Претражи Живе Речи Утехе

U zadnje vrijeme me je zaintrigirala situacija oko kulturološkog smjera u kojem idu razvijene zapadne zemlje, pa bih skrenuo pozornost na nekima već poznatog kanadskog profesora Jordana Petersona. On je kanadski klinički psiholog (znači psiholog koji radi u praksi, nije samo akademskog zanimanja) koji je prije nekoliko mjeseci dobio ogromnu količinu neželjene pažnje kad se suprotstavio novouvedenom zakonu pod nazivom "C-16", odnosno specifično o načinu na koji se on interpretirao na sveučilištu u Torontu gdje predaje. Njegova područja zanimanja su “self-deception, mythology, religion, narrative, neuroscience, personality, deception, creativity, intelligence, and motivation,” i o ovim temama je na YouTubeu objavio oveći broj predavanja - što snimljenih na sveučilištu, što zasebno, na podcastima, gostovanjima i drugo - i impresioniran sam. Intenzivno me zanima kako ljudi razmišljaju i njegova predavanja su neprocjenjiva. Vrlo su lucidna, bogata informacijama, bogata životnim iskustvom i praksom, i nadasve zanimljiva. Preporučam baš svakom koga zanima psihologija u širem smislu da pogleda nekoliko njegovih videa. Objavio je nekoliko serija kompletnih snimki predavanja sa sveučilišta (npr. Maps of Meaning i Personality and its transformations) jer je veliki pobornik da se način edukacije, osobito više edukacije, mora mijenjati, i te njegove snimke su vrijedna prilika za odslušati vrhunske kolegije svjetskog ranga. Lajtmotiv koji se provlači kroz većinu Petersonovih predavanja je: kako živjeti dobar život, u kontekstu toga da smo društvena bića koja su evoluirala zajedno ne samo biološki nego i kulturološki. Legende i priče koje pričamo, način na koji je civilizacija nastala i na koji je strukturirana nisu slučajni, nego su posljedica interakcije individua kroz desetke ili stotine tisuća godina. “Moderan način života” nije nastao u vakuumu, a svatko od nas sadrži utjecaje ne samo svih ljudi s kojima se družimo (“svatko je prosjek X ljudi s kojima se okružuje”) nego i svih njihovih prethodnika kroz povijest. Peterson sa velikim iskustvom u svojoj kliničkoj praksi govori i neke stvari koje su mnogim ljudima neugodne za čuti, na primjer da su moderna sveučilišta prestala biti korisna u odgoju mladih odraslih ljudi i šire svjetonazor koji je često psihološki štetan, ili da većina ljudi nikad neće imati karijeru nego posao kojeg su plaćeni da rade jer ga inače ne bi radili, ili da je broj ljudi koji tijekom života naglo shvate da su previše truda i vremena posvetili poslu a premalo sebi i obitelji sve veći. Ono što njega izdvaja iz gomile je što svoje pozicije brani s vrhunski promišljenim argumentima i jasnoćom umjesto pozivanja na ideologije. Istovremeno, Peterson je se javno uhvatio u koštac sa postmodernističkom paradigmom prema kojoj nema objektivne istine – jer smatraju da svatko stvara svoju istinu. Međutim, što se događa ako su moje istine kao i moj rod fluidni, kao što to tvrde zagovornici rodne ideologije? Smije li se od cijeloga društva zahtijevati da se prilagode meni? Pozitivna diskriminacija dobra je ideja za etničke i slične manjine, ali do koje se mjere može očekivati prilagodba cijeloga društva prema potrebama pojedinca, osobito ako se zbog pojedinaca mijenja jezik i propisuje što i kako se mora govoriti, kao što je to slučaj na Sveučilištu u Torontu na kojem samo jedan profesor, dr. Jordan Peterson, odbija rabiti izmišljene osobne zamjenice kao što su »ze« i »zir« za transrodne studente koji na tome inzistiraju. Ljevičarskim ateistima česta je meta navodni dogmatizam konzervativnih i tradicionalnih, ali ironija sudbine jest ta da svako rušenje postojećih vrijednosti i struktura nužno stvara potrebu za novim vrijednostima i strukturama, makar one bile deklarativno fluidne i demokratske, ali upravo na primjeru profesora Jordana može se vidjeti kako izgleda rigidni dogmatizam zastupnika rodne ideologije. Dogmatizam militantne ljevice zastrašujući je jer pod krinkom zaštite ljudskih prava manjina nameće pravila o tome tko, što i kako smije raspravljati. Za najradikalnije sama rasprava o prihvaćanju ili neprihvaćanju izmišljenih osobnih zamjenica već je dokaz transfobije. Takav razvoj situacije čak ni Orwell nije mogao predvidjeti, iako je u knjizi »Tisuću devetsto osamdeset četvrta« opisao »novogovor« kao sredstvo kontrole u totalitarističkom sustavu. Nekoliko interesantnih intervjua: http://www.theepochtimes.com/n3/2261879-jordan-peterson-explains-that-collectivism-is-tyranny-under-the-guise-of-benevolence/ https://medium.com/perspectiva-institute/the-man-for-the-times-of-chaos-jordan-peterson-2df43c24672f https://youtu.be/YC1pvjyKYr4 https://youtu.be/WJSJcPKA1Ug Video sa saslušanja u kanadskom senatu:

Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba! Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat - nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo. Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke. Vasilijeva fotografija iz tog perioda

Uoči dana kad je pre 20 godina počeo rat, čije posledice i danas svi osećamo, opisao sam moj početak rata, iako mislim da moja ratna priča i nije nešto interesantna. Važnije je da svako od nas ostavi trag budućim generacijama, da se ne zaboravi. Rat 1999.godine nije prvi rat koji me je zadesio. Moj rat počeo je jednog juna daleke 91-ve godine. Kasno uveče, jedan telefonski poziv prekinuo je dotadašnji miran i lep život. Za mene, moju porodicu i hiljade porodice svih naših naroda na ovom prostoru. Negde, daleko na zapadu, poziv u kasne sate. Nazvao me je na telefon “lično” komandir odeljenja. Inače, bio sam na prvom godišnjem i kao najmlađi mogao sam samo da dobijem jun mesec za odmor. Jul i avgust rezervisani su za starije. Ukratko, saopštio mi je u jednom dahu: "Dođi sutra na posao, prekidamo ti odmor, ima nekog letenja, paaaa nam trebaš. I da! Ponesi peškir i četkicu za zube, možda će se ostajati duže?!" Pitam naivno: ”Da li se to sprema neka gužva?” Gledam na televiziji vesti i ništa na dobro ne sluti. Kakvo pitanje, takav odgovor:”Ćuti mali i ne pametuj preko telefona, tvoje je da izvršavaš naređenja. Pametniji od tebe komanduju!” Sutradan, sa tamnim slutnjama javih se u jedinicu. Izašao sam iz tog rata mnogo dana i godina kasnije!? Ostali deo, pričaćemo drugom prilikom... Pred rat 99-e, imao sam čast da vidim na delu sve obimne pripreme i vojne gluposti iz prvog reda. Na jednom sastanku jedinice, komandant koji sve zna, objašnjava nam sve po redu, samo ne govori najvažnije. Pomislim na trenutak da je zaboravio!? Iz zadnjih redova, gde smo sedeli mi najmlađi, digao sam ruku tražeći odobrenje da kažem neku reč, a sve u iskrenoj želji da dobrim savetom pomognem. Životne greške su me naučile, pa sam želeo da dam iskren savet. Da nam se ne ponove greške sa početka devedesetih. Ipak su ljudski životi u pitanju. Dobio sam ekspresni odgovor lično od komandanta eskadrile. "Nije tvoje da tu daješ neke savete. Ovo je vojska i zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Nije tvoje da razmišljaš i tu deliš savete, ima ko razmišlja i ko naređuje, a ti slušaj. Sedi!" U učionici muk. Kolege znaju da sam ovo već video i preživeo, a zna i komandant. Još mi je posle sastanka prijateljski dodao u prolazu: "Ovaj rat vode profesionalci, a vi ste se ionako pokazali?!" Pretpostavljim da je mislio na moje komandire iz 91-ve. “One pametne koji sve znaju i naređuju!?” U prvom momentu bilo mi je krivo, stegla me u srcu nepravda, omalovažavanje okoline i glupost komande u najavi. Ipak se valjda i ja nešto pitam jer i moj život je u pitanju. Ili se ne pitam i treba da me potroše zbog njihovih karijera. Valjda se od nas očekuje da svi izginemo… Zašto niko neće da sasluša podoficira koji je kroz sve ovo prošao. Zašto ne cene oficire koji su već vodili jedinice u ratu. Zašto penzionišemo generale koji su se dokazali na delu. Sujeta ili šta drugo!? Odlučih u sebi da se ne nerviram i da pustim da se sve desi kako je planirano. Tako sam ovaj rat 99-te dočekao opušten. Kad navikneš da te tuku po glavi, posle nekog vremena pređe ti u naviku i ne boli. Oko mene gledao sam pripreme i planiranje komande. Zabrinutost starijih kolega. Sumnje većine u planove i bes prema besmislenim promenama uoči samog rata. Smeškao sam se naivnosti pojedinaca. Jedno vreme. Posle mi je bilo muka. Na kraju nisam mogao da gledam gluposti. Nekako, nedelju dana pred bombardovanje, krenuo zdravstveni problem. Od svih mogućih bolesti, poče nokat na nozi da mi pravi problem. Nateklo stopalo. Odem kod doktorke i dobijem bolovanje. Pošto sam bio momak. Nikog u BGD, spakujem se i pravac Šabac kod mojih. Tih nekoliko dana TV ne gledam, novine me ne interesuju, ionako mi sve komšije prepričavaju preko ograde dok pijemo kafu. A komšiluk? Miran, svi u ulici raspoloženi. Ne poznaju nikog iz vojske osim mene i kažu “Kad je on ovde, nema rata sigurno?!” Kao da sam nekakav general u najmanju ruku. "Ubio sam se" tih dana od kafe i ručkova po komšiluku. Svi zovu i ljute se ako nećeš da navratiš. I uvek isto pitanje. “Hoće li biti rata?” Kad im kažem da sigurno hoće i da će nas razbiti, samo se nasmiju jer misle da se sprdam sa ozbiljnim pitanjem. Znaju oni da smo mi vojna sila i da nam ništa ne mogu. Tako kažu na televiziji! I dođe taj dan… Uveče lepo vreme. Vedro. Moj stari Zastavnik avijacije u penziji i ja, sedimo u dvorištu i komentarišemo važne svetske teme. Šta to planira NATO sa nama, kako je komšija Mile orezao višnje, današnje cene na šabačkoj pijaci, dugogodišnja kriza naše vojske, da li da farbamo ogradu ili ne... Kaže moj stari Zastavnik: ”Ja sam video i preživeo bombardovanje Beograda 41-ve. Kuću mi srušiše pored Zemunskog aerodroma. Ubiše mi oca, tvog dedu. Kako su švabe tada bile silne i besne. I 44-te kad su odlazili nisu se niti izvinuli, niti smo im naplatili. Zato opet, ove švabe bi da ruše. Da smo im prošli put pošteno naplatili, ne bi im više palo na pamet.” Odjednom, uleće u dvorište više komšija i viču: "Počelo bombardovanje!!!" U Šapcu tišina, nigde ne grmi, iako su velike kasarne u gradu. Pa dobro, počelo je. Pogledam mog Zastavnika. Vidim krenuo bi sa mnom. U pogledu podrška, savet, ponos. Samo kaže: ”Čuvaj se.” Pogledom smo sve rekli jedan drugom. Majka spustila glavu. Ćuti… Znam da bi rekla: ”Dokle više ti sine? Ima li neko drugi?” Ne govori ništa. Zna da bi se naljutio i ja, a i Zastavnik. Sva se zbunila i šeta po kući. Sprema mi nešto za uz put, dok se ne snađem. Zabrinuta je kao i svaka majka na ovom svetu, kad joj sin kreće u rat. Majka je majka. Ne razlikuje se niti po naciji, veri ili boji kože. Polako se spremim i obrijem, spremam ranac polako, pedantno, ionako znam da rat neće pobeći. Noga mi nije ozdravila, pa na desnu nogu obuvam čizmu, a na levu nogu papuču. Pa dokle stignem. Pošto sam uz glavni put u Šapcu, izađem sve sa kafom u ruci da stopiram. Mislim načekaću se. Na ulici sav komšiluk pored mojih. Kratak zagrljaj. Kažem im da idu kući, da ne brinu, vidimo se za par dana. Ostadoh sam u mraku. Zamračenje grada u potpunosti. Kakva glupost. Treba neko da slomi vrat u mraku. Ovi na nebu ionako sve vide što ih zaima. I gle čuda!! Prvi auto što je naišao, počinje da koči i stade čovek. Do tada, kad god sam stopirao u uniformi, čekao sam sat-dva. Vojnik u miru nikom ne treba. Čovek žuri u Beograd, žena mu u porodilištu u Beogradu . Na sve to samo mu kažem, vozi slobodno brzo i policija noćas želi da se vozi brzo. Auto-put prazan do Beograda. Razmišljam gde da idem? Eskadrili je ratni raspored daleko odavde, ali oni sigurno i nisu tamo. Odlučujem da se javim u Komandu u Zemunu, pa ću onda dalje. Preletismo put do Beograda. Stigosmo za pola sata. Izlazim iz kola kod studenjaka, dignem ruku za pozdrav. Stade drugi auto!? Ne mogu da poverujem. Kakva ljudska dobrota. Pita čovek gde idem!? Možda ova Srbija još ima šansu da postane dobra zemlja, za sve nas obične građane?! Javljam se u Komandu. Mislio sam da nikoga nema, kad ono, svi tamo. Gomila vojnika i starešina stoji u hodniku komande u mraku. Šlemovi i zaštite maske na svima. Oružje na ramenu. Cela komanda stoji u mraku hodnika i čeka... Osluškuju!? Tišina u noći. Teška zapara u vazduhu, pomešana sa ljudskim znojem, mirisom uniformi i masti za konzervaciju oružja. Većina sa zebnjom u očima, očekuju udar bombe u hodniku komande. Vidim poneki strašljiv pogled mladih, ali i ovih matorijih, ovih što ne videše ništa osim Beograda onih teških ratnih 90-tih. Ovi matoriji, što dođoše sa zapada gde se ratovalo, opušteni. Pozdravljaju se sa mnom. Pitaju me za starog Zastavnika, pitamo za familiju, zajedničke prijatelje, gde su sad podstanari kao izbeglice? Neki smešteni po kasarnama već osmu godinu, neki u Bristolu, neki kod rodbine. Tim poslednjim je najteže. Začas napravismo galamu u tom mraku. Svi malo živnuli. Upališe se cigarete. Popušta grč strepnje od udara bombe. Pitam gde su moji? Prvi udar po aerodromu je prošao, veliki napad je prešao preko Batajnice. Nemaju vesti o gubicima, šta je pogođeno. Ništa. Svu živost u hodniku, razbi naredbodavni ton nekog potpukovnika koji se javio iz dubine tamnog hodnika. Tražio je tišinu. ”Vi tamo mir! Mi smo u ratu, a ne na pijaci.” Otkrio čovek svo znanje ovoga sveta. Vidim da je neki vojni talenat, sačuvan u kancelariji u onim teškim vremenima 90-tih. Komanda ga čuvala za ovaj veliki rat. Spopade me uvek muka od takvih, naročito kad mi on odgovori za moju jedinicu. "Kako gde su, pa na aerodromu, gde bi bili." Ne mogu da verujem šta čujem!? Izgleda, ništa nismo naučili od aprila 41-ve, a tolike vojne škole svi zajedno završismo. Slušam ga u čudu i ne verujem. Ulazim u prvu kancelariju, uzimam telefonsku slušalicu i polako vrtim poznati broj dežurnog eskadrile. Telefoniram, iako ne verujem. Zvoni. Nije ni dvaput zazvonio, kad, javlja se dežurni, samo što nisam seo na dupe od besa i tuge u isto vreme. Ukratko mi kaže, da je jedinica malo pred udar napustila aerodrom, ali da je on ostao sa delom posade i helikopterom za STS i da je baš dobro što sam se javio, jer im trebam. “Dođi odmah!” Ma daaa, evo sve trčim po ovom mraku. Gledam potpukovnika, a on sretan što je imao pravu informaciju u ovom haosu. To što su ljudi ostavljeni na aerodromu koji je pod udarom NATO avijacije, nije mu predstavljalo problem. Ništa mu nisam rekao. Nekad čovek treba da ćuti. To je jedino pametno. Izađem iz “sigurnosti” komande i polako odšetam prekoputa u zemunski park. Sedoh na klupu pored crkve. E, ovde sam siguran! Polako pristigoše i drugi. Svi ćutimo i čekamo jutro Dočekam svitanje u Zemunskom parku sa svima iz komande. Čuli smo iz daljine još dva velika napada na Batajnicu. Mahnuh svima, možda i poslednji put, pa krenuh peške - pravac Batajnica. Izađoh na Glavnu zemunsku ulicu. Prazna, kao da je napušten grad. Odjednom, koči autobus na sred ulice. Otvaraju se vrata, stade čovek na sred ulice zbog jednog vojnika. Srećom, ide za Batajnicu. Vozi čovek kao da je normalan radni dan. U autobusu troje ljudi. Niko ne progovara. Svako u svojim mislima. Nešto mislim o onoj našoj navici na loše. Da smo u nekoj zapadnoj zemlji, sve bi stalo prvi dan i otišlo u... A naši ljudi, opušteni kao da grmi pred oluju, a ne da je počeo rat. Ovde na ovim prostorima je normalno živeti loše i da svakih par godina neko bombarduje po našim glavama. Zato ovi naši prostori i imaju toliko heroja. Kao mali čovek, učiniš veliko herojsko delo i posle se vratiš kući. Dočekaju te na vratima problemi. Žena kuka da ti je mala plata, deca da ih izvedeš u park i kupiš patike koje su skuplje od tvoje plate, a ovi iz elektrodistribucije prete da će da ti iseku struju, jer nisi platio račune. A nisi platio jer nemaš... I sutra opet odeš na posao i učiniš novo veliko junačko delo. Da se vratim na priču. Stignem do sela Batajnica. Do aerodroma ima peške još koji kilometer. Polako nastavih. Na kapiji, vojni policajci ne dozvoljavaju ulazak. Kažu bombardovanje je i možete da stradate!? Pitam ih, zar je samo krug aerodroma ograničen za bombe?! Stvarno i od vojnih policajaca, pa je previše. Znam da im je tako naređeno i znam da im je neko naredio da budu na tom mestu, iako je velika verovatnoća da će poginuti u nekom sledećem napadu. Znam i da tog naredbodavca nema tu u blizini, već je u nekom sigurnom bunkeru. Krene ubeđivanje, mahanje rukama, pozivanje na ljude i naređenja. Na kraju nekako uđem na aerodrom i pravac ka objektu. Uz put - slike opšteg uništenja. Komanda aerodroma pogođena, toplana pogođena, veliki rezervoari uništeni, benzinska pumpa gori od noćas. Polomljeno drveće isčupano iz korena. Od hangara ostali samo skeleti, da nas podsećaju da su tu godinama stajali. Po putu kojim idem, noćas su bačene kasetne bombe. Puno ih je eksplodiralo, ali brojne stoje prosute na sve strane i čekaju svoju žrtvu. Ulazim u zgradu koja nema krov. U svojoj kancelarijli, pronalazim dva zastavnika iz sasvim desete jedinice. Pitaju me : ”Šta radiš ovde?” Onako sa visine. Zastavnički! Pitanjem sam im odgovorio. "Šta radite vas dvojica u MOJOJ kancelariji?" "Mi obilazimo aerodrom i gledamo koja je zgrada pogođena, da spasavamo opremu." "Pa ste našli da spasavate moju kožnu jaknu, letački kombinezon i makete koje godinama skupljam. Od čitavog aerodroma vas dvojica spasavate naše letačke jakne!" Pocrveneše od stida, matori ljudi uhvaćeni u krađi. Ratnoj krađi. Zar su počeli zastavnici da kradu? Smrklo mi se, ako izvadim magnum, neću na tome stati, a i ove bitange imaju decu. Sramota za uniformu i čin koji nose. Mahnem rukom i isteram ih napolje. Imena im neću spominjati, ali oni znaju da znam i pamtim. Sada su u zasluženoj penziji. Brzo pogledah šta je ostalo od opreme i krenuh sa pakovanjem. Naravno prvo gaće, pa ostalo... Zaboravih da može da krene novi napad. Računam, valjda se i neprijatelj nekad odmara. Ranac na leđa i pravac komanda eskadrile. Dolazim do komande. Ispred zgrade iskopana rupa za bunker koji nije završen. Pored stoji gazela. Čitava, nije ogrebana, a aerodrom srušen. Dočekuju me dvojica majora pilota. Ostavljeni su uz telefon sa helikopterom za STS. Ostavljeni u iskopanoj rupi u nedovršenom bunkeru ispred komande. I ne samo ostavljeni. Njih dvojica su noćas poleteli, kada su ih posle prvog udara po aerodromu zvali sa OC-a. Naše 29-ke poletele da dočekaju prvi udar i oboriše jednu u Vojvodini kod Titela. Sa OC-a zovu i naređuju da gazela poleti i pronađe pilota koji je iskočio. Ljudi bez reči poleteli, idu da traže kolegu, možda klasića, a to nije malo. Tražili su kolegu u mraku ratne noći za vreme opšteg haosa na terenu i pronašli su ga. Pokupili sa terena i vratili se zajedno na aerodrom!? Tako su im naredili. Isti oni što su sve isplanirali. Isti oni koji su držali situaciju pod kontrolom. Isti oni koji te noći sede u sigurnosti Straževice. Gledam to martovsko jutro, te ljude, moje kolege; znamo se više od decenije, ali te noći su nekako pocrneli, ostarili. Ne vidim sjaj života u očima. Oni su, a opet više nisu oni. Potrošili su se noćas, vršeći svoju dužnost. Dužnost prema svom narodu, svojoj zemlji, jedinici, drugu. Ne znam da li da ih zagrlim kao najrođenije ili da im svašta kažem. Gledam dvojicu heroja. Ja im se divim i dan danas posle dvadeset godina i poštujem tu žrtvu. Da li je i Srbija!? Poletesmo zajedno sa aerodroma i prepustismo ga teškoj sudbini. Bacali su po njemu, bombe velike i male narednih 70 i nešto dana. Moje kolege posle par dana, dobiše medalju za hrabrost. Zasluženo. Pravedno je kad je dobiju medalju časni ljudi. Heroji. Posle dobiše medalje razni likovi, tu istu medalju. Obezvrediše medalju, poniziše sve časne ljude. Generali sebi podeliše Karađorđeve zvezde i još veće činove. Poniziše generalske činove. Političari podeliše sebi nove stanove, vile i privilegije. Opet poniziše sve ljude ove zemlje. Tako je počeo moj rat 99-e... https://www.facebook.com/sasa.jovanovic.3572846/posts/2123784821049594

Povodom državnog praznika „Dan primirja u Prvom svetskom ratu“, a u sklopu obeležavanja stogodišnjice od samog Rata, Muzej vazduhoplovstva pripremio je poseban program, saopšteno je iz te ustanove. Kako navode, program će početi likovnom kolonijom na inicijativu istoričara umetnosti i slikara Verice Ilić. Likovna kolonija će biti otvorena 03. novembra od 14 časova u holu Muzeja vazduhoplovstva: – U koloniji će učestvovati 16 umetnika koji će na licu mesta stvrati svoja dela. Pred njima je važan zadatak – da svoju impresiju Srpske avijatike Velikog rata, kroz sopstvene slike prenesu na nas. Inspiraciju pronalaze u samom Muzeju na izložbi posvećenoj upravo nacionalnom vazduhoplovstvu iz vremena Prvog svetskog rata. U procesu rada kolonije nastaće preko 30 likovnih dela. – Posetioci Muzeja će biti u mogućnosti da u realnom vremenu i lično prate nastanak slika svakog dana od 8 do 18 časova do 07. novembra, kažu iz Muzeja. Nakon toga, tek nastala umetnička dela biće predstavljena u drugom delu programa koji podrazumeva otvaranje izložbe. Kako objašnjavaju iz Muzeja, rezultat rada likovne kolonije biće postavka slika pod nazivom „Srpska avijatika u Velikom ratu viđena očima slikara”, a otvaranje je predviđeno za 9. novembar sa početkom u 13 časova. Marta LUTOVAC

Povodom državnog praznika „Dan primirja u Prvom svetskom ratu“, a u sklopu obeležavanja stogodišnjice od samog Rata, Muzej vazduhoplovstva pripremio je poseban program, saopšteno je iz te ustanove. Kako navode, program će početi likovnom kolonijom na inicijativu istoričara umetnosti i slikara Verice Ilić. Likovna kolonija će biti otvorena 03. novembra od 14 časova u holu Muzeja vazduhoplovstva: – U koloniji će učestvovati 16 umetnika koji će na licu mesta stvrati svoja dela. Pred njima je važan zadatak – da svoju impresiju Srpske avijatike Velikog rata, kroz sopstvene slike prenesu na nas. Inspiraciju pronalaze u samom Muzeju na izložbi posvećenoj upravo nacionalnom vazduhoplovstvu iz vremena Prvog svetskog rata. U procesu rada kolonije nastaće preko 30 likovnih dela. – Posetioci Muzeja će biti u mogućnosti da u realnom vremenu i lično prate nastanak slika svakog dana od 8 do 18 časova do 07. novembra, kažu iz Muzeja. Nakon toga, tek nastala umetnička dela biće predstavljena u drugom delu programa koji podrazumeva otvaranje izložbe. Kako objašnjavaju iz Muzeja, rezultat rada likovne kolonije biće postavka slika pod nazivom „Srpska avijatika u Velikom ratu viđena očima slikara”, a otvaranje je predviđeno za 9. novembar sa početkom u 13 časova. Marta LUTOVAC

They don't like drugs or gay marriage, and they HATE tattoos: Is 'Generation Z' the most conservative since WW2? Youngsters, part of Generation Z, surveyed on range of social topics They were more conservative than some older generations on drugs Teenagers were more cash savvy than all but the prewar generation Experts think teens 'don't have enough time' to engage in 'risky activity' By Matt Hunter For Mailonline Published: 10:47 BST, 15 September 2016 | Updated: 15:44 BST, 15 September 2016 Teenagers born after 2000 - the so-called 'Generation Z' - are the most socially conservative generation since the Second World War, a new study has found. The youngsters surveyed had more conservative views on gay marriage, transgender rights and drugs than Baby Boomers, Generation X or Millennials. The questioned were more prudent than Millennials, Generation X and Baby Boomers but not quite as cash-savvy as those born in 1945 or before. As well as being more socially conservative, more than 10 per cent of teenagers were more likely to avoid tattoos Sociology experts class those born in or before 1945 as the Silent Generation; people born between 1946 and 1964 as Baby Boomers; those born between 1965 and 1980 as Generation X; and anyone born between 1980 and 2000 as Millennials. Only 14 and 15-year-olds were surveyed, by brand consultancy The Gild, as they were classed as being able to form credible opinions by that age. When asked to comment on same-sex marriage, transgender rights and cannabis legislation, 59 per cent of Generation X teenagers said they had conservative views. Around 85 per cent of Millennials and those in Generation X had a 'quite' or 'very liberal' stance overall. When asked for their specific view on each topic only the Silent Generation was more conservative that Generation Z. One in seven - 14% - of the 14 and 15-year-olds took a 'quite conservative' approach, while only two per cent of Millennials and one per cent of Generation X. The Silent Generation had a 'quite conservative' rating of 34 per cent. Young people, who have grown up during the 2008 financial crash, were also more prudent and careful with their finances. A quarter of respondents wanted to save money instead of spending cash they didn't have. The youngsters surveyed had more conservative views on gay marriage, transgender rights and drugs than their older siblings, parents and potentially even grandparents Baby Boomers took a difference approach and said that 'money is made to be spent'. Again only the prewar generation came ahead of today's teenagers for holding an even more shrewd financial head. As well as being more socially conservative, more than 10 per cent of teenagers were more likely to avoid tattoos. This compared to only two per cent of Millennials and six per cent of Generation X. The research, which surveyed more than 2,000 people, forms parallels with recent evidence that young people are less likely to drink and take drugs than their immediate elders. Sir Mark Walport, the government's chief scientific adviser, told The Times that technology had had a huge effect on society and teenager's values. Computer games and internet use meant they had 'less time and opportunity to participate in traditional risky behaviours'. http://www.dailymail.co.uk/news/article-3790614/They-don-t-like-drugs-gay-marriage-HATE-tattoos-Generation-Z-conservative-WW2.html

Нови закон о оружју из 2015. након почетка примене од 2016. и регулисањем трофејног оружја, донео је важне ставке за оружје произведено до краја 2. Светског рата. Нови закон је донео примену да оружје од ,,историјске вредности'' буде оружје произведено до краја 2. Светског рата. По члану 3. став 25: ,,старо оружје јесте оружје које има историјску вредност или које је произведено пре 1900. године''. Историјска вредност припада колекционарству. МУП је најавио да ће нови закон побољшати колекционарство и тако се примењује. Потребно је обавестити све власнике таквог оружја да своје оружје пререгиструју у категорију Ц. Такође, треба подстаћи на очување таквог оружја. Набавка таквог оружја могућа је ,,без претходног одобрења за набављање оружја издатог од надлежног органа'' (члан 14.). Дакле, купопродаја и регистрација је слободна за лица старија од 18 година.