Зоран Ђуровић: Константинопољски сабор 1756

[Ivan Marković]

A sad na spremanje ispita. Možda kasnije malo navratim na Trampa i kreacionizam. Da nerviram evolucioniste 

[Bokisd]

Управо сада, Ivan Marković рече

ŽIVELI.Hvala svim kolegama. Bez vas ova pobeda ne bi bila postignuta. Dajmo vremena ekipi da dođe sebi....

Slazem se, toliko puta smo pokazali empatiju i toleranciju prema kolegama, i nismo hteli previse da insistiramo na raspravi. Pozdrav.
 

[Zoran Đurović]

 

Ево, да и ја, који сам отворио тему, кажем закључну. Добронамерним људима је до сада било јасно о чему је реч. Са тоциљашима, односно са ликовима као Иван, који се као пас враћа на своју бљувотину, не може да се разговара. Јер, човек се везује за реч, во за рогове. Кучићима се само каже: Чибе!

Милан би могао да затвори тему, јер нема ни Васијана да одговори на Василија.  

[Ivan Marković]

1 minute ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ovo je poslednja poruka koja je upućena sa moje strane a da vas trojicu spominjem.

Znaš koliko si me sada nasekirao? Ne znam kako da preživim ovaj teški udar sudbine.

[Bokisd]

1 minute ago, Zoran Đurović рече

Милан би могао да затвори тему

Zasto ?

Neka ostane otvorena, pa, zalagali ste se da bude kao stalna tema. 

 

[Zoran Đurović]

1 minute ago, Bokisd рече

Zasto ?

Neka ostane otvorena, pa, zalagali ste se da bude kao stalna tema. 

 

Па неће бити отворена за дебиле. Онанишите негде другде. 

[Васијан]

Управо сада, Zoran Đurović рече

Сам Василије није био сигуран. У кан1 их не убраја у јеретике. Кан47 би да их убаци у јеретике и прогласи некрштенима. И зато би да се наложи да се покрсте, али, вели, како је питање деликатно, да се на сабору расправи

Био је сигуран, и те како. То се јасно види из његових речи: "Smatram,  zato, da  pošto  ništa  zapovedjeno  o  njima  nije  primljeno  (od  nas),  mi  treba njihovo  krštenje  da  odbacujemo;  makar  da  je  neko  od  njih  i  primio krštenje,  kad  pristupa  Crkvi  treba  (ga)  krstiti." Не разумем одакле толика смелост у извртању речу Свечевих. Светитељ сматра, и то неколико пута понавља и чак објашњава зашто, није несигуран. Ако неко зна шта прича, то је био Он.

Но, препоручује за општи будући Сабор; који ће пријем јеретика унифицирати, а не само прогласити ове или оне за јеретике. Новатијани су већ тада били проглашени за јеретике. Василије нема дилему да ли су ови или они јеретици. Он само жели да будући Сабор, који ће потврдити Његове богословске ставове, унификује начин пријема у Цркву.

Цитат

Да је Василије држао "икономију" он не би критиковао славног и давно умрлог Дионисија што није наредио да се покрштавају монтанисти. Резоновао би: када већ примате по икономији ове, зашто не и оне? Примајте их све слободно кроз "икономију".

Василије није практиковао Икономију, већ Акривију, али је дозвољавао Икономију. Св. Дионисије, кога помиње Василије, је био тај који је сматрао да се и крштење Пепузијана може прихватити. Василије је то одбацивао, као што једнако одбацује крштење Енкратита које изједначава са Пепузијанима. Дакле, потпуно је одбацивао крштење Монтаниста и Енкратита., као и Новатијана. Али, због Икономије која је била актуелна у Цркви, прихватао је пријем Енкратита и Новатијана без Крштења (које недвосмислено и сигурно сматра јеретицима), не због себе, већ због актуелне праксе у Цркви. Притом, сама Црква је направила одређену градацију јеретика које је примала кроз Икономију, а оне које је немогуће примити Икономијом ,јер им вера скроз и сасвим одступа од Православне, примала је као незнабошце. Дакле, постоји граница докле Икономија Цркве може да иде и то јасно сведочи Св. Василије.

То јасно сведочи 8. Канон Лаодикојског Сабора који монтанисте сматра потпуним незнабожцима:

"8. правило: Који се обраћају из јереси тзв. „фрига“, без обзира на то што су се неки од њих налазили у неком, њиховом клиру, и називани су угледним именима, морају са великом усрдношћу да прођу степен оглашених и тек након тога да буду крштени од стране епископа или свештеника Цркве."

Цитат

Да ли ти можеш да разумеш да је Василије везао питање за валидност сакрамента, а не за форму? Да је "икономија" везана за форму, ладно би се он сложио да се енкратити примају у цркву без крштења. Него, он каже да им је вера покварена, како он мисли, и да су склизнули у јерес и да због тога не могу да се приме без покрштења. Но, како није био сигуран у ситуацију на терену, вели да се саберу владике да одлуче да ли су ови јеретици, и да се стога поново крсте, или су расколници, тј. крштени и да се кроз миропомазање приме у цркву.

Наравно, за Василија и Григорија (и уопште Оце ПЦ) валидност сакрамента је везана за Праву Веру и припадност Цркви. Драго ми је да сте то признали. То потврђује и Трећи Васионски Сабор, и уопште Предање Цркве.

Он, иако се залаго за Акривију, прихватио је Икономију коју је Црква налагала, јер вели:

"Ako  li  će  pak  ovo  biti prepreka  za  opštu  ikonomiju  (=snishodjenje),  opet  treba  držati  običaj  i slediti  Ocima  koji  su  naše  stvari  uredili  (=rešili ikonomijom). Jer  se  bojim  da,  kad  mi  želimo  da  oni  odustaju  od  (svoga)  krštenja,  da  zbog strogosti  našeg  predloga  ne  preprečimo  spasavane. Ako  li  oni  drže (=priznaju)  naše  krštenje,  to  neka  nas  ne  teši  (=ne  zaustavlja),  jer  nismo dužni  da  im  uzvraćamo  blagodarnost,  nego  da  služimo  tačnosti  kanonâ. Na  svaki  pak  način  neka  se  odredi:  da oni  koji  od  njihovog  krštenja pristupaju  (Crkvi),  treba  da  se  svakako (najpre)  miropomažu  od  vernih  (=od  pravoslavnih  sveštenika),  i  tako  da pristupaju  (Svetim)  Tajnama."

Како, после ових јасних речи које се односе за Енкартите (некрштене јеретике), можете да кажете да се Он није сложио да се Енкартити примају у Цркву без прекрштавања? 

Крајње је некоректно са Ваше стране што говорите да Василије није био сигуран да ли су ови јеретици и некрштени, кад Он јасно и недвосмислено зна и тврди (а ко ће да зна, ако не Он) да су јеретици и некрштени. Што ће тврдити и Св. Григорије за аријанско крштење.

У свему томе, не смемо заборавити ни Аријанце и остале хулитеље које Св. Василије не помиње, а за које знамо шта Василије мисли о њима. Логично, Светац и њих сматра некрштеним (као и Григорије), јер вели да за крштење није потребна само форма, већ права вера (у случају Енкартита).

Цитат

Оно што тебе буни је што не капираш Василијеву мотивацију и начелни став. Став је да се јеретици прекрштавају (=Кипријан), а расколници не (разлика од Кипријана). Друго, мотивација: Василије је један од највећих трактора у хр Цркви. Он је васељенски учитељ. Њему проблем уноси римска пракса прихватања јеретика и он се против тога буни. Не можеш да примиш јеретика у цркву без да га не крстиш. Зато он покушава, како га је Бог дао паметног/лукавог, да каже како римљани по икономији примају расколнике, а не јеретике.

Расколнике, које помиње Василија, нигде не налазимо у Његовој Посланици. Ти расколници су поменути само описно. Пример таквих расколника имамо данас у нашем случају са МПЦ, чији Епископи нису ни анатемисани, ни рашчињени. Таквима Василије признаје благодат док су део Цркве (иако ван општења). Док не исповедају јерес - они имају благодат. Пошто раскол, као болесно стање, води ка јереси; исти упадају у јерес и долазе у стање непомирљивости са Црквом и бивају анатемисани од Ње. Таквима Св. Василије (а и Трећи Сабор и ПЦ уопште) не признаје благодат у тајнама.

У Василија нема никакве бунаже. Он сведочи да Римска и Источна Црква практикују Икономију, коју засигурно није сам измислио, већ је то био резон Цркве:

"Enkratiti  i  Sakofori  i  Apotaktite  potpadaju  istom  sudu  kojem  i Novatijani,  i  o  njima  je  izdan  kanon,  mada  i  različit,  dok  o  ovima  je prećutano.  Mi,  medjutim,  po  istom  razlogu  (=sudu)  takve  ponovo krštavamo.  Mada  je  kod  vas,  zbog  neke  ikonomije,  zabranjeno  ponovno krštenje,  kao  i  kod  Rimljana,  ali  naš  razlog  (=sud)  neka  važi,  da  pošto jeres  pomenutih  jeste  samo  izraslina   Markionistâ,  koji  se gade  braka  i  odvraćaju  se  od  vina  i  govore  (da  je)  Božija  tvorevina  pogana,  zato  ih  ne  primamo  u  Crkvu, ako  se  ne  krste  našim  kršenjem.  Jer,  neka nam  ne  govore:  „kršteni  smo  u  ime  Oca  i  Sina  i  Svetoga  Duha,  ako  oni, slično  Markionu  i  ostalim  jeresima,  smatraju  Boga  za  tvorca  zla. Dakle,  ako  je  ovo  ugodno,  neka  se  sakupe  zajedno  mnogi  episkopi,  i  tako da  izlože  kanon,  da  i  onaj  koji  to  čini  bude  van  opasnosti,  a  i  onaj  koji odgovara  (na  pitanja  o  tim  jereticima)  da  bude  verodostojan  u  svojim odgovorima  o  njima."

Дакле, за Кападокијца су и Новатијани једнаки са Енкратитима. Василије излаже праксу Кападокијске Цркве која је практиковала Акривијски приступ у пријему Новатијана у Цркву. И, говори Св. Амфилохију да код њих због неке Икономије забрањено поновно крштење.

Римска, а и Источна Црква, није сматрала Новатијане за расколнике, него за јеретике. То, такође, сведочи Лаодикијски Сабор:

"7. правило: Који се обраћају из јереси, тј. новатијани, фотинијани, тетратиди, сматрали се они као оглашени или као верни, не могу бити примљени пре него што анатемишу сваку јерес, а нарочито ону у којој су били. И тек када науче Символ вере, нека буду помазани светим миром и нека буду удостојени причешћа."

Дакле, Василије нигде не говори да Римљани и Источни примају расколнике, него јеретике кроз Икономију.

Цитат

Јер, сам факат да ови примају јеретичко крштење као валидно руши његов концепт. - Августин је то покушао да изглади тезом неефикасног сакрамента, односно некакве бесплодности ако се остаје тврдоглаво ван цркве. - Римска црква је била ауторитет и није могло лако да се пређе преко болне чињенице да они прихватају јеретичко крштење. Зато Василије вели да они који примају крштење одвојених примају их као расколнике, никако као јеретике. Зато узима да вади очи блаженопочившем Дионисију. Како је он могао да прими монтанисте без да их крсти, а они су јеретици? Василије вели да је он то превидео.

Ако се прихвати твоја теза о томе како је Васа толерисао непрекрштавање јеретика, не капира се зашто критикује Дионисија. Замисли се мало...     

Као што се довољно бистро види горе; Василије нигде не држи поменуте за расколнике, већ за јеретике, као што их је и Васељенска Црква држала. Посебно Римска, која је, као и остатак Васељенске, сматрала Новатијане за јеретике.

[Pisum]

Hrišćanstvo je veoma čudna religija. Kada se god nadje u nevolji, počinje da otkriva istinu o sebi. To se dešava u obe, najveće proveniencije na svetu.

I dok je rimokatolicizam prevazilazio još krajem srednjeg veka jednu od najvećih „bolesti“, preispitivanje vere iz doba romantizma, koji je po mišljenju tadašnje Rimokatoličke Crkve trebalo „dinamitizirati“ veru, kod nas pravoslavnih, taj  se romantizam, spojen sa zapadnim modernizmom 19. veka, pojavljuje tek krajem 20. i početkom 21. veka u periodu postkomunizma.

U zapadnom svetu, Spinoza, Volter i Isak Njutn, su odavno zaboravljeni od šire publike po pitanju preispitivanja vere, kod nas se tek odnedavno, stidljivo, pojavljuju neki novi Spinoze i Volteri, ali daleko razumniji i racionalniji nego pomenuta dvojica. Ne sa novim idejama i dogmama, već sa razumnijim shvatanjem i prihvatanjem Hrišćanstva kao najvećeg dostignuća u ovozemaljskoj filosofiji života ljudskog bića.

Za njih religija nije samo definicija „poluga moći političkoj i crkvenoj eliti, a običnom narodu smisao života“, već tu moć vere, uz masovnu edukaciju „narodskim jezikom“, žele predstaviti i prostom puku.

Interesantno je, da takva inicijativa u celom pravoslavlju, za razliku od rimokatolika,  ne dolazi od laika, već upravo od klirika svih pomesnih pravoslavnih crkava.

Rimokatolička Crkva je shvatila i ako je mnogo toga previdela, da takva preispitivanja ne ruše kamen temeljac Crkve, već ga učvršćuju, jer je Logos Godpodnji, istina Hristova, nepobitna i van svake sumnje.

U pravoslavlju i danas, na žalost, postoji veoma veliki otpor ka „tumačenju“ vere na razumljiv način, bez mistike i nerazumne kvazimagične tajanstvenosti i svaki razgovor po toj temi se i dalje smatra blasfemijom.

Pravoslavni strah od „konvertovanja“ i „zagadjenja i prljanja pravoslavlja“ rimokatolicizmom upravo potiče od srednjeg veka do Francuske revolucije.

Mnogima još nije jasno da je srednji vek odavno završen i da je ono što serviraju običnom narodu, jednostavno nemoguće i u najbujnijoj mašti.

Još od početka VII Vaseljenskog Sabora pa do 200 godina nakon velikog raskola, postojali su mnogi animoziteti ka Rimokatočičkoj Crkvi, ali najviše medju samom elitom pravoslavlja. Ali mnoge teorije zavere, „rimokatolici protiv pravoslavlja“, pa i one nastale od Svetih Otaca, upravo su nastale u tom periodu slabljenja Rimokatoličke Crkve.

Moć Rimokatoličke Crkve počela je  da nestaje unutrašnjim podelama (pojavom protestantizma), a završena je Francuskom revolucijom i „osvajanjem i razaranjem“ Rima od strane francuskih revolucionara (masona).
Ako za primer i poredjenje sa nama uzmemo Francusku tog vremena (od 40.000 hiljada parohija, svelo se na jedva 150 u celoj francuskoj), lako možemo shvatiti period komunizma u Srbiji i ekspanziju „pravoslavlja“ u periodu nakon rušenja komunizma.

Razumljivo je, da se u jednom periodu takve kontra revolucije, vera identifikuje sa nacijom (etofiletizam), takav primer imamo i u rimokatoličkoj Hrvatskoj, ali je neprihvatljivo da se dozvoli i potpiruje opstanak takve jeresi u današnjem modernom dobu pristupačnih komunikacija i mogućnosti saznanja.

Ako su i postkomunističke vlasti, bile one dobre ili loše, kao što je to uvideo i Napoleon I Bonaparta, shvatile da su vera i Crkva bitne i neophodne za jedinstvo i identitet naroda, onda ne sme ni Crkva, niti sme crkvena elita da zatvara oči pred realnošću malih raskola i pojavom „jeresi“ i da uporno teži ka mračnom srednjevekovnom periodu sa jednostranim pogledom na svet, te da se pri tom zatvara sama u sebe, jačajući samo ličnu moć, ne osvrćući se na one, koju su Crkvu održali.

Narod je zabludeo u neznanju, a vera se svela na mistiku i ezoteriju. „Pravoslavnije“ se razmišljalo u doba Otomanske imperije i komunizma, držeći se predanja i običaja, nego danas, kada je svaka informacija dostupna.
Ovoj nesretnoj situaciji pogoduju i veoma obrazovani mladi ljudi koji nisu shvatili suštinu vere, već sve vide preko forme. Formu identifikuju sa suštinom (ubedjeni su u svoju nepogrešivost) i tako, svesno ili nesvesno, pogoduju „mračnjaštvu“, lažnim i netačnim tumačenjima i definicijama vere i Crkve, prezentujući je svojom „slatkorečivšću“ i poluznanjem običnom narodu kao jedinu istinu.

Kada se zapitamo, kome pogoduje takva situacija u našoj Crkvi i takvi ekstremi, odgovor se sam nameće.

Takvi, otpali od vere, sujetni i samoživi, gordi sa poluznanjem potrebni su kvazieliti, manipulatorima, željnim vlasti, moći i bogatstva. Ti mladi ljudi, bez ikakvog životnog iskustva, a previše želje da se iskažu, razaraju tkivo Crkve, nesumnjajući ni malo u svoje znanje i tačnost onoga što uče, ali uvek sa beskonačnom dozom sujete, ne vode u propast samo sebe, već i mnoge naivne, koji su svoju prvu kuću „na pesku izgradili“, bez jakih temelja, a njih je najviše medju populacijom.

Dovoljno je samo pogledati taj mračni skup zavedenih, ubedjenih da su oni jedini, Bogom dani, čuvari vere, kako postavljaju po društvenim mrežama bezbroj ikona Svetih, obavezno sa napomenama tipa „ako ne lajkuješ, desiće ti se to i to...“, „lajkuj za zdravlje, novac, sreću...“, „podeli za zdravlje“ i slične parole koje podsvesno nameću sujeverna kao i ezoterijska verovanja protivna učenju Crkve i zdravoj pameti, a opet, poznajući naš narod i njegovo poštovanje ka ikonama Svetih, koji se lako i za „nedaj Bože“ priklanjaju upravo tim veštim manipulatorima istine, raskolnicima i sektašima, a da nisu svesni štete koje prave i sebi i drugima.

Najtužnije je što se takve poruke o „valjanosti i nevaljanosti“ nečega na neki praznik ili lažni, falsifikovani citati nama poznatih arhijereja i Svetih prvo objavljuju na portalima i grupama nekih „borbaša“ ili „istina je samo jedna“, a zatim i u najtiražnijoj žutoj štampi.

Naravno da takve grupe vode upravo ti mladi ljudi, obrlaćeni navodnim blagoslovima ko zna kakvih klirika, monaha ili rasčinjenih.

Ako bi se pak zapitali, šta radi sveštenstvo koje je najbliže narodu i zajedno sa narodom živi i učestvuje, odgovor je u jednoj reči.

Ništa!

Većina ćuti i ponaša se po sistemu „odakle vetar duva“. Ono što kaže vladika, tako radi, makar i naopako.

Razumljivo, jer strah je strah i očas posla se može ostati i bez parohije i bez brade, a porodicu treba prehraniti sa onom „sitnurijom“ od prezviterske plate. Deca ne znaju šta znači „nema hleba“, a hoće da jedu. Kažnjavaju ih „za opomenu“, oduzimanjem dečijih dodataka ili premeštanjem u „siromašnije“ parohije, ali „reket“ se mora namiriti.

Duhovni oci Crkve, učitelji naroda, služitelji Crkve, povukli su se pod najezdom skakavaca, kojekakvih monaha i raznih „učitelja“ samozvanaca koji postadoše svetiji od Svetih i trguju Duhom Svetim, kao da je njhovo vlasništvo.

Iznikoše kao gljive posle kiše, sa svojim „mudrostima“ i „učenjima“, rasturajući porodice, obolešćuju bolesne i sve njih zajedno, uvlače u najmračnije dubine ada.

A oni hrabriji i pod pretnjom kazni, Služe Bogu i narodu, ali najčešće dobrovoljno „emigriraju“ da sačuvaju Crkvu i čin, a da prežive, rade šta stignu. Crtaju, pišu, drže predavanja, bave se i fizičkim poslom, jer dugi ne znaju, gladuju, idu od nemila do nedraga ali i dalje MISIONARE i šire Reč Gospodnju gde god da jesu i kako god najbolje mogu.

 

 

 

 

[Zoran Đurović]

2 minutes ago, Васијан рече

Као што се довољно бистро види горе

Видео сам глупих људи, али сте ви шампиони. Што рече Ис, помрећете у гресима својим. Као што јехове неће да прихвате Јн 8, 58. Тада им ово Ис вели. Исто слово важи за вас.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

4 minutes ago, Zoran Đurović рече

Па неће бити отворена за дебиле. Онанишите негде другде. 

Ukratko bezbožna ekipa je htela da nam predstavi pravoslavlje koje po IKONOMIJI PRIMA NEKRŠTENE U CRKVU BEZ KRŠTENJA. Ovo ni rimokatolici ne mogu da smisle.

[Volim_Sina_Bozjeg]

3 minutes ago, Zoran Đurović рече

Видео сам глупих људи, али сте ви шампиони. Што рече Ис, помрећете у гресима својим. Као што јехове неће да прихвате Јн 8, 58. Тада им ово Ис вели. Исто слово важи за вас.  

svedoci

[Bokisd]

8 minutes ago, Pisum рече

Hrišćanstvo je veoma čudna religija. Kada se god nadje u nevolji, počinje da otkriva istinu o sebi. To se dešava u obe, najveće proveniencije na svetu.

 

I dok je rimokatolicizam prevazilazio još krajem srednjeg veka jednu od najvećih „bolesti“, preispitivanje vere iz doba romantizma, koji je po mišljenju tadašnje Rimokatoličke Crkve trebalo „dinamitizirati“ veru, kod nas pravoslavnih, taj  se romantizam, spojen sa zapadnim modernizmom 19. veka, pojavljuje tek krajem 20. i početkom 21. veka u periodu postkomunizma.

 

U zapadnom svetu, Spinoza, Volter i Isak Njutn, su odavno zaboravljeni od šire publike po pitanju preispitivanja vere, kod nas se tek odnedavno, stidljivo, pojavljuju neki novi Spinoze i Volteri, ali daleko razumniji i racionalniji nego pomenuta dvojica. Ne sa novim idejama i dogmama, već sa razumnijim shvatanjem i prihvatanjem Hrišćanstva kao najvećeg dostignuća u ovozemaljskoj filosofiji života ljudskog bića.

 

Za njih religija nije samo definicija „poluga moći političkoj i crkvenoj eliti, a običnom narodu smisao života“, već tu moć vere, uz masovnu edukaciju „narodskim jezikom“, žele predstaviti i prostom puku.

 

Interesantno je, da takva inicijativa u celom pravoslavlju, za razliku od rimokatolika,  ne dolazi od laika, već upravo od klirika svih pomesnih pravoslavnih crkava.

 

Rimokatolička Crkva je shvatila i ako je mnogo toga previdela, da takva preispitivanja ne ruše kamen temeljac Crkve, već ga učvršćuju, jer je Logos Godpodnji, istina Hristova, nepobitna i van svake sumnje.

 

U pravoslavlju i danas, na žalost, postoji veoma veliki otpor ka „tumačenju“ vere na razumljiv način, bez mistike i nerazumne kvazimagične tajanstvenosti i svaki razgovor po toj temi se i dalje smatra blasfemijom.

 

Pravoslavni strah od „konvertovanja“ i „zagadjenja i prljanja pravoslavlja“ rimokatolicizmom upravo potiče od srednjeg veka do Francuske revolucije.

 

Mnogima još nije jasno da je srednji vek odavno završen i da je ono što serviraju običnom narodu, jednostavno nemoguće i u najbujnijoj mašti.

 

Još od početka VII Vaseljenskog Sabora pa do 200 godina nakon velikog raskola, postojali su mnogi animoziteti ka Rimokatočičkoj Crkvi, ali najviše medju samom elitom pravoslavlja. Ali mnoge teorije zavere, „rimokatolici protiv pravoslavlja“, pa i one nastale od Svetih Otaca, upravo su nastale u tom periodu slabljenja Rimokatoličke Crkve.

 

Moć Rimokatoličke Crkve počela je  da nestaje unutrašnjim podelama (pojavom protestantizma), a završena je Francuskom revolucijom i „osvajanjem i razaranjem“ Rima od strane francuskih revolucionara (masona).
Ako za primer i poredjenje sa nama uzmemo Francusku tog vremena (od 40.000 hiljada parohija, svelo se na jedva 150 u celoj francuskoj), lako možemo shvatiti period komunizma u Srbiji i ekspanziju „pravoslavlja“ u periodu nakon rušenja komunizma.

 

Razumljivo je, da se u jednom periodu takve kontra revolucije, vera identifikuje sa nacijom (etofiletizam), takav primer imamo i u rimokatoličkoj Hrvatskoj, ali je neprihvatljivo da se dozvoli i potpiruje opstanak takve jeresi u današnjem modernom dobu pristupačnih komunikacija i mogućnosti saznanja.

 

Ako su i postkomunističke vlasti, bile one dobre ili loše, kao što je to uvideo i Napoleon I Bonaparta, shvatile da su vera i Crkva bitne i neophodne za jedinstvo i identitet naroda, onda ne sme ni Crkva, niti sme crkvena elita da zatvara oči pred realnošću malih raskola i pojavom „jeresi“ i da uporno teži ka mračnom srednjevekovnom periodu sa jednostranim pogledom na svet, te da se pri tom zatvara sama u sebe, jačajući samo ličnu moć, ne osvrćući se na one, koju su Crkvu održali.

 

Narod je zabludeo u neznanju, a vera se svela na mistiku i ezoteriju. „Pravoslavnije“ se razmišljalo u doba Otomanske imperije i komunizma, držeći se predanja i običaja, nego danas, kada je svaka informacija dostupna.
Ovoj nesretnoj situaciji pogoduju i veoma obrazovani mladi ljudi koji nisu shvatili suštinu vere, već sve vide preko forme. Formu identifikuju sa suštinom (ubedjeni su u svoju nepogrešivost) i tako, svesno ili nesvesno, pogoduju „mračnjaštvu“, lažnim i netačnim tumačenjima i definicijama vere i Crkve, prezentujući je svojom „slatkorečivšću“ i poluznanjem običnom narodu kao jedinu istinu.

 

Kada se zapitamo, kome pogoduje takva situacija u našoj Crkvi i takvi ekstremi, odgovor se sam nameće.

 

Takvi, otpali od vere, sujetni i samoživi, gordi sa poluznanjem potrebni su kvazieliti, manipulatorima, željnim vlasti, moći i bogatstva. Ti mladi ljudi, bez ikakvog životnog iskustva, a previše želje da se iskažu, razaraju tkivo Crkve, nesumnjajući ni malo u svoje znanje i tačnost onoga što uče, ali uvek sa beskonačnom dozom sujete, ne vode u propast samo sebe, već i mnoge naivne, koji su svoju prvu kuću „na pesku izgradili“, bez jakih temelja, a njih je najviše medju populacijom.

 

Dovoljno je samo pogledati taj mračni skup zavedenih, ubedjenih da su oni jedini, Bogom dani, čuvari vere, kako postavljaju po društvenim mrežama bezbroj ikona Svetih, obavezno sa napomenama tipa „ako ne lajkuješ, desiće ti se to i to...“, „lajkuj za zdravlje, novac, sreću...“, „podeli za zdravlje“ i slične parole koje podsvesno nameću sujeverna kao i ezoterijska verovanja protivna učenju Crkve i zdravoj pameti, a opet, poznajući naš narod i njegovo poštovanje ka ikonama Svetih, koji se lako i za „nedaj Bože“ priklanjaju upravo tim veštim manipulatorima istine, raskolnicima i sektašima, a da nisu svesni štete koje prave i sebi i drugima.

 

Najtužnije je što se takve poruke o „valjanosti i nevaljanosti“ nečega na neki praznik ili lažni, falsifikovani citati nama poznatih arhijereja i Svetih prvo objavljuju na portalima i grupama nekih „borbaša“ ili „istina je samo jedna“, a zatim i u najtiražnijoj žutoj štampi.

 

Naravno da takve grupe vode upravo ti mladi ljudi, obrlaćeni navodnim blagoslovima ko zna kakvih klirika, monaha ili rasčinjenih.

 

Ako bi se pak zapitali, šta radi sveštenstvo koje je najbliže narodu i zajedno sa narodom živi i učestvuje, odgovor je u jednoj reči.

 

Ništa!

 

Većina ćuti i ponaša se po sistemu „odakle vetar duva“. Ono što kaže vladika, tako radi, makar i naopako.

 

Razumljivo, jer strah je strah i očas posla se može ostati i bez parohije i bez brade, a porodicu treba prehraniti sa onom „sitnurijom“ od prezviterske plate. Deca ne znaju šta znači „nema hleba“, a hoće da jedu. Kažnjavaju ih „za opomenu“, oduzimanjem dečijih dodataka ili premeštanjem u „siromašnije“ parohije, ali „reket“ se mora namiriti.

 

Duhovni oci Crkve, učitelji naroda, služitelji Crkve, povukli su se pod najezdom skakavaca, kojekakvih monaha i raznih „učitelja“ samozvanaca koji postadoše svetiji od Svetih i trguju Duhom Svetim, kao da je njhovo vlasništvo.

 

Iznikoše kao gljive posle kiše, sa svojim „mudrostima“ i „učenjima“, rasturajući porodice, obolešćuju bolesne i sve njih zajedno, uvlače u najmračnije dubine ada.

 

A oni hrabriji i pod pretnjom kazni, Služe Bogu i narodu, ali najčešće dobrovoljno „emigriraju“ da sačuvaju Crkvu i čin, a da prežive, rade šta stignu. Crtaju, pišu, drže predavanja, bave se i fizičkim poslom, jer dugi ne znaju, gladuju, idu od nemila do nedraga ali i dalje MISIONARE i šire Reč Gospodnju gde god da jesu i kako god najbolje mogu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Veruj mi, brate, ja shvatio,    niko nece ni da cita dugacke postove.

Previse informacija, na jednom mestu. 


 

[Pisum]

2 minutes ago, Bokisd рече

Veruj mi, brate, ja shvatio, niko nece ni da cita dugacke postove.

Previse informacija, na jednom mestu. 

 

Još kad ga u citatu razvučeš, čitaće sigurno 

[Zoran Đurović]

15 minutes ago, Bokisd рече

ja shvatio,