Сећамо ли се свог детињства?

[Arsenija]

Secam se svega ... Ali uvek prvo pomislim na jedan nemili dogadjaj kada sam rodjaku cekicem prebila prst ... Ubrzo nakon toga mu je otpao nokat ... A on je stalno govorio - Arsenija me je udarila cekicem ... 

Naime , to je bilo u vreme rata kada smo vreme provodili na selu  ... pokusavali smo da skrcamo neki orah ... 

[Pancakes]

Djetinjstvo mi je bilo obojano kao i svako djetinjstvo - djetinjarijama i slatkim glupostima. Prvi, praistorijski snimci u mom sjecanju dolaze iz nekog malog camca kakav voze indijanci (nesto ovako), svakako na naduvavanje, poveci je bio, oslikan nekom scenom iz indijanskog plemena...majka me u tom camcu voza po nekom suncanom ljetnjem danu na mirnom moru...kaze mi da sam imao 2,5 god. :>

[Караконџула]

Прве ствари којих се сјећам из свог живота, па самим тиме и дјетињства, јесу ратна дејства. Посебно, НАТО бомбардовање 1995. године. Тада сам са бабом бјеж'о у "заклон" када почну да гранатирају релеје изнад мога села. Сјећам се, из тог периода, још и рањеника, (полу)мртвих људи, крви... 
Но, било је и лијепих ствари, нпр. 1998. године ми је било најљепше у животу /цјелокупно гледајући/, али се никако не бих враћао у то доба, јер сам човјек "садашњности".
Све има своје предности и недостатке, дјетињство предњачи у лијепим стварима /а главна његова предност је у својеврсној безбрижности/, али и у позније доба човјек може да доживи угодне тренутке. 
 

[Биљана]

14 minutes ago, Караконџула рече

Прве ствари којих се сјећам из свог живота, па самим тиме и дјетињства, јесу ратна дејства. Посебно, НАТО бомбардовање 1995. године. Тада сам са бабом бјеж'о у "заклон" када почну да гранатирају релеје изнад мога села. Сјећам се, из тог периода, још и рањеника, (полу)мртвих људи, крви... 

Пошто смо из истог града и ја се сјећам те исте '95. и бомбардовања. Три дана сам "путовала" од другарице до свог стана. Ужас. 

 

 

[Рапсоди]

47 minutes ago, Караконџула рече

 Тада сам са бабом бјеж'о у "заклон" када почну да гранатирају релеје изнад мога села. Сјећам се, из тог периода, још и рањеника, (полу)мртвих људи, крви... 
 

   Е... брааацо.....

[Караконџула]

8 minutes ago, Рапсоди рече

 Е... брааацо.....

Некад било... Надам се да нам се сви они догађаји из деведесетих неће понављати.
Истина је да то и није најсјајније окружење за почетак живота, напротив, и да сигурно оставља ожиљке приликом формирања личности, али и то је ваљда некаква лекција коју је ваљало проћи.
Захваљујем ти се, Рапсоди, на вјерујем искреном саосјећању, јер сте и ви, у Србији, имали "лијепу" прилику да се упознате са благодетима бомбардовања четири године послије, тако да се савршено разумијемо, на велику жалост. 

 

 

36 minutes ago, Биљана рече

Пошто смо из истог града и ја се сјећам те исте '95. и бомбардовања. Три дана сам "путовала" од другарице до свог стана. Ужас. 

Да, прави хаос. "Пакао уживо", рекли би неки. 

[Рапсоди]

Ја сам као клинка била прави мали апач, мали хајдук, и део те урођене хајдучије је још увек остао у мојој личности/карактеру/ што се и да  приметити овде из биствовања на форуму  .Тукла сам се са децом из комшилука...боље да не причам догодовштине....који сам некрст била... Била сам права мала феминисткиња/ под другим именом/ волела сам да се прегањам са памећу  мушкараца и да доказујем како сам боља и паметнија  од њих / у шаху, решавању укрштеница , уопште у памети / Моји родитељи,  будући комунистичке наметнуте оријентације нису ме крстили до 25 / али хвала Богу и баби, знала сам тако понешто о вери  и тако некрштена . Питања смисла,  Бога, шта смо,  одакле смо, сврха постојања и слична питања су ме интересовала од најранијег детињства, само нико није умео да ми да исправне одговоре.

Сећам се баба  на селу је имала купљену од цигана једну слику / тотални кич/ која је представњала Св.Тројицу.  Садржина слике је  приказивала  три девојке/торзо/ а најлепша девојка у средини је  представљала као Св.Тројицу,  и та девојка у средини она је имала прободено срце. Та енигма око Св.Тројице ме је невероватно опчињавала,  а нико нажалост није умео да ми да објашњење за њу/сем површних објашњења типа " има  нешто " /  Бака још дан данас   има ту слику, као и слику / не могу рећи икону / Св.Николе исто купљену од цигана намерника.          

[Arsenija]

Kad smo vec kod toga ... Potpuno sam se odusevila kada sam u crkvi videla prave zlatne krune ... Stajale su na nekom stocicu sa strane ... Neke moje lutke su imale krunice ... Ja sam bila mirno dete ... Volela sam da se igram sa lutkama .

[Рапсоди]

34 minutes ago, Караконџула рече

Захваљујем ти се, Рапсоди, на вјерујем искреном саосјећању, јер сте и ви, у Србији, имали "лијепу" прилику да се упознате са благодетима бомбардовања четири године послије, тако да се савршено разумијемо, на велику жалост. 

Мене је бомбардовање / обајава ванредног стања/ затекла у Народном позоришту. Ишли смо на представу  " Идиот "коју су сјајно изнели Ивана Жигон и Небојша Дугалић / још смо имали почасно место у ложама /  Е сад замислите, излазите из Народног п. под утиском комада, онако скроз у уметничко лелујавом заносу, а напоњу те сачека  сцена као отприлике из   Емировог  " Андрграунда ". Ужас никада нећу заборавити. У року од 5 мин прошло је толико војних возила,  атмосфера је тако  била промењена , а ми немамо појма о чему се ради. Све стало у тренутку, осећаш да нешто није у реду, а не знаш о чему се ради. Из позоришта смо изашли око 11 пола 11 већ се и не сећам,  а до Вождовца који је релативно близу стигла око 1 по пониоћи.Можете замислити  какав хаос за само  та три сата трајања представе. И наредни дани док је трајало бомбардовање нису били нимало лаки...али преживесмо...

Тако да савршено могу да разумем кроз шта си прошао само све увећано на куб  и много страшније...     

[АлександраВ]

не, није то туга,... само сећање... деда који у сред равнице унуцима мора да направи брдо од снега довученог из целе улице, и најбоље санке и најјаче наравно, једна баба која шушка у соби док цео стан мирише на мандарине, и прави штрудлу која расте више од љубави него од квасца, друга баба која штрика баш онако како сам ја смислила и смишља вез за штафир, чесница код деде, мама и тата и ујак и ујна и мирис Банатског ризлинга, Мића и Владимир и Ивана, у јурњави, смех, и игра "на каменци" са дедом, и бабина прича о птичицама од теста и Рождество Твоје Христе Боже наш..., снег, снег, промрзли образи и дах детињства и свега што јесам,... само сећање... багрем испред куће и највећи јоргован и плишане руже.. и гугутке, дедин бицикл и унучићи на њему као грозд, и шешир уз наклон и питање - чији су? па ови од ћерке а ови од сина, а дедини... и мирис хлеба и милерама и жуте лубенице... и мамино брижно видање разбијених колена... и шатор од најлона у коме смо се кували и читали стрипове и јели воће из канте пуне воде... и жмурке низ улицу када се сваки пут сакријемо на истом месту а деда нас тражи док једе баба Фешишкине ринглове... и бабина ладњача... и фарбана јаја и млади лук и босе ноге на врелом прагу, и татино испитивање таблице множења, па онда хајд’ у трк на улицу.. и мамин уштиркан веш и мирис „на чисто“... и бабино „ал’ ’ајд’ Владо“ док чека деду да убере парадајс док нам он упорно јури ровца, да га упознамо, јер он је једна штеточина.. и смирај детињства у њиховој старости, када су се гасили разгоревајући делиће сећања... и тихо су отишли, остављајући ми се заувек... не није то туга, то је захвалност што сам имала такво детињство и такве људе у њему, ушушкано, као снегом обавијено, као пролећем намирисано, као летом угрејано, као јесењом жутом богато, и пуно љубави просуто по мојој души, свуда, као снег ношен равницом,... не није то туга, можда само мало, можда само једна суза, која ми даје снаге да својој деци, ако већ не могу да дам такво детињство, подарим љубав из свог, ушушканог љубављу свих који су ме оваквом направили, финим ткањем које само породица и родбина зна да тка.... није то туга, не,... можда само мало....

https://crkva.net/post/9619_не-није-то-туга-само-сећање-деда-који-у-сред-равнице-унуцима-мора-да-направи-брд.html

[Човек Жоја]

Šta znam...neka '83., '84., tako nešto, novembar mesec, ladno, Bosna, brda i planine okolo, sevam sa starijim burazom ispred zgrade, natruntan, neka vunena šlem kapa, džemper, pantole neke zimske, ma sav od vune i somota. Buraz ode do svoje zgrade, ja ost'o, švrljam, čekam. Snimim prekopan travnjak pred zgradom, pukla cev od kanalizacije, ili tako nešto, onako pravi mali bazen, džibra neka unutra. Neka vrljika viri na drugom kraju rupe, onako dijagonalno, ja se mašim da do'vatim i  buć...brboljim, čujem kevu pita matorog "gde nestade ovaj?"...matori iza ćoška zgrade u šupi nešto majstoriše, kaže "sad je bio tu sa Vladanom"...'teo bi' ja da viknem, kad bi mog'o..dok me nisu snimili...satima sam se čvario u kupatilu, natopio se, posle  bili kod čika do'tora i tako...

[Ayla]

Sve najljepše što me vezuje za moje djetinjstvo su moje sestre. Zaisa ne osjećam razliku između onoga što se tada dešavalo i ovoga danas. Isto društvo, iste igre...isti osjećaj. Sestre i ja...to je bilo moje jedino društvo.

Izolovane od ostatka svijeta, posvećene jedna drugoj, skupa smo plesale, pjevale...slikale. Imale smo svoje igre, svoj jezik, koji mi je i danas ostao kao jedini način da kažem, a da me niko ne čuje...da izgovorim, a da ostane samo moje. Skupa smo učile, igrale se, voljele, tugovale i stvarale. Ostale smo djeca i dan danas.
Način na koji komuniciramo je svima smiješan, jer se i dalje, ma koliko bile zrele, golicamo, čupkamo...čačkamo i pravimo male slatke gluposti jedna drugoj. Mama je uvijek pod stresom kada odemo skupa da obavimo neku "ozbiljnu" obavezu, jer zna da ćemo kao i uvijek, ja i sestre, napraviti neku zavrzlamu, i dovesti je u situaciju da objašnjava da još nismo porasle :D.
 

[Evzon]

Ja sam svoje djetinjstvo uglavnom provodio kod bake na selu, preko zimskog i ljetnog raspusta. Uglavnom je bilo lijepo, iako sam imao ratno djetinstvo u velikoj oskudici, bez struje uglavnom. U ratu mi je poginuo otac koga sam slabo upamtio tako da me djetinjstvo i na to podsjeća....

[Ненад Р.]

Када сам био мали, сви су волели да се играју са мном јер ниса мбио склон да се свађам са другаре и да се попречим.

Било је оно Нена нека остане , а остали кући, много пута

[kordun]

ljudi ja sam imao djetinjstvo, tom sojer je nula za mene...