Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici

[JESSY]

                                                                       

 

Primećujem da me plaši prazan prostor i slobodno vreme.
Posao je jedan magičan pronalazak koji ti ispuni pet od
sedam dana u nedelji. Ispuniti ta dva dana vikenda nije tako
lak zadatak. Ništa me ne uznemirava kao sindrom nezaposlenosti ili penzije.

Psihijatri uvek moraju da nađu neku teoriju koja sve razjašnjava,
kao da se na svetu ne može desiti gomila stvari iz čiste slučajnosti,
jednostavno tako.

Više sam izostajao s posla kad sam bio pomoćnik u montaži
nego sad kad sam gazda. Imati slobodu da radiš sve što poželiš
prevelika je odgovornost koja može postati i dosta naporna.

[JESSY]

Dani kad želim da spavam kao top uvek su dani kad se najranije probudim.
Nasuprot tome, onih dana kad moram da ustanem u zoru nisam u stanju
ni da i čujem budilnik. Ovo se dešava sa mnogim stvarima.

Onih dana kad sam užasno gladan, u kući imamo supu i sardine,
tako da sam kad završim s jelom podjednako gladan kao i pre jela.
Nasuprot tome, kad pojedem tortilju za užinu na poslu, kod kuće
imamo kubanski pirinač i jagnjeći ragu sa krompirom, tako da mi hrana
na kraju izađe na uši.

U liftu se govori o važnim stvarima. Sve što se ne može ispričati
tokom jedne vožnje liftom nebitno je.

[JESSY]

Istina je da mi stvarno deluje čudno to što psihijatri imaju i čekaonicu,
deliš prostoriju s drugim pacijentima, možda sretneš nekog poznanika
i onda mu priznaš da patiš od neke fobije ili manije gonjenja. (…)
Verujem da je jedina svrha čekaonica kod lekara ta da idu na živce
pacijentima Na taj način se još više nameće autoritet doktora, koji te,
vedar suzdržan, čeka s druge strane stola svojih konsultacija.

Kada dođe trenutak odluke, ona mogućnost koja mi deluje kao
lošija odjednom me privuče nekom čudnom snagom.

Ima ljudi kojima to što su preživeli četrdeset i nešto zima i četrdeset i
nešto leta ama baš ničemu ne služi.

Treba zabraniti mešanje prirodne i električne svetlosti, zato što to
užasno povećava tugu. Kada pališ svetlo po danu, to je kao da se
ne nalaziš ni na jednom konkretnom mestu i ni u jednom konkretnom
trenutku, ni napolju ni unutra, nit je dan – nit je noć, kao da si tu samo
u prolazu, privremeno, čekajući nešto bolje.

[JESSY]

Neko ko se pita da li je srećan, neko ko evocira uspomene iz detinjstva, kao
ti sad, neko ko stalno sumnja u svoje zdravstveno stanje, ne, on nije srećan.

Smatram da sve o čemu čovek razmišlja kad ne može da zaspi
jeste upravo ono o čemu nikad ne bi trebalo da razmišlja. To su misli višeg
nivoa, otpaci dnevnih razmišljanja, sve ono o čemu naš svesni deo uma ne
želi da misli i sada, s toliko vremena na raspolaganju, primoran je da se suoči s njima.

Ponekad reči ostanu zatrpane debelim prekrivačem osećanja.

Mislim da su ljudi kojima smo najviše opsednuti, koji su nam najomraženiji,
istovremeno oni s kojima najviše saosećamo. Pretpostavljam da je to zato što
nas grize savest.

Leti me oblačni dani vraćaju u detinjstvo. To su posebni dani, nordijski taktovi
u letnjem ritmu. Ugašeni dani, ali sposobni da oslobode jedan skriveni kutak
naše duše, jedan malecni britanski deo koji nosimo u sebi, rumen, u kariranom džemperu.

[JESSY]

Ima mnogo ljudi s teorijama. Malo pričaš s njima i odmah ti kažu da imaju teoriju
o toj stvari i da snažno veruju u na primer, da kiša najčešće pada petkom, ili da u
kancelariji nađeš one papire koji ti uopšte ne trebaju, ili da je vrela supa bolji način
da se rashladiš kad ti je vrućina. „Ozbiljno, isprobao sam”, kažu.

Kad god gledam neku debatu na TV-u imam utisak da su svi u pravu, iako govore
suprotno od onog što je prethodno rečeno.

Upoznao sam minimum deset psihijatara i psihologa, kao i razne
psihopatanaturopate, akupunktore, hipnotizere, masere, dijetiste,
homeopate i vidare, i zbog toga verujem da imam dovoljno iskustva
da govorim na tu temu. Mislim da su psihijatri i psiholozi, osim što
ne umeju ni međusobno da se razlikuju, veoma bolesni i to je jedini
razlog za sve probleme koje uzrokuju, barem moje. Ozbiljno kažem.
Oni su posvećeni smirivanju muka i tegoba drugih ljudi da ne bi morali
da se bave sopstvenom mukom, da ne bi morali da se suoče s patnjama
koje i oni proživljavaju i to više nego bilo ko. Kada jedan psihijatar
smiruje pacijenta, on, zapravo, smiruje samog sebe, iako to ne primećuje.

https://zoricazoricblog.wordpress.com/author/wordsisntwords/

 

[Милошшш]

Odlično piše, sažeto i duhovito. Jednom rečju LAJK 

[Милошшш]

I čuveno, nema je u knjižarama. 

[sanja84]

Pa poznato je da frizerke imaju najgoru frizuru.

[Милошшш]

пре 4 минута, sanja84 рече

Pa poznato je da frizerke imaju najgoru frizuru.

???