Претражи Живе Речи Утехе

Kako se prenosi, učenik je najpre sedištem od bicikla udario direktora u glavu, a potom ga još nekoliko puta udario. Direktor je poslat na pregled u ambulantu Hitne pomoći, gde će lekari utvrditi težinu povreda. Policija je obaveštena o slučaju, a prema nezvaničnim saznanjima, reč je o učeniku koji je i ranije pravio probleme u toj školi. izvor

"MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU" Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni. U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači. Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo. Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju. Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to. Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid? Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće. Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu. Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem. Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba". Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi. Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje. Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer. Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno. Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja. Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari. Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

Foto: Profimedia Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače. Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen. Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode. Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru. “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas. Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona. Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima. Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove. Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije. Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana. Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana. “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.” Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći. “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.” Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije. Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop. Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje. Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan. U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu. Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom. Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona. Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike. Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao. Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara. “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.” Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno. Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara. Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi. https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE

Aleksandar Šibul: Postali smo stranci jedni drugima – identifikacija sa sopstvenim polom nikad nije bila teža “Postali smo stranci jedni drugima, identifikacija sa sopstvenim polom nikad nije bila teža jer su se polne uloge izgubile u mnoštvu teorijskih i kvaziteorijskih koncepata o savremenom čoveku” Aleksandar Šibul je psiholog i teolog, iako je kako kaže njegovo profesionalno usmerenje počelo prirodnim naukama, fizikom i astronomijom, preplitanje teologije i psihologije dugi niz godina odraz su njegovog postojanja i traganja za tajnom života. Još kao dečak naučio je da popravlja bicikle, a junak iz detnjstva bio mu je Kapetan Jeger te je fascinaciju o letenju i ljubav prema dvotočkašima pretvorio u današnje hobije, pilotiranje i vožnju čopera. Otac je četvoro dece i govori nekoliko jezika, a Novosađani imaju priliku da prate njegov rad na brojnim tribinama iz oblasti psihoterapije. Preokret u njegovom profesionalnom razvoju dogodio se sa poznanstvom profesora Valadete Jerotića. Za portal NSHronika.rs, govori otvoreno o karijeri, životu, međuljudskim odnosima, veri i roditeljstvu… Teolog ste i psihoterapeut, može li se reći da su ove dve profesije slične i kako je došlo do vašeg profesionalnog opredeljenja? Moje profesionalno usmerenje počelo je sa prirodnim naukama, fizika i astronomija, kojima sam se skoro šest godina intenzivno bavio. To je bio period istraživanja sveta kroz matematiku kao bazičnu nauku. Paralelno sa tim izučavao sam psihologiju i filozofiju, “gutajući” autore kroz strastveno čitanje i stvaranje umnih konstrukata, pokušavajući da upoznam sebe, svoj odnos sa drugima, kako bih tako dodirnuo smisao postojanja. U tom periodu počeo sam intenzivno da se interesujem i za religiju. Imao sam sreću i čast da imam divne učitelje u tome, poput rabina Cadika Danona i Josifa Levija, a kasnije i Enrika Josifa. Kroz godine rada sa njima i njihove posvećenosti i ljubavi upalio se plamen vere prema živom Bogu. Kasnije duhovno kretanje dovelo me je do jeromonaha Irineja a sadašnjeg Episkopa bačkog koji mi je svojom mudrošću otkrio ljubav prema Hristu. Kada ste se odlučili da se posvetite psihoterapiji i kojim psihoterapeutskim pravcem se služite? Kada sam upisivao psihologiju 1985. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu moja ideja bila je da se bavim psihologijom kao naukom kroz proučavanje funkcije mozga, izučavajući procese pamćenja, učenja, percepcije. Međutim, desio se preokret u mom daljem profesionalnom razvoju kada sam gostujući kao student u emisji “Kino Oko” upoznao profesora Vladetu Jerotića. Druženje sa njim me je odvelo do Jungijanskog društva a zatim i do saveta da započnem da se edukujem u nekom od psihoterapeutskih pravaca. Proveo sam godinu dana kod prof. Gačića na edukaciji za lečenje alkoholizma a to me je potom odvelo do prof. Mile Vukov-Goldner i dr. Nade Polovine na edukaciju iz porodične psihoterapije koju sam kasnije nastavio u Atini kod prof. Jorgosa Vasiliua u Centru “Antropos”. Bio je to početak bavljenja psihologijom. Potom sam upisao studije teologije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i sledeće četiri godine posvetio sam sistematskom izučavanju bogoslovlja. Ove dve škole su izraz i odraz mog postojanja i traganja za tajnom života. Može li se izdvojiti neki čest, specijalan razlog zbog kojeg se ljudi danas nađu preko puta Vas? Čovek kao individua, dakle odeljen od drugih, teško može sebe spoznati, to je kao kad bi želeli da se ‘iskobeljate’ iz jame bez pružene ruke. Mi sebe bez zajednice sa drugim ne možemo sagledati, potrebno je realno ogledalo i zato je razgovor sa psihologom koristan za dalji razvoj. Jer čovek bez rada na sebi je prosta posledice sticaja kompleksnih okolnosti koje ga poput snažnih morskih struja nose u bespuće života. Naše čitavo uzrastanje je koncentrisano na znanje a ne na smisaono postojanje. Zato je potrebno mnogo rada i truda da bi se čovek razvijao u onom smeru u kojem bi uspešno ostvario svoje darove i potencijale. Da li se stigma oko posete psihoterapeutu kod nas razbija? Kako vreme prolazi tako se i stigma oko odlaska kod psihologa smanjuje. Sve veći broj ljudi shvata da se ne mogu sami uhvatiti u koštac sa sve većim izazozvima koje donosi savremeno društvo. Uticaj medija takođe je zaslužan da se shvati da je odlazak kod psihologa potreba, a ne društveni žig. Pozitivna iskustva koja se prenose bližnjima takođe imaju veliki uticaj na promenu svesti kod ljudi. “Čovek bez rada na sebi je prosta posledica sticaja kompleksnih okolnosti koje ga poput snažnih morskih struja nose u bespuće života” Šta vidite kao najveći psihološki problem naše nacije? To je veoma važno pitanje koje traži kompleksnu i sadržajnu elaboraciju. Sve više je kod ljudi prisutna emocija tuge koja često biva ulaznica za depresivno stanje a kasnije prelazi u pravu depresiju. Posledica toga je i povećani broj narkomana i alkoholičara, što postaje šire društveni problem jer ljudi tada postaju nefunkcionalni a često i opasni za svoju okolinu. Pogledajte samo ljude na ulici, malo je nasmejanih a sve više sa bezizražajnim licem na kojima se vidi beznađe i zabrinustost. Od četrnaeste godine vozite motor, a sa sedamnaest ste počeli da učite letenje, prilično neobični hobiji koji simbolizuju želju za slobodom? Odrastao sam u veoma kreativnoj sredini koja je stimulativno delovala na mene. Otac od moje teta Nade koja me je čuvala pravio je otomane pa sam kao mali dečak provodio mnogo vremena u radionici pomažući mu i učeći zanat. Kasnije sam bio šegrt kod majstora Franje Mozetića koji je bio jedan od dva majstora za popravku bicikala, a negde u šestom razredu postao sam pravi mali majstor. Tako mi se ukazala mogućnost da uvek imam najbolji bickl. Sa bicikla, koji je još uvek velika ljubav, prešao sam na moped, a potom i na motor. U osnovnoj školi sam bio član avio i raketne sekcije, a kasnije i avio kluba gde smo pravili modele aviona i jedrilica koji su uspešno leteli. Naravno da sam maštao da kad porastem budem pravi pilot. U sedamnaestoj godini počeo sam da učim letenje na jedrilici, a kasnije i pilotiranje na motornom avionu kod sada mog bliskog prijatelja instruktora letenja i pilota Novaka Novakovića. Letenje je neopisiv doživljaj pogotovo u jedrilici gde se osim strujanja vazduha ništa drugo ne čuje, može se leteti tako satima ako ima dobre termike, uživati u predelima, pticama, oblacima i neretko se desi da se u termici penjete zajedno sa nekom pticom, zaista tad doživite neverovatnu radost. Koliko je sloboda važna? Sloboda je temelj čovekovog postojanja i bez nje nije moguć ličnosni razvoj u punini samoostvarenosti. Retke su ličnosti koje mogu da dostignu visok stepen slobode. Zarobljeni smo nemogućnošću da se odupremo raznim uticajima, što zbog lične nesigurnosti, što zbog nedovljne spoznaje svojih darova i potencijala pomoću kojih možemo da adekvatno percipiramo stvarnost i da se tako distanciramo od raznih vrsta uslovljenosti. Osvajanje slobode je poput penjanja na neku visoku planinu, potrebno je uložiti puno truda i rada na sebi kako bismo bili bliži onom pojmu Jungovog Jastva koje nas tada neminovno približava tvorcu sve tvari. I zaista je jedina sloboda kada smo i od same smrti slobodni, tada nas više ništa ne uslovljava. Šta mislite o međuljudskim odnosima danas, i sebičnosti koja se u modernom društvu probija kao vrlina? Savremeni čovek postoji kao individua, odeljen od drugih, sam za sebe i sam po sebi zadovoljavajući samo svoje potrebe bez odgovornosti prema drugom. Kada je drugi prisutan i ako on zaista kroz ljubav postaje deo nas onda je naše disanje i njegovo kao i obrnuto, kad njega nešto boli onda i mi osećamo tu bol. To je osnova empatičnosti, saosećajnosti sa drugim. Kada nasuprot individualnosti doživljavamo drugog kao ličnost onda ona postoji i u svojoj odsutnosti kao deo nezamenjive dijade, zajednice koja nadilazi vreme i prostor. Samostalnost i nezavisnost postali su imperativ, naročito kada su žene u pitanju, a čini se da su sve nesrećnije i da je ostvariti kvalitetan emotivni odnos postalo teže nego ikada? Postali smo stranci jedni drugima, identifikacija sa sopstvenim polom nikad nije bila teža jer su se polne uloge izgubile u mnoštvu teorijskih i kvaziteorijskih koncepata o savremenom čoveku. Sa jedne strane je jačanje ženske uloge a sa druge u tzv. zapadnom svetu su izgubljene muške uloge bez jasnog modela identifikacije. Ideja jednakosti i pokušaj negiranja hijerahičnosti u svim nivoima čovekovog bivstvovanja unela je zabunu i pometnju. Jer svaki čovek se tokom svog života bori da se popne na lestvici razvoja što više može, s obzirom na to da dno lestvice neminovno znači i nekvalitetniji i kraći život. Ideja o društvu ravnopravnih je pala na svim morbidnim eksperimentima koji su se dogodili u komunističkim društvima. Kao što Orvel kaže u romanu “Životinjska farma” – “svi su jednaki, ali neki su jednakiji od drugih”. Tako isto i težnja za izjednačavanjem polnih uloga u svim aspektima života nas vodi ka neostvarenosti čoveka po polnoj datosti i darovima koje polovi nose. Svako treba da se ostvaruje prema svojim datostima i tako razvija u slobodne i autentične ličnosti pa se samo na takvoj ravni može govoriti o ravnopravnoj ulozi polova. Suprug ste i otac četvoro dece, koje životne postulate se trudite da “usadite” u njih u vreme tranzicije i velikih promena? Deci možemo da predamo samo ono što smo kao ličnosti izgradili i utkali u sopstveni način postojanja. Deca se prvo ugledaju na nas, pa onda slušaju šta im govorimo. Ako postoji velika razlika između naših dela i reči onda ćemo decu dovesti u konflikt i verovatnije da će se ponašati, barem na ranom uzrastu slično kao i mi preuzimajući naš model, kao pojedinca i kao bračnih partnera. S obzirom na to da sam rastao u veoma stimulativnoj sredini koja je bila ispunjena ljubavlju, a osnov roditeljske ljubavi bili su i zahtevi prema meni da se još kao mali angažujem u svim poslovima za koje sam uzrasno bio sposoban, tako je odgovornost zajedničkog života bila pravedno raspoređena. Otac je bio pravi autoritet, pun ljubavi, ali ujedno i strog sa zahtevima koji su od mene načinili ličnost koja je umela da poštuje prave autoritete, i da od njih i prema njima budem saznajno otvoren u procesu ličnog razvoja. Takav model, samo malo modifikavan novinama iz ličnog razvoja prenosio sam i prenosim deci. Moja decu su veoma rano počela da bivaju odgovorna prema stvarnosti, uključivana u svim poslovima i obavezama koja zahteva svakodnevni život jedne porodice. Velika deca su sada samostalna, a manja uče od njih i nas i tako se dobar model prenosi. Bez istinske ljubavi i pravog autoriteta zaista nema zdravog razvoja zato je velika odgovornos biti roditelj. Pre nego što dobijemo decu treba raditi na sebi i pokušati se izboriti sa psihološkim smentnjama i lošem nasleđenom porodičnom modelu. Jer, ako ne radimo na sebi, mi samo možemo da propadnemo i ništa više! Rad na stvaranju zrele i slobodne ličnosti je kontinualan. Autor: Mirjana Batić Foto: Privatna arhiva