара Веспазијана - Тита Флавија - опселе су Јерусалим. Опсада је трајала жоро две године. Невоље које су у то време рата преживели становници Јудеје и нарочито грађани Јерусалима током опсаде, не могу се описати. На њих су се сручили истовремено и ужаси војне опсаде (глад, жеђ, погибија од оружја) и ужаси социјалне револуције (самовоља, грабеж, убиства). Вође побуне оскрнавили су и сам Храм. Најзад, седамдесете године после Христа Јерусалим љ заузеле римске војске. Храм је изгорео до темеља. Много Јевреја је било убијено, а преживели су били оковани и продани у ропство широм царства. Завршивши најаву тих догађаја у блиској будућности ј:п су имали да се збуду у Јудеји и Јерусалиму, Господ као да преноси свој поглед са ових блиских догађаја на догађаје далеке будућности светске историје и даје одговор на друго питање аполима - "о знацима Његовог доласка и свршетку века". Тај део своје беседе Он почиње као да хоће да каже: - Ви ћете делимично бити у праву, када, угледавши раи друге невоље над Јерусалимом, будете очекивали крај света. Ја сам вам тако подробно испричао о њима, јер догађаји овог времена биће веома слични са знацима који ће најавити Други ки долазак Мој. У последња времена устаће народ на народ, » царство на царство, и биће глад, помор и земљотреси по местима. Све ће то бити тек почетак болестима (Мт. 24, 7-8), тј. е ужасни ратови и друге тегобе наступиће као знаци и показатељи измицања последњих времена. Међутим, пре свега овога" (Лк. 21, 12) - "тада ће вас дати на муке, и сви ће народи омрзнути на вас имена Мога ради. И тада ће се многи саблазнити, и издаће друг друга и омре друг на друга. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја тај ће бити спасен" (Мт. :4, 9-13). 1. владаће свеоишиа иомама за материјалним добрима ("као у дане Ноја"), 2. готово ће сасвим нестати истинита вера на земљи (истинско Хришћанство), 3. истовремено, лажне вере захватиће већи део човечанства кроз ироповед лажних иророка, чак и лажних христоса. Из овога се може закључити да раширеност атеизма није последња фаза у религиозној историји човечанства, него претпоследња. Атеизам ће бити само оруђе у борби против истините хришћанске вере да би се помоћу њега срушила и разорила истинска Црква Христова. Али човечанство не може да живи без религије. И у тој атмосфери атеистичке празнине развиће се лажне религије и биће основане лажне цркве. Верско и морално стање људи биће тако безумно да ће се узбунити цела васелена, и сручиће се чак и космичке катастрофе са последицама на земљи. "И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и Месец своју светлост изгубити, и звезде са неба пасти" (Мт. 24, 29). Због свих тих знамења на сунцу, месецу и звездама притиснуће све народе на земљи туга и недоумица, море ће се узбуркати; људи ће умирати од страха и од очекивања ужасних невоља које прете васелени, јер ће се силе небеске усколебати (Лк. 21, 25-26). Сасвим другачије ће се тада понашати верници. - "А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше" (Лк. 21, 28), јер, коначно наступа Други долазак Христов. "Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу (свети Крст), и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра од краја до краја небеса" (Мт. 24, 30-31). "А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отац мој једини" (Мт. 24, 36). Зато, као да нам Господ саветује, не бавите се гатањем и израчунавањем тачног дана мога доласка и свршетка света, него препознајте последње време по знацима на које сам вам указао, - "тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима" (Мт. 24, 33). Расуђујте исто као кад видите да су олистале гране смоквине, знате да је близу лето (Мт. 24, 32). Из овога је очигледно да ће долазак Сина Човечијега бити, мада неочекиван за већину људи, ипак јасно наговештен свима. Стога, стражите, јер не знате у који час ће доћи Господ ваш" (Мт. 24, 42). "Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога света, и да Дан онај не наић: на вас изненада" (Лк. 21, 34). "Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи" (Мт. 24, 35). После тога долази Христос да би извршио Последњи суд над човечанством и успоставио Царства славе: "Тада ће сести на престо Славе Своје, и сабраће се пред Њим сви народи; и разлучиће их као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце са десне стране Себи, а јарце с леве. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца Мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света... Тада ће рећи и онима што Му стоје с леве стране. Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу у ангелима његовим... И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25, 31-34, 41, 46). Из ових упоређених одговора које је Господ дао на оба питања својих Апостола да се закључити да ће догађаји у Јудеји за време пропасти Јерусалима и рушења Храма бити веома слични догађајима последњих времена, пред Други долазак Христа: ужасни ратови, друштвени нереди, страховлада лажних учитеља и антихришћанских вођа, која ће довести људе до великих невоља - глади, епидемије, стихијне катастрофе у природи као што; земљотреси и суше... а разлика између тих двају догађаја је количинска: невоља прве епохе задесиће само Јеврејски народ, кој се одрекао Христа и почео да гони апостолску Цркву, док ће невоље друге епохе обухватити цео свет, пошто ће се тада сви народи окренути од Христа, а из општег неморала појавиће се фанатични мрзитељи Цркве и она ће бити од њих прогоњена у целом свету. Зато, ако неко хоће да стекне представу о узроцима и току догађаја последњих времена – тај би морао да се упозна са историјом јудејског рата 68-70. године. Запањујуће је да су идеје и догађаји тог времена тако слични по својој суштини са идејама и догађајима нашега времена... Спољашност је донекле другачија, али суштина је иста! Значи, догађаји на измаку времена овога света, по речима Христа, одвијаће се следећим редом: 1. ратови и друге социјалне и геофизичке невоље, 2. завршено проповедање Евангелија свима народима, 3. прогон Цркве, 4. превласт лажних пророка и зацарење антихриста, 5. космичке катастрофе у свемиру, 6. Други долазак Христа, 7. Последњи Суд. Свети Дух би увео вернике у велику недоумицу ако не би јасно указивао у Светом Писму основни узрок духовног пада човечијег рода, због којега свет мора да пропадне. То објашњење се налази у Евангелију по Матеју (4, 1-11) и у Евангелију по Луки (4, 1-13). Узрок пропасти света је успех Сатане да овлада светом и човечанством. То Сатанино стремљење да овлада целим светом описано је још у Старом Завету. "Како паде са неба, о Даница, сине зоре?... А говорио си у срцу свом: изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори богова, на страни северној. Попећу се у висине над облаке, изједначићу се са Вишним. А ти си се у пакао суновратио у дубину преисподњу" (Иса. 14, 12-15). Међутим, Сатана је и после свога суноврата увек стремио да овлада светом. Евангелије нам сведочи да он све време покушава да се наметне. Ти његови покушаји се састоје у следећем. 1. Прави Христос, Син Божији, дошао је на земљу да оснује на земљи Царство Божије - Царство духовно. Позвавши људе да уђу у Царство Божије, Христос им је указао пут ка Царству, али Он уважава слободу људи - њихову слободну вољу. Биће сваком према његовом слободном извору. Сатана, напротив, хоће да овлада светом и човечанством кроз потпуно ропство људи - духовно и телесно. А то он може постићи једино преко државне власти, коју је себи потпуно потчинио. 2. Међутим, Сатана лично не може постати цар светске државе, јер је он бестелесно духовно биће. Зато он тражи човека, који би му се потпуно потчинио и испуњавао његову вољу, тј. који би се, остајући човеком, понашао у свему као Сатана. То све ми дознајемо из евангелског описа Христових искушења у пустињи. "И изведе Га ђаво на гору високу и показа Му сва царства овога света за трен ока. И рече Му ђаво: "Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном биће све твоје" (Лк. 4, 5-7). Тада је ђаво лагао да су му већ потчињена сва царства земаљска. Међутим, ђаво је овде одао своје замисли: да себи пот-чини све државе света и да нађе човека који би се наметнуо за владара свим државама света, а сам би се потчинио Сатани. Прави Христос је одбио да то учини. Но Евангелије нам указује на будућег самозванца који ће, навукав личину (маску) Христа, прихватити понуду ђавола да узме сва царства земаљска. И овај самозванац ће пасти у искушење властољубља. И клањаће му се сви народи. Зато је Христос рекао: "Ја сам дошао у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете прим-ити" (Јн. 5, 43). Пред нама искрсава питање које се природно намеће. а који циљ жели Сатана да постигне када овлада свима државама, на чијем челу има да буде његов човек? Евангелије нам открива тај његов циљ. Он је заиста ђаволски: да обмане и уништи човечански род. У том смислу је Христос рекао маловерним Јеврејима: "Вама је отац ђаво... он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему, кад говори лаж, своје говори; јер је он лажов и отац лажи" (Јн. 8, 44). Ово су главна места из Евангелија које мора проучити сваки пре него почне да чита Откривење. Без размишљања о овим евангелским местима, читање Откривења, као грлом у јагоде, неспремног човека може да одведе у празноверна нагађања и опасна фантазирања.

[karadjordje]

АПОСТОЛСКЕ ПОСЛАНИЦЕ - ДРУГИ КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ОТКРИВЕЊА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Мада кратко и узгред, Апостоли су се у својим посланицама дотакли питања које су ученици поставили Господу о знацима Његовог доласка и свршетку света. Зато су одређена места у апостолским посланицама други кључ за разумевање Откривења.

Апостол Петар у својој другој посланици упозорава ширење неверја у временима пред Други долазак Христа. х исмевања Његових предказања о том догађају:

"Знајући прво ово да ће у последње дане доћи ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је са обећањем Доласка Његова? Јер откако оци помреше стоји тако од почетка творевине, јер хотимице губе из вида да небеса беху одавно, и да је земља из воде и од воде саздана речу Божјом. Од којих тадањи свет, водом потопљен, погибе. А садања небеса и земља остављени су његовом речју за огањ и чувају се за дан суда и погибли безбожних људи. Али ово јсдно немојте превиђати, вољени, да је један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан. Не касни Господ са обећањем, као што неки мисле да касни, него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају" (2. Петр. 3,:3-9).

Морално стање поколења последњих времена апостол Павле описује у својим посланицама Тимотеју:

"Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, горди, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомириви, клеветници, неуздрживи, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви. Они имају изглед побожности а силе његове су се одрекли. И клони се ових" (2. Тимот. 3, 1-5). У првој посланици Тимотеју свети апостол Павле упозорава да ће се у последње време појавити лажна учења о вери и нарави и чак је указао на нека од њих:

"А Дух изричито говори да ће у последња времена одступити неки од вере слушајући духове преваре и науке демонске, у лицемерју лаживаца, чија је савест спаљена, који забрањују женити се, и траже уздржавање од јела која је Бог створио да их са захвалношћу узимају верни и они који су познали истину". (1. Тимот. 4, 1-3).

Када читамо ове редове апостола Павла, одмах нам пада на памет текућа пропаганда из наших безбожних дана. Ту је проповедање секте ушкопљеника против брака, исмевање брака у савременој књижевности, пропагирање безбрачних полних односа, Толстојево проповедање вегетаријанства и његово одрицање брака... Када све то видиш, и нехотице закључиш да наше време веома личи на оно последње време о коме овде говори апостол Павле. Свети Павле указује као на посебан знак којим ће се препознати последње време у својој посланици Солуњанима:

"А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише; јер ви сами добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи. Јер када говоре: Мир је и безбедност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће избећи", (1. Солуњ. 5, 1-3). Ове речи светога Павла треба, очигледно, овако разумети: Христос је предказао, да ће на почетку последњег времена бити ужасни ратови и друге невоље. Људима ће дојадити ти ратови, па ће се ујединити, али под руководством богопротивних сила, Када се то збуде, они ће гордо и самоуверено рећи: "Ето, сад има да буде мир и безбедност". Међутим, пошто то неће бити учињено из љубави према Богу и Његовим заповестима, људи тог поколења погрешиће у својој самоуверености"јер управо ће тада "доћи на њих погибија", то јест наступиће последњи, најужаснији дани света. Какви ће они бити?

На то питање апостол Павле даје одговор у својој Другој посланици Солуњанима:

"Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни речју, ни посланицом - тобоже нашом - као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најпре не дође отпадија и не појави се човек безакоња, син погибли, кг се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе је Бог. Зар не памтите да сам вам ово казивао још кад сам би код вас? И сада знате шта га задржа да се не јави до у своје време. Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сада задржава. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства. Онога је долазак по дејству сатанином са сваком силом и знацима и чудесима лажним. И са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане. верују лажи" (2. Солуњ. 2, 1-11).

Овде апостол Павле говори о истој ствари о којој . ори и свети Јован Богослов у својој Првој саборној посланици: "Децо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази. сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је последњи час... А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте . да долази и сад је већ у свету" (1. Јован. 2, 18; 4,3).

Ове речи апостол Јован је надисао на основу Христових речи, наведених у Евангелију тог истог апостола Јована, где Христос говори: "Ја сам дошао,у име Оца мојега и не примате ме. ' ако други дође у име своје, њега ћете примити" (1. Јован. 5, 43).

Замислимо се над овим наведеним речима светих апостола Павла и Јована. Апостол Павле говори да ће Дан Христов наступити тек после отпадања од хришћанске вере. Овде свети Павле понавља речи Христа: "Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк. 18, 8). Крајњи израз удаљавања од Бога биће појава човека греха, сина погибли или Антихриста, како њега назива апостол Јован. Његово одступништво од Бога показаће се у томе да ће он отворено иступити против истинитог Бога и тражиће од људи да му се клањају као Богу. Он ће чинити велике знаке и лажна чудеса. Он ће завести све, сем ону мањину верних који не одступају од Божанске истине. Због те поводивости већине за Антихристом, Бог ће допустити да људи тада више верују лажи него истини.

Међутим, у то време ће се збити велики и радостан догађај: обраћење у хришћанство јеврејскога народа о чему је такође говорио свети Павле:

"Кажем, дакле, зар Бог одбаци народ Свој? Никако! Јер и ја сам Израилац, од семена Авраамова, од племена Венијамина. Не одбаци Бог народ свој, који унапред позна... Оставих себи седам хиљада људи, тако, дакле, и у садање време постоји један остатак по избору благодати... Јер нећу, браћо, да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: део Израила отврдnu, док не уђе пун број незнабожаца" (Римљ. 11, 1-2; 25). Овај догађај треба да се збуде у последње време света.

Вратимо се горе наведеним речима апостола Павла. – ' Tајна безакоња већ дејствује", то јест Сатана се стално бори и упиње да изведе Антихриста у свет, а његови претходници долазе в пролазе на сцени историје.

Међутим, онај највећи и коначни Антихрист неће се јавити пре него се уклони онај који сада задржава. Речи – "који сада задржава" (Солуњ. 2, 7) биле су тумачене у црквеној књижевности на разне начине. Древни учитељи Цркве објашњавају те речи као власт римских царева. Неки руски богослови у тим речима апостола Павла виде претказање о власти руских царева, као последњих заштитника Хришћанства, пред сам долазак Антихриста, када ће се човечанство, бивајући без заштите хришћанске власти сурвати у бездан заблуда, зала и катастрофа.

Нама се чини, да под тим речима апостола Павла треба подразумевати сваку нормалну државну власт, која признаје изнад себе истинитог Бога и има за циљ служење добру, борбу против зла у човечанским односима, као и заштиту добрих људи и њиховог нормалног, мирног живота. Чим народи света буду лишени те нормалне државне власти - одмах ће се отворити пут за последње и одлучно отпадништво од Бога и за долазак Антихриста.

То ће бити последњи чин историје човечанства на земљи, јер ће Антихрист бити уништен "Другим доласком овим".

"А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу, у који ће небеса са хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела која су на њој изгореће (2. Петр. 3, 10).

А шта ће бити са људима? На то свети Павле одговара овако.

"Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помрети, но сви ћемо се променити. Одједном, у трен ока, при последњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нетрулежни, и ми ћемо се променити" (1. Коринћ. 15, 51-52). А на другом месту каже: " .. Ми, који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули, јер ће сам Господ... сићи са неба и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који остајемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу, у ваздуху, и тако ћемо свагда са Господом бити (Солуњ. 4, 15-17).

[karadjordje]

САДРЖАЈ КЊИГЕ ОТКРИВЕЊА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Горе смо навели преглед главних историјских токова, који, по речима Христа на Маслиновој гори, сачињавају историју света од Првог до Другог Његовог доласка, почев од разорења Јерусалима и расејања јеврејског народа до Васкрсења мртвих и Последњег суда Божијег над човечанством. У основи и апостол Јован Богослов је изложио Откривење по тим истим темама и у истом поретку (као Христос), описујући те историјске токове у облику тајанствених символа, Понекад описивању једног историјског тока он посвећује једну главу, а понекад две главе. Неке токове он описује од почетка до краја (од Првог до Другог доласка Христовог). Но у изложењу сваке следеће теме садржај као да на-раста у времену,то јест на крају сваког следећег раздела књиге апостол Јован све више нас приближава катастрофи света и Другом доласку овом. Садржај Откривења се састоји из следећих делова:

1. Јављање апостолу Јовану Христа као првосвештеника - глава 1.

2. Пророчанство о историји Христове Цркве на земљи -главе 2 и 3.

3. Царство Небеско у тренутку почетка нове историје човечанства, која је омогућена искупитељском жртвом Христа главе 4 и 5.

4. Општи преглед најглавнијих догађаја у историји човечанства од Првог до Другог доласка Христа - глава 6.

5. Увид у Царство Небеско пре него наступи последње време света- глава 7.

6. "Почетак болести" (последње време света) - главе 8. и 9.

7. Појава пророка који упозорава људе да долази последње време света - глава 10.

8. Завршетак проповедања Евангелија по целом свету и обраћење Хришћанство јеврејског народа - глава 11.

9. Гоњење Цркве од апостолских времена до времена Антихриста -глава 12.

10. Зацарење Антихриста - глава 13.

11. Бог даје упозорења људима о блиским и страшним последицама зацарења Антихриста - глава 14.

12. Невоље у царству Антихриста - главе 15, 16, 17. и 18.

13. Други долазак Христа - глава 19.

14. Васкрсење мртвих и суд Божији над човечанством - глава 20.

15. Царство славе - глава 21.

16. Закључак - глава 22.

О ИСТОРИЈИ ХРИСТОВЕ ЦРКВЕ НА ЗЕМЉИ

(од апостолских до последњиих времена света)

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Прва половина прве главе Откривења говори о циљу писања књиге, а такође о околностима у којима је написана, Књига садржи кроз Ангела Јовану послано Откривење Исуса Христа, Који је показао слугама Својим шта ће се ускоро догодити. Блажен је који чита и слуша речи пророчанства ове књиге. Откривења је дано Јовану у Недељу (дан васкрсења) на острву Патмасу, где је он био заточен због речи Божије и због сведочења о Исусу Христу.

У другој половини прве главе апостол Јован види у слави и величанству Самога Господа Исуса Христа како стоји усред седам златних свећника и држи у десници Својој седам звезда. Христос сам објашњава Јовану да седам свећника представљају седам Цркава, а седам звезда у десници Његовој, то су Ангели тих седам Цркава. Господ наређује Јовану да запише све то што ће видети у књигу коју има да пошаље седморим Црквама које се налазе у Азији: у Ефес, и у Смирну, и у Пергам, и у Тиатиру, и у Сард, и у Филаделфију, и у Лаодикију. А даље, у глави другој и трећој, наводе се речи Господа, које Јован треба да напише свакој од тих седам Цркава понаособ. Та обраћања садрже у себи похвале за достојно држање и покуде за недостатке сваке од ових седам Цркава, уз обећање награде за верност и са претњом да ће бити кажњене, за своје недостатке.

Тумачи Откривсња оштро се разликују у објашњењу шта треба разумети под изразом "седам Цркава" Једни мисле да другу и трећу главу Откривења треба схватити буквално, то јест да су у њима записана обраћања Господа упућена конкретним тим Црквама Мале Азије првога века. У корист таквога буквалног схватања говори околност да је апостол Јован био у то време поглавар Малоазијских цркава. Као заточеник на острву Патмосу и одвојен од њих, посматрајући из далека њихове недостатке, апостол Јован је у души природно патио због њих. Послањем тим Црквама од Господа добијеног Откривења о тешкој будућности и земне Цркве и о невољама последњег времена, Апостол је желео да потресним утиском из Откривења једне утврди у врлинама, а друге уразуми пред опасношћу надолазећих невоља.

А други тумачи сматрају да седам Цркава у другој и трећој глави Откривења представљају седам епоха у историји васеленске Хришћанске Цркве од првог до другог доласка Христа. У корист оваквога схватања говоре следећи разлози. На првом месту, не може бити да би Христос, којега је Апостол видео у слави и величанству стајао усред седам свећника једино Мало-азијских Цркава и да би држао у десници Својој Ангеле само тих седам Цркава, - јер и сувише је била скромна у првом веку улога тих Малоазијских цркава у васеленској хришћанској Цркви, ако се оне упореде са таквим Црквама као што су тада биле Јерусалимска, Римска, Антиохијска и друге.

На другом месту, из истога разлога, апостол Јован до- бивши од Самога Господа Откривење о будућности света и целе васеленске Цркве, није га могао упутити само тим седморим Црквама Мале Азије. Логичније је претпоставити да га је Апостол упутио свима потоњим вековима и епохама Хришћанске Цркве у будућности.

Са наше стране ми сматрамо да су оба ова тумачења друге и треће главе Откривења правилна. Потпуно је могуће да су се у време писања Откривења ове главе односиле на седам конкретних Малоазијских Цркава. Но, истовремено, седам Мало-азијских Цркава првог века могле су послужити апостолу Јовану као праобрази (прототипи) седам будућих епоха историје Хришћанске Цркве од првог до Другог доласка Христа.

У сваком случају, поједини изрази када се Господ обраћа свакој од тих седам Цркава задивљујуће одговарају особеностима и догађајима појединих епоха које ће се низати у историји васеленске Хришћанске Цркве.

Почињемо од посланице упућене првој, Ефеекој' Цркви "Знам дела твоја, и труд твој, и трпење твоје, да не можеш да подносиш зле, и проверио си оне који говоре за себе да су апостоли а нису, и нашао си да су лажни. И трпљење имаш, и намучио си се за Име моје, и ниси сустао. Али ми је криво на тебе, што си ону прву љубав оставио. Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећник твој са места његова ако се не покајеш. Али иде ти у прилог то што мрзиш дела николаита, која и ја мрзим" (Откр. 2, 1-6).

Овде су описане главне црте из живота Хришћанске Цркве апостолског доба. На Цркву управо те епохе могу се односити речи потпуног признања за њено трпљење и издрживост Христа ради, јер се она трудила али није изнемогла. Управо Црква те епохе проверавала је лажне апостоле и разобличавала их као самозванце. Апостолска Црква одбила је и први налет јереси николаита. И најзад, у првим данима апостолске Цркве установљен је значајни обичај предавања Цркви на општу корист све своје имовине. Тај обичај је био у историји Хришћанства најузвишенији доказ љубави према Богу и према ближњима (то је она "прва љубав" о којој говори Христос). Међутим, тај обичај је био ускоро напуштен од првих Хришћана, па је зато Господ с правом укорио прву Цркву и запретио да ће уклонити њен свећник са места, што се и испунило приликом разорења Јерусалима 68-70 год. после Христа. Ово обраћање Ефеској Цркви одговара оном делу Христове беседе на Маслиновој гори, у ком је Он говорио о судбини Јудеје и првих Хришћана.

"И Ангелу Цркве у Смирни напиши: Тако говори Први и Последњи, који беше мртав и оживе: Знам дела твоја, и невољу и сиромаштво - али си богат - и хулу оних који говоре да су Јудејци а нису, него синагога сатанина. Не бој се нимало од онога што има да претрпиш. Гле, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу, да би вас искушао, и имаћете невољу десет дана. Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота" (Откр. 2, 8-10).

Овде је потпуно јасно да обраћање Цркви Смирне има у виду Хришћанску Цркву епохе гоњења у првом и другом веку после Христа - и тачно одговара оном делу Христове беседе у којој Он говори о предстојећим гоњењима Његових следбеника. Треба запазити да је у периоду великих гоњења на Хришћане било уствари десет прогона (то је оних "десет дана" ).

"И Ангелу cкве у Пергаму напиши: Тако говори Онај који има двосек мач: Знам дела твоја, и где обитаваш, тамо где је престо Сатане; И држиш Име Моје, и ниси се одрекао вере моје ни у оне дане у које је Антипа, верни сведок мој, убијен код вас, где Сатана борави. Али мало ми је криво на тебе, што имаш ту оних који се држе учења Валаама, који научи Валака да баци саблазан међу синове Израилове да једу жртве идолске и да блудниче. Исто тако имаш и ти оних који се држе учења николаита. Покај се, дакле; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и војеваћу са њима мачем уста Мојих. Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама. Ономе који победи даћу да једе од мане сакривене, и даћу му камен бели, и на камену ново име написано, које нико не зна осим онога који га прима" (Откр. 2, 12-17).

Ово обраћање може да се односи на Хришћанску Цркву од четвртог до осмог века, то јест на епоху васслснских сабора, када су Цркву растрзале многе јереси и када су коначно јасно били искристалисани догмати хришћанске вере. Ако на тај начин протумачимо то обраћање, онда постаје јасно да Христос има у устима двосек мач, којим Он прети јеретицима, и похвала припада Цркви за њено чврсто држање у време гоњења од јеретика. Тада постаје јасно да је Црква заслужила нагриду ("да јeде манну сакривену"), то јест да позна тајне Божанске мудрости, што се испољило у тој епохи кроз многобројна чувена дела великих учитеља Цркве. Оправдано је и друго обећање вернима у том обрађању да ће им се дати "камен бели", то јест камен чисте истине, што се и испунило у тој епохи кроз јасне догмате хришћанске вере.

И Ангелу Цркве у Тијатири напиши: ... Знам дела твоја, и љубав, и веру, и служење, и трпљење твоје, и садања дела твоја су бројнија од ранијих. Али мало ми је криво на тебе што допушташ жени Језавели, која вели за себе да је пророчица, да учи и заводи слуге моје... и ономе који победи и одржи дела моја до краја, даћу власт над незнабожцима. и владаће над њима гвозденом палицом, и неће се разбити као судови лончарски... и даћу му звезду јутарњу... (Откр. 2, 18-28).

У том обраћању све се односи на процват Хришћанства међу новим народима Европе од деветог до шеснаестог века. Ту Син Божији похваљује Цркву те епохе за њене велике подвиге у ширењу Хришћанства међу новим народима. Ту је најављена многообећавајућа, као "звезда јутарња", будућност тих новообраћених хришћанских народа међу другим народима земље. Међутим, део васеленске Цркве те епохе отпао је у заблуду (Римсхи патријархат и Папа).

"И Ангелу Цркве у Сарду напиши... знам твоја дела, имаш име да си жив, а мртав си... Не нађох твој а дела да су савршена пред Богом мојим. Памти, дакле, како си примио и чуо, држи то и покај се. Ако ли не будеш бдео, доћи ћу ти као лопов, а нећеш знати у који час ћу доћи на те. Али имаш и у Сарду неколико њих, који не укаљаше хаљине своје, и ходиће са мном у белима, јер су достојни" (Откр. 3, 1-4).

У овом обраћању Цркви у Сарду јасно је описано верско и морално стање хришћанских народа Европе и Америке од шеснаестог до осамнаестог века, наиме: формална припадност Хришћанству, а уствари потпуна охладнелост и равнодушност према њему, удаљеност од добрих начела хришћанске нарави. У то време хришћански народи нису се још отворено одрекли Хришћанства, али је Хришћанство ишчилело из њихових душа. Зато Господ позива хришћанске народе тог доба да се тргну и покају; иначе ће имати невоље. Те невоље су се сручиле на хришћанске народе концем осамнаестог века, јер су почетком француске револуције, они ступили у мрачну епоху грађанских ратова и међународних потреса.

"И Ангелу Цркве у Филаделфији напиши: . знам твоја дела: ... мало снаге имаш, а одржао си моју реч, и ниси се одрекао Имена мога. Ево дајем ти из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису, него лажу, ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те љубим. Зато што си одржао моју заповест о трпљењу, и ја ћу тебе сачувати од часа искушења који ће доћи на васцели свет да искуша оне који живе на земљи" (Откр. 3, 7-10).

Ако смо правилно протумачили другу и трећу главу Откривења као пророчанства о будућности Хришћанске Цркве, онда је обраћање Филаделфијској Цркви пророчанство о Хришћанској Цркви наше епохе.Тешко је рећи, али има више разлога за, него против, да у овом обраћању Христа Филаделфијској Цркви видимо опис стања у Цркви наше епохе. Зар речи - "мало снаге имаш" - не описују доста тачно мали утицај хришћанске вере и незначајну улогу Хришћанске Цркве у савременом човечанству, чак и у хришћанским народима?

Речи - "одржао си моју реч, и ниси се одрекао Имена мога" - предказује оне прогоне које Црква подноси у наше време. У току последњих двеста година видови гоњења на Цркву се мењају - прво су идеолошки, а затим физички (политичком силом), но гоњења не престају. Све је то почело средином осамнаестог века када су француски "просветитељи" злобно исмевали хришћанску Веру. Крајем осамнаестог века, за време француске револуције, они су прешли на насилно пљачкање и затварање храмова и манастира, на масовно истребљење свештенства итд. Током прве три четвртине деветнаестог века борба се водила само на идеолошком плану, но то је било само припрема за страшно физичко обрачунавање у двадесетом веку. у Француској, Русији, Немачкој, Шпанији, у Пољској и на Балкану.

"Ево учинићу да (гонитељи) дођу и поклоне се пред ногама твојим...".

Зар се ово пророчанство није већ испунило у Русији, где је државна власт била приморана да призна непобедивост Цркве и прешла на друге, прикривеније облике борбе са њом?" И као што си ти издржао у трпљењу због Моје речи, ја ћу те сачувати од године искушења, која ће доћи на сву васељену... ", то значи да неће у нашој епохи наступити последња страшна година света, али ... "ево долазим ускоро; држи оно што имаш, тојест крај времена (крај света и Други долазак Христов) није далеко и ти ћеш готово доживети до њега; твоје време - то је претпоследња епоха у историји света. И тада ће постојати опасност да изгубимо веру услед мноштва саблазни, али ће зато и плата за верност бити надохват руке, те треба бити особито будан и бодар, да се лакомиелено не изгуби могућност спасења, како ју је изгубила земља.

Дакле, наступа последња епоха у историји Цркве и света. Какво је стање Цркве у тој епохи?

"И Ангелу Цркве у Лаодикији напиши: Тако говори Господ... Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Мојих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и беле одоре, да се обучеш, те да сене покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш... Зато ревнуј, и покај се, Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и вечераћу с њиме и он са Мном" (Откр. 3, 14-20).

Ево, дакле, какво ће бити стање у Цркви пред крај света. равнодушна, млака вера, благостање споља а немоћ изнутра, безвољност у извршавању наредби, вера у ум а не у срце човека; мирење са својим недостацима и са неморалним стањем околине; неразумевање знакова времена, јер људи не желе да знају да Христос већ стоји пред вратима овога света и само што није ушао у њега. "Лаодикијску Цркву" Господ укорева што није ни хладна ни врућа и прети јој да ће је избљувати из уста Својих, као отужну, млаку воду која изазива гађење. Упркос умишљеној уверености "Лаодикијаца" у своја духовна савршенства, Господ их назива несрећнима, јаднима, слепима и нагима, саветујући их да покрију своју наготу и исцеле своје слепило. Он притом позива на покајање, говорећи да с љубављу стоји пред вратима срца свакога ко се каје и готов је да уђе к њему са Својим милостима и свепраштањем. Победнику над сопственом гордошћу и уопште над духовно-моралним болестима својим, обећава да ће га посадити са Собом на престолу Своме... Који победи даћу му да седне са Мном на престолу Моме, као што и Ја победих и седох са Оцем на престо његов....".

"О када би био хладан или врућ..." - хладан човек, који није познао веру, брже може да поверује и постане жарко верујући, него онај ко је охладнео, Хришћанин који је постао равнодушан према вери, чак и јавни грешник бољи је од млаког фарисеја који је задовољан својим духовним стањем. Зато је Господ Исус Христос и одбијао фарисеје, претпостављајући им царинике и блуднице који се кају. Јавни и отворени грешници лакше могу да дођу до свести о својој греховности и искреног покајања него људи млаке савести, који нису свесни својих духовних болести.

"Злато ожежено огњем, одоре беле и помасти за очи...", које Господ саветује Лаодикијцима да од Њега купе, означавају љубав и благовољење Божије које се задобијају покајањем, добра дела, чисто и непорочно понашање и преузвишења небесна премудрост, која даје вид духовну. Могуће је претпоставити такође да су се Лаодикијци, из Малоазијске Цркве, претерано надали у своје богатство, покушавајући да помире служење Богу и мамони. Неки сматрају да је ту реч и о пастирима, који теже да се обогате земним богатством и који су умислили да су они преко богатства позвани да Господују над наслеђем Божијим, намећући се својим богатством. Господ таквима саветује да купе од Њега дакле, не да испросе и не да добију, него да купе, тј. пре-обрету од Самог Христа по цену трудова покајних "пато огњем ожежено" тј. право богатство духовно, благодатно, које се за пастире састоји, између осталог, и у учитељској, проповедној речи, "белу одећу", тј. дар доброчинствовања ближњима и "помаст" или добродетељ (врлину) нестицања која отвара очи за сујету и испразност свих богатства овог пролазног света. "Ономе који победи" даје се обећање да ће бити посађен на престолу Божијем, под чиме се подразумева највише достојанство наследника Царства Небеског, сацаревање са Самим Христом, Победником ђавола (Арх, Аверкије).

То је та епоха безбрижности људи, који су се потпуно предали овоземаљским интересима и телесним насладама, епоха за коју је Господ рекао. "Како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега" (Мт. 24, 37).

Значи да је епоха Лаодикијске Цркве, епоха извесног спољног благостања за њу, а унутарњег пада - само кратки предах између гоњења на Цркву филаделфијске епохе и гонења на Цркву од стране Антихриста.

[karadjordje]

ЦАРСТВО НЕБЕСКО ОД ПОЧЕТКА НОВЕ ИСТОРИЈЕ

(после искупитељске жртве Христове)

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

У свом првом виђењу апостол Јован је видео Господа као Главу Цркве. Он га је видео у величанству и слави како стоји усред седам свећника црквених, примивши од Њега посланице пророчанства за Цркву свих потоњих времена њеног постојања на земљи. После тога он види Господ а у другом облику - у облику Јагњета, "као да је заклано", то јест као Спаситеља света. Духом Божијим Јован је био узнесен на небо и угледао престо Највишега и Седећег на престолу. Око престола Божијег стајаху двадесет четири престола на којима су седели двадесет четири старца - који су највише угодили Богу, представници свих народа света. А четири тајанствена лика (лав, теле, човек и орао) представљају четири евангелиста, четири благовесника Христа, Премудрости Б ожије.

И угледао је Јован књигу у десници Седећег на престолу, која је била запечаћена са седам печата... Под овом књигом треба разумети историју свега после Доласка, Смрти и Васкрсења Христовог. Та историја пророчански је била осветљена у Христовој беседи на Гори Елеонској (Маслиновој).

ПРЕГЛЕД ГЛАВНИХ ДОГАЂАЈА НОВЕ ИСТОРИЈЕ

(од првог до Другог доласка Христа)

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

У шестој глави апостол Јован понавља пророчанство које је Христос изговорио на Маслиновој гори, описујући у символима управо оне најглавније догађаје из нове историје света, предказане Христом, при чему сваки догађај наступа када Ангео скине један од седам печата, којима је књига запечаћена.

Ангео је скинуо први печат. Јован је угледао "И гле, коњ бели, и Онај који сеђаше на њему имађаше стрелу и даде му се венац, и наступи побеђујући, и да победи" (Откр. 6, 2). На овај начин Јован описује Апостоле и прве следбенике Христа како проповедају Евангелије на земљи.

Када је скинут други печат Јован је угледао коња риђег.

И ономе који сеђаше на њему даде се да узме мир са земље те дасе људи међусобно кољу, и даде му се мач велики (Откр. 6, 4)

- ово су ратови које је Христос предказао.

После трећег печата појавио се коњ вран, а на њему јахач којиодређује цене намирницама - то је глад.

После четвртог печата Јован виде коња зеленка, "и јахач на њему коме је име Смрт; и пакао иђаше за њим; и даде му л власт... да убија мачем и глађу и помором... (Откр. 6, 8) - то ч разне невоље последњих времена, предказане Христом.

После скидања петог печата Јован је угледао под жртвеником на небу душе убијених за реч Божију. Мученици, посматрајући невоље које се догађају на земљи, и мислећи, дакле, да је наступило време Другог доласка Христа, завапили су, говорећи: "Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима који живе на земљи?" (6, 10). Њима је речено да чекају још неко време, док се не напуни број браће њихове и сатрудника њихових, који има да буду побијени као што су и они побијени.

И, заиста, када је Ангео скинуо шести печат отпочеле су оне страшне невоље у друштву и у природи, које је Христос предказао да ће бити у последње време: избио је ужасни рат (" ве-лики земљотрес" - Откр. 6, 12); поколебале су се саме основе свемира (" Сунце постаде црно као врећа од кострети, и луна постаде сва као крв; и звезде небеске падоше на земљу..." Откр. 6, 12-13); то значи: нестале су организације друштвеног живота међу људима (- "И свака гора и острво покренуше се са места својих" - Откр. 6, 14). Несрећни људи, занесени насладама телесним, неспремни за последње дане света и за Последњи Суд од страха и ужаса побегли су у пећине и увале планинске, вичући горама и камењу: "Падните на нас и сакријте нас од лица Онога који седи на престолу и од гнева јагњетова (Откр. 6, 15-16).

ОБОДРЕЊЕ ВЕРНИМА ПРЕД КРАЈ ОВОГА СВЕТА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

У седмој глави апостол Јован бодри вернике пред наступом последњих времена света, Он види најпре четири Ангела, на четири стране земље, којима је дано да кажњавају земљу и море... Сакрити се од њих не може нико.

Ипак, једино за вернике постоји пут спасења у то последње време живота на земљи. Они ће се разликовати од богохулника печатом и знаком који ће имати на телу своме. Ни њима неће бити лако у тим невољама које долазе на бунтовне отпаднике, али верни бар спасавају живот свој, као што је то наговештена раније у историји. На пример, многе хиљаде хришћана, руководећи се предказањем Христа о разорењу Јерусалима и потреби благовременог бекства из њега, стварно су побегле и спасле се од римске војске која је 68-е године харала по Палестини. Слично се догодило и са многим црквеним људима за време прогона вере у Совјетском Савезу...

У другој половини седме главе апостол Јован описује, као ободрење вернима, судбину мученика за веру после њихове смрти. Он пише о мноштву људи који стоје пред престолом Божијим у одорама белим, са палмовим гранама у рукама и славе Бога заједно са Ангелима. Један од 24 стараца објаснио је Јовану да су то они који су прошли кроз велику тугу и страхоту, али остадоше верни Јагњету.Зато су они сада у блаженству, и никад више неће знати за тугу и невољу. На тај начин апостол Јован унапред даје утеху онима верницима који ће, и поред заштитних печата, погинути у хаосу последњих дана, јер их после смрти очекује удео у животу вечном.

Приликом читања књиге Откривења некад нам се чини да су ти символи извештачени, а њихова смена да је лишена сваке везе и доследности. То нам тако изгледа због тога што не разумемо сваки символ, нити видимо његову повезаност са претходним и следећим символом - заједнички им смисао.

"ПОЧЕТАК БОЛЕСТИ" ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

"И скиде Ангео последњи, седми печат. Отворише се последње странице историје човечанства. Цео свет као да је замро у очекивању - "наста тишина на небу око пола часа" (Откр. 8, 1). На Маслиновој гори Христос је рекао ученицима сво:м Устаће народ на народ и царство на царство, и биће глади љ мори, и земљотреси по свету. А то је све почетак страдања" Мт. 24, 7-8). У следећим главама Откривења (8 и 9) управо се описују те невоље које ће се обрушити на човечанство последњих времена. Бог је већ најавио преко Ездре о томе последњем времену. "Ево долазе дани, када ћу почети да се приближавам, да би их посетио оне који живе на земљи" (2. Ездр. 6, 18).

Верско - морално стање људи у то време биће веома жалосно. Бог је заборављен међу људима који су се предали духовним заблудама и материјалним бригама, свим врстама порока и злочина (Откр. 9, 20-21). На њих ће се сручити многе невоље - углавном истребљење оружјем. Са неба нада - "Град и огањ, помешани са крви" (Откр. 7, 8), а то вероватно представља бомбардовање из ваздуха. "Трећина мора постаде крв" (Откр. 8). (Из дима изидоше скакавци... а изглед скакаваца беше слиичан коњима спремним за бој... И имаху оклопе као оклопе -гвоздене, и шум крила њихових беше као бука многих коњских гола када јуре убој" (Откр. 9, 2-9). Зар ово није опис авиона? лосле трубе шестог Ангела апостол Јован је видео огроман број коњаника који су имали на себи оклопе огњене, плавичасте и сумпорасте; и главе коња бејаху као главе лавова, и из уста њихових излажаше огањ и дим и сумпор" (Откр. 9, 16-17). Зар није ово опис тенкова?

Истовремено са тим ратним невољама људи су затрова-ни лажним учењима, "горким као пелен" (Откр. 8, 10-11). Власти (које је апостол Јован упоредио са сунцем, месецем и звездама) остадоше немоћне и неуважене на трећини Земље, тако да је живот у тим областима Земље постао таман као ноћ (8, 12).

Ангели упозоравају људе звуцима трубе на долазеће невоље, позивајући их да осмисле узрок и значење ових невоља. Под Ангелима трубачима можемо видети и хришћанске проповеднике који ће својим проповедима и списима објашњавати човечанству смисао наступивших догађаја. Али узалуд трубе Ангели, узалуд упозоравају и дозивају људе. Нико их не слуша, чак ни они који још нису изгинули од свих тих невоља, "не покајаше се од дела руку својих, клањају се демонима, идолима златним и сребрним и бронзаним (Откр. 9, 20-21), нису хтели да се докају за злочине своје.

ПОЈАВА ПРОРОКА 

(Који упозоравају људе да је наступило последње време света)

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

И поред тога што се људи нису уразумили после свих тих невоља и нису се покајали за своје преступе и отпадништво ад Бога – милосрдни Бог, пред сам свој други Долазак, употребљава још једно средство за уразумевање људи: Он им шаље моћне пророке. Апостол Јован је видео моћнога Ангела како силази са неба и кличе громким гласом, као лав који риче. Тада ће се збити догађаји, као удари грома. Али какви су то догађаји, Јован нам није открио, зато што му је са неба глас запретио да запише оно што су говорили седам громова (Откр. 10, 3).

Моћни Ангео, подигав руху своју ка небу, заклео се Оним који живи у векове векова "да времена више бити неће", то-јест окончава се време овога света, и тек што није затрубила седма, последња труба Ангелова, када ће се "свршити тајна Божија, као што јави слугама својим пророцима" (Откр. 10, 6-7), то-јест наступиће крај света.

У рукама Ангела беше отворена књига. Јован ју је појео. У устима његовим она беше слатка, као мед, али је постала горка у стомаку његовом. Ово значи да је слатко добити од Бога дар пророштва, али је горко и тешко прорицати међу људима у тим ужасним временима (Откр. 10, 8-10). Без обзира на сва упозорења на ужасне последице отпадништва од Бога (јер људи сами себе увлаче у невоље), без обзира на громогласно упозорење из уста моћних пророка пред други Долазак Христа, многи људи не само да ће бити ван Цркве него ће бити и непријатељски настројени против ње. У једанаестој глави Откривења Апостол мери трском храм Божији и број поклоника у њему, то-јест броји чланове хришћанске Цркве. Међутим, трем храма (то су људи ван Хришћанске Цркве) Апостол није морао да мери, "јер је он дат незнабошцима, и они ће газити свети град (гониће Хришћанску Цркву у последња времена) четрдесет и два месеца" (Откр. 11, 1-2).

ЗАВРШНА ПРОПОВЕД ЕВАНГЕЛИЈА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Сасвим је логично да ће се проповедање Евангелија свету завршити у истом граду где је и почело, тојест у Јерусалиму - у граду "који се духовно зове Содом и Египат, где и Господ наш беше распет" (Откр. 11, 8). То проповедање ће да заврше два изузетно моћна пророка "они су две маслине и два светилника што стоје пред Господом земље" (Откр. 11, 4). Та два пророка биће тада представници свеколике Хришћанске Цркве и проповедаће оном народу који је требало први да прихвати Хришћанство, а примиће га последњи. То је јеврејски народ. Уколико се проповедање Евангелија завршава са обраћањем јеврејском народу у Јерусалиму, онда морамо извући закључак да ће већина јеврејског народа у последња времена света бити наново сакупљена у Палестини.

Ко су та два пророка, "два сведока Божија, који ће "прорицати... обучени у вреће"? (Откр. 11, 3) Свети Оци и учитељи Цркве скоро једнодушно тумаче да ће то бити свети Илија и Енох, који су у давнини били узнесени живи на небо. То тумачење засновано је на речима Христовим, које је Он рекао ученицима после Свог силаска са Таворске горе Преображења. И запиташе Га ученици Његови говорећи: "Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најпре треба да дође?" То значи да Илија треба да дође пред сам,Други,долазак Христа. Господ им је одговорио: "Илија ће заиста доћи најпре и уредити све" (Мт. 17, 10-11). Другим речима, јеврејски књижевници (егзегети тумачи Библије) су учили, а и Апостоли су такође мислили, да Илија има да дође само као претеча првог Доласка Христовог. Међутим, после јасног одговора Господа видимо да ће Илија бити претеча Његовог другог Доласка. Речи Христове "он ће уредити све" треба разумети у смислу коначног присаједињења Хришћанству и јеврејског народа.

Тој двојици пророка Бог ће дати власт да творе велика чудеса - "да затворе небо, да не падне дажд на земљу... да ударе земљу сваком муком" (Откр. 11, 6). Но ипак, они ће бити побеђени и убијени. То значи да ће притисак на Христову Цркву бити тако велик, да ће она бити приморана да се повуче у катакомбе, и њена јавна богослужења биће прекинута. Међутим, то неће дуго трајати, само "три и по дана" (Откр. 11, 9). После тога кратког времена избиће распре у јеврејском народу, после којих ће један део народа уплашити се и дати славу Богу Небеском (Откр. 11, 13).

На Маслиновој гори Господ је рекао: "И проповедаће се ово Евангелије о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи крај" (Мт. 24, 14). И ето, када Евангелије Царства буде проповедано јеврејском народу, тада има да затруби седми Ангео - "И настадоше громки гласови на небу, који говораху. Постаде царство света Царство Господа нашега и Христа Његовог, и цароваће у векове векова. И двадесет четири старешине... падоше на лица своја поклонише се Богу, говорећи: Дође гнев Твој и време да се мртвима суди, и да се да слугама Твојим... и да се погубе они који кваре земљу... (Откр. 11, 15-18). Ово значи да се свет налази у предворју другог Доласка и Последњега Суда... Међутим, Апостол и овде прекида повезано описивање догађаја.

[karadjordje]

ГОЊЕЊА ЦРКВЕ

(од апостолских времена до антихриста)

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Тужним речима Господ је описао у беседи на Маслиновој гори судбину своје Цркве на земљи... "Пазите, јер ће вас предавати на суд, и тући у синагогама, и изводити пред владаре и цареве због Мене, у сведочанство пред њима... и сви ће вас мрзети имена Мога ради. Ко претрпи до краја, биће спасен".

Ово Христово пророчанство понавља оно што је раније предказано о судбини Цркве на земљи, оно што је Бог рекао нашим прародитељима - Адаму и Еви приликом изгона из раја: "Тада рече Господ Бог змији (Сатани): Стављам непријатељство између тебе и жене, и између семена твога и семена њезина; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати" (Постање 3, 14-15).

Стварно је сва потоња историја човечанства у духовном погледу тако и текла:

1. У непрекидном стремљењу Сатане да одврати људе од Бога и од добра - путем застрашивања, болести, разним несрећама, разним видовима привлачнога зла.

2. У унутарњој борби људи против Сатане, ђаво је највише спречавао да се људи моле. Он је све чинио да људи не призивају Бога у помоћ. А њихова молитва је задобила нарочиту моћ после доласка Христа на земљу и Његове искупитељске смрти на Крсту, и Његовог Васкрсења из мртвих. Смрт на Крсту и Васкрсење Христао означавају да је један потомак Еве згазио ђаволу (змији) главу. После тог искупитељског чина сви људи на земљи, под условом вере и јединства са Христом, могу лакше да се одупру притиску зла, јер у Новом Завету људи су добили јача средства за борбу против Сатане, од којих је прво - благодат коју је Црква добила од Бога.

Међутим, смрт и Васкрсење Христово не означавају коначни пораз ђавола. Њему није одузета могућност да обмањује човечанство. Он чини све напоре, не само да задржи под својом влашћу зла" синове противљења" Богу, него да увуче у зло и чланове Цркве, а главни му је циљ да уништи саму Цркву. Што време тече даље од Васкрсења Христовог, тим су напори ђавола све јароснији - до тренутка када ће се њему чинити да је близу своме циљу. духовном помрачењу света и одлучној побуни против Цркве. Но то ће бити његова последња побуна, јер ће она бити скршена појавом Христа у сили и слави, када за вечна времена настаје Царство Божије.

Ту борбу Сатане против Цркве од првога до другога Доласка Христа описује нам апостол Јован у Дванаестој глави Откривења.

Он види "знак велики на небу - Жену (Цркву) обучену у Сунце (Христа) и под ногама њеним је луна (земна слава), а на глави њеној венац од дванаест звезда (дванаест апостола). И она беше трудна, и викаше од болова мучећи се да роди... И роди мушко Дете (прве хришћане), који ће напасати све народе палицом гвозденом (руководити помесним Црквама), и Дете њено беше узето к Богу и престолу Његову ' (јер је већина првих хришћана погинула мученичком смрћу) (Откр. 12, 1-3).

"И показа се други знак на небу, и гле, велика црвена аждаја (крвави огњени ђаво) са седам глава и десет рогова... и реп њен повуче трећину звезда небеских, и збаци их на земљу (повукао је за собом у побуну против Бога многе ангеле). И аждаја стаде пред женом... да када роди прождере дете њено (убије прве хришћане) (Откр. 12, 2-4).

"И наста на небу (у душама људи који се боје Бога) рат; Михаил и ангели његови нападоше на аждају, и ратова аждаја и ангели њени; и не одолеше, нити им се више нађе места на небу (то јест ђаволи више немају места у душама људи, преданим Богу којима у борби помажу ангели Божији). И збачена беше аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и Сатана, која заводи сав васиони свет, и збачена беше на земљу и са њом збачени бејаху ангели њени (они су лишени њихове пређашње моћи да заводе људе злом). И Јован чу глас велики на небу који говори: "Сада настаде спасење и сила и Царство Бога нашега и власт Христа Његовог, јер је збачен опадач браће наше... И они га победише крвљу Јагњета (нашли су у себи снаге да се одупру привлачности ђавола вером у искупитељску жртву Распетога Христа) и речју сведочанства својега (својим проповедањем Евангелија), и не марише за живот свој до смрти (били су храбри до мучеништва). Зато се веселите небеса, и ви који живите на њима! Али тешко житељима земље и мора (људима утонулим у земаљске бриге и у море људске сујете), јер сиђе к њима ђаво у јарости великој, знајући да мало времена има" (до Другога доласка Христа) (Откр. 12, 7-12).

"И када виде аждаја да беше збачена на земљу, поче прогонити жену (прогониће у Светој Земљи хришћанску Цркву састављену од јеврејског народа), која роди мушко Чедо (прве хришћане). И жени беху дата два крила орла великога (апостоли Петар и Павле), да одлети у пустињу (у то време незнабожачким народима) далеко од змије, где ће се хранити (ширити Евангелије и свој утицај) време и времена и пола времена" (до крштења Јеврејског народа и Другог доласка Христа) (Откр. 12, 13-14)."А змија испусти за женом из уста својих воду као реку -(то је јерес и лажно верско учење), да би је река однела. Али земља (човеков разум) поможе жени, и отвори земља уста своја и прогута реку (то значи да су хришћански народи успели да се одупру јересима и лажним учењима)" (Откр. 12, 15-16).

У дванаестој глави, сликовито али доста јасно, апостол Јован је предвидео два главна средства борбе грешнога света против хришћанске Цркве током првог хиљадулетија њеног постојања:

1. Прво политичким средством (прогон хришћана од стране државне власти)

2. Затим унутарњим трзавицама у Цркви преко разних јеретика од четвртог до деветог века. Ипак, Црква је остала непобедива, мада се разгневи аждаја на жену (Цркву) и отиде да ратује са осталима из семена њеног, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа (ђаво је почео да води систематску борбу свим средствима за душу сваког члана Хришћанске Цркве).

ЗАЦАРЕЊЕ АНТИХРИСТА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Када се зло осили на земљи, а Христос је то предвидео кад је рекао - "Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни" (Мт. 18, 7) - онда ђаво, коме нису довољна обична његова средства за утицај на душе човечије, наново прибегава оном давно испробаном средству борбе са Хришћанском Црквом, а то средство је гоњење хришћана преко њему потчињене државне власти, која се свесно бори против Бога.

Разуме се да се тако нешто може догодити само у епохи када већина човечанства верски и морално падне тако ниско да ће људи тада и без притиска државне власти окренути леђа Богу и предати се са уживањем злу. У то време безумно помрачени људи биће способни на све - они ће прихватити за вође народа и људе потпуно огрезле у злу. Зато је Црква с правом постављала питање свакој епохи верско-моралног пада: "Није ли ово последње време"? Заиста, свака таква епоха може бити последња у историји човечанства. У глави тринаестој апостол Јован управо описује своје виђење богопротивничке државне власти на земл и: "И видех звер где излази из мора (звер је државна власт потонула у сујету ниских интереса) са десет рогова и седам глава, и на роговима њеним десет круна (царских венаца), а на главама њиховим имена хулна и дана јој беху уста која говоре охоле речи и хулења... И отвори уста за хулење Бога, да хули Име Његово, и дом Његов, и оне који станују на небу". (Откр. 13,1,5 и 6).

Власт ове богоборачке државе распростирала би се на целу земљу: "И да јој беше власт над сваким родом и народом и језиком и племеном" (13, 7). А сви су људи добровољно и из убеђења признали вад собом власт звери - "И сва земља, дивећи се, пође за звеи и поклонише се аждаји која даде власт звери, и поклонише се звери говорећи: Ко је као звер? Ко може ратовати против ње? --- И поклонише се њој сви житељи земље чије име није записано у Књизи Живота" (Откр. 13, 3-4 и 8).

Та богопротивна држава имаће огромну власт и управљаће целом земљом и наметнуће се целој земљи путем велике принуде: "И звер коју видех беше слична рису, и ноге јој као у медведа, и уста њена као уста лава. И даде јој аждаја силу своју и престол свој и власт велику" (Откр. 13, 2). У седамнаестој глави апостол Јован још једном Види ту звер и говори о њој као о "зве-ри црвеној", чији је знак, као богопротивне државе црвена боја, исто као и боја аждаје то јест паклене ватре и крви.

У обема главама (13. и 17.) свети апостол Јован говори да је та звер имала седам глава и десет рогова". Како протумачити те главе и рогове?

О главама звери подробније се говори у седамнаестој глави: ' Звер коју си видео беше и није, изићи ће из бездана и отићи у пропаст; и зачудиће се они становници земље чија имена нису записана у Књиги живота од постања света, гледајући звер, која беше, и није, и појавиче се. Седам глава... су седам царева: пет њих паде, један јесте, а други још не дође, и када дође мало треба да остане. И звер која а беше и није, она је и осми, и од седморице је, и у пропаст иде" (Откр. 17, 8-11).

А у тринаестој глави Откривења о тим главама звери говори се следеће: "И виде едну од глава њених као на смрт заклану, и њена смртна Рана излечи се" (Откр. 13, 3). Наведене речи апостола Јована о главама звери могу се протумачити на тај начин да богопротивне државе последњих времена неће бити први покушај ђавола да прошири своје царство на земљи преко државних власти, које му се добровољно потчине. Таквих сатанских покушаја у истојзђи света, по светом апостолу Јовану, било је седам. Пре него је добио Откривење већ је било таквих пет покушаја. Очигледно да апсктол Јован има у виду - цара Сирије Антиоха 2. Епифана, па вавилонског цара Навуходоносора и још три цара древног Вавилона и Египта, који је сваки маштао, занесен гордошћу, да својим освајањима створи једно светско царство у коме би се он прогласио за бога на земљи и за јединог усрећитеља човечанства.

Следећа појава у историји света богопротивне државе то је - савремена апостолу Јовану - Римска империја која је кроз цара Нерона гонила хришћане. И најзад седма појава сатанског царства биће богопротивна државна власт последњих времена. У шестој појави то сатанско царство (римско) било је поражено силом Христове Жртве на Крсту ("Једна од тих глава звери беше као смртно рањена"). А оне речи - "звер, која беше, и није, и појавиће се" - треба схватити тако да ће богопротивно царство последњих времена бити као повампирена Римска империја из доба Нерона која је, по своме духу, по својој политичкој идеологији, била наследница древних источних великих монархија са претензијом на васеленско господство. Дакле, ако неко жели да разуме стварне историјске корене политичке идеологије и психологије, и такође и економске основе царства Антихристовог, тај мора изучавати идеологију и устројство великих монархија древног семитског Истока. Овакво схватање седам глава звери, као седам појава у историји света богопротивних царстава потврђује се и другим наводима и из Светог Писма, нарочито овим речима апостола Павла. "Јер тајна безакоња већ дејствује" (2. Солуњ. 2, 7).

А сада о десет рогова. У седамнаестој глави апостол Јован овако пише о њима. "И десет рогова које виде, то су десет царева који царство још не примише, него ће као цареви примити власт истог часа са зверју... Они ће са Јагњетом заратити и Јагње ће их победити" (Откр. 17, 12-14).

Према томе, у богопротивном царству последњих времена има да буде десет владара. Само није јасно да ли ће они владати истовремено, а то би значило да ће та светска држава бити федерација од десет царстава којој на врху стоји десеточлана управа; или ће десет владара царевати један за другим, али ће сви редом водити исту политику - прогониће Хришћанску Цркву. У сваком случају врховна власт у тој светској држави биће у рукама једне личности. То је онај, којега апостол Јован назива у својој Првој саборној посланици "Антихрист", а апостол Павле га именује као "човека греха, сина погибли, безаконика".

У свима пословима Антихриста ће помагати велики лажни пророк: "И видех другу звер где излази из земље (из чове-чије мудрости); и имаше два рога као у јагњета (јер се издавао за пророка), и говораше као аждаја (говорио је богохулне речи). И сву власт прве звери чињаше пред њом; и учини да се земља и који живе на њој поклоне првој звери,... И чињаше знамења велика, па учини да и огањ силази са неба на земљу пред људи-ма" (Откр. 13, 11-13).

Очигледно, у царству Антихриста - за људе који не могу да живе без вере у Божанство - биће установљена посебна религија и основана посебна "црква", на челу које ће бити помоћник Антихриста, лажни пророк. Главна намена и задатак ове религије биће то да људе, који су сачували веру у Божанство, убеди у божанственост Антихриста, а преко те лажне Цркве да наведу наивне вернике на клањање и молење Антихристу, ако не баш као богу оно бар као полубогу.

Што се тиче "великих знакова", које ће чинити Антихрист и његов помоћник, па наука и техника већ сада "чине чу-деса". У то време наука ће остварити још много великих изума и открића. А и сада многа научна достигнућа, која могу имати и војну примену, држе се као војна тајна. Још више таквих војних тајни поседоваће светска држава после зацарења Антихриста. Он и његови помоћници користиће те тајне изуме као доказ своје генијалности и своје моћи.

Сем тога, и сада се на спиритистичким сеансама дешавају се многе чудесне ствари помоћу злих духова, јер спиритизам је општење са демонима. А у време Антихриста општење са злим духовима биће тако присно и распрострањено, да ће преграда између људи и царства злих духова скоро сасвим нестати. По дубини свога пада у зло људи ће бити као ђаволи, а ђаволи ће несметано живети међу људима и у људима... И лажни пророк "об-мањује оне који живе на земљи чудесима, говорећи да начине лик звери... И беше јој дано да да дух лику зверином, и проговори и учини да буду побијени они који се не поклоне лику звери" (Откр. 13, 14-15). Говорећи савременим језиком треба разумети:

1. Да ће се у царству Антихриста од сваког захтевати изјава о признању његове власти;

2. Да у случају непризнавања његове власти следује смртна казна;

3. Да ће у царству Антихриста савршено дејствовати полицијски апарат.

"И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој и на челу њиховом" (Откр. 13, 16). Очигледно је да ће Антихрист захтевати и унутарње и спољашње изјављивање покорности као добровољни рад на државним добрима. Том приликом људи ће бити приморани да на својим капама или рукавима носе знаке који доказују приврженост Антихристу и душом и телом. На основу историје Слободног зидарства може се претпоставити да ће ти спољни знаци покорности бити у облику крста, или звезде, или змије (аждаје).

"Нико не може ни купити ни продати, сем онај који има жиг, име звери или број имена њеног" (Откр. 13, 17). Изражавајући се савременим језиком, то значи да ће бити из центра диригована привреда уз пуно одсуство слободног тржишта, а моћи ће се снабдети животним намирницама само они који својим радом доказују своју покорност Антихристу као "усрећитељу" човечанства.

"Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човеков, и број њен је 666" (Откр. 13, 18). У древности кабалисти и маги ради објашњења судбине човека употребљавали су бројеве на основу имена тог човека, и то помоћу три бројке, узете из јеврејске, грчке или латинске азбуке. Многи су покушали да одгонетну име Антихриста помоћу слова (које имају и вредност бројке) чији би збир био 666.

Сада треба да се присетимо карактеристике Антихриста коју је дао свети апостол Павле: "Дан Христов... неће доћи док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња тако да ће сам сести у храм Божији као Бог... Његов је долазак по дејству Сатанином са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају" (2. Солуњ. 2, 2-10).

Нама је сада јасно, у чему ће бити ствар. Замислите само то, цео свет је једна држава. Становништво целога света у тој планетарној држави мора да иде на обавезни "добровољни" рад, Сва богатства природе - земља, рудна блага, шуме, океани и мора, атмосфера - све је својина светске државе. Сви извори енергије, сва предузећа и фабрике, сав саобраћај, сва средства везе налазе се у рукама те државе или тачније у рукама владара света. Он располаже свим видовима оружја на земљи, свим драгоценостима на земљи (злато итд.). Он рукује радном снагом целе насељене земље. Он је власник свих животних намирница - хране, одела, станова итд. Он одређује положај и судбину сваког човека на земљи. Научници и научне установе целога света даваће њему све резултате својих истраживања, изума и открића... Ми просто не можемо замислити моћ и силу и величину власти тога човека... То је, стварно, човек-бог.

Истовремено, у његовим рукама су средства пропаганде целога света - штампа, радио, сви облици уметности. Све њему служи, сви њега прослављају и величају као отеловљење генијалности ума и људских организаторских способности... "Старе бајке - урлаће свуда пропаганда - причале су нам о некаквом невидивом Богу на небу, наводно свемогућем и сведобром. Али то је био само мит, то је била само машта човечанства. А ево сада та машта се остварила: велики вођа свих народа света, отелотворење човечанскога генија - он је једини истински "бог", стварно свемогућ, јер влада над свим силама природе, продире у све њене тајне; он је стварни "усрећитељ" човечанства, као његов ујединитељ. Откада он влада нема опасности од рата, ни револуције,

ни политичке или економске кризе, ни глади, ни сиромаштва, ни незапослености... Поклонимо се њему и заборавимо старога Бога, кога је измислила људска фантазија..."

"И поклонише се Звери сви они који живе на Земљи, чије име није написано у књизи живота" (Откр. 13, 8), сви сем хришћана. Нажалост, замашни део и њих такође ће признати Антихриста: једни из страха, други због материјалних повластица, а неки по заблуди, као неки секташи који верују да ће пред сам долазак Последњег Суда, пред крај историје на земљи, бити установљено хиљадугодишње земаљско царство Христово. Преко те своје заблуде, чланови таквих секти лако ће прихватити Антихриста за Христа.

Али они хришћани, који су остали верни чланови Цркве, препознаће праву природу Антихриста и његовог царства. Тада ће се сручити на њих и на целу Цркву страшно гоњење - "И дано беше Звери да ратује са светима и да их победи" (Откр. 13, 7). Погинуће тада многи поглавари Цркве - "звер која излази из бездана учиниће рат са њима, и победиће их, и убиће их" (Откр. 11, 7). Али Црква неће престати да постоји, него ће само отићи у катакомбе... Трпљење, то је удео истинских хришћана у последња времена - "овде је трпљење и вера светих" (Откр. 13, 10). Њих ће окруживати не само опасности са свих страна, него и саблазни са могућностима погрешака и заблуда. Утеха ће им бити само нада да ово стање неће дуго потрај ати - "ко у ропство одводи, у ропство ће отићи; ко мачем убиј а, мора и он мачем да буде убијен" (Откр. 13, 10).

Дакле, карактеристични признах последњих времена биће гонење Хришћанске Цркве од стране државне власти, као што је то било карактеристично и у првим вековима Хришћанства.

[karadjordje]

УПОЗОРЕЊЕ И ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Описавши врхунац власти ђавола над људима, апостол Јован диже свој поглед ка небу и види - "Јагње стоји на гори Сионској (на небу) и са Њим 144 хиљаде... Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су девственици; ово су они који иду за Јагњетом кудгод пође" (гл. 14, 1-5). У овом опису Христос је представљен као спреман да сиђе у овај свет да би наградио Њему верне Хришћане, а осудио и покарао отпаднике и Своје противнике.

Али велико је милосрђе Божије! Као што је у почетку наступања последњих времена Бог опомињао људе преко разних Пророка и невоља, то исто се понавља на самом крају времена. Апостол Јован види Ангела (пророка), који има "вечно Евангелије, да благовести житељима земље... и говорио је громким гласом: бојте се Бога и подајте Њему славу, јер је наступио час суда Његовог". Други пророк је дошао касније и најавио блиску погибију света, а трећи је позивао људе да се не клањају Зверу и слици његовој (Откр. 14, 6-9). У то време, свети људи који држе заповести Божије и веру у Исуса Христа позивају се на трпљење.

Глас са неба говори Јовану да утеши оне који могу погинути, јер "благо од сада мртвима који умиру у Господу... Нека почину од трудова својих, а дела њихова ће следити за њима" (Откр. 14, 12-13). Ти позиви светима да трпе и да се не боје нису узалудни, јер моћни Ангели у облику "бачених оштрих српова на земљу" наново упозоравају људе на приближење нових невоља на земљи.

ШТА СЛЕДИ ПО ЗАЦАРЕЊУ АНТИХРИСТА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Апостол Јован види седам Ангела, који имају седам златних чаша, напуњених последњим карањима која Божји гнев излива на људе последњих времена. Те кине су биле: међусобно истребљене демонизованих људи, суша, глад, болести, страх и безнадежност. "Царство зверино постаде мрачно, и гризли су језике своје од бола" (Откр. 16-10).

Свети Ефрем Сиријански у својим пророчанским речима о Антихристу живо описује јад и чемер тадањих људи: Жестоки начин државне управе, очајање л уди који гледају како им најближи умиру од глади, а они који би и желели да се обрате Богу потуцаће се из народа у народ, питајући - где се може чути реч Божија? Али свуда би чули исти тужни одговор - нигде! Међутим, већина људи - "хулише на Име Бога који има власт над мукама овим, и не покајаше се да Му даду славу" (Откр. 16, 9 и 11).

Тако се, најзад, сручила на људе највећа невоља у историји, до које су они сами себе довели, а то је грађански рат у царству Антихриста (изазван глађу и окрутношћу власти) - "и настаде такав земљотрес... какав не беше од када су људи на зе-мљи" (Откр. 16, 18).

Главно средство уништења људи у овом последњем рату биће падајући са неба на људе "град велики као талант" (то јест огромне убиствене силе) (Откр. 16, 21). Можда је то опис атомске бомбе? Јер су тада разорени скоро сви градови на земљи - "и градови незнабожачки падоше" (Откр. 1б, 19). Нестале су све владе, настало је потпуно безвлашће и анархија, као што пише ,"и свако острво ишчезе, и планине се не нађоше" (Откр. 16, 20).

Ужасно стање света у то последње време описано је у Трећој књизи Јездре: "Господ силни шаље невоље... Авај мени! Тешко ће бити човеку да нађе човека или да чује глас његов, јер од становника града остаће једва десет, а од сељака - само два, који су се склонили у шумама и у пукотинама... Земља ће остати пуста, њена поља глува а путеви и стазе њене зарашће у трње, јер неће бити никога да ходи по њима" (3. Јездр. 16).

Значи, људи у царству Антихриста биће тврдо убеђени да су овладали тајнама природе, а међутим, нису били у стању ни да управљају ветром, који је узроковао страшну сушу. Диригованом привредом они су мислили да ће остварити материјално изобиље, а дошла им је глад. Уједињењем свих народа у једну светску државу они су мислили да обезбеде мир, а избио је рат, који је истребио скоро све људе... То је доказ колико је јадна моћ и гордост човечанства пред величином Божанства...

Последњу невољу која долази на људе апостол Јован описује у виду "суда над блудницом" (гл. 17) и "пада Вавилона" (гл. 18).

"И дође један од седам Ангела... и рече ми: Ходи да ти покажем осуду блуднице која седи на водама многим, са којом блудничише цареви земаљски, и становници земље опише се вином блуда њезина. И одведе ме у Духу у пустињу. И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова. И жена беше обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и имаше чашу златну у руци својој, пуну гнусоба и нечистоте блуда свога. И на челу њеном написано је име: тајна - Вавилон велики, мати блудницама и гнусобама земаљским. И видјех жену где се опија од крви светих и од крви сведока Исусових... И рече ми Ангео: Зашто се чудиш? Ја ћу ти казати тајну жене н звери што је носи... И рече ми: Воде, које сн видео, где седи блудница, то су људи и народи, племена и језици. И десет рогова што си видео, и звер, они ће омрзнути блудницу, и опустошиће је и оголити, и месо ће њено јести, и сажећи је огњем... И жена коју си видео, јесте град велики, који има царство над царевима земаљ-ским" (Откр. 17, 1-7, 15, 16 и 18).

Жена блудница је један од најтајанственијих ликова Откривем. На питање - ко се овде подразумева? - давани су разни одговори. Ми мислимо да под женом блудницом треба разумети – царство Антихриста, а под "Вавилоном" - престоницу тог царства. Ап. Јован пише да ће царство Антихриста бити седма прој ава у светској историји Сатаниног покушаја да овлада светом н човечијим родом помоћу њему оданог владара на челу огромне државе која стреми ка власти над целим човечанством. Сви остали цареви, највећих држава покориће се врховној власти Антихриста над целим светом. Међутим, касније ће ти исти цареви устати против Антихриста и разрушити његову престоницу. "Жена - блудница" (царство Антихриста) седи на "црвенкастој звери" (то јест на Сатани) и на "водама многим" (то јест на народима многим). Одевена је у порфиру (знак царске власти) и у скерлет (пролиће много људске крви).

Вреди запазити да јуадистичке секте (адвентисти, Јеховини сведоци) шире учење како ће њихов вајни "христос", када други пут сиђе на земљу, основати земаљско царство. Они пишу о побуни у царству њиховог "христа" тако убеђено и са таквим детаљима, као да не говоре о будућем догађају, него о једном већ свршеном чину, тврдећи истовремено да ће у том грађанском рату њихов "христос" однети пуну победу.

У следећој, осамнаестој глави апостол Јован говори о резултату те побуне - разорењу престонице Антихриста. Апостол назива ту престоницу - Вавилон. Већина светих отаца који су тумачили Отирвиење, под Вавилоном разумеју Јерусалим, у који ће, по њиховим предказањима, Антихрист пренети своју пре-стоницу.

У корист таквог мишљења може се навести и то да је Царство славе Божије, које долази на смену овога старога света, Апостол назвао "Јерусалим Нови", као да тиме наглашава да је он нешто сасвим супротно земаљском Јерусалиму, који ће бити центар богопротивне државе.

У осамнаестој глави описано је како ће се људи, који су преживели грађански рат, чудити потпуној и брзој пропасти престонице Антихристова царства, у којој се скупило, као у центру светске државе, толико власти, величанства, моћи, блеска, богатства, оружја! И све је то пропало и ишчезло, претворило се у дим и пепео за тили час!

У сваком случају, као што се види из последњих стихова главе деветнаесте овим грађанским ратом неће бити коначно уништен Антихрист и његово царство. Он ће бити побеђен и свргнут о Другом доласку Христа Исуса.

ДРУГИ ДОЛАЗАК ХРИСТОВ

(Васкрсење мртвих и Суд Божји над човечанским родом)

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

У деветнаестој глави Апостол описује Други долазак Христов. Он силази на земљу да изврши свеопшти Суд. Тада свети прослављају правду, свемоћ и величанственост Божију. Тада Антихрист и његов лажни пророк бивају "бачени у језеро огњено".

У следећој двадесетој глави апостол Јован описује лични последњи Суд Божији над Сатаном и његовим црним ангелима као и над сваким појединим човеком. Апостол пише да је жртвом на Крсту и Васкрсењем Христовим - Сатана био свезан и закључан у бездану на хиљаду година. Верни следбеници Христови после своје телесне смрти живе са Христом на небу до Његовог Другог доласха - то је прво васкрсење. А грешници, који умиру у току тих хиљаду година, остају као мртви, то јест пребивају ван Царства Божијег.

Када се напуни хиљаду година, то јест пред сам други Долазак Христа, Сатана ће бити ослобођен на кратко време, да би могао да вара људе и да их поведе за собом као "синове погибије" гонећи Цркву и борећи се са Богом. После свог другог Доласка Христос коначно побеђује Сатану, свргава га у Ад, и тада настаје опште васкрсење мртвих, и коначни Суд Божији над свирач људима, који су живели на земљи од почетка века.

"И видех велики бели престо, и Онога што седиј аше на њему, од чијега лица побеже земља и небо, и места им се не нађе. И видех мртве, велике и мале, где стоје пред престолом, и књиге се отворише, и друга се књига отвори која је Књига Живота; И бише суђени мртви по делима својим... и смрт и пакао беху бачени у језеро огњено. Ова смрт је (за грешнике) друга смрт" (то је коначна осуда) (Откр. 20, 11-14).

Неки који себе називају хришћанима тумачили су и тумаче двадесету главу Откривења тако као да ће Христос основати на земљи обично земаљско царство, које ће трајати хиљаду година. А потом ће се наново појавити Сатана, па затим последњи Суд. Присталице овог тумачења, који очекују хиљадугодишње Царство Христа на земљи, називају се "хиљадулетници" (хилиасти, миленаристи). Међутим, такво тумачење Откривења Православна Црква одбацује, јер није засновано на Евангелију, где јасно пише да Христос о свом Божанском другом Доласку има да суди свима живима и мртвима. Такво схватање Православне Цркве потврђено је речима Онога који седи на престолу: "Ево све чиним новим... Сврши се!... Који победи наследиће све ово и бићу му Бог, и он ће ми бити син. А страшивцима и невернима, и нечистима, и убицама, и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру које гори огњем и сумпором" (Откр. 21, 5-8).

ДОЛАЗАК ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

У последњим двема главама Откривења апостол Јован настоји да у символима и сликама опише будуће вечно Царство славе Божије. Јован види ново небо и нову земљу, јер пређашње небо и пређашња земља минуше.

Царство славе апостол Јован описује у облику новога светога града Јерусалима, који силази од Бога са неба, и који је украшен као невеста: Светиљка у њему је слична драгом камену, зидови његови су од разнобојних драгих каменова а врата од бисера. Јован се труди да опише и будући живот праведника у том Царству Славе Божије:

"И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати са њима, и они ће бити народ Његов, и сам Бог биће са њима. И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових и смрти неће бити више, ни жалости нит јаука, ни бала неће бити више; јер прво прође" (Откр. 21, 3-4).

"И више неће бити ничега проклетог, и престо Божији и Јагњетов биће у њему, и слуге Његове служиће Му. И гледаће лице Његово, и Име његово биће на челима њиховим" (Откр. 22, 3-4).

"И град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост његова је Јагње... И неће ући у њега ништа непристојно, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота" (Откр. 21, 23, 27)... "И рече ми: не запечати речи пророчанства књиге ове, јер је време близу. Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти века се још прља; а ко је праведан нека још чини неправду, в ко је свети нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим" (Откр. 22, 10-12).

"И рече ми: не запечати речи пророчанства књиге ове, јер је време близу. Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти века се још прља; а ко је праведан нека још чини неправду, в ко је свети нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим" (Откр. 22, 10-12).

[karadjordje]

ЗАКЉУЧАК

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

У закључку аутор ове књижице жели да подели неке своје мисли са читаоцима поводом најновије историје човечанства, и нарочито двадесетог века - са становишта пророчанстава записаних у Новом Завету, пре свега у Откривењу. Те своје мисли писац није желео да укључи у само тумачење Светог Писма, јер би оне тада могле натегнуто да изгледају као да извиру из самог Светог Писма. Међутим, за ове своје мисли аутор узима потпуну одговорност на самога себе. Ево тих мисли...

1. Један доста снажан правац у православној духовности данас закључује, на основу савремених догађаја и промена, да је близу дан Другог Доласка Христовог.

А друга струја православних умова односи се са опрезом према првом закључку. Они кажу. било је и раније тешких времена у светској историји после Христа, па ипак пропаст света није уследила. Тако се веровало да је близу Други Долазак Христов у петом веку - под утиском пада Рима, приликом најезде англосаксонских варвара. А у десетом веку - под утиском крвавих најезда некрштених Нормана са севера Европе и најездом муслимана Арапа са југа. Исто тако и у петнаестом веку - под утиском пада Цариграда и Византинске царевине, као и слома папске федерације римокатоличких држава...

Психолошки, хришћани тих времена оправдано су били узбуђени есхатологијом, али милосрђе Божије било је дубље и шире од покварености људи оних времена. Господ је сваки пут помиловао тадањи свет у Своме великом човекољубију, као што је рекао свети Петар: "Не касни Господ са обећањем, као што неки мисле да касни, него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају" (2. Петр. 3, 9).

Сем тога, хришћани оних времена нису могли предвидети оно што је знала Премудрост Божија: ширење управо у десетом веку православнога Хришћанства у Русији, где је оно цветало хиљаду година и дало своје плодове многим народима преко Сибира све до Аљаске...

2. И хришћанско учење као и учење материјалиста делимично се слажу у закључку да ће свет и човечанство нестати у ватри. Али ипак ова два правца различито су мислила о узроку погибије света. Православна Црква учи да ће узрок погибије света бити пад вере и морално расуло у човечанству. Свет ће пропасти по пресуди Божијој, но узрок те пресуде биће зло понашање људи.

Материјалисти су раније тврдили да ће свет пропасти из чисто физичког узрока - због судара наше планете са сунцем или неком кометом луталицом. Али сад и они говоре да ће живот на нашој планети уништити сами људи. То значи да ће људи постати ужасно зли. На тај начин, посредно, и материјалисти се слажу са хришћанима да се прави узрок погибије света налази у злоби људској...

3. Приметили смо да апостол Јован у осмој и деветој глави Откривења наглашава да ће невоље последњих времена погодити углавном једну трећину земље и трећину човечанства. Видимо да у двадесетом веку ратови и револуције бесне приближно на једној трећини земљине површине обухватајући трећину становништва земље. То су углавном хришћански народи. Стичемо утисак да зле силе овога света имају за циљ да ослабе управо те народе, који им сметају на путу остварења својих мрачних планова.

4. Антихришћански философи тврдили су и тврде да историјом човечанства управља "закон прогреса" Да ће на крају да се зацари разум, наука, мир, правичност и материјално благостање. Супротно овоме Христос је говорио: "Тешко свету због саблазни, али немогуће је да саблазни не дођу". Ако погледамо око нас, види се ко је у праву. Види се да су се пророчанства Светог Писма испунила: уместо прогреса и господства разума - завладао је груби материјализам и животињска страна у човеку. Уместо мира и безбедности - страшни ратови. Уместо правичности - имамо концентрационе логоре, масовна убиства, Гестапо, КГБ... (а данас ЦИА-у, ФБИ... прим. прир.). Уместо материјалног благостања - глад која убија милионе људи и доводи до греха људождерства. Уместо религије сагласне са разумом множење секти са најмрачнијим верским учењима...

5. Христос је најавио да ће пред крај света бити завршено проповедање Евангелија свима народима. То значи и Јеврејском народу који ће се окупити у Светој земљи. А ево, оно о чему су две хиљаде година Јевреји маштали (повратак у Јерусалим) сада се остварило. Над овом чињеницом треба се замислити.

6. Највише сумњи и неповерења изазивала су пророчанства Светог Писма о царству Антихриста. Међутим, данас те есхатолошке слике не изгледају тако невероватне.

Ево како Свето Писмо приказује царство Антихриста: а) Антихрист ће имати велику власт принуде,

б) Он ће имати власт као монарх над целом земљом, в) Гониће истинску хришћанску Цркву, и створиће своју лажну цркву, г) Наметнуће апсолутио ропство људима,

д) У његовом царству господариће лаж и обмана,

ђ) Антихрист ће изнудити од људи да му се клањају као богу.

А сада погледајмо какав је живот на једној трећини површине земље где владају атеисти. Људи су лишени економске самосталности, а што се тиче духовне хране, човек може читати само оно што пишу владајући или њихови специјално уважбани робови: писци пропагандисти...

У области религије беснеће страшна гоњења против истинске Цркве са циљем да се она потпуно уништи. Зар ово већ није систем апсолутног ропства које ће се према Светом Писму остварити у царству Антихриста? Само овај систем засад влада над трећином човечанства, док ће у последњим временима Антихриста обухватити цео свет.

Пронађен је не само систем, но и политичка организација потпуног поробљавања човечанства. Основни принципи те организације су ови: а) Створити огромни административно-технички апарат који обухвата не мање од једне четвртине запослених робова који имају за дужност да руководе над преостале три четвртине робова који производе материјална добра. б) Формално, тај огромни административно-технички апарат потчињен је апарату државних власти, које су наизглед организоване на демократским начелима. У стварности тај државни апарат нема никакве власти, нити зависи од народа. в) Стварна власт, којој су потчињена оба та апарата, стоји у рукама полуприкривене организације са посебно одабраним кадровима који управљају, на основу чувања тајне, дисциплине и покорности вођи државе чак и по цену смрти. г) На челу свега стоји вођа са личном доживотном влашћу...

Пронађени су не само системи и организације, него и методи учвршћења потпуног ропства. Ти методи су: лаж, застрашивање, убијање људи на најокрутнији начин.

Оно што је било најневероватније - о чему јасно говори Свето Писмо - да ће Антихрист бити обоготворен, то је историја већ јасно показала. Сетимо се Робеспјера из доба француске револуције. Њему су се лично обраћали као богу и давали му титулу у писмима "Ваше божанско величанство". А донедавно су Стаљина његови сарадници и пропагандисти обасипали божанским називима: најмудрији, свезнајући, свемогући, отац народа... То обоготворење Стаљина од стране других, па чак и од њега самог, његови сарадници нису одрицали, него су то стидљиво назвали "култ личности". Они који су имали прилику да виде октобарске и првомајске параде на Црвеном тргу у Москви за време Стаљина не могу а да не упореде ту појаву са речима из Откривења: "И сва земља дивећи се пође за Зверју... и поклонише се аждаји... говорећи: Ко је подобан Звери? Ко може ратовати против ње? И отвори уста своја за хулење на Бога.." (Откр. 13, 3-7).

7. Тај сатански систем, који је за сада остварен у једној трећини света (дакле он није осигуран од евентуалних пораза) жели да се прошири на цео свет. План његовог остварења је у пуном јеку по разним линијама - политичкој, економској и религиозној.

У политичкој области треба све народе згонити у један тор: у једну светску државу са једном владом на челу. У ту сврху основане су у свим државама света левичарске и тајне партије. Али у истом правцу ради и организација Уједињених нација која привикава народе на одрицање од свога суверенитета.

Занимљива је припрема у области религије: У свим главним религијама света очекује се ускоро невиђени продор некакве велике Божанске појаве.

У Јеврејству очекује се скори долазак Месије. У Хришћанству шири се секташко учење хилиазма (учење о блиском доласку Христа, као земаљског цара који ће основати хиљадуго-годишње замаљско светско царство са усрећеним човечанством). У будизму очекује се јављање Будде (човека у коме ће нарочито утеловити божанство). У мухамеданству буја покрет "бахаи" који се заузима око уједињења свих религиј а у једну светску религију. Шиити очекују свога "имама-освајача", "Махди" ...

За стварање такве заједничке религије учињено је доста. Она ће имати еклектички карактер, то јест биће смеса разних елемената из постојећих светских религија. Из јудејства ће се узети учење о Месији који оснива светско земаљско царство са материјално усрећеним човечанством. Из Хришћанства ће се узети: учење о божанској природи Месије, као и нека правила моралности (за украс) и евангелске приче о чудесима. А што се тиче Божанства, његове суштине, његовог односа према свету и посмртном стању човека - све ће то бити узето из будизма (пантеизма). На тај начин, пантеизам је подлога и главна садржина будуће уједињене светске религије. Ово се објашњава тиме што је пантеизам за духовно раслабљеног човека најпривлачнији по свом схватању божанства - много привлачнији него монотеизам (једнобожје), које исповеда да је Бог Лични Дух, Творац, Про-мислитељ, Законодавац и Судија света и човечанства. Међутим, за једноставне умове, много је лакше прихватити идеју о божанству, као невидивој и безличној сили, која је разливена по целом материјалном свету. (Често се чује да прости људи, када се говори о Богу, "дубокомислено" врте главом и кажу "има нешто", а не "има Неког на небу"). Сем тога од овог безличног "божан-ства" не треба се бојати, нити га слушати. Привлачно је и далекоисточно учење о човеку као концентрацији и ваплоћењу степенасте божанске силе. Ово последње учење пантеизма омогућиће клањање Антихристу као божанском бићу највишег степена.

Ова претпоставка, да ће управо пантеизам бити главни елемент будуће светске религије потврђује се и великом пропагандом међу хришћанским и осталим народима: у области фило-софије за пантеизам су радили Спиноза, Хегел, Фихте, Шелинг и остали представници немачке идеалистичке философије; у области теологије - за пантеизам ради теософски покрет, у области морала - слуга пантеизма је Толстој; у области познавања природе - за пантеизам ради теоретски материјализам, који није ништа друго до наглавце постављен пантеизам, у области практично-организационој - за пантеизам раде разне секте (духоборци, хлисти, "хришћанска наука"). У последње време све чешће се чују гласови који захтевају стварање Светског Савета Религија.

8. Поставља се питање: како један човек може да освоји власт над целим светом, да се зацари као Антихрист. На то питање даје одговор француска и руска револуција. После побуне разјарене масе која пљачка и убија, долази на власт "Страшни Човек", који заводи диктатуру и захтева да му се клањају као богу. Такав је био Робеспјер у Француској и Стаљин у Русијн. Значи, револуција је пут којим ће н Антихрист освојити власт.

Увод у тај процес је светски рат, у коме ће изгубити животе много милиона људи, а од глади и болести настаће опште очајање, јер неће бити ни победилаца ни побеђених. Тада ће тим народима бити предложено да прихвате једну светску владу, а после неизбежне револуције власт у тој влади уграбиће "Страшни Човек" ...

9. Ако је систем апсолутног поробљења спреман, онда где је запело? Чека се само још на страшни светски рат. А знамо да се тај рат припрема. Већ се производе страшна оружја масовног уништења, но ипак се сматра да она нису довољно јака... Зато се тај рат одлаже...

10. Која су обавезна руководна начела за православног хришћанина данас? Има два правила.

' а) Господ нам је упутио са Маслинове горе ове речи: "Од смокве научите поуку. Када се већ њене гране подмладе, и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима... Стражите дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш" (Мт. 24, 32-33 и 42). б) И псалам други пророка Давида у коме пише: "Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари? Устају цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на Помазаника Његова: "Раскинимо свезе њихове и збацимо са себе јарам њихов". Онај који живи на небесима, смеје се, Господ им се подсмева" (Пс. 2, 1-4).

11. Све ово досад изложено даје основу за тврдњу да, ако чак Господ и помилује свет и у наше дане, то помиловање неће бити одлагање последњег Суда за неку далеку будућност, него краткорочно одлагање и предах, еда би се још једном људима дала могућност да се уразуме и покају. Али ми, на жалост, знамо да је религиозно, морално, умно и друштвено стање човечанства тако црно, да такво пружање шансе за покајање не би имало велике користи. Зато ће и Божје одлагање Суда бити кратковремено...

Ми православни хришћани знамо да Бог двје створио зло, ни пакао. Пакао је измислио Сатана, завидевши Богу и затворивши се за љубав Свете Тројице. Дар слободе, који је Бог дао човеку, је кључ од Раја и од пакла. Што се Бога тиче, Он жели да се сви људи спасу (1. Тимот. 2, 4), али постоје "људи (који) више заволеше таму него ли светлост, јер њихова дела бејаху зла" (Јн. 3, 19).

Колико Господ уважава личну слободу види се из ових Његових речи: "Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити... Не мислите да ћу вас ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсеј... (Јн. 5, 43 и 45).

А у последњој глави Откривења Св. апостол Јован Богослов указује на ту вртоглаву дубину слободе у човековом срцу, где се решава определење за вечну смрт или за живот вечни:

"Ко чини неправду нека још чини неправду, н нечисти нека се још прља; а које праведан нека још чини правду, и ко је свети нека се још освећује" (Откр. 22, 11).

[karadjordje]

МЕСТО, ВРЕМЕ И ЦИЉ ПИСАЊА КЊИГЕ ОТКРИВЕЊА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Откривење (или на грчком Апокалипса) св. апостола Јована Богослова последња је књига Светога Писма: њоме се завршава канон богонадахнутих књига (Библија). Та књига садржи пророчанства о будућности, о судбинама света. човечанства и Цркве у време од првог до Другог доласка Христовог, тј. до свршетка света.

И у древности, а нарочито за последња два века, исказивано је мнење у хришћанској књижевности да Откривење није иаписао апостол Јован Богослов, него нека друга личност по имену Јован. То мнење је исказивано да би се поткопао ауторитет те књиге у очима већине верника Хришћанске Цркве, јер садржај и циљ ове књиге изазива у непријатељима Цркве силну мржњу и напор да се свим средствима умањи њен значај.

У сваком случају, скоро сви хришћански писци 2. и 3. века, који су тумачили или помињали ову књигу, тврде да је њу написао апостол и евангелист Јован Богослов. Крајем четвртог века цела Хришћанска Црква је прихватила Откривење као богонадахнуту књигу апостолског порекла.

Откривење је написано или на егејском острву Патмос, где је апостол Јован био у прогонству, или у Ефесу, тада главном граду Мале Азије, у ком је живео апостол Јован после заточења на острву Патмос. Време писања Откривења је веома спорно питање. Изгледа да је апостол Јован био у заточењу на Патмосу за време римског цара Нерона (од 54. до 68. године) који је покренуо прво страшно гоњење против хришћана. За време тога прогона мученички су завршили у Риму свети апостоли Петар и Павле. Највероватније је да је Откривење написано око 68. године после Христа, тј. две године пре разорења Јерусалима од стране римског цара Тита Флавија.

Откривење Јована Богослова је посебна књига међу књигама Светог Писма Новог Завета. У њој су осликане судбине Цркве и човечанства од првог до Другог доласка Христовог. Али то осликавање није у њој дато описно, него у светлости деловања Божјег Суда. Зато је природни закључак Откривење опис великих завршних чинова Божије правде: васкрсења мртвих, свеопштег суда Божијег над човечанством и процвата вечнога Царства славе Божије.

Све књиге Светог Писма могу се поделити на четири групе:

1. књиге Старог Завета које претежно говоре о Богу као Творцу и Промислитељу о свету и човечанству, тј. - о премудрости и свемоћи Божјој.

2. четири Евангелија која говоре о Богу-Спаситељу, тј. о Његовој љубави и милости према људима.

3. Апостолске посланице о Богу-Осветитељу, тј. о светости Божјој.

4. Откривење Св. Јована Богослова, које говори о Богу као Судији васеене, тј. о правди и праведности Божјој.

Овај низ нам објашњава цео поредак канонских књига у Библији и, посебно, зашто је Откривење последња књига: у њој се описује завршетак историје целе творевине судом Божијим над човечанством и светом. Сам Господ у почетку Откривења неколико пута наглашава управо такво значење садржаја ове књиге:

"Ја сам Алфа и Омега (почетак и крај), говори Господ Бог" (Откр. 1, 8).

"Чух глас иза себе, силан као труба, који говораше. не бој се, ја сам Први и Последњи" (Откр. 1, 10-17).

На овај начин је објашњено да Господ, у ствари, говори

- "Ја сам Творац и Завршитељ света". Стога је природно, да приликом описивања историје Цркве и света, Откривење подробније слика догађаје који непосредно предстоје, блиски су Другом доласку Христа Господа.

Што се тиче светске историје од првог доласка Христовог до ових последњих догађаја пред крај времена, Откривење их описује само летимично.

Ако је Откривење књига о судбинама света и људи у светлости правде Божије, онда пре читања Откривења треба обавезно споменути облике суда Божијег над људима и оне награде и карања о којима се говори на другим местима Светог Писма.

Облици суда Божијег су:

1. над појединим људима још за живота на земљи.

2. над народима и над целим човечанством на земљи.

3. над појединцима одмах после њихове смрти (појединачан суд).

4. над читавим човечанским родом после општег васкрсења мртвих (последњи суд).

Веома много олакшава разумевање појединих места Откривења претходно набрајање оних карања којима, по суду Божијем, подлежу овде на земљи - за њихове грехе и безакоња, како појединци тако и читаве људске заједнице. Те казне (боље рећи - та карања) степеноване су према својој тежини и могу се разврстати у следећи поредак:

1. елементарне непогоде (избијање вулкана, пожари, урагани, земљотреси).

2. Слаба летина и глад.

3. Болести и епидемије.

4. Економске кризе.

5. Ратови споља.

6. Револуције и братоубилачки ратови.

7. Сурова власт.

8. У Евангелију, а посебно у Откривењу, предсказане су невоље на земљи, које ће бити последица космичких катастрофа у свемиру, и то невоље какве, до тада, није забележила историја планете.

Што се тиче награда и казни после посебног суда Божијег над појединцима и Последњег суда над целим човечанством, не само Откривење, него и друге књиге Светог Писма описују те награде и казне обично символички: на пример, награде као славословје Богу, а казне као таму, огањ, шкргут зуба итд. У ствари други начин описивања и није могућ јер је нама недоступан.

Посебност идеје и садржаја Откривења неизбежно повлачи и посебност распореда ове књиге, а он се састоји у томе да је ова књига написана тајанственим, символичким (живописним) језиком. Будуће судбине Цркве и човечанства, као и суд Божији над њима, описани су у њој у виду различитих тајанствених ликова, што чини књигу тешком за разумевање и проузрокује опречна тумачења не само појединих њених символа и делова, него чак и целе књиге.

Намеће се питање - како се може објаснити, на први поглед, чудна појава. књига која треба да опише будуће судбине овога света и Цркве, изложена је на такав нејасан начин да наводи на опречна тумачења? Ту појаву морамо тумачити и објаснити следећим околностима:

Прва околност. на који се други начин, до символима и сликама може говорити људима на земљи о величију и слави Царства Небеског, о стању грешника и праведника после њихове смрти, о Промислу Божјем о овом свету, о Последњем суду итд.?

Друга околност: треба да имамо у виду да је апостол Јован имао да опише појаве које ће се догодити кроз две или више хиљада година после писања књиге. Дакле, требало је описати те појаве тако да би о њима могли да имају приближну представу људи који ће живети током свих тих хиљада година. Једини прикладан начин излагања пророчанстава био је за апостола Јована управо тај и такав сликовити тајанствени језик којим су пророчанства и изложена.

Трећа околност: Откривење је, свакако, написано за људе свих векова, али првенствено за људе последњих времена да би упозорило, нагнало да се замисле над знацима свога времемена, да схвате чему све то води.

Међутим, људи последњих времена удаљиће се од истините. вере,оиће тако безбрижни, занесени својим земаљским пословима, пуни порока и злонаравни, да ако им неко и понуди реч обичним језиком, макар и у најмоћнијем и најлепшем изразу,

то на њих неће имати никаквог дејства. Зато је апостол Јован намерно изложио своју књигу у сликама и символима, (слике и символи делују не само на ум, него и на уобразиљу), јер заједно могу да продрмају душу, доводећи је у страх и забуну, а све то привлачи пажњу људи ка тој књизи и нагони их на размишљање о њој.

Као књига о Божјим судовима над светом и Црквом, Откровење је природно изазвало радозналост хришћана још од саме свје појаве. Но нарочито би се повећало интересовање за

ту књигу у тешким временима за Цркву: у доба спољних гоњења, унутрашњих саблазни од јеретика и расколника или у време оштрих друштвених криза. У таквим околностима верници би у тој књизи тражили утеху и ободрење, са надом да ће у њој наћи објашњење тешких времена која преживљавају, као и њихов смисао у општем току историје света.

За прошлих деветнаест векова од настанка "Откривења било је много тумачења његовог садржаја у целини, као и појединих његових ликова. Апологети Хришћанства 2. и 3. века, свети оци Цркве 4. до 5. столећа, учитељи Цркве потоњих векова, научници, богослови, обични верујући публицисти 17. - 19. века трудили су се да схвате и објасне садржај Откривења. Тако је већ крајем деветнаестог столећа било око деведесет таквих тумачења.

Сам стил Откривења неизбежно збуњује: његова сликовитост и сложеност изазивају у нама понекад чак и јед, јер смо доведени до утиска да је ову књигу немогуће разумети. Међутим, ми морамо имати у виду да је велики део Откривења посвећен описивању претпоследњег и последњег времена света. Зато, што даље одмичемо, ликови и символи Откривења биће све разумњивији и препознативији, јер ће људи последњих времена моћи да у тајанственим речима и символима Откривења одгонетну давно описане појаве, под условом да имају макар најмање интересовање за ову књигу. Значи сам настанак апокалиптичких догађаја биће најбољи коментар Откривења.

Не треба се чудити да је било и има и данас хришћана, нарочито у време друштвених криза и државних поремећаја, који у појединим ликовима откривења желе да виде пророчански опис својих савременика и свога доба. Такав приступ тумачењу тајанствених ликова у Откривења може се у извесном смислу, али само делимично, признати за правилан.

У ствари, такав приступ је неправилан зато што свети Јован Богослов својим тајанственим пророчанским виђењима није имао намеру да опише посебне одређене догађаје и личности, него историјске токове и појаве општег карактера. Тако, на пример, излажући Христово предказање о великим ратовима до којих ће доћи у последњим временима, свети Јован Богослов стално описује рат као земљотрес.

Зато је потпуно узалудно у појединим земљотресима, споменутим у Откривењу видети предказање о рату 1914-18. године или о Другом светском рату од 1939-45. године или о неком следећем светском рату. У Откривењу није описан овај или онај рат под видом земљотреса, него рат уопште, као појава карактеристична за почетак краја света.

Али, са друге стране, историјске појаве општега карактера збивају се у току историје као појединачни догађаји. Стога, када је свети Јован Богослов говорио о земљотресу, као о карактеристичној појави за крај историје, он је имао у виду како Први светски рат тако и Други светски рат, па и следећи светски рат или ратове. Из овога следи: ако неко под земљотресом 6. главе Откривења види опис рата 1914-18. године, он је само делимично у праву, исто тако ако неко под тим земљотресом подразумева рат 1939-45. године и тај ће, такође, бити у праву.

Даље: сваки велики историјски процес, испољавајући се кроз цео низ појединих догађаја, налази, на крају, свој најјачи израз и завршава се као најкрупнији и одлучујући догађај своје врсте. Узевши то у обзир, можемо онда поједине ликове Откривења схватити као најаву појединих историјских догађаја и лич. Међутим, морамо бити веома обазриви и благоразумни у својим судовима пре него закључимо о томе да ли је разматрани догађај заиста пресудан и завршни у ланцу догађаја.

Основни задатак Откривења је опис историје Цркве и човечанства у светлости Божије правде, па се тиме и објашњава посебност његовог изложења, јер апостол Јован наизменце слика, призоре – час Небеског Царства, час овај живот на земљи. Понекад Апостол то чини у суседним главама, а некад, ради јачег ска – чак и унутар једне исте главе књиге. У првим описима н слика стање и удео Светих, Праведника и Мученика после њихове смрти - са циљем да подигне дух, укрепи и ободри подвижнике и прогоњене Христа ради, који још живе на земљи. На ом месту апостол описује стање и удео грешника - да би застрашио и уразумио. То је разлог да морамо приступити читању Откривиња не једино са жељом да у њему нађемо објашњење ових или оних историјских догађаја, из прошлости и савремености, него са циљем да будемо поучени - да сазнамо и проникнемо у судбину праведних и грешних људи, како у њиховом земном, тако и у будућем животу вечном.

Из до сада изложеног морамо доћи до следећег важног питања: да ли при читању Откривења ми обавезно морамо тачно разумети сваки лик, сваки символ ове књиге? Чини ми се да не морамо. Да ли је баш важно да тачно знамо шта је Апостол подразумевао под "палмовим гранама у рукама Светих" (Откр, 7, 9)? Нама је доста да знамо да те палмове гране означавају блаженство и радост праведника на небу. А у чему се састоји то блаженство - да конкретно то појмимо није тако ни важно, А зар је уопште могуће да то конкретно схватимо? Нисам ја једини који тако мисли. Чувени тумач Откривења свети Андреј, архиепископ Кесаријски, у својим тумачењима често пише да се поједини символ може схватити и овако и онако. На пример. "Под седам духова Божијих треба разумети (Откр. 4, 5) или седам најузвишенијих Ангела, како објашњава свети Иринеј, или седам дарова Божанскога Духа, о којима говори Исаија (11, 2). И једно и друго, мислим, да је веродостојно... Ако неко умишља да може тачно да објасни недокучиве ствари, он испада смешан".

Наизменично описивање у Откривењу час Небескога Царства, час људског живота на земљи има за нас још једно веома поучно значење. Сваки верник је, свакако, убеђен да се све на земљи дешава по вољи и по Промислу Божијем. Но ипак сва наша пажња и све наше мисли увек су заокупљене догађајима земаљског живота јер ми ретко дижемо свој поглед и своје мисли са догађаја на земљи ка Богу који њима управља из Небеског Царства. Без обзира на нашу јаку веру, ми на земаљске догађаје обично гледамо независно од неба: чини нам се да се они збивају сами од себе.

Насупрот овоме, свети Јован Богослов слика нам истовремено земаљске догађаје повезане са Небеским Царством, из којег њима управља Бог. Ако допустимо једно поједностављено упоређење, онда можемо рећи да се у Откривењу пружа слика будућих догађаја из живота света и Цркве на два спрата - земаљском и небеском. Та слика нам даје јасну представу о улози ангела као посебних посредника између Божанске воље и човечанске историје, јер све што се збива на земљи дешава се увек по одлуци Неба. Зато нас апостол Јован, скоро у свакој глави, позива да подигнемо поглед ка небу где се припрема одређени низ земаљских догађаја, а затим, заједно са ангелима, којима је дано да управљају тим догађајима, низводи нас на земљу да бисмо видели те догађаје на делу.

Кроз целу књигу апостол Јован често употребљава количинске (бројчане) ознаке, на пример, за време, за неку област или за људе на земљи. Али не смемо заборавити да све те ознаке имају само символичко, тј. условно значење, па се дакле не смеју тумачити или разумети као тачно аритметичко израчунавање.

Неки црквени писци, међу њима и митрополит Антоније Храповицки били су мнења да се у Откривењу не предказују будући догађаји и расплети светске историје, него се ту описује, кроз козмичке символе, унутарња борба у души појединог хришћанина између Добра и Зла, између Бога и сатане. Међутим, ово мнење пре свега није логично јер, борба између добра и зла не одвија се само у души хришћанина као појединца, него и у душама свих хришћана заједно. Тако масовна заједничка, иако унутарња, преживљавања многих хришћана природно и неизбежно избијају ван њих и претварају се у историјске догађаје. А најглавније, ово мишљење противречи самом тексту Откривења: "Треба опет да пророкујеш пред народима и племенима и језицима и царевима многима".

Међу неким епископима Православне Цркве био је распрострањен став да обични верници не треба да читају "От-кривење". Овакав обазрив став не може се сматрати правилним. Пре свега, ово подсећа на римокатолички став којим се забрањивало да лаици читају Библију. По правилима Православне Цркве не сме се забрањивати верницима да читају Свето Писмо, него их треба поучити како га треба читати под руководством пастира саобразно са тумачењима светих Отаца и учитеља Цркве. Најглавнији доказ против овога става налазимо у самом тексту Откривења, где стоји: "Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророчанства и чувају оно што је написано у њему" (1, 3). А то су речи Светог Писма, према томе, за православног верника речи највећег ауторитета.

Из ових побуда ми издајемо ову књижицу да би обични верници могли без вртоглавице читати и разумети тајновиту књигу светог Јована Богослова. Она нема циљ да пружи потпуно тумачење целог Откривења. За такав подухват потребно је имати много јачу веру, много светлији ум, много шира знања и чистији живот него што има састављач ове књижице.

Мој задатак је много скромнији - да укажем на пут којим би требало приступити, ако желимо да правилно разумемо Откривење. А тумачења појединих места у Откривењу која се могу наћи у овој књижици, само су примери и докази плодности указаног пута. Сада, са Божјом помоћи, ми прелазимо на опис тога пута.

[Милан]

О АНТИХРИСТУ

Протојереј Божидар Миjач

„И стадох на песку морскоме,- и видех звер где излази из мора, која имаше седам глава, и рогова десет, и на роговима њеним десет круна, и на главама њеним имена хулна. И звер коју видех беше као рис, и ноге јој као у медведа, и уста као уста лавова, и даде јој Змија силу своју, и престо свој, и власт велику.

И видех једну од глава њених као рањену на смрт, и рана смрти њене излечи се. И чуди се сва земља иза звери, и поклонише се Змији, која даде област звери. И поклонише се звери говорећи: ко је као звер? и ко може ратовати с њом? И дана јој бише уста која говоре велике ствари и хулења, и дана јој би област да чини четрдесет и два месеца. И отвори уста своја за хулење на Бога, да хули на име његово, и на кућу његову и на оне који живе на небу. И дано јој би да се бије са светима, и да их победи; и дана јој би власт над сваким коленом и народом и језиком и племеном. И поклонише јој се сви који живе на земљи којима имена нису записана у животној књизи Јагњета, које је заклано од постања света. А ко има ухо нека чује. Ко у ропство води, биће у ропство одведен; ко ножем убије ваља да он буде ножем убијен. Овде је трпљење и вера светих.

И видех другу звер где излази из земље, и имаше два рога као у јагњета,- и говораше као аждаха. И сву власт прве звери чињаше пред њом; и учини да земља и који живе на њој поклони се првој звери којој се исцели рана смртна. И учини чудеса велика, и учини да и огањ силази са неба на земљу пред људима. И вара оне који живе на земљи знацима, који јој бише дани да чини пред звери, говорећи онима што живе на земљи да начине лик звери која имаде рану смртну и оста жива. И би јој дано да да дух лику зверином, да проговори лик звери, и да учини да се побију који се год не поклоне лику зверином. И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховима, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звери, или број имена њеног.

Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет шест" (Откр. 13, 1—18).

Овај текст, по мишљењу скоро свих тумача (од Св. Иполита и Св. Јефрема Сиријанског до С. Булгакова и Е. Лозеа), говори о антихристу, средишној негативној појави у историји Цркве и света, али, као и о свему другом, на један нарочити, апокалиптичко-алегоријски начин. У поређењу са другим местима Новога Завета (на пр. : II Сол. 2, 8—12; I Јн. 2, 18; II Петр. 2, 1—3), која се односе на ову тему, постоји, пре свега, формална разлика: овде се појава антихриста представља не само упечатљивије и рељефније, него и конкретније, тј. ближе непосредној стварности. Антихрист је, премда описан у полифонији својстава и функција, оличен у реално - постојећој, али и у будућности непрестано долазећој, и на крају дефинитивно дошлој, светској (државној) моћи. То се постиже са јако наглашеном тироморфном симболиком две звери, а за тим ближим идентитетом у мистичком броју 666. Пада у очи и необичност метода - да се помоћу две слике означи један лик: две звери, од којих једна излази из мора а друга долази из земље као отелотворење једног бића, може да, већ на први поглед, компликује његову монолитност. Та двострукост, међутим, не треба да збуњује, јер Апокалиптик овде тежи превасходно за тим да изнесе пуноћу дејства зла, а не само да предочи портрет његовог носиоца. Појава се, због тога, најпре раставља и рашчлањује, да би се потом могла саставити, свести на ужи круг, сконцентрисати на једну личност.

Полазећи са тог становишта, тј. потчинивши своје иследовање откривенском исказу и тиме ослободивши се сваке произвољности, конзултујући сведочанства ауторитативних теолога, али и у пуној личној отворености према делујућем Св. Духу који непосредно открива истину, покушаћу да тему размотрим у четири круга, и то: звер из мора (претежно физичка моћ), звер из земље (претежно религиозно-интелектуална моћ), идентитет у броју 666, делатност у другима (антихристима). Из целине излагања треба да произађе и савремена актуелност ове увек живе речи Божје о антихристу.

I

Читави опис и карактер звери (антихриста), која излази из мора, тј. из греха метежних народних маса, треба, најпре, довести у везу и ставити у контекст црквених и светских прилика и околности у којима је и за које је ово првобитно било написано. Текст је најпре докуменат о своме времену, па тек онда пророчанство за свако време; у њему се иде од регионалног ка универзалном. То је, као што је познато, био крај првог века наше ере, доба светске моћи у виду владавине Римске Империје (дотично цара Домитијана, 82-96. г.). У тој држави, по овом тексту, сатана је нашао веома погодно оруђе (сподобу антихриста) за гонење цркве и за мучење света (човечанства). Слика звери (са седам глава, десет рогова и круна) узета је, очигледно, у скици, из књиге пророка Данила, који цртежима звери црта историју претходних безбожних царстава (Медијског, Персијског и Македонског). Слика је драстична супституција. Пророк приказује дотична царства у симболима три различите, али скоро једнако крволочне, звери: лава, медведа и риса, а о четвртој која ће доћи каже: „Четврта звер које се требаше бојати, беше снажна и врло јака, и имаше велике зубе гвоздене, јеђаше и сатираше, и гажаше ногама остатак, и разликоваше се од свих звери пређашњих, и имаше десет рогова" (Дан. 7, 4-7). Сада је та страшна звер - држава дошла у облику Римске Империје. Њено зверство, конституисано из елемената претходних социјално-политичких зверстава, веома је, реално и симболички, свирепо: лав - прождрљивост и уништавање, медвед - бруталност и снага, рис - крволочност и љутитост. Римска држава је, дакле, комбинација и акумулација злоће незнабожачких и антибожачких царстава, што, у многоме, одговара историјској стварности: после три царства из Даниловог пророчанства, временским следом, Римска држава је покорила многе народе, раширила се на огромним пространствима и показала свој зверски карактер у великим размерама. Зато је Св. Кирил Јерусалимски могао с правом да каже: „Четврта животиња код Данила је Римско царство".

Антихристовство ове државе не огледа се само у грубом робовласничком моделу њене структуре, него, првенствено, у злоупотреби те структуре у насилничке сврхе, негативним својствима и деловању. У функцијама се разоткрива садржај сваке државе без обзира каквог је типа и спољашњег устројства. Типичне функционалне ознаке Римске државе, у овим односима, биле су:

а. Апсолутизам власти, која је имала корене не само у аутономији људског зла у облику греха, него и у метафизици сатанског порекла. „Даде јој змија (сатана) силу своју, и престо свој и власт велику". То је она пустошна моћ о којој пророк Данило говори: „Сила ће му (владару као оличењу државе) бити јака, али не од његове јачине. И чудесно ће пустошити, и биће успешан (у томе) и свршаваће, и губиће многе и народ свети" (Дн. 8, 24). О сатанском пореклу те, и сваке такве, власти сведочи и Св. ап. Павле наводећи да је долазак антихристовске владавине „по чињењу сатанину и знацима и лажним чудесима" (II Сол. 2, 9). Значи, ради се о осатанотворењу тоталитарне власти, што, у многоме, одговара и научно-историјским приказима плејаде римских царева. Десет царева (представљених у знаку десет рогова) били су у персонификацији власти, мање или више, такви: Нерон, Домитијан, Трајан, Адријан, Септимије Север, Максимин, Декије, Валеријан, Аурели је, Диоклетијан. У њима се огледа обоготворење политичке власти. По себи обични људи, на престолу су обожавани. Култ личности постављен је на највиши ниво. Цареви - звери у којима је оличен државни систем обоготворавани су. Адријану, једноме иначе од најгорих људи, био је подигнут храм и у њему устројен култ. Домитијан, који је владао у време писања Апокалипсиса, у своје декрете је уносио и себи приписивао божанске атрибуте. Ова држава, у односу на поданике, а нарочито хришћане, представљала је највиши степен поробљавања људске личности.

б. Безусловно поклонење (полтронство и улизиштво) је последица и захтев злоупотребе власти. „И поклонише се звери говорећи: ко је као звер? и ко може ратовати с њом?" Поклонење, односно слепа послушност, према таквом властодршцу ствара однос ропства подјармених према подјармивачу. Успоставља се апсолутна присила. Није довољна, дакле, само физичка оданост, но се тражи и психичка преданост. Не само спољашња акција, практички живот, но и унутрашња контемплација, унутрашњи живот, треба да буду захваћени апсурдним државним притиском. Не сме се слободно не само говорити или писати и чинити, него ни мислити, осећати или сањати. Хришћане нису гонили за спољашња дела (у тим делима они су били коректни), но за унутрашње преокупације. Читава духовност мора да се понизи у праху и пепелу пред величином државе. „Ко је као звер". Звер-држава се намеће као неупоредива. У томе процесу не игра улогу само државна принуда, него и слабићки страх и малодушност, односно недостатак праве вере у Бога, доприносе да се државно насиље призна као божанска сила. У том погледу није само претензија власти ужасна, него је и беда (таквих) људи страшно бедна. „Мора се, како каже Св. Иринеј, знати да ко се не опире насиљу, сам постаје носилац насиља", јер својим опортунизмом и прилагодљивошћу омогућава само насиље. Опортунизам је саучесник сатанске тортуре. Римска Империја, као друштво, била је масовна хистерија оданости антихристовској личности цара. Само онај  „остатак",  о коме говори пророк Исаија (Ис. 11, 11), давао је отпор римском самодржављу и богодржављу; свети народ Божји, сабор верујућих, није се дао духовно понизити и сатрти, о чему се овде изрично каже: „И поклонише јој се (звери, антихристу у обличју безбожне владавине)  сви који живе на земљи, којима имена нису записана у животној књизи Јагњета, које је заклано од постања света (тј. Христа)". Сви сем хришћана поклонише се богомрској власти. То значи да су у овим околностима само хришћани елита слободе, јер само они знају за другога Цара (Бога) и за други Град, Царство Божје. Хришћани, по својој духовној природи, не могу бити прилагођени ниједном обоготворењу државе. Хришћанска религија је за све такве државне системе religio illicita. То објашњава чињеницу да у римској држави није било масовних гоњења других лица осим хришћана, који, иако живећи на земљи, постају, својом вером у Бога, грађани неба пребивајући у пустињи Духа, где до Другог Доласка (према Откр. 12, 6) обитава света жена - Црква.

в. Хулење Бога је једна од битних карактеристика Римске државе као антихриста. Хулење је стални излив тога система, који, може се рећи, богохули самом својом антибожном (односно инобожном) егзистенцијом. На ту ситуацију односи се исказ о отвореним устима за хулење на Бога „да хули на име његово, и на кућу његову, и на оне који живе на небу". Тоталитарна држава манифестује тоталитарна хулења: на Христово име, Цркву Његову, начин живота заједнице светих. Све што је било христовско-божанско нападано је гнусним клеветама, хулама, што се веома добро види из списа незнабожачких теоретичара богохулства онога доба (Келсос и др.) као и из списа хришћанских апологета, теоретичара богославља који су се супротстављали безочним хулитељима (Св. Мученик Јустин, Атинагора, Тертулијан и др.). Држава у своме врху, као и својим богоборним постојањем, богохуди и пропагира лаж антихришћанства са позиција самовлашћа и насиља, а Црква се брани теологијом истине, вером и мучеништвом.

г. Физичко гонење и убијање светих, верујућих. По некој недокучивој Божјој тајни је допустиво да праведник страда, а неправедник благује - ради (колико је могуће назрети) показивања примера праведности другима као и ради челичења у вери онога који за веру страда. „И дано јој би (држави - звери) да се бије са светима и да их победи". Страдање је доказ који потврђује веру и тиме најбоља проповед Христове Цркве, која се тим путем неустрашивости ширила и продирала у поробљени и заплашени свет, о чему Тертулијан, пишући незнабожачким властима, каже: „Што нас више жањете ми све више ничемо; крв хришћана је постала семе за нове хришћане". Држава је водила ту крволочну борбу против хришћана по свим провинцијама простране империје, у свим народима и племенима. Крв светих се обилно лила по идолопоклоничкој земљи. Црквена историја и тзв. акти мученика (кратки записи о мученичкој смрти хришћана) сведоче да нигде дотле није било такве државно-зверске ожесточености против праведника као овде. Позната оруђа мучења: копље, мач и стрела - били су сасвим уобичајена и такорећи легитимна средства смрти, а измишљала су се и нова: стругање тела железним опругама, бацање дивљим зверима на растргнуће, утапање у воде (реке и мора), потапање у вреле кречане и смоле, спаљивање и стављање на стубове по парковима и шеталиштима ради увесељавања злураде и нахушкане светине, итд. На тмурним видицима богоодступног света процветало је тада хришћанско страдалништво као дотле непознати и нечувени метод црквене мисије и богопознања. Тако је гонење, божанским преокретом, постизало супротни ефекат од онога који су гониоци замишљали: уместо сузбијања Божје ствари настало је њено незауставиво ширење. Јер ово мучеништво није само херојски подвиг (таквих подвига може бити и код нехришћана), него, пре свега, сведочанство о другом, вечном, свету у који се кроз праведничко-страдалну смрт улази; мученик је веродостојни и аутентични сведок - обзнанивач Васкрсења и вечног живота у Христу, због чега се, попут Св. Игњатија Богоносца, може, још и радовати таквој смрти и ићи јој у сусрет. Страдање је постало начин живота праве Цркве Христове, док је бежање од таквог сведочанства Истине, тежња за комфором и компромисом, знак антицрквеног латитудинаризма. Страдање је, дакле, нормално стање Божје Цркве у ненормалном и од Бога отпалом свету (Јевр. 1, 36—38).

Али делиријум антихристовске моћи над светима и светом није бескрајан. Иако ће сатанско зло у разним видовима стајати у сукобу са Црквом до Поновног Христовог доласка, јер свет „у злу лежи" (I Јн. 5, 19), његова моћ је подривена не само онтолошки, по суштинској доброти саме творевине Божје, него и феноменолошки, по страдално-благодатној мисији Цркве. О тој неодрживости антихристовског насиља овде се каже: „И дана јој би власт да чини четрдесет и два месеца". Тај, у Апокалипсису доста употребљавани мистички број, означава неко релативно трајање у времену, привременост и ограниченост. Антихристовска тортура, поред све привидне величине и снаге, у односу на Божји захват у историји, је слаботиња. Римска Империја, та звер-држава, као што је познато, стропоштала се под ударом варварских најезди; сатрли су је: Готи, Вандали, Алани, Свеви, Бургунди, Франци, Англосаксонци, Гетиди, Хуни, Геруни. Крвожедни гонитељи светих, постали су мета других крвожедника. Тада се буквално остварила реч овога пророчанства: ,,Ко у ропство води, биће у ропство одведен; ко ножем убија, ваља да и он буде ножем убијен". Тиме је, и на тај директан начин, хришћанима пружена утеха и нада, а нехришћанима упозорење и опомена: хришћанима да јачају у вери и трпењу очекујући награду на небесима (али и још на земљи у Духу Светом), а нехришћанима да се чувају од учешћа у нечашћу антихристовске државне наказе, јер би их то, заједно са том унакаженошћу, одвело у пакао мржње и промашаја.

II

Друга звер, за разлику од прве која излази из мора (греховног хаоса метежног човечанства), долази из земље. „И видех другу звер где излази из земље". Та различност порекла у опису антихриста као световно-државне моћи доста значи. Неки тумачи (на пр. Булгаков) сматрају да се у томе огледа просторно-идеолошка двојност у бићу антихриста: медитеранска војничко-поробивачка окрутност (прва звер) и незнабожачко-антибожачка источна псеудомистика (друга звер). Таква симболика, у том смислу, може да се узме у обзир, али земно порекло друге звери има, свакако, и једну другу и много дубљу димензију: земља, наиме, као што се види из Откр. 9, 2-3, симболизује и унутарњу човекову земност, стихију греховне телесности, бестијалност интелектуално-духовног карактера. То је категорија оних за које Св. ап. Павле каже да „земаљски мисле" (Флб. 3, 19). Зверскост је овде првенствено у лажности учења, перфидији гносеолошко-магијских варања и опсена: „Измишљати лажне богове, лажне христосе, лажне месије, лажне пророке, лажне учитеље, лажне спасиоце, лажна еванђеља, лажне идеје, лажне науке, лажне силе, лажне уметности, лажне лепоте, лажне теорије, лажне вере, лажне хероје, лажне светове, лажне рајеве, лажне светлости, лажне просвете, лажне културе, лажне цивилизације" (Јустин Поповић). Само, наравно, све то у повишеном, јако ожесточеном, зверском степену, што се, као и у случају прве звери, ближе раскрива у опису и, симболима лика и дејстава:

а. Чињеница да ова звер „имаше два рога" (за разлику од прве са десет рогова) указује не само на подређеност првој звери, него и на камуфлажу сличности са Христом као Јагњетом Божјим. Та имитација Христа је веома важна компонента у слици друге звери (а тиме и у бићу антихриста уопште), због чега је у Откр. 16, 13 названа „лажним пророком" (pseudoprofetis), тј. по преимућству лажним христом као пророком и учитељем. (Грчки предлог anti означава не само против, насупрот некога или нечега, него и уместо некога или нечега). Антихрист се поставља не само против Христа, него и уместо Христа. Та камуфлажа је разоткривена указањем да „говораше као аждаха", тј. као сатана. Крајње лицемерје, дакле: изгледа као јагње, Христос, а говори као аждаха, сатана. Св. Јефрем Сиријански у вези с тим запажа: „Христос је скроман (као јагње) да се приближи људима и спасе их, а антихрист је скроман (као јагње) да се приближи људима и одведе их у пропаст". Разлика је, дакле, дијаметрална. Лажно пророштво (учитељство) је велика опасност на коју упозорава Христос говорећи: „Чувајте се од лажних пророка, који долазе вама у оделу овчему, а унутра су вуци грабљиви" (Мт. 7, 15). Сасвим је јасно да „друга звер" у подобију лажног пророка (јагњета) улази у ред негативних појава последњих (између Првог и Другог Христовог доласка постојећих) времена, о чему је проречено: „Доћи ће многи у име моје говорећи: ја сам Христос; и многе ће преварити" (Мт. 24, 4-5; ср. 19, 20; II Кор. 11, 13-15).

б. Ова звер ће чинити духовно насиље (Вук је грчку реч eksusia превео буквално са „власт" што је овде доста неадекватно) над људима на свој лажно-пророчки начин. Њена сила - насиље није у физичкој и полицијској принуди, него у снази убеђивања, вештој манипулацији речима, чиме ће бити у стању учинити да се „земља и који живе на њој поклони првој звери". Пада у очи, пре свега, да та моћ није оригинална, слободна у своме деловању, него иако изворно осатањена, потчињена првој звери и од ње такорећи изведена, јер „сву силу прве звери чињаше пред њом". Физичка сила ставља границе интелектуалној сили и одређује јој смер. Своје ће снаге ставити (и већ ставља, јер глаголи су употребљени у презенту) на располагање брутално-физичком насиљу. Зато је речено да ће деловати „пред њом", тј. заједно са њом, испуњавајући њену вољу, која се састоји у пропаганди антихристовског тоталитаризма: да се наметне зверска држава, ако је могуће, и над непокоривим и, таквој држави, несавитивим хришћанским народним масама. Насилничка световна моћ захтева не само грађанску лојалност, него и религиозно страхопоштовање (реч ina proskinisusin значи и обожавање). Антихришћанска пропаганда ће се свуда ширити усменом и писаном речју, уметничким делом и другим идеолошким средствима, -читавом, како се данас у политичком жаргону каже, надградњом. Ова звер ће, под окриљем сатанске владавине, градити-састављати чланке и романе, песме и приповетке, есеје и трактате, слике и карикатуре, и засути свет испразном реториком лагања - да би сви пали у прашину пред првом зверју.

в. Да би се антибожна држава сатане устоличила као света и неприкосновена, зато ће звер, у потврду својих теза, служити се и чудесима. „И учини чудеса велика, и учини да и огањ силази с неба на земљу". То могу бити, најчешће и јесу, окултно-магијски чини, али, по своме учинку, и запањујућа дејства. Св. Јефрем Сиријански мисли да су, у том смислу, реални. Права чудеса, као што знамо, долазе од Бога кроз сву свештену историју (Дан. 1, 6,- Ис. 37, 36; II Цар. 1, 9—16; Мт. 11, 5; Мк. 16, 16; 17, 20; Лк. 11, 29-32). Лажна чудеса се служе магијском техником, па личе на права. По среди је врста имитације. Но није ствар у самој појави чуда, него у његовој усмерености, циљности. Лажна и истинита чудеса разликују се међу собом по циљу коме служе: спасењу или пропасти. Ова која чини друга звер служе пропасти: да се успостави и одржи систем душегубне покорности. Томе може да служи чак и наука ако се злоупотреби (кибернетика, електроника, роботика, атомистика и др.). У недавно приказиваном филму „Плава грмљавина" демонстрирана је застрашујућа моћ паратехнике у служби окрутног самодржавља. Лажно чудотворство, о коме је овде реч, лажно је по богоборном циљу, а не по самој упечатљивости свога дејства, због чега се у овој области, као и у читавој сфери контаката са злим силама, налаже препознавање и строго дистанцирање: „Не вуците у туђему јарму неверника; јер шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром? или какав део има верник с неверником? Или како се подудара Црква Божја с идблима? Ви сте Црква Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ" (II Кор. 6, 14-16).

г.  Интелектуална антихристовска делатност је и стварање култа антихристове личности путем фетиша слике, што је овде изрично наведено: „И вара оне који живе на земљи знацима, који јој бише дани да чини пред звери, говорећи онима што живе на земљи да начине слику звери која имаде рану смртну и оста жива". Слика звери је пропагандни трик обучен у привид чудесности. Просто магија обмане. Начин духовне принуде као волшебни вид оприсутнења прве звери (антихриста) помоћу слике, портрета, идола. Ова слика је идол, фетишизирани бог безакоња. Та слика ће, каже се, „проговорити" и тиме идеолошки оживети смрћу рањеног, Христовом силом пролептички већ убијеног (II Сол. 18), злотворника. Слика антихриста-насилника постаје „светиња". Њоме хоће да се постигне масовна хипноза, држање света у стању магијске опчињености. За оне који непоклонењем омаловаже овај сатански фетиш, последице су поразне: „И учини да се побију који се год не поклонише слици звериној". Насиље се, значи, извршава и овим волшебно - идеолошким инструментом опсесије.

д.  Делатност друге звери не исцрпује се идејним и вавилонско-пропагандним деловањем, но, у тесној вези с тим, обухвата и економску регулативу као ефикасно средство за тотално подјармивање. „И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховима, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звери, или број имена њена". Ради се, дакле, о апсолутној економској зависности. Човек је као физичко биће условљен материјалним опстанком у великој мери. Он мора да употребљава и троши материјална добра (робу како би рекао Маркс, око чега се, по њему, врти читава историја) да би опстао и да би репродуковао своје живљење и рад. Мора се имати, бар минимално, храна, стан и одело, а, према висини стандарда, и много шта друго. Ако тога нема, човек је угрожен. Ко то приграби у своје руке постаје апсолутни господар материјалних средстава и добара, која може по својој вољи делити или не делити другима - има страшно оруђе за владање над њима. Антихрист ће имати (односно, есхатолошки узев, већ има) ту моћ у великим, за његову ствар идеалним, размерама. Економска блага дели по својој вољи. Делиће их (дели их), како овде стоји, само својим присталицама, онима који имају жиг-потврду за њихово коришћење; остали бивају осуђени на глад и немаштину. Жиг (грчки: haragma), у овоме пророчанству о томе, не мора бити буквални урезак на челу или рукама, но се мисли, зависно од модела администрације, на било какав знак (потврда, објава, легитимација) о тој привилегији. Наглашена је, тиме, широка распрострањеност те врсте деспотије. Тој жигоносној ознаци подвргавају се многи не само из страха или ради користи но и по убеђењу. Подјармивање личности помоћу економског притиска једна је од битних ознака антихристовског апсолутистичког система.

Антихришћанство, у својој тортури, било је (и биће а и јесте уколико јесте),  као што видимо,  јако организовано.  Организација му је суштинско својство. Све што може да послужи успостављању сатанске супердржаве, од физичке принуде и духовног убеђења до економске дискриминације. Римска Империја је реално, а нарочито типолошки, представљена као носилац антихришћанске цивилизације, у којој су хришћани имали свест да су они како стоји у I Петр. 2, 9, „избрани род, царско свештенство, народ добитка (будућности)", у којима почиње да се остварује нови и праведни свет Божји, да свиће зора долазећег Дана Господњег.

[Милан]

О АНТИХРИСТУ

Протојереј Божидар Миjач

III

Иако се, овде првенствено говори о Римској Империји као виду антихриста, нема ограничења на ту историјску епизоду, него је она, у читавом  своме антихристовском устројству и дејству, у основи  само метафора за појаву коначног антихриста, у његовом дефинитивном облику. То се види, поред осталог, и из чињенице да је антихристовство ове државе, премда фактички жестоко, дато у повишеном стању, хиперболично. Ова држава, ма колико била сурова, није била тако драстично осатањена као што се наводи. Опис зла далеко премашује историјски чињеничко стање зла. Изнете црте су, по мишљењу историчара, преувеличане, пренаглашене. Иако се не пориче тврдња да су хришћани окрутно гоњени као такви, по самој припадности црквеној заједници (Christianos non licet) и да су осуђивани tamquam Christiani, истиче се апокалиптичка претераност како у страдању хришћана, тако и у зверскости државе.  Луиђи  Пирандело, нпр., доста  аргументовано, истиче да није било ни толике ширине гонења ни такве тортуре. То је, донекле, тачно (што је запазио и жестоки полемичар Тертулијан као и доста тенденциозни историчар Евсевије Кесаријски), али ова преувеличаност одговара и интенцији самог Апокалипсиса,- да поводом једне уже реалности у Римској Империји, једном делу историје, пружи универзалну слику антихриста до пуног уобличења при крају историје. Хипербола је овде у служби пророштва о долазећем антихристу, који је у појави Римске Империје истина већ донекле дошао, али, као што ће се испоставити, и стално долази да би на крају, у пуном облику и дејству, коначно и лично дошао. Ова реч, дакле, није памфлет о једном ограниченом простору и времену, но сликовито-драматично пророчанство о сваком времену, до оног последњег.

Зато Апокалиптик, вршећи синтезу већ реченог, открива сам идентитет антихриста посредством броја 666, говорећи: „Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна- број звери: јер је број човеков и број њезин шест стотина и шездесет шест". У дешифровању тога броја крије се дефиниција антихристове појаве. Јер слика звери, мада као што смо видели доста говори о особинама и дејствима антихриста, ипак га још, сем у тим релативним особинама и дејствима, не именује, не указује прстом на личност као носиоца тих злодела, не открива га у читавој његовој ширини и дубини, пуноти зла. А то: персонално и уопштено указивање - потребно је како ради конспирације обзиром на тадашње прилике гоњења хришћана тако и ради упознавања антихристовског зла у свим приликама.

Број је овде дефиниција личности. Али које? Ко се крије под мистичким бројем 666? Верници Мале Азије, којима се ова реч првобитно обраћа, сигурно су знали то име под шифром броја онолико и онако колико и како је њима било потребно да знају, ограничено на своју постојећу ситуацију, али, вероватно, не сасвим и у његовом есхатолошком аспекту, који ће касније постати предмет многих тумачења за сваку нову ситуацију, због чега је у току историје до данашњих дана настајала читава литература о томе, понекад и јако произвољна у конкретизацијама и применама. Не би било много корисно сва та тумачења овде наводити, али треба обратити пажњу на то да је тај број за прве хришћане, непосредне адресате, значио, јер су они, како каже Св. Иринеј, баш као такви (због близине и богодухновености), највише били на прагу и ширег објашњења. Први хришћани су, поред наговештаја из слика звери, схватили да је то име цара Нерона, првог зверског гонитеља хришћана и, тиме, самог антихриста. Нерон је за њих био конкретни антихрист. Они су до тога сазнања долазили помоћу, у то време распрострањеног, кабалистичког метода гематрије, својеврсне геометрије, означавања имена помоћу бројева. Наиме, грчка слова, алфавит, као и јеврејска, имају бројчану вредност, па се њиховим комбинацијама могу добити разне речи и појмови. Тако бројеви 6-6-6 дају грчку реч L-a-t-e-i-n-o-s, односно слова те речи, сабрана, дају број 666: (1) 30 + (а) 1 + (t) 300 + (е) 5 + (i) 10 + (n) 50 + (о) 70 + (s) 200 = 666, а то је опште означавање Рима односно Латина. Тај Рим-Латин који има својства која се у приказаним сликама придају звери, а слаже се са значењем броја 666, јесте Нерон. Треба при том обратити пажњу на околност да је за њих антихрист (био) отеловљен у Нерону премда је време Нероновог гонења већ било прошло и наступило време Домитијана. Како се, онда, може разумети таква, на први поглед неодговарајућа, идентификација? Тако што Нерон као антихрист није само кон-кретна историјска личност (премда и то јесте пре свега), него и тип антихриста уопште. Нерон је, по убеђењу тадашњих хришћана, Nero REDIVIVUS, Нерон који се стално враћа, што значи да име није условљено само том личношћу, него се односи и на следеће, било које, такве непријатеље Цркве (а тиме и човечанства), који садрже у себи његове зверске црте. Сваки такви, и слични, гонитељ је (као) Нерон. Такав је свакако био и њима савремени Домитијан.

Треба се, значи, окренути садржају овога броја, а не само формалном имену онога који га носи. Име је увек више него именовање. Руски теолог Виноградов, на основу неких указивања Св. Иринеја, види, упоређењем са стварањем света за шест дана и седмог дана одмора означеног бројем седам, у томе узастопном понављању броја 6 без броја 7 и онога што он значи, у томе непрестаном и усиљеном понављању без позитивног смисла и циља, пустошну и разорну антихристовску делатност. Број 6 је, по Оберлену, овде број овога злога света који је осуђен на пропаст. Антихрист, према томе, расте и развија се деструктивно. Број 6 је деструкција, антихристос; број 7 је конструкција, Христос. 666 је жестоки, опасни, злотворни, али ипак неуспели знак стравичне активности зла пред својим стропоштовањем у ништавило. Сав је у грчу беса до издиханија, до самоубиствене смрти.

Ово демонско зло утелотворава се највидније у једном државнику као оличењу световне владавине. Антихрист је, пре свега, демонизована државна моћ. Сам владар по себи и независно од моћи коју поседује је незнатна јединка, али на челу система сатанине моћи постаје страшни тиранин, антихрист. Значи ли то да је држава сама по себи, као таква, антихрист? Не, јер свака држава није у том погледу као Римска Империја (не мора бити и не треба да буде, али свака може да буде), не бар по степену и интензитету зла у себи, премда ниједна није ни савршена као таква, није Царство Божје. Св. ап. Павле у Посланици Римљанима (13, 1-2) каже да је, штавише, државна власт, независно од злоупотребе, од Бога и да јој се треба покоравати „као наредби Божјој". Држава се у том библијском смислу може означити као societas naturalis, тј. такав природни   поредак који одговара човековим (од Бога у самој природи положеним) тежњама. Држава је наиме позвана да својим поданицима осигура правду и мир, да чува од хаоса, што ако не извршава губи то природно-божанско назначење и постаје узурпатор и носилац сатанског расула. Радило би се, у том случају, о злоупотреби држве у не-природно не-божанске  сврхе.  Држава,  у овој  концепцији, није неки немушти природни поредак који се развија механички, него расте етички. Држава може бити добра или зла - зависно од испунења задатка који јој је од Бога постављен:  ако га испуни, добра,- ако га не испуни, зла. Бл. Августин, због тога, види државу у сталној колизији са Царством Божјим. Држава није по себи света. Ова реч Божја о антихристу под видом броја 666 десакрализује и демистификује земаљске социолошке творевине и чини их релативним. Нема свете државе, ни светог типа државе, ни светог друштвеног система. Све су то пролазне форме кроз које прониче (треба да прониче) непролазна суштина Царства Христовог. Светска моћ у облику државе респектује се (ако у овом смислу заслужује), али се ниуком смислу не апсолутизује: ако пређе границе свога легалитета може да се отисне на позиције антихристовства као што је у броју 666 стварно случај. Овде је положен жестоки протест против злоупотребе државе и њене сатанске идеологизације, али не и против државног поретка као таквог. Нема анархистичког негирања државе, него има прожимања: да земаљска држава, Civitas terrena, послужи продору државе Божје, Civitas Dei (по Августиновој терминологији), што кад се збуде, укинуће и себе саму и уступити место Царству слободе, истине и правде (што на свој начин и својом аргументацијом прогнозирају и неке друге филозофије и социологије, марксизам нпр.).

Из тумачења броја 666 као учинка произлази да се у антихристу, остварује јединство лика и дејства. Звер из мора и звер из земље нису две звери но једна, сливају се у једно. Нема два имена, два броја, него једно име, један број. Обе звери осликавају исто биће антихриста. Најпре је, дакле, учињено подвајање, анализа садржаја и дејстава, а за тим пружено је њихово стапање, синтеза. Антихрист је компликован, али јединствен. Та јединственост по истоветном дејству лако је уочива: иста им је зверскост, иста моћ, исто хулење, исто зло. Сектори деловања као да су подељени, али биће, у насилничком поступку, исто: thirion, bestia. Контрасни, али хомогени лик. Свети учитељи цркве (нарочито Бл. Јероним и Св. Андреј Кесаријски) илуструју ту хомогеност и примером сиријског цара Антиоха Епифана који је, по Даниловом пророчанству (7, 25), поседовао снажну вољу физичке присиле као и интелектуалну исхитреност лажи и мистику преваре.

Монолитност бића не искључује претежну двострукост деловања како је приказано у слици две звери: насиље (прва звер) и превара (друга звер). Антихрист је тиме двострук: зверство тортуре, физичког поробљавања људске личности и зверство преваре, духовног поробљавања те личности. Поред огња и мача, делује превара помоћу лажне мудрости (sofia epigios) (Јак. з, 15), у служби апсолутног потчињавања, поробљавања. Антихрист је такво, двоструко, оличење премоћи зла над човеком. Као египатски Фараон, Јаније и Јамврије - уједно или као Антиох Епифан, цар и чародјеј - уједно. Дивља свирепост разјареног риса, с једне, и препредено лукавство смртоносне змије, с друге стране. Варање стоји у служби насиља као што то описује Св. Јефрем Сиријански лапидарним речима: „Вараће свет док се зацари, а кад се зацари сатрће га чељустима присиле. Народи, и сами испуњени злом, постаће лако поданици ове змије. Едом, Моав и Амонићани (прилагодиви и тмоли народи) поклониће се њему као неприкосновеном ауторитету и биће му, шта више, поборници. А кад се утврди, изринуће своју горчину, излучити смртоносни отров са Сиона. Збуниће васиону и помрсити њене конце, оскврнити многе душе не поступајући више побожно, ласкаво, умиљато и привлачно (као пре доласка на власт), него: сурово, жестоко, гневно, раздражено, силовито, одвратно, брутално, ненависно, мрско, љуто, бестидно, стропоштавајући људски род у каљугу срама. Тако у броју 666, повезано са симболима две звери, као имену „човека и звери", имамо разрешење компликованости (двострукости а и, као што ћемо још видети, многострукости) бића антихриста последњих, тј. свих између Првог и Другог доласка, па, према томе, и наших времена, па све до краја. Развој иде CRESCENDO.

IV

Може се (и треба), значи разматрати питање савремене присутности антихриста. Читава ова експликација има тај практички циљ. Реч Божја је увек конкретна. Ко је и где је сад Nero REDIVIVUS? Из којих морско-земних дубина и понора израњају есхатолошке звери и довејавају к нама? И сад је, као икад, актуелан апел Видеоца: „Ко има ум нека израчуна број Звери". У чему је сад садржај тога симбола и сигнала?

Постоје мнења, углавном из нетеолошких кругова (не без оштроумности), да се антихристовске деформације власти могу препознати у савременом свету (Стаљин, Хитлер, Иди Амин, Бокаса, Пол Пот и др.). Тај зли дух се испољио и у нама блиским и сасвим присутним збивањима. Није ли на пр. у Јасеновцу (и у свему ономе што то место историјски оличава) избио један његов вулкански продор? Зар по стравичном и трагичном - Косову данас не витлају крволочни и безакони дуси? Ко то, ако не антихрист, „људски крвник од искони", припрема у наше дане атомски смак овога света? Али иако се у овим појавама - оличењима могу пронаћи неке црте такве дијалектике зле моћи, ипак је то, поред све фрапантности, још доста далеко од дефинитивног триумфа духа зла последњих времена.Такав дух, сем прототипски (као у Римској Империји), још се није остварио. То доказује историја као и чињеница да је такво остварење повезано са Страшним Судом и ликвидацијом моћи антихриста, кога ће, како је речено у II Сол. 1, 8, „Исус убити духом уста својих, и искоренити светлошћу доласка свога". Но иако се још није отелотворио као дефинитивна концентрација демонске моћи у једном лицу, његови елементи (особине и дејства), а тиме у процесу постојања и он сам (како произлази из садржаја броја 666), постоји као колективно, у појединцима и групама разливени и у њима садржано биће. Ко је у било коме степену сличан антихристу и садржи се у њему, постаје, том самом партиципацијом, делимични антихрист. Антихрист је у сваком носиоцу његове злотворне активности. У овом смислу ап. Јован говори о „многим антихристима“: „Децо! последње је време, и као што чусте да ће доћи антихрист, и сад многи антихристи постадоше,- по том познајемо да је последњи час" (II Јн. 2, 18). Апостол Павле ову колективну појаву у акцији назива ,,тајном безакоња". „јер, каже, већ ради тајна безакоња (to mistyrion tis anomias) (II Сол. 2, 7). Безакоње стоји са безакоником у органској вези. Аномија (безакоње) је аномос (безаконик).

Антихрист, значи, није се још обелоданио у пуноти своје појаве, али је, мање или више, ту и тамо, присутан у половичним антихристима. Они су, поред осталог, и знаци његовог дефинитивног доласка. Антихристовско насиље, тј. у ствари безакоње као супростављање вољи Божјој, непрестано делује. Оно се понекад и понегде испољава скривено, тајновито, перфидно, камуфлирано, али увек злокобно растући у опсег и лик последњег антихриста. Тортура се облачи у маску доброхотности и заогрће ласкавим теоријама. Отров се често сервира у слаткој обланди, због чега бивају отровани многи. „А Дух разговетно говори да ће у последња времена отступити неки (многи) од вере слушајући лажне духове и науке ђаволске, у лицемерју лажа, жигосаних на својој савести" (I Тим. 4, 1-2). Антихрист је, у овом аспекту, деловање, ток, процес, појава у продору. Стално тече: некада тихо, једва приметно, а некад бурно, скоковито, нападно. Стропоштава се у поноре, али и подиже у висине. У невидивости (или слабој видивости) полаже се основ за подизање богоборног и богоотступног здања принуде и ропства. Ти спаваш или устајеш, веселиш се или тугујеш, радиш или се одмараш, а антихрист у антихристима ради, прониче, проткива, разара, растаче, припрема престо сатански.

Неопходно је, због тога, препознавати знаке антихриста у антихристима. Бог нам у овоме тексту, поред осталог, отвара очи за та распознавања. Треба уочавати антихристовско безакоње у своме времену и у своме простору. Овде се пружа у том погледу далекосежно упутство, које, преко историјско ограничених прилика и њиховим уопштавањем, превазилази ограничености и обухвата све историјске прилике, па, следствено, и наше. Погледај са овога видика најпре у своје мисли и дела, у свој живот, и разабери - нема ли ту, можда, тога зла. Да те није ова моћ зла већ покорила, обманула, продрла у тебе, устоличила се. Да није зао дух у твоме срцу и души већ нашао своју јазбину. Савремени филозоф и социолог Ерих Фром, оштроумни посматрач, пронашао је читави низ факата у психологији и менталитету данашњих људи, као и у њиховим установама, у којима би се могла приметити деформација антихристовског терора. Верници би требало да то уочавају и сазнају боље него филозофи, као што нас, уопштено али оштро, упозорава Апостол: „Али ви, браћо, нисте у тами да вас дан као лопов застане. Јер сте ви синови видела и синови дана. Тако дакле да не спавамо као остали, него да пазимо и будемо трезни.. . Да будемо обучени у оклоп вере и љубави и с кацигом наде спасења; Јер нас Бог не постави за гнев, него да добијемо спасење кроз Господа свога Исуса Христа" (I Сол. 5, 4-6).

Из верско-моралног посрнућа и расула гради антихрист своје царство. Из свакидашњих и на око можда малих грехова успоставља он своју велику отпадију. Таквих елемената за ову јадовиту градњу накупило се у данашњем свету много и из њих би могао да произађе безаконик последњег времена, пустошник који ће покушати да коначно опустоши свет. Ти елементи већ су толико упадљиви да су постали видни и обичном вернику. Познати енглески писац Џон Орвел (поред сличних запажања код поменутог Фрома и још изразитије код Замјатина и Хакслија) пронашао је и у својим списима са великом убедљивошћу изнео (нарочито у роману „1984") драстичне црте такве зверске владавине. Његова визија апсолутне подјармености, где се управља помоћу терора и лажи и уз помоћ чудесне технологије, одговора, иако се формално не позива на њега, опису дупле звери у овоме тексту. „Велики брат" (једна од средишних фигура романа), мистериозни шеф који стоји на челу сурово контролисаног друштва, са портретима - квазииконама који га свуда оприсутњавају, јесте профано-патетичка представа антихриста у улози деспота. У томе лику се сконцентрисала сва огољена, немилосрдна, брутална доминација над људима као производ свега негативног што постоји у људској природи (а и сатанској). Орвел, при том, претендује на егзактност својих навода доступних уму и искуству. Докучена је ту иманентна суштина зла палог човечанства у форми неприкосновене државне тортуре. Орвел је, може се рећи, по самој тој констатацији велики савремени коментатор Апокалипсиса о антихристу. Суштинска разлика је само у питању излаза из такве ситуације: док Орвел, стојећи на терену рационализма и клонећи се сваке метафизике, тај излаз не види и будућност слика мрачним бојама као неминовно катастрофалну, дотле је Апокалипсис сав у налажењу пута спасења и апеловању да се он прихвати. Пројекција будућности у Апокалипсису је метафизичко-оптимистичка.

Али ма колика била велика моћ антихриста у овоме „зломе свету" (I Јн. 5, 19), осуђена је на пропаст. У 5-ом стиху, као што смо видели, каже се да ће та владавина, у примеру Римске Империје, трајати симболичких четрдесет и два месеца, тј. релативно дуго а апсолутно ограничено, јер ће не само бити „раскопана" Господом (I Јн. 3, 8 ), него је подривена и сама по себи, нема самобитности и представља девијацију, ексцес злих сила. Као што се Римска Империја као владавина антихриста стропоштала, тако ће се стропоштати и свака антихристовска владавина. Онај који je спречавао помаму злих сила у историји, о katehon (II Сол. 2, 7), Христос, уништиће ту пошаст у надисторији (есхатону који је отпочео). Јагње Божје, распети и васкрсли Господ, победиће, и већ пролептички побеђује, моћ антихриста путем благодатног преображаја живота и света кроз Цркву, тј. и кроз нас као војујућу цркву. Свету предстоји преображај у Христу у коме је већ отпочео нови свет Божји, „ново небо и нова земља, где правда живи" (II Петр. 3, 13).

*   *   *

Ово је један од више могућих аспеката у разматрању појаве антихриста пред Други Долазак Христа. Говори се, као што смо видели, о светско-државној моћи те појаве, али се у ту злу моћ, укључују и многи, скоро сви, елементи греха. Антихрист је, тајном зла у себи, веома компликована сила, у коме се концентришу историјски токови богоборства сливајући се у државну владавину насиља и нечовештва, насупрот Царству Божјем као владавини слободе, правде и човекољубља.

Толико се нама, за сада, открило о овој тајни, у којој има још много неизрецивог и недокучивог, а другима ће се, можда, више открити кад се и сам антихрист лично открије и наступи. Св. Иполит баш и каже да ће се знање о антихристу у потпуности сазнати кад се и он у потпуности обелодани. Сада је, кажем, наше сазнање о антихристу делимично, али у мери те делимичности ми га доста добро уочавамо и то је за нас, сада, оријентационо довољно - да се не би онда, кад у потпуности и јавно дође, изненадили, и да се не би сада, кад у перфидности долази, преварили. „Да би се, како каже Апостол, утврдила срца ваша без кривице у светињи пред Богом и Оцем нашим, за долазак Господа нашега Исуса Христа са свима светима његовима. Амин". (I Сол. 3, 13).

Извор: „Теолошки погледи“, 3-4/1986.

[Сефора]

  Цитат

Сатана, напротив, хоће да овлада светом и човечанством кроз потпуно ропство људи - духовно и телесно. А то он може постићи једино преко државне власти, коју је себи потпуно потчинио.

Међутим, Сатана лично не може постати цар светске државе, јер је он бестелесно духовно биће. Зато он тражи човека, који би му се потпуно потчинио и испуњавао његову вољу, тј. који би се, остајући човеком, понашао у свему као Сатана.

И овај самозванац ће пасти у искушење властољубља. И клањаће му се сви народи.

Друже Тито ми ти се кунемо !

[andrej]

  Цитат

  Цитат

Сатана, напротив, хоће да овлада светом и човечанством кроз потпуно ропство људи - духовно и телесно. А то он може постићи једино преко државне власти, коју је себи потпуно потчинио.

Међутим, Сатана лично не може постати цар светске државе, јер је он бестелесно духовно биће. Зато он тражи човека, који би му се потпуно потчинио и испуњавао његову вољу, тј. који би се, остајући човеком, понашао у свему као Сатана.

И овај самозванац ће пасти у искушење властољубља. И клањаће му се сви народи.

Друже Тито ми ти се кунемо!

Сестро, појасни мало ове твоје коментаре. Да ли овде мислиш да је Тито био нека претеча антихриста? Или се, напросто, не слажеш с нечим што је наш брат Карађорђе горе написао?