Претражи Живе Речи Утехе

Prvog maja 2019. navršava se tačno 24 godine od hrvatske vojne akcije Bljesak kada je za samo 36 sati i Zapadne Slavonije u planskom udaru Hrvatske vojske proterano 15.000 Srba, a ubijeno 283. U masovnom progonu civila odigrala je i hrvatska vojna avijacija, za šta niko nije nikad odgovarao. Operacija Bljesak započela je u 5.30 sati 1. maja 1995. godine. Za samu operaciju bilo je spremno 13 borbenih aviona MiG-21 lociranih na aerodromu Pleso kod Zagreba i određeni broj helikoptera Mi -8 MTV i Mi -24V. koji su aktivnije učešće uzeli tek u popodnevnim časovima. Udari avijacije su izvođeni striktno na ciljeve u Zapadnoj Slavoniji, ali su avioni vršili okretanje u vazdušnom prostor Republike Srpske. Prvi udar hrvatskih MiG -21 izvršen je po komandi 18. Korpusa SVK koja je bila smeštena u zgradi bivšeg kazneno-popravnog doma u Staroj Gradišci. “ U 17.15 časova napad je izvršila para naoružana sa osam bombi OFAB -250. Bačene su četiri bombe na komandu korpusa, a četiri bombe je drugi avion vratio… Drugi udar dogodio se oko 18 časova, a izvela ga je para naoružana sa 6 nevođenih raketa NRZ S-24B na položaje SVK kod sela Bogićevci. Posle 40 minuta izveden je i treći udar po ciljevima u Bogićevcima, ovaj put sa osam bombi OFAB -250…. Prva para je pogodila kulu u KP domu ispod koje se nalazio magacin sa opremom i materijalno tehničkim sredstvima 18. Korpusa SVK…., pišu u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, autori Danko Borojević, Dragi Ivića i Željko Ubović. Drugog dana napada 2.maja 1995 izvršena su dejstva na most koji je spajao Staru i Bosansku Gradišku. Prvi par aviona MiG -21 koji su bili naoružani sa osam bombi OFAB -250, napad je izveo u ranim jutarnjim časovima u 5.50 sati u lošim meteo uslovima. „Prva para, došla je na maloj visini. Vođa prve pare aviona zbog loše vidljivosti nije uočio most, pa je izvršio napad na rezervni cilj, a to je bilo komandno mesto 18. Korpusa SVK. Činjenica je i da je prvi par aviona dejstovovao i po bolnici u Gradiškoj, na samoj obali Save, i to najverovatnije vođa u ponovljenom zaokretu. Pratilac je bacio četiri OFAB -250 na grad ( ulica Jerusalimska). Na samo mesto stradavanja, čije se razmere i broj nastradalih nisu mogle utvrditi, ubrzo je stigla novinarska ekipa SRT i napravljen je istorijski snimak.. Drugi par aviona MiG -21 je naoružan sa šest raketa S -24B. Napad je izvršio u 6 časova. Vođa druge pare je bio pilot Rudolf Perišin, a njegov pratilac pilot Zdenko Radulj, pišu trojica autora u svojoj knjizi. Vođa prve pare aviona MiG -21 uspeo je dejstvovati po mostu i na njemu je ostao krater tj probijena rupa bliže slavonskoj obali, pišu trojica autora u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. Oni navode da su se napadačima moglo suprostaviti cevnim sistemima PVO kojima je raspolagao 18. Korpus SVK i to: 4 BOV -3 kalibra 20/3, koji su uspeli da 1.maja dejstvuju sa kanala Strug, kao i nešto protivavionskih topova 20/3 M 55…S druge strane Save u RS nalazio se jedan proj starijih protivavionskih topova sovjetske proizvodnje kalibra 37 mm koji su pripadali 18. Korpusu SVK i 1. Gradiškoj lakoj pšeadijskoj brigadi VRS. Južno od Gradiške nalazili su se raketni divizioni PVO S-75M Vohov iz sastava 155.rbr PVO VRS koj se u trenutku napada remontovao i prelazio sa zimskog na letnji režim upotrebe. Sam divizion branilo je više odeljenja Strele 2M, a aerdrom su branili topovi Bofors kalibra 40 mm sa radarima tipa Žirafa. Oko same Banjaluke baziralo se više jedinica iz sastava 155 rbr PVO VRS. Iako su bili u dometu raketnog diviziona iz Klašenica, a praćeni po uzletanju radarima S -600 na Kozari, na hrvatske avione nije dejstvovano provg dana operacije Bljesak. Autori naglašavaju da vreme između dva naleta bilo je dovoljno da PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS se uzbuni i dovede u kakvo takvo stanje za dejstvo. Načelnik PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS koji je obišao položaje PVO kaže da je na avione dejstvovao samo jedan protivavionski top kalibra 37 mm dok su ostali bili prikačeni i spremni za put ka Banjaluci. Posade 18. Korpusa SVK su postupile na svoju ruku, pravdajući to da se i oni povlače, kao i svi njihovi. Prave organizacije nije bilo. Obaranje Rudlofa Perišina Jedan Hrvatski mig -21 je prošao kroz baraž vatre poritvavionskih topova 20/2 M-55 SVK koji je dejstvovao sa položaja pored mosta na slavonskoj strani. Avion pilota Rudolfa Perišina ( pobegao avionom MiG -21R iz JNA i sleteo u Klagenfurt- Austrija), koji je prošao između dve vatre baraža topova i raketa S-2M je oboren. Šta je tačno pogodilo avion i dalje je nepoznanica. Jedini tvrde da ga je oborio protivavionski top, pri čemu je pogodak bio pod krilo i da je avion odmah planuo. „Najbliže istini jeste da je avion pogođen raketom Strela 2M ispaljenom sa nasipa na nekih 500-1000 metara od mosta nizvodno. Taj podatak se uklapa u trajekotriju kretanja aviona evidencijskog broja 119… Kao mesto ispaljenja raketa Strela 2M navodi se zgrada u naselju Senjak i hotel u Gradišci koja se nalazi na samoj obali Save. Raketa je došla sa leve strane pod oštrim uglom, promašila izduvnu mlaznicu i aktiviral se kod izlazne ivice desnog krila. Njena eksplozija narušila je aerodimaniku desnog krila. Zbog povećanog otpora desno krilo je krneulo dole, a levo gore izazivajući rotaciju aviona. Perišin se katapultirao nad gradom pod uglom od 90 stepeni, poklopac kabine i kaciga su pale na nasip, dok je on udario u Savu sa polunaduvanom kupolom padobrana. Nije se micao, a zatim je potonuo.Sam avion je pao u šumu Prašnik i letelica je pronađena tek 28.juna 1995. Telo pilota je posle više dana pronađeno zakačeno u šipražiju na obali Save kod Odžaka…. Telo je razmenjeno avgusta 1997.. U operaciji Bljesak hrvatski avioni i helikopteri su od 1. do 4. maja 1995 izvršili 71 poletanje. Tokom borbenog dejstva, jedan MiG -21 bis je oboren, dok su jedan MiG -21 i dva helikoptera Mi -24V dejstvom PVO oštećeni. Iluzija o bratskoj pomoći RS i RSK u odbrani Zapadne Slavonije Nakon što je 5. maja 1993. godine Narodna skupština Republike Srpske odbacila Vens-Ovenov mirovni plan dolazi do zahlađenja odnosa između političkih rukovodstava Beograda i Pala, što će se naročito odraziti na odbranu srpske enklave Zapadna Slavonija, a samim tim i celokupne RSK. Znatnu vojnu pomoć zapadnoslavonski Srbi očekivali su od Republike Srpske. Čak se, zbog nepovoljnog strateškog položaja, smatralo kako ne može ni biti uspešne odbrane Zapadne Slavonije ako se ne angažuje Vojska Republike Srpske. “ Ali iluzija o pomoći Republike Srpske nestala je 1.maja 1995 kada general Momir Talić, komandnat 1. KK VRS, koji neslanje vojne pomoći pravda ozbiljnom ugroženošću srpskog koridora u Posavini, preko radija Banjaluka izjavljuje da rat u Zapadnoj Slavoniji nema nikave veze sa njima, pa će se 1. KK VRS držati po strani. Srbi u Zapadnoj Slavoniji ostali su bez vazduhoplovne podrške, koju su im prema ratnom planu, trebali pružati vazduhoplovi Republike Srpske sa aerodroma Mahovljani.. Samo jedan pilot u avionu Orao je samoinicijativno poleteo sa aerodroma Mahovljani da pruži podršku narodu zapadne Slavonije. Međutim on nije dejstvovao po snagama HV. Ubrzo po povratku na aerodrom Mahovljani pilot je uhapšen. Izostala je i prava podrška 105 vazduhoplovne brigade SVK, smeštene na aerodromu Udbina. Uzaludno se očekivala i pomoć VJ. lzostanak pomoći Beograda teško je pogodio krajiške Srbe koji su se osećali izdanima i ostavljenima na cedilu. Izostalo je i dejstvo 11. korpusa SVK. General Dušan Lončar, nakon otpočinjanja sukoba u Zapadnoj Slavoniji nije izvršio naređenje komandanta SVK generala Milana Čeleketića, da granatira Osijek i Vinkovce, te izvrši napad na pravcu Mirkovci – Županja, što je bio deo ratnog plana RSK. Po okončanju hrvatske operacije „Bljeska“ u noći 2. maja 1995. godine 1. ssrb PVO VRS je prebačena u rejon Gradiške i zauzela borbeni položaj u selu Cerovljani, ali hrvatski avioni tada više nisu nadletali teritoriju Republike Srpske, pišu trojica autora u svojoj knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. O poslednjoj temi svoj sud je dao je i general VRS, učesnik ovih dešavanja koji je o ovome izneo svoje mišljenje: – RV i PVO Srpske vojske Krajine je formirano krajem 1993. godine kao vid Srpske vojske Krajine. Nije usvojen prijedlog komande V i PVO VRS o zajedničkoj organizaciji, pa su odnosi ostali na nivou saradnje u kojima nije predviđeno obavezno sadejstvo. Nije postojao ratni plan po kojem bi se angažovalo V i PVO VRS. Kada se radi o političkim sporazumima i obavezama jedinica KoV nemam informacije, kaže on i dodaje u vezi angažovanja aviona Vi PVO VRS u mogućem suporstavljanju hrvatskoj avijaciji. – Mogućnost angažovanja aviona sa aerodroma Mahovljani nije postojala. V i PVO je strategijska grupacija VRS za čije dejstvo je odgovoran Vrhovni komandant, tj najviši politički i komandni organ Republike Srpske. Mi nismo imali mogućnost samostalnog odlučivanja nižeg nivoa komandovanja. Po otpočinjanju “Bljeska”, komandant V i PVO mi je naredio da mogu odobriti upotrebu svih naših efektiva sem poletanja aviona sa aerodroma Mahovljani na kojem se nalazi UNPROFOR. On je otišao sa KM na poziv Komandanta GŠ VRS. Komandant GŠ SVK, general Čeleketić mi je oko podne 1. maja tražio angažovanje avijacije. Odobrio sam upotrebu helikoptera po pozivu: sanitetskih Gazela, Gama i transportnih sa maksimalnim naprezanjem. Obavijestio sam ga da je zabranjena upotreba aerodroma Mahovljani, a da na aerodromu Udbina ima pilote 92. mabr ViPVO VRS i avione i da odobravam njihovo angažovanje. Zašto nije upotrebljena avijacija sa aerodrome Udbina nije mi poznato, dodaje general VRS Prema njegovim rečima on nema informaciju da je neki naš pilot samoinicijativno poletio sa a Mahovljani i da je poslije sletanja uhapšen. – Zanima me ko je dao tu informaciju, uostalom to nije ni važno, nego koji pilot je uhapšen, jer ni komandant ViPVO, general Ninković, ni ja, NŠ ujedeno zamjenik komandanta ViPVO, nemamo pojma o tome. Divizioni Volhov nisu bili u gotovosti za borbena dejstva u PVO, jer su već punu godinu izvršavali zadatke podrške KOV. U međuvremenu su bili u rastresitom rasporedu u selima oko Banja Luke. Nije postojala mogućnost njihovog angažovanja., a i čemu kada su hrvatski avioni i helikopteri dejstvovali sa malih visina, dodaje on. Na konstataciju da se 1. KK VRS držao po strani, general dodaje – Prvi Krajiški korpus nije imao ni jednu jedinicu koju je mogao odmah da angažuje u odbrani Zapadne Slavonije. Ako je postojao jedinstveni ratni plan mogao je da bude aktiviran poslije nekoliko dana. Nije nam jasno zašto po otpočinjanju “Bljeska” nisu aktivirane sve jedinice SVK u ofanzivnim akcijama na drugim dijelovima ratišta. Svaki prosječno sposoban starješina kao komandant GŠ SVK bi to uradio. Da li je to neko zabranio ili je general Čeleketić potpuno nesposoban starješina?, ističe na kraju razgovora general VRS. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/24-godine-od-operacije-bljesak-krvavi-vazdusni-rat-nad-zapadnom-slavonijom-obaranje-rudolfa-perisina-i-spor-rukovodstava-rsk-i-rs-oko-odbrane/

Milica Jevtić (10) bori se sa cerebralnom paralizom i svojom upornošću i hrabrošću izborila se da ne koristi kolica. Međutim, sada je morala ponovo da se vrati u njih kako bi mogla da ide u školu. Milica Jevtić iz Osečine od kuće do škole "Braća Nedić" ima nešto manje od kilometar puta. Od završetka novembarskog mini-raspusta, kada je ostala bez ličnog pratioca, na časove koji počinju u osam sati ujutro, pošto su joj roditelji Mirjana i Slobodan već od sedam sati na poslu, mora taksijem ili je do škole i nazad vozi baka u invalidskim kolicima. Milica je iz kolica sama uspela da ustane pre dve godine, nakon tri operacije i više ciklusa rehabilitacije, a sada ponovo mora da ih koristi jer je ostala bez ličnog pratioca. Pratilac je na bolovanju, a škola i opština ne mogu da se dogovore ko će da plaća zamenu i prevoz. - Zbog Miličine dijagnoze cerebralne paralize i otežanog kretanja, nadležne institucije su nam odobrile ličnog pratioca, pa je u skladu sa zaključkom opštine, škola na početku školske godine sa nama sklopila ugovor kojim Milica dobija ličnog pratioca, čija je obaveza da je dovozi i odvozi od kuće do škole i obratno. Nažalost, Milica ličnog pratioca nema od 13. novembra kada nam je pratilac poslala SMS da je bolesna i da ne radi. Kontaktirali smo i direktora škole, ali je on odgovorio da je to naš problem i da mi treba da obezbedimo prevoz - pričaju roditelji. Nekoliko dana kasnije, porodica je dobila pismeno obaveštenje direktora škole Zorana Petrovića da je "lični pratilac na bolovanju od 16. novembra i ne može da odvodi i dovodi dete". Informacije do kada će biti na bolovanju i da li će škola angažovati zamenu, međutim, Jevtići nisu dobili. Samo tražimo ono što nam pripada po zakonu i što nam je odobreno. Kada taksi, koji smo godinama plaćali, ne dođe po nju, u školu je u kolicima vozi baka. Možete misliti kakva je to ponovo trauma za dete koje se od rođenja bori i koje je uspelo pre dve godine da ustane iz njih i da stane na svoje noge, ali kilometar puta ipak sama ne može da pređe - ogorčeni su roditelji, koji su žalbu uputili prosvetnoj inspekciji i zaštitniku građana. U Opštinskoj upravi Jevtićima su objasnili da je po ugovoru o ličnom pratiocu škola dužna da obezbedi prevoz. Ali dok škola ne raskine ugovor, opština ne može da raspiše novi tender. Direktor: prevoz problem Direktor škole Zoran Petrović kaže da će lični pratilac uskoro doći sa bolovanja, ali dodaje da prevoz i dalje ostaje problem. "Devojka koja je lični pratilac tek skoro je položila vožnju, a nema svoj automobil. Nekako smo se snalazili do sada, obezbeđivali vozača za nju i učenicu, ali su propisi promenjeni, pa prevoz treba da obezbedi opština", tvrdi Petrović. izvor

Već osamdeset pet godina Jadranskim, Sredozemnim, njegovim rubnim morima ( Jadranskim, Jonskim, Egejskim, Crvenim, Maramornim i Tirenskim morem) ali i Atlanskim okeanom ( tri puta) plovi škola pod jedrima- školski brod „Jadran“ na kome se obučavale i sticale pomorske veštine i znanja generacije pomoraca sa istočne obale Jadrana. Brod je preživeo sudbinu velikih država koje su nastale i nestale na ovom prostoru od Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije, SR Jugoslavije do Državne zajednice Srbije i Crne Gore i same Crne Gore koja ga i danas koristi povremeno za krstarenja, ali više za protokolarne svrhe. Internet je prepun slika ovog gracioznog broda koji zadivljuje lepotom dok uplovljava ili isplovljava sa razapetim jedrima. Međutim malo ljudi posebno u Srbiji zna da ovaj brod i na svoj 85. rođendan vodi novu bitku kome će pripasti.. Njega danas zvanično traži Hrvatska, koja optužuje Crnu Goru da ga je ukrala 1991. godine iako se „Jadran“ tada nalazio na redovnom remontu u Zavodu „Sava Kovačević“ u Tivtu. Tu je inicijativu još pre osam godina pokrenula Pomorska udruga „Vila Velebita“, a podržao ju je i tadašnji predsednik Stjepan Mesić. Pre godinu dana i hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević ponovo je pisao svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću da se jedrenjak „Jadran“ mora vratiti u Hrvatsku. A s proslave 85. rođendana tog jedrenjaka, Bošković je nedavno odgovorio da „Jadran“ ostaje u Crnoj Gori, da će ploviti pod crnogorskom zastavom, te da će moći da ga koriste svi saveznici Podgorice. Krstičević, međutim dan kasnije je izjavio: „Školski brod ‘Jadran’ je vlasništvo Republike Hrvatske i neraskidivi deo hrvatske pomorske istorije. Hrvatska će preduzeti sve legitimne korake kako bi spomenuti brod bio vraćen pod hrvatsku zastavu, a od Crne Gore očekuje sprovođenje dogovora o sukcesiji i poštovanje međunarodnog prava.“ Novinski natpisi i dalje pljušte kao letnji pljusak, ali Podgorica, a ponajviše Zagreb zaboravlja da ovaj brod ima doduše nevidljivog trećeg suvlasnika (Srbija) koga niko ništa ne pita, doduše on se i sam ne oglašava povodom ovog pitanja iako je dao najviše novca za kupovinu jedrenjaka preko doborovoljnih priloga i novca dobijenog ratnim reparacijama. Političko obeležavanje rođendana broda Pre samog vrhunca proslave rođendana „Jadrana “ iz Zagreba je stigla je preko tamošnjih medija vest, da su neformalni krugovi odlučili da blokiraju ulazak Podgorice u Evropsku uniju, sve dok ne vrate “ ukrdeni jedrenjak“ koji pripada Hrvatskoj. Ovo je kuliminacija sage koja traje od prošle godine, kada je hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević uputio pismo svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću, da se jedrenjak Jadran mora vratiti u Hrvatsku. Detalji tog pisma i argumenti na koje se pozivju hrvatske vlasti, još nisu poznate javnosti. Međutim jeste glavni argument na koji se poziva zvanični Zagreb, a to je da je brod bio lociran u Splitu pre ratnih dešavanja 1991. Ponekad doduše ređe se pojavljuju i navodi da je Hrvatska učestvovala u kupovini ovog ratnog broda, međutim činjenice govore sasvim drugačije. Kuliminacija bure oko “ Jadrana“ usledila je kada se saznalo da je na brodu u čast 85 rođendana trebala da preva hrvatska pevačica Ivana Vrdoljak -Vanna inače snaja Antuna Vrdoljaka, hrvatskog režisera i poznatog člana HDZ. Kada su hrvatski mediji kontaktirali pevačicu ona se pravdala da nije znala da je brod ukraden Hrvatskoj i momentalno je otkazala koncert, a da li je to zaista tako? Ko je i kako kupio Jadran? Nakon ujedinenja i stvaranja države južnoslovenskih naroda, stvorena je i njena mornarica, a njeni kadrovi većinom bili su školovani u bivšoj austrougarskoj mornarici. Tek 1922. godine stekli su se uslovi za početak školovanja jugoslovenskih kadrova. Da bi se što pre došlo do najnužnijeg broja novih pomorskih kadorva potrebnih za razvoj Mornarice osnovana je 1922. godine u Dubrovniku Pomorska oficirska škola. U toku dvogodišnjeg školovanja budući mornarički oficiri osposobljavani su za osvnovne dužnosti pomorskog oficira na brodovima. Prvog oktobra 1923. počela je sa radom prva jugoslovenska Pomorska vojna akademija, sa lokacijom u Dubrovniku u Gružu. Školovanje je trajalo tri godine. Sistem trogodišnjeg školovanja bio je teorijska nastava uz praktične radove i vežbe na brodovima za šta su se koristili brodovi minopolagač “ Orao“ ili minolovac „D-2“ sa kojima se svake nedelje po jedan ili dva dana provodilo na moru. Iz nastavnog plana i programa uočena je potreba za brodom na kome bi se pitomci pripremali za svoju dužnost nakon završteka školovanja. Odmah po formiranju Mornarice u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca planirana je nabavka školskog broda, ali za to nije bilo finansijskih mogućnosti. Ideja o nabavci Jadrana začeta je juna meseca 1926. godine na drugom sastanku delegata pomorske organizacije „Jadranska straža“ u Beogradu koja je imala isključivo jugoslovenski karakter, a ni u kom slučaju nacionalni, a ponajmanje hrvatski, kako se to danas tvrdi. Na tom sastanku donesena je odluka da se prikupljanjem novčanih sredstava da se nabavi školski brod, koji bi se kao poklon predao Ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije. U tu svrhu trebalo je prikupiti 1.200.000 dinara. O tome je obaveštena i Komande ratne mornarice. Prikupljeno je 1.145.665 dinara ( trebalo je ukupno 8.407.830 dinara ili 622.743 tadašnje nemačke marke). U “ Glasniku Jadranske straže“ od januara 1929. godine objavljen je novčani doprinos po oblasnim odborima ko je i koliko prikupio. Oblasni odbori iz Srbije: Beograd 150.000, Kragujevac 36.572, Niš 31.000, Novi Sad 135.630, Priština 33.613, Valjevo 24.000, Veliki Bečkerk 190.000 dinara, Vranje 13.000, Zaječar 3.488 dinara; Oblasni odbori iz Hrvatske: Dubrovnik 13.000 dinara, Karlovac 47.320 dinara, Osijek 5.000, Split 32.209, Sušak 22.000, Zagreb 21.108 dinara, Oblasni odbor Slovenije: Maribor 30.875 dinara; Oblasni odbor Sarajevo 310.000 dinara; Oblasni odbor Skoplje 49.996 dinara i Oblasni odbor Crne Gore sa Cetinja samo 1.500 dinara. Ono što je zanimljivo da su najveće novčane priloge dali oblasni odbori iz unutrašnjosti zemlje kao što su Beograd, Novi Sad, Veliki Bečkerek koji su zajedno skupili 475.000 dinara a imali su 5.792 člana. Split, Sušak i Dubrovnik 52.203 dinara a imali su 6.548 članova. Zagreb, Ljubljana i Maribor skupili su 57.901 dinar, a imali su 6.015 članova. Sarajevo je priložilo 310.890 dinara, a imalo je 4.634 člana. Organizovana je i lutrija, koju je inicirao Beograd i na ovaj način prikupljeno je još 525.000 dinara. U kupovini školskog broda Jadran najvećim delom učestvovala je i Ratna mornarica. A ako se ima u vidu da su korištena najviše sredstva iz ratne odštete koja je Nemačka isplaćivala Srbiji, onda ne može to biti na račun Hrvatske, jer je ona u Prvom svetskom ratu bila na strani Austrugarske kada je objavljen rat Srbiji, i do sloma Austrougarske bila na suprotnim pozicijama od Srbije kojoj je posle rata i pripala ratna odšteta. Takođe i tvrdnja Hrvatske da je “ Jadranska straža“ imala svoje sedište u Splitu, nema nikakve osnove jer je sama Hrvatska za brod sakupila 142.000 dinara. Školski jedrenjak “ Jadran“ izgrađen je u Hamburgu. Ugovor o gradnji potpisan je 4. septembra 1930. godine sa brodogradilištem “ H.C. Stulcken Shon – porinut u more 25. juna 1931 dobivši tada ime koje je zadržao do danas. U vreme otpremanja došlo je do spora sa brodogradilištem zbog pada vrednosti marke i naplate dela sredstava iz ratnih reparcija koje je trebalo da plati Nemačka. Nakon podmirivanja svih potraživanja školski brod je isplovio iz Hamburga 27.06.1933 godine. U 10 sati dana 16.07.1933 školski jedrenjak je uplovio u luku Tivat u 10.00 časova. Brodu je priređen svečani doček oduševljenog naroda uz salve salutnih topova sa obale. Prilikom uplovljenja dočekala ga je grupa hidroaviona u lucibili su postrojeni pripadnici Mornarice za svečani doček. Jadran je u flotni sastav Ratne mornarice upisan 19.08. 1933. koji se od tad obeležava kao dan broda. Iz propagandnih razloga centralna svečanost primopredaje broda održana je u Splitu 06.09.1933. na rođendan prestolonaslednika Petra II Karađorđevića, a tad je zvanično objavljeno da je brod Ratnoj mornarici poklonila “ Jadranska straža“. Na svečanosti u Splitu koja je trajala tri dana prisustvovali su predstavnici Vlade, ministarstava, Vojske i mornarice, delegati “ Jadranske straže“ iz cele zemlje i predstavnici lokalne vlasti. Na obali je postrojen odred pripadnika Kopnene vojske i Mornarice, u Splitskoj luci bila je kompletna eskadra sa postrojenim posadama na plaubi, Sa posadom u snasti brod je ulovio u luku praćen hidroavionima, jedrilicama i čamcima. Predstavnik Jadranske straže predao je počasnu zastavu prvom komandantu kapetanu korvete Nikoli Krizomaliju koja je uz topovsku paljbu podignuta na krmeni jarbol. Prava istina je da je brod tad nabavljen udruživanjem novčanih sredstava “ Jadranske straže“ i kredita Fonda ratnih reparacija koje je dobila Kraljevska mornarica. Opis jedrenjaka Jadran Jadran je tipični jedrenjak tipa barkantina sa opremom za pomoračku obuku. Nakon uslaska u sastav Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije „Jadran“ je 25. juna 1934. godine zaplovio na prvo školsko krstarenje i do 1941. plovio je sedam puta sa pitomcima Pomorske vojne akademije i Stručne podoficirske škole. Ploveći po Sredozemnom moru i njegovim rubnim morima- Jadransko, Jonsko, Egejsko, Mramorno i Crno, ali i tri puta Atalnskim okeanom: prvi put ruta Dubrovnik- Oran-Porto Grande-Maidera, Kadiz-Ajačo-Pirej Dubrovnik, prešavši 7.525 milja, krstarenje trajalo tri meseca, drugi put Dubrovnik-Malta-Gibraltar-Maidera-Bermuda-Njujork-Boston-Azori-Gribaltar-Tunis- Dubrovnik prešavši 11.252 milje ( krstarenje trajalo četiri meseca i 10 dana i Treći put na ruti Dubrovnik-Malta- Šerbrur-Roterdam-Hamburg-Kil-Gdinja-Stokohlm-Kopenhagen-Oslo-Portsmaut- Dubrovnik krstarenje trajalo četiri meseca prešavši 8.000 milja. Brod je krstario na ruti Dubrovnik- Crno more, a krstarenje trajalo tri meseca. Od početka Drugog svetskog rata nakon povratka sa krstarenja duž obala Zapadne i Severne Evrope (5. septembra 1939) brod nije isplovljavao van teritorijalnih voda Jugoslavije, a nakon prekidanja školovanja u vojnim pomorskim školama 27. marta 1941. prebačen je iz Šibenika u Tivat. Sa broda su iskrcana jedra i njihova oprema kao i sve ono što je moglo da izazove požar. Aprilski rat 1941 Za vreme aprilskog rata 1941. godine Jadran se zatekao u Boki Kotorskoj ispred Đenovića. Brod je mobilizacijskim planom pretpočinjen Komandi podvodonog oružja, odnosno Južnom sektoru pomorske odbrane. Posada nije bila popunjena, jer je jedan deo popunio jedinice Flote, ali je i tako smanjena mogla da izvrši zadatak koji je imala- prevoz jedinica unutar zaliva. Neprijateljski avionu nisu napali brod, a posada je nekoliko puta otvarala mitraljesku vatru na niskoleteće avione. Posada je ostala na brodu sve do 17. aprila kada je potpoljen razarač “ Zagreb“. Tog dana je po naređenju posada napustila brod zajedno sa posadama ostalih brodova Flote, koji su predati Italijanima. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije zarobili su ga Italijani koji su ga koristili kao školski brod pod imenom “ Marko Polo“ za školovanje pomorskog pomlatka. Nakon kapitulacije Italije 1943. brod se našao u Veneciji i od tada počinje njegovo propadanje. Niko ga nije održavao i kraj rata dočekao je potpuno opljačkan jedva održavajući se na vodi. Njegov trup je služio kao most na jednom od venecijanskih kanala. Na zahtev jugoslovenske vlade brod je vraćen i dotegljen u Tivat. Odmah je počela njegova obnova u Mornaričko-tehničkom remontnom zavodu “ Sava Kovačević“ u Tivtu. Posada koja je učestvovala u obnovi broda birana je pažljivo ( vojni rok u moraniric je tada trajao četiri godine), a jedan deo podoficira i oficira bio je i ranije na Jadranu. Obnova je počela 21. aprila 1947. godine glavni radovi su završeni 17. decembra 1948. godine, ali zbog neki delova bilo je to stvarno tek polovinom 1949. godine. Jadran je od olupine ponovo postao beli lepotan. Istovremeno sa obnovom broda, posada je obučavana svaki dan. Ugrađen je novi dizel motor 353 kW, novi osovinski vod i propeler. Ugrađeni su novi pomoćni uređaji, rekonstruisana drenaža i cevovodi, elektroinstalacija, navigacijska oprema i sredstva. Rekonstruisane su i stambene prostorije, adapitrana palubna oprema, popravljen snast i oputa i nova jedra. Već 1949. brod je bio spreman za plovidbu ušavši u sastav Vojnopomorskog školskog centra u Divuljama, gde je uplovio jula 1949. godine. U junu 1953. brod je krstario po Jadranu i Sredozemnom moru, ali nije uplovljavao u strane luke. Tad je donesena odluka da se izvrši generalni remont koji je urađen u toku 1956 i 1957. godine. Brod je potpuno ogoljen, sa njega je skinut kompletan inventar i jarboli. Demontriana je paluba. Na brodu je izmenjeno sve što je bilo potrebno. Ugrađena je nova oprema i nova jedran. Posle generalnog remonta brod je 1962. ponovo krenuo na četiri duža krstarenja po Sredozemnom moru, ali uplovljavajući i u Crno More i do Port Sudana. Pošto je 1967 brod bio već u sastavu Ratne mornarice 34 godine odnesena je odluka da se Jadran generalno remontuje i modernizuje. Nosilac remonta je opet bio Mornaričkotehnički remonti zavod „Sava Kovačević“. Remont je počeo 1. novembra 1967 i završen 30. jula 1969. Sa broda je demontrina celokupna oprema i skinuta sva tri jarbola i tri krsta sa 12 jedara. Izvađen je i balast od 125 tona. Rekonstruisan je komandni most, ugrađen novi krmeni jarbol sa ispušnim cevima, Stavljena su nova platnena jedra od materijala nabavljenog u Engelskoj. Stari brodski motor je skinut i ugrađen novi od 353 kW, i potpuno izmenjena kompletna brodska mreža i ugrađen novi generato. Brod je dobio novi radar i kompletnu navigacijsku opremu. Od 1. juna 1956. matična luka broda je u Divuljama gde se nalazio Odred školskih brodova Vojnopomorskog školskog centra. Transofrmacijom Vojnopomorske akademije u Mornaričku vojnu akademiju školovanje na Jadranu u nastavnom planu i programu dat je veći akcenat. Brod je tako do početla građanskog rata u Hrvatskoj 1991 imao matičnu luku u Splitu. Raspad SFRJ brod je zatekao u MTRZ “ Savo Kovačević“ u Tivtu. Veći deo posade je napustio brod svi oficiri, na čelu sa komandantom broda Dušanom Zaklanom. Preostali deo posade uspešno je završio remont i kasnije popunjen novim starešinskim kadrom i ponovo je zaplovio. Zanimljivo je da je ostatak posade dugo vremena čuvao bivše stvari odbeglih kolega, a jedan zastavnik i njihov novac od pripadajućih plata po koje nikad nisu došli. Iz ovoga se vidi da “ Jadran“ nije ukraden i da je ostao u luci Tivat u koju je uplovio 16.07.1933. Zašto je to tako na ovo pitanje odgovorio je kontraadmiral u penziji Boško Antić pomorski publicista i autor monografije o jedrenjaku Jadran. “ Na sastanku 2006. godine predsednika Filipa Vujanovića i Borisa Tadića potpisan je ugovor da Srbija može da koristi jedrenjak Jadran u protokolarne svrhe, ali od tada to više niko ni ne spominje, to se čak i ne zna. Srbija nema nikakva potraživanja, ne meša se, nezainteresovana je potpuno za čitav slučaj“, kaže kontraadmiral u penziji Boško Antić. Na pitanje zašto Srbija nije nikad pokrenula pitanje slučaja jedrenjaka Jadran Anitć kaže: “ Ne znam zašto nije, valjda zato jer Srbija nema pomorsku orjentaciju. Najveći primer je dotegljenje podmornice kao muzejskog eksponata. Mnogi tvrde šta će nam, pa ako je to tako, onda po tome treba sve eksponate koje imamo po našim muzejima, a nisu našeg porekla vratiti. Mi treba da se uključimo i dademo do znanja da je Srbija najviše novca dala za kupovinu Jadrana, kao i od ratnih reparacija, odšete koje je dobila Srbija, a ne Hrvatska koja je trebala nama da plati repraciju jer su bili Austrougarska i ne mogu pripsati da je te pare dala Hrvatska, a dala ih je Srbija, ističe Antić i dodaje: “ Brodu je bila matična luka Tivat, zato jer je počeo tamo, jer je remontnovan tamo i boravio veliki deo vremena. Antić kaže da je brod posle Drugog svetskog rata završio u Divuljama na osnovu rasporeda snaga i da to Zagrebu ne daje pravo vlasništva, jer su brodovi bili zajedničko vlasništvo svih republika i pokrajina i nisu pripadali samo Hrvatskoj, zato što su bili na njenoj teritoriji. “ Oni su pripadali Oružanim snagama SFRJ, a ne tadašnjoj Hrvatskoj, dodaje Antić. Na pitanje na koji način bi Srbija trebala da se uključi i formalno traži jedrenjak „Jadran“ Antić ističe: “ Srbija bi trebalo formalno Crnoj Gori da stavi do znanja kod donošenja konačne odluke, da li će brod dati Hrvatskoj da je važno da kontaktiraju Srbiju kao suvlasnika broda, kao i potpisnika ugovora o protokolarnoj upotrebi iz 2006. koja je i dalje na snazi. S druge strane visoki oficir mornarice koji je službovao dugo u Komandi RM Vojske Jugoslavije i VSCG i plovio Jadranom, a koji nije želeo da mu se spominje ime kaže: “ Školski brod Jadran je ponovo zarobljenik jugoslavenske krize. Jedrenjak za koji su najviše novca dali Srbi, sada se nalazi kod Crnogoraca koji su najmanje izdvojili novca. Komandant broda je Makedonac a brod traže Hrvati na osnovu toga što mu je matična luka bila Lora u Splitu. Pošto su Hrvati članovima posade Jadrana oteli stanove u Splitu, oni ne bi trebali da traže Jadran bar do povratka stanova i imovine članova posade. On dodaje još da ironijom sudbine Jadran je završio u državi koja je najmanje ulagala u njega, a traži ga država koja se pozivala na ne baš verodostoje argumente i narcisoidnu pomorsku tradiciju, dok država koja je najviše prikupila novca i finansirala od 2000 do 2006 godine dva remonta i krstarenja je potpuno nezainteresovana za njega, što je porazno. “ Jadran mora imati punu po formaciji posadu koja je vrhunski obučena. Na brod se moraju ukrcavati disciplinovani kadeti i njihovi nastavnici. Brod treba da stalno plovi da bi bio isplativ. Da li to mogu Crna Gora i Hrvatska da obezbede. Teško. Imam osećaj da je njima bitno da se slikaju pod nacionalnim barjakom ili stijegom a posle ko će to plaćati nije važno. Ima država i velikih mornarica koji nemaju školske jedrenjake, pa nemaju problema u obuci kadeta, kaže on. Od 2000. godine finansiranje krstarenja, remonta i opremanja vršeno je isključivo novčanim sredstvima iz Srbije. Najviše sredstava utrošeno je na prošireni mali remont 2004/2005. godine i kupovinu desalinizatora. Za potrebe školskih krstarenja, od goriva do toalet papira, trošena su sredstva poreskih obaveznika Srbije. Posebno vrednu donaciju dala je vlada Grčke sa 100.000 evra od čega su kupljena nova jedra i ostale opreme. Sudbina jedrenjaka Jadran Od samog početka “ Jadran“ je delio sudbinu država koje su nastajale i nestajale na ovim prostorima. Na njegovom jarbolu su se vijorile do sada zastave šest mornarica (Kraljevine Jugoslavije, italijanska, nemačka, SFRJ, SRJ, i Crne Gore. Čudna je ironija sudibine da brod vije do sada najveći barijak- crnogorski 14×7 metara i čudna sudbina da sve države koje su nosile zastavu su se raspale. Poslednje krstarenje Jadranom pre raspada SCG Poslednje krstarenje sa studentima Odseka Ratne mornarice Vojne akademije realizovano je 2005. godine. Tada je školski brod Jadran plovio rutom: Tivat-Kadiz-Portsmut-Kartahena (Španija)-Krf-Tivat. Prilikom učešća u takmičenjima svih mornarica sveta povodom proslave 200 godina Trafalgarske bitke, studenti Odseka mornarice VA iz Beograda postigli su visoke rezultate. U takmičenju u veslanju na čamcu „Dragon boat“ osvojili su prvo mesto. U polufinalu su pobedili ekipu posade nemačke fregate Sashen a u finalu ekipu posade francuskog nosača aviona Šarl de Gol. Pobeda budućih mornaričkih oficira -veslača sa Save i Dunava iznenadila je sve prisutne. Jedan britanski admiral nije mogao prežaliti što trofej ide u Beograd, pa je tražio da se ekipa sa Jadrana još jednom takmiči sa ekipom britanske kraljevske mornarice, koja je već izgubila u takmičenju. Načelnik Odseka RM Vojne akademije mu je rekao tom prilikom da se to može održati 3005. godine na proslavi 300 godišnjice Trafalgarske bitke. Andrej MLAKAR, Vojnopolitička osmatračnica