Претражи Живе Речи Утехе

Ako je država nekada mobilisala svoje građane, korporacija se danas zadovoljava da ih kolektivno pretvori u idiote, odnosno u robove koji su ravnodušni prema svemu osim prema sopstvenoj karijeri Ovaj tekst je mogao biti napisan i objavljen u vreme kada se pojavila Dara iz Jasenovca, ali sam svesno odlučio da sačekam da se bura oko filma u medijima i na društvenim mrežama stiša. Da to nisam učinio, verovatno bi ovaj tekst bio pročitan površno, u kontekstu za i protiv filma, a to nisam želeo, jer bi mnogima verovatno promakla poenta. Istina je: neke stvari bolje vidiš, kada im se približiš. Tačno je, međutim, i suprotno: nekada moraš da se udaljiš od slike, da bi je video kao celinu. Još pre emitovanja filma o Jasenovcu, setio sam se jedne tužne scene sa ispita. Dok je pričao o romanu Lagum, Svetlane Velmar Janković, ispostavilo se da jedan moj student nikada nije čuo za Nezavisnu Državu Hrvatsku, niti za postojanje osobe pod imenom Ante Pavelić. Vratio sam mu indeks. Kada je izašao napolje, student je ljutito prokomentarisao kolegama: pao sam zato što nisam znao za nekog Pavelića. Polovina se saosećala sa njegovim bolom, druga polovina je bila zaprepašćena. Nekoliko godina nakon što se to dogodilo, reči tog studenta pamtim zbog jezive ravnodušnosti koja odzvanja iz njih. I ta ravnodušnost je ključna stvar. Čovek koji je upravo saznao da je u jednoj marionetskoj državi koja se zvala NDH, tokom Drugog svetskog rata ubijeno pola miliona Srba i da je još toliko pokršteno i proterano (izvor: Jaša Almuli, Jevreji i Srbi u Jasenovcu) nije osetio nikakvu jezu zbog te spoznaje, niti stid zašto o tome ništa ne zna (da ne govorimo da se bez tog znanja ne može razumeti roman koji je dobio kao ispitno pitanje). Emocija se pojavila tek onda kada je neko ugrozio njegovu ličnu karijeru. Dakle, ubijaj, kolji, pokrštavaj, proteruj druge ljude, to je ok. Briga me, čak i ako su moji sunarodnici. Ali karijeru mi ne lomi. Zato su emocije – bes, a možda čak i mržnja – bile usmerene samo prema meni: sa Pavelićem nije imao problem. Ravnodušni rob Ovaj student je izvanredan, premda razočaravajući, primer korporativnog čoveka, koji se danas proizvodi širom civilizacije Zapada – da upotrebim pojam Samjuela Hantingtona iz Sukoba civilizacija – pa se proizvodi i u Srbiji, iako mi, po toj knjizi, ne pripadamo pomenutoj civilizaciji. Šta je korporativni čovek? To je osoba koja je pre svega zainteresovana za svoju karijeru što je sinonim za miks osećanja sigurnosti i upražnjavanja ličnih uživanja. Prema svemu ostalom je ravnodušna. Korporativni čovek, dakle, nema nikakav svoj lični odnos prema istini ili pravdi ili zakonu, već podražava odnos koji prema istini, pravdi i zakonu ima korporacija koja mu omogućava/daje karijeru. Korporativni čovek je apolitičan, osim ako mu korporacija ne naredi da se politički angažuje ili ga plati da bude politički angažovan. On je vrlo tolerantan prema svemu prema čemu je i korporacija tolerantna; istovremeno, on je vrlo netolerantan prema svemu prema je čemu je i korporacija netolerantna. Korporacija od korporativnog čoveka uglavnom traži da bude ravnodušan, a to je zato što se od Drugog svetskog rata do sada način ratovanja promenio. Rat se premestio sa bojnog polja u svest populacije, bilo „svoje“ bilo „neprijateljske“ – mada je razliku sve teže uočiti – pa je masovnu regrutaciju rezervista koji treba da kontrolišu velika geografska prostranstva, zamenila relativno mala grupa stručnjaka. Oni preko medija, industrije zabave te interneta, utiču na svest populacije i tako ovladavaju njom i pobeđuju u ratu bez ispaljenog metka i bez žrtava ako se složimo da žrtve nisu narodi koji se pretvaraju u masa zombija sa mozgovima pretvorenim u kašu. Ukratko, ako je država nekada mobilisala svoje građane, korporacija se zadovoljava da ih pretvori u idiote, ravnodušne prema svemu osim prema sopstvenoj karijeri. U takvoj atmosferi, svaki pojedinac odjednom ostaje sam samcijat naspram korporacije. Nemoćan da joj se sam suprotstavi, on postaje rob kome se dopušta jedino to da eksperimentiše sa sopstvenim telom i kupuje proizvode korporacije, naravno, dok ima od čega da ih kupuje. O ostalom se ne pita. Korporativni čovek nije nikakav liberal i to treba znati. Nije slučajno što je danas jedan od najupornijih kritičara korporacijske svemoći upravo liberal Glen Grinvald. Za Grinvalda, međutim, istina, pravda i zakon nisu nešto što je u vlasti korporacija i to je ono što ga razlikuje od korporativnog čoveka. Liberalizam nije idiotizam, sve dok se postoji svest liberala da čovek nije neko ostrvo, okruženo morem, već samo jedno od ostrvaca koje tek u arhipelagu imaju neki smisao i snagu važenja. Najzad, srpska politička i kulturna tradicija poznaje iskustvo liberalnog mirenja individualizma i kolektivizma i u tom smislu uvek je korisno pročitati knjigu Leona Kojena U traženju novog koja to dobro pokazuje na primerima iz srpske književnosti i kulture pre Velikog rata. A nije loše pročitati ni tekstove iz tog perioda: recimo „Dva individualizma“ ili „Lična i narodna inicijativa“ Jovana Skerlića. Bista Jovana Skerlića na Kalemegdanu (Foto: Wikimedia/Goldfinger, CC BY-SA 3.0 RS) Danas bi im se svakako trebalo ponovo posvetiti ne samo zato što traže meru između individualnosti (ličnosti) i kolektiva, već i zato što se u njima otkriva jedan bitan momenat tog vremena, a to je nastojanje ondašnjih srpskih intelektualaca da aktivno učestvuju u podučavanju svog naroda. Na kraju krajeva, Skerlića nisu slučajno nazivali učiteljom energije. Odjeci tog podučavalačkog angažmana istaknutih pojedinaca otkrivaju se i u vremenu između dva rata, recimo, kod Crnjanskog, koji u putopisu Ljubav u Toskani na jednom mestu ispisuje moćnu rečenicu: Narod hoću da sagradim. Svi oni su verovali da pitanje kakav će čovek da bude, ne zavisi samo od (genetskog) nasleđa, već i od načina na koji se obrazuje. Taj momenat podučavanja je i danas veoma aktuelan. Student sa kojim sam započeo ovaj tekst nije neko ko se takav rodio: on je proizvod jednog procesa obrazovanja. On je naučen da bude takav – karijeran, korporativan, ravnodušan prema bližnjima. Kada kažem obrazovanje ne mislim nužno na bubanje činjenica u okviru raznih školskih predmeta, već na opštu izloženost dece i odraslih čitavim nizovima priča. One oblikuju njihov sklop vrednosti, a da oni toga nisu ni svesni. Evo primera: jezgro korporativnog čoveka je pragmatizam, odnosno uverenje da istina i pravda ne postoje izvan naše lične koristi. Istinito je ono što nam je korisno, pravedno je ono što nam je korisno. Odavde proizilazi da ako imamo neke koristi od opanjkavanja i relativizacije nevinih srpskih žrtava u NDH, onda to treba i da činimo: u tom slučaju nismo ološ, samo smo pragmatični. Sada se zapitajte koliko ste puta u poslednjih desetak i nešto više godina čuli da neko povezuje pragmatizam i hulje. Ja nisam to čuo nikada, ali sam zato bezbroj puta čuo frazu da je patriotizam sklonište hulja. Eto, tako se obrazuje korporativni čovek: u nekom (čudnom) obrazovanju bez obrazovanja, kada se nešto zna, a ne zna se, ni ko te, ni kada tome naučio. A obično nije ni tako kako smo naučeni da jeste. Ako je obrazovanje pričanje priča i njihovo slušanje, primanje i svesno ili nesvesno podražavanje, onda čovek može da se obrazuje sam, tek onda kada sam sebi može da ispriča priču, a to ne može da učini ni kao dete ni kao mladić ili devojka kada još uvek ulazi u svet kao u skladište priča koje treba slušati, gledati ili u njima učestvovati. Na kraju krajeva, neki ljudi nikada sebi ne ispričaju nijednu priču. Oni, nažalost, nikada ne dorastu do svoje životne priče: uvek samo podražavaju tuđe, jer ih je neko jednom ubedio da od toga imaju najviše koristi. Fenomen kućnih janičara Danas, u doba digitalne televizije, pametnih telefona, interneta, društvenih mreža, i video platformi, količina i gustina priča kojima je izložen čovek neuporediva je sa bilo kojim prethodnim trenutkom u istoriji ljudske civilizacije. Ako priče obrazuju čoveka, to onda znači da država više nema monopol u procesu obrazovanja, čak i kada bi, u idealnom slučaju, uspela da sačuva efikasnost i suverenost svog obrazovanog sistema (što Srbiji, inače, nije uspelo, jer je neko imao ličnu korist od toga da joj to ne uspe). Rešenje nije u nekoj vrsti izolacije. Prvo, to je politički nemoguće – znamo kako je Kina „otvorena“ kada je polovinom 19. veka pokušala da se izoluje od britanskog opijuma – a drugo, to nije pošlo zarukom ni SSSR-u u vreme kada internet nije postojao: ova država je propala zato što je bila nema, odnosno zato što nije umela da priča svoje priče. Njeni građani su tada počeli da ponavljaju tuđe, što je većinu, na kraju, dovelo da nezapamćenog poniženja tokom devedesetih godina prošlog veka. (Korporativnoj manjini je, kao i svakoj drugoj oligarhiji, bilo, naprotiv, odlično). U izvesnom smislu, uvek ćemo, dakle, biti izloženi efektu kućnih janičara. Ako je u prošlosti, u okviru „danka u krvi“ bilo nužno odvesti decu od roditelja da se pretvore u nešto drugo, danas se deca komotno mogu ostaviti kod kuće: proces obrazovanja u većini slučajeva neometano teče, dok se roditelji brinu za ishranu, garderobu i ostale potrepštine u naivnoj veri da su ta deca još uvek njihova i da je to jedino što je toj deci potrebno. Za ostalo će se ionako pobrinuti jutjuberi. Ilustracija (Foto: Pexels/Pixabay) Oni koji misle da je fenomen kućnih janičara isključivo srpski fenomen i da toga nema u tzv. „normalnim zemljama“, nažalost, greše. U nekim drugim državama koje su donedavno bile primer normalnosti, sada se dešava da deca potkazuju svoje roditelje medijima… kada se mišljenje roditelja razlikuje od mišljenja medija. Na taj način od kućnih janičara stižemo do reverzibilnog obrazovanja: da bi roditelji još uvek sačuvali privid da su deca njihova, a ne korporativna, oni, paradoksalno, moraju da preuzmu sklop vrednosti vlastite dece. Tako više roditelji ne vaspitaju decu, već obratno – deca roditelje. U ime korporacija, odnosno Megalopolisa. Mi se toj tački bližimo. Ključno pitanje strategije obrazovanja u Srbiji danas jeste, dakle, ovo: da li decu treba učiti da postoje neke vrednosti kao što su istina, pravda i bližnji koje su nezavisne od finansijske moći i koje treba sačuvati od pritiska te moći, ili smo prema ovom pitanju ravnodušni, pa ostavljamo korporacijama da tu istu decu nauče da se ljudi dele na „uspešne“ i „neuspešne“, da nema nikakvih bližnjih, da je najvažnija stvar na svetu karijera do koje se dolazi tako što se pristaje na to da moć ima pravo da odredi šta je istina i šta je pravda, a da sa nemoćnima uradi šta joj je volja? Ukoliko se složimo da korporacije ne bi trebalo da budu svemoćne, onda strategija obrazovanja treba da ustanovi načine i tehnike kako bi se ta priča mogla kreirati i širiti po celom društvu, a da istovremeno njen titular ne bude isključivo i jedino država. Razume se, detalje te strategije ne bi bilo pametno objavljivati kao što nije pametno objavljivati ni ratne planove. Stoga bih i vlastite ideje sačuvao za sebe, bar u ovom trenutku. Ukoliko bi odgovor na postavljeno pitanje bio onaj drugi, onda je pitanje obrazovanja u Srbiji već rešeno: treba samo nastaviti sa urušavanjem obrazovnog sistema, potpirujući zavadu između hiperzaštićene dece i njihovih hiperambicioznih roditelja sa jedne strane i nezaštićenih profesora sa druge strane, sve dok se zanimanje profesora ljudima u toj meri ne ogadi da tamo završe samo oni koji veruju da ih niko ne može toliko slabo platiti, koliko oni slabo mogu da rade. Ilustracija (Foto: Unsplash/Dom Fou) Danas, još uvek, u školama rade i ljudi koje sa pravom zovem svojim kolegama i prijateljima. Ali uskoro, to više možda neće biti tako. NOVI STANDARD

Bosanski franjevac, teolog i publicista Drago Bojić spada u red onih rijetkih intelektualaca u BiH koji se još uvijek može s pravom nazvati intelektualcem. Čovjek koji uprkos raznim pritiscima ne odbija kritički govoriti o problemima s kojima se suočava poslijeratno bh. društvo u intervjuu za agenciju Patria govori o vezi između religije i politike, zloupotrebi religije u političke svrhe... NAP: Posljednji popis stanovništva u BiH pokazao je da se većina stanovništva deklariše kao vjernici, a čini se da nikad nije bilo više kriminala, međusobne mržnje među ljudima, što je suprotno onome što bi istinski vjernici trebali da osjećaju. Kako objašnjavate taj fenomen? Bojić: To što se neko deklarira religioznim ili vjernikom još uvijek ništa ne govori o sadržaju i kvaliteti njegove vjere. Ljudi su devedesetih godina na ovim prostorima masovno prigrlili religiju jer su osjetili da dolazi „vrijeme religije“ i da će u novonastalim društvima religija imati veliku moć. Mnogi su preko religije došli do pozicija i moći jer je religijska pripadnost uz nacionalnu garantovala i garantuje povoljniji društveni status, bolji posao, karijeru. Zbog toga se tako veliki broj ljudi i danas izjašnjava vjernicima. Istodobno, oni koji ne pripadaju ni jednoj religijskoj zajednici u našim društvima se stigmatiziraju i nije jednostavno izdržati prezir i gnjev vjernika. Pogledajte kako se ova društva odnose prema djeci koja ne pohađaju vjeronauku i njihovim roditeljima. Oni su dehumanizirani, smatra ih se ljudskom šljamom i najradije bi ih se odstranilo iz društva. Za takav odnos prema ljudima izvan religijskih zajednica najveću odgovornost snose vjerski službenici koji svojim istupima protiv ateista rasplamsavaju mržnju prema njima. Kad govorimo o vjeri na našim prostorima, ovdje je riječ prije svega o vjeri kao pripadnosti vjerskoj zajednici i o njezinom identitarnom, tradicijskom, kulturološkom i folklornom aspektu. Riječ je, dakle, o manifestativnoj, paradnoj i obrednoj vjeri koja ne zahvaća dublje u čovjekov život, pogotovo ne kad je riječ o moralnosti. Zato se i događa da baš oni koji najviše u javnosti mašu svojom vjerom, često čine najgora zla i najveće zločine. Pod plaštom vjere i s Božjim imenom na usnama sve je dopušteno i sve se može opravdati. Gotovo svi ratni zločinci su vjernici, puna su ima usta vjere i Boga. Vjernicima se smatraju i oni koji su opustošili ovu zemlju, koji pljačkaju javno dobro, koji eksploatiraju radnike. I kriminalci se pozivaju na Boga. Bog je nezaštićen i svako se može pozivati na njega. NAP: Često ste govorili o sponi između HDZ-a i Katoličke crkve u BiH. Postoji li unutar crkve neka snaga, i koliko je ona jaka, koja se može suprotstaviti zloupotrebi vjere u političke svrhe? Bojić: Postoje pojedinci koji ne podržavaju tu spregu, ali njih je premalo da bi nešto promijenili. Taj otpor uzima puno energije, troši ljude i mnogi se umore i zašute. Većina u vjerskim zajednicama spregu s politikom i nacionalnim strankama ne doživljava kao zloupotrebu vjere nego kao trenutno opravdano i nužno stajanje uz svoj „napaćeni narod“, kako se to često kaže. Budući da to i političkim i vjerskim elitama donosi korist, svim sredstvima nastoje održati taj savez. Dobri odnosi s političarima iz HDZ-a donose katoličkim vjerskim službenicima lične koristi, a zajednicama ili institucijama koje vode izdašne donacije. Budući da HDZ ima veliku moć i budući da političari te stranke na različitim nivoima raspolažu s finansijskim sredstvima i odlučuju o donacijama, mnogi katolički svećenici im se uliznički izručuju, a odužuju im se tako što ih podržavaju na izborima i što ih povodom velikih blagdana stavljaju u prve redove crkava. Taj savez i ljubav preko donacija i oltara savršeno funkcionira i on će trajati dok god i jedna i druga strana budu od toga imale koristi. NAP: HDZ godinama opstaje na vlasti na matrici o ugroženosti Hrvata, a čini se da Hrvati najčešće odlaze iz zemlje iz onih sredina gdje HDZ više od 20 godina ima apsolutnu vlast. Ništa bolja nije situacija ni s drugim krajevima u zemlji gdje vladaju neke druge stranke koje sebe vide kao ekskluzivne zaštitnike nacionalnih interesa poput SDA ili SNSD-a. Kako je moguće da ljudi ne vide to? Bojić: Moć spomenutih stranaka proizlazi iz toga što vladaju općim dobrom, prirodnim resursima, javnim institucijama, nacionalnim (boračkim i braniteljskim) udruženjima i organizacijama. Oni koji su zaposleni u tim ustanovama ili pripadaju tim organizacijama su uglavnom njihovo glasačko tijelo i te stranke u svake izbore ulaze s ogromnom prednošću pred drugima. Imaju moć, novac i zastrašene i ucijenjene ljude koji rade ono što vođe i političke stranke od njih traže jer od toga imaju korist. Oni drugi koji nisu na nacionalnim i političkim jaslama su također zastrašeni i rijetko se usude suprotstaviti vladajućim elitama. Politika zastrašivanja koju provode velike stranke je stvorila društvo straha. Ovo je društvo dvostruke zastrašenosti – i onih koji su dio vladajućih stranaka jer im ne smiju uskratiti svoju lojalnost i onih koji nisu u njima jer se ne usude suprotstaviti. Prvi su desubjektivizirani i depersonalizirani poslušnici koji moraju njegovati kult ličnosti svojih vođa i nacija. Drugi se uglavnom povlače u šutnju ili u nemogućnosti da išta promijene odlaze iz zemlje. Oni rijetki koji se ipak usude javno i kritički progovoriti izloženi su preziru i mržnji, a ponekad i prijetnjama ostrašćene i militantne stranačke mašinerije. Ljudi ponajviše odlaze zbog lošeg socijalnog stanja u državi, ali nije zanemariv ni broj onih koji odlaze zbog toga što ne vide nikakvu perspektivu u ovoj politički nesređenoj i socijalno nesigurnoj zemlji i što ne žele živjeti u strahu, dugoročno ucijenjeni i poniženi, najčešće od vlastitih nacionalnih lidera, stranaka i njihovih politika. NAP: Poslijeratni period na prostoru zemalja nastalih raspadom bivše Jugoslavije može se nazvati i periodom revizije historije. Veliku ulogu u tome da nekadašnji zločinci postanu ugledne ličnosti odigrale su i vjerske zajednice. Kako je moguće da vjerski zvaničnici veličaju zločince, gdje je tu moral? Bojić: Kad vjerski zvaničnici ili ljudi općenito veličaju ratne zločince, onda time nedvosmisleno pokazuju da nemaju ništa protiv zločina koji su počinjeni u njihovo ime ili za njihovu nacionalnu ili vjersku stvar. Štoviše, oni smatraju da su to herojska djela i veličanjem ratnih zločinaca žele dijelom participirati u kolektivnom zlu. Još davno je Hannah Arendt pisala da se moral srušio u puke mores – navike, običaje, proizvoljne konvencije – ne kod kriminalaca, već kod običnih ljudi, kod onih koji nisu ni pomišljali na to da dovedu u sumnju moralne propise sve dok su bili društveno prihvaćeni. Ratni zločini i ratni zločinci su društveno prihvaćeni, oni su u temeljima ovih društava i zato podršku ratnim zločincima mnogi smatraju moralno ispravnom i opravdanom. Njemački filozof Immanuel Kant na jednom mjestu kaže da niko ko bi proveo život među zlikovcima, ne poznajući nikoga drugoga, ne bi mogao imati pojam vrline. Naša društva su prvenstveno društva zlikovaca u kojima su vrline zgažene i odbačene. Kako onda očekivati od novih naraštaja da ne postanu zlikovci kad žive i odrastaju među zlikovcima i kad vide da zlikovci bolje prolaze u životu!? NAP: Rijetki su intelektualci u ovoj zemlji koji se usude dići svoj glas protiv nepravde, a javnost od njih očekuje da baš oni budu najglasniji. Zašto je to tako? Bojić: Pojam intelektualca je pervertiran. Ko se sve ne smatra intelektualcem i koga se sve ne naziva intelektualcem. Ako uz pojam intelektualca uz mišljenje, obrazovanje, znanje i kompetenciju vežemo i etičnost i odgovornost, onda je takvih intelektualaca na ovim prostorima iznimno malo. Riječ je uglavnom o nacionalnim, političkim – režimskim „intelektualcima“. Oni su uzurpirali javni prostor i okupirali najvažnije društvene institucije – od obrazovnog sistema do kulturnih ustanova. Riječ je uglavnom o bahatim i nadmenim mediokritetima, neobrazovanom i nemislećem ološu – plagijatorima nezajažljivih ambicija. Onaj mali dio odgovornih i časnih intelektualaca je nemoćan pred tom ruljom. Ali, ako ništa drugo, nije mala stvar pružati otpor i smetati. NAP: Papa Franjo je od samog početka svog mandata pobrao simpatije ljudi širom svijeta, pa i onih koji se ne deklarišu kao katolici. Svojim djelovanjem izazvao je i dosta kritika unutar same katoličke crkve. Šta mislite o njemu? Bojić: Ono što je posebno važno u vezi s papom Franjom jest njegova kritika Katoličke crkve pri čemu najčešće upire prstom u one koji imaju najviše službe i najveću moć zbog čega ga mnogi i u Crkvi ne podnose, optužuju ga za hereze i najradije bi ga se riješili. To što on čini donosi korist i drugim religijama u svijetu jer svojim riječima i postupcima pokazuje da religija ima i svoje drugo – humano lice. Haris LJEVO

"Učenicima sam postavila pitanje o tome da li su nekada pomogli nekom drugu u nevolji. Deca nisu bila raspoložena da pričaju na ovu temu. Dobijala sam kratke, površne i iznuđene odgovore. Onda sam odlučila da promenim taktiku i da učenicima postavim pitanje, da li imaju neki problem koji ih opterećuje, ili su možda osetili nepravdu koja ih je zabolela. Odgovore koje sam dobila nikada neću zaboraviti!" "Na času sam pokrenula temu o dobročinstvu i saosećajnosti. Učenicima sam postavila pitanje o tome da li su nekada pomogli nekom drugu u nevolji. Deca nisu bila raspoložena da pričaju na ovu temu. Dobijala sam kratke, površne i iznuđene odgovore. Naletela sam na dečiju nezainteresovanost. Onda sam odlučila da promenim taktiku i da učenicima postavim pitanje, da li imaju neki problem koji ih opterećuje, ili su možda osetili nepravdu koja ih je zabolela. Odgovore koje sam dobila nikada neću zaboraviti! Posle pitanja usledila je pauza koja me je uplašila. U trenutku sam izgubila nadu da ću animirati decu da kažu nešto na ovu temu, ali onda je ustala Elena . Pošto sam je ohrabrila, Elena (8 godina) je rekla da je socijalni slučaj i da njena porodica živi u jako teškim uslovima. Odeljenje se stišalo. Rekla je da ceo život nosi garderobu starijeg brata koji ima 11 godina. Zbog toga je zadirkuju druga deca. Pre 3 meseca dobila je od komšinice crvenu haljinicu. Bila je presrećna, ali joj majka nije dala da je nosi kako je ne bi isprljala. Jedva je dočekala rođendan kako bi konačno obukla svoju omiljenu haljinicu i izašla iz stare, iznošene muške trenerke. A onda kada je konačno obukla po prvi put, shvatila je da joj je haljinica mala. Mnogo je boli što sve druge devojčice nose lepu garderobu, a ona nema ništa Deca su se uskomešala, ali ovog puta nije bilo podsmevanja i zlonamernih komentara. Novonastalu pauzu prekinula je Aleksandra (8 godina) koja je ustala i rekla da je strašno boli to što gleda oca kako plače. Pre tri dana, ispričala je, njen tata je saznao da mu je umro brat i od onda je jako tužan i često plače. Kada vidi tatu da plače, Aleksandra se zatvara u svoju sobu da je tata ne vidi i tamo krišom plače jer ne želi da ga rastuži. U odeljenju je nastao tajac, deca su sa neverovatnom pažnjom slušala drugare. Ustao je Mitar (8 godina) i ispričao kako mu je nedavno umro pradeda koga je mnogo voleo i koji mu je bio najbolji drug. Pitala sam ga kako pradeda može da bude najbolji drug, a dečak je odgovorio da ga je jedino on slušao i da je samo sa njim pričao. Mnogo je voleo da sluša priče o tome kako je to bilo kada je pradeda bio mali. Mitar je dodao i da sa roditeljima nikada nije provodio toliko vremena i da oni obično dolaze preumorni sa posla i da nemaju snage da pričaju sa njim. Pradeda Petar je uvek imao vremena za njega. Na dan sahrane, majka je rekla da je pradeda otišao na nebo i da se pretvorio u zvezdu koja zatreperi svaki put kad Mitar pomisli na njega. Mitar misli da je majka dobra žena, ali da je malo detinjasta. Niko ne postaje zvezda, ali on je voli i nije hteo da joj razbije iluzije. Odmah za Mitrom, ustala je Tara (8 godina) koja je krenula da ispriča svoju priču, ali u trenutku nije imala glas. Nastao je aplauz koji je ohrabrio da nastavi. Tara je skupila snage. Roditelji su joj se razveli, ali pošto nemaju gde da odu još svi žive u istom stanu. Majka je nedavno kući dovela očuha i sada svi zajedno žive. Kada njen otac ode na posao majka i očuh je zatvore u sobu iz koje ne izlazi veći deo dana. I dok su sva deca napolju i igraju se, ona sama sedi u sobi i uči. Jedva izgovorivši zadnju rečenicu briznula je u plač koji se proširio na celo odeljenje. I ja sam plakala. Jedva dočekavši svoj red skočio je Ramadan koji je rekao da je osmo dete svoje majke Esme koja ima 26 godina. On je najstariji (9 godina) i jedini ide u školu. Majka se protivi tome i stalno priča kako će je njegova škola oterati u grob. Za razliku od ostale dece, malo kasnije je krenuo u školu i stalno živi u strahu da ne ponavlja jer mu majka preti da će ga u tom slučaju dati na usvajanje. Čim se vrati iz škole teraju ga da skuplja karton po ulici i on nikada nema vremena da uči i da radi domaći. Odmah nakon Ramadana ustala je Nina (7 godina), najbolja učenica, i otvarila svoju dušu. Svaki dan posle škole roditelji dođu po ostalu decu, a ona ostaje sama i čeka veče dok njen otac ne dođe po nju. Domaći uradi u školi dok čeka oca, a ponekad spava kod tetkica u njihovoj sobi kad je umorna i nema šta da radi. Mnogo je boli to što je stalno sama i što su svima roditelji mladi i lepi, a jedino su njeni roditelji stari i mama joj je jako bolesna. Prvi put od kako predajem u školi, čas su vodila deca, a ne ja. Bila sam iskreno potrešena. Nikola (8 godina) ispričao je promuklim glasom kako on nema većih problema u porodici, ali kako mu mnogo nedostaje njegov drug iz klupe. Uroša, dečaka sa autizmom stariji dečaci su zatvorili u WC i tamo ga držali ceo veliki odmor. Ti stariji dečaci su Nikoli rekli da će ga prebiti ako ih ocinkari učiteljici. Tog dana, čas je počeo, a Uroš se nije vratio. Čuo je Nikola da je domar jedva izvukao Uroša iz WC-a i da je nesrećni dečak bio jako prljav. Prošlo je celo polugodište, a njega nema. Nikola je čuo da su ga roditelji upisali u drugu školu, ali mu svejedno još uvek čuva mesto... ako se predomisli. Posle Nikole, sramežljivo je ustala Dženana (8 godina). U školu dolazi tri puta godišnje jer živi sa roditeljima u Nemačkoj. Kaže da kao azilanti tamo dobijaju socijalnu pomoć, ali moraju da dođu povremeno za Srbiju zbog nekih papira i njene škole. Ispričala je da joj je jako teško što ništa ne zna kada je pitam i što uvek radi neki kontrolni kad dođe za Srbiju. Ne zna baš dobro da piše i teško čita, a najviše bi volela da može da pročita celu knjigu od korice do korice. Ne zna dobro nemački jezik i nema nijednu drugaricu u Nemačkoj, a u Srbiji je uvek sama na velikom odmoru zato što niko neće da se druži sa Romima. Majka joj je rekla da je najgore kad si dete i da se strpi dok ne postane velika. Pamtiću taj čas do kraja života, i to ne samo zato što je sve pucalo od emocija, već i zato što su u jednom trenutku sva deca bila jednaka. Nestale su sve barijere i različitosti. Nestale su razlike na socijalnoj i rasnoj osnovi. Deca su možda po prvi put bila svesna tuđih problema i muka i izražavala su iskreno saosećanje. Nemojmo ignorisiti probleme naše dece jer se oni neće rešiti sami od sebe već će ih upravo razne frustracije i traume iz detinjstva pratiti i u zrelom dobu. Još nije kasno da im pomognemo!" http://www.dnevno.rs/info/drustvo/94821/vrsnjacko-nasilje