Претражи Живе Речи Утехе

Ako je država nekada mobilisala svoje građane, korporacija se danas zadovoljava da ih kolektivno pretvori u idiote, odnosno u robove koji su ravnodušni prema svemu osim prema sopstvenoj karijeri Ovaj tekst je mogao biti napisan i objavljen u vreme kada se pojavila Dara iz Jasenovca, ali sam svesno odlučio da sačekam da se bura oko filma u medijima i na društvenim mrežama stiša. Da to nisam učinio, verovatno bi ovaj tekst bio pročitan površno, u kontekstu za i protiv filma, a to nisam želeo, jer bi mnogima verovatno promakla poenta. Istina je: neke stvari bolje vidiš, kada im se približiš. Tačno je, međutim, i suprotno: nekada moraš da se udaljiš od slike, da bi je video kao celinu. Još pre emitovanja filma o Jasenovcu, setio sam se jedne tužne scene sa ispita. Dok je pričao o romanu Lagum, Svetlane Velmar Janković, ispostavilo se da jedan moj student nikada nije čuo za Nezavisnu Državu Hrvatsku, niti za postojanje osobe pod imenom Ante Pavelić. Vratio sam mu indeks. Kada je izašao napolje, student je ljutito prokomentarisao kolegama: pao sam zato što nisam znao za nekog Pavelića. Polovina se saosećala sa njegovim bolom, druga polovina je bila zaprepašćena. Nekoliko godina nakon što se to dogodilo, reči tog studenta pamtim zbog jezive ravnodušnosti koja odzvanja iz njih. I ta ravnodušnost je ključna stvar. Čovek koji je upravo saznao da je u jednoj marionetskoj državi koja se zvala NDH, tokom Drugog svetskog rata ubijeno pola miliona Srba i da je još toliko pokršteno i proterano (izvor: Jaša Almuli, Jevreji i Srbi u Jasenovcu) nije osetio nikakvu jezu zbog te spoznaje, niti stid zašto o tome ništa ne zna (da ne govorimo da se bez tog znanja ne može razumeti roman koji je dobio kao ispitno pitanje). Emocija se pojavila tek onda kada je neko ugrozio njegovu ličnu karijeru. Dakle, ubijaj, kolji, pokrštavaj, proteruj druge ljude, to je ok. Briga me, čak i ako su moji sunarodnici. Ali karijeru mi ne lomi. Zato su emocije – bes, a možda čak i mržnja – bile usmerene samo prema meni: sa Pavelićem nije imao problem. Ravnodušni rob Ovaj student je izvanredan, premda razočaravajući, primer korporativnog čoveka, koji se danas proizvodi širom civilizacije Zapada – da upotrebim pojam Samjuela Hantingtona iz Sukoba civilizacija – pa se proizvodi i u Srbiji, iako mi, po toj knjizi, ne pripadamo pomenutoj civilizaciji. Šta je korporativni čovek? To je osoba koja je pre svega zainteresovana za svoju karijeru što je sinonim za miks osećanja sigurnosti i upražnjavanja ličnih uživanja. Prema svemu ostalom je ravnodušna. Korporativni čovek, dakle, nema nikakav svoj lični odnos prema istini ili pravdi ili zakonu, već podražava odnos koji prema istini, pravdi i zakonu ima korporacija koja mu omogućava/daje karijeru. Korporativni čovek je apolitičan, osim ako mu korporacija ne naredi da se politički angažuje ili ga plati da bude politički angažovan. On je vrlo tolerantan prema svemu prema čemu je i korporacija tolerantna; istovremeno, on je vrlo netolerantan prema svemu prema je čemu je i korporacija netolerantna. Korporacija od korporativnog čoveka uglavnom traži da bude ravnodušan, a to je zato što se od Drugog svetskog rata do sada način ratovanja promenio. Rat se premestio sa bojnog polja u svest populacije, bilo „svoje“ bilo „neprijateljske“ – mada je razliku sve teže uočiti – pa je masovnu regrutaciju rezervista koji treba da kontrolišu velika geografska prostranstva, zamenila relativno mala grupa stručnjaka. Oni preko medija, industrije zabave te interneta, utiču na svest populacije i tako ovladavaju njom i pobeđuju u ratu bez ispaljenog metka i bez žrtava ako se složimo da žrtve nisu narodi koji se pretvaraju u masa zombija sa mozgovima pretvorenim u kašu. Ukratko, ako je država nekada mobilisala svoje građane, korporacija se zadovoljava da ih pretvori u idiote, ravnodušne prema svemu osim prema sopstvenoj karijeri. U takvoj atmosferi, svaki pojedinac odjednom ostaje sam samcijat naspram korporacije. Nemoćan da joj se sam suprotstavi, on postaje rob kome se dopušta jedino to da eksperimentiše sa sopstvenim telom i kupuje proizvode korporacije, naravno, dok ima od čega da ih kupuje. O ostalom se ne pita. Korporativni čovek nije nikakav liberal i to treba znati. Nije slučajno što je danas jedan od najupornijih kritičara korporacijske svemoći upravo liberal Glen Grinvald. Za Grinvalda, međutim, istina, pravda i zakon nisu nešto što je u vlasti korporacija i to je ono što ga razlikuje od korporativnog čoveka. Liberalizam nije idiotizam, sve dok se postoji svest liberala da čovek nije neko ostrvo, okruženo morem, već samo jedno od ostrvaca koje tek u arhipelagu imaju neki smisao i snagu važenja. Najzad, srpska politička i kulturna tradicija poznaje iskustvo liberalnog mirenja individualizma i kolektivizma i u tom smislu uvek je korisno pročitati knjigu Leona Kojena U traženju novog koja to dobro pokazuje na primerima iz srpske književnosti i kulture pre Velikog rata. A nije loše pročitati ni tekstove iz tog perioda: recimo „Dva individualizma“ ili „Lična i narodna inicijativa“ Jovana Skerlića. Bista Jovana Skerlića na Kalemegdanu (Foto: Wikimedia/Goldfinger, CC BY-SA 3.0 RS) Danas bi im se svakako trebalo ponovo posvetiti ne samo zato što traže meru između individualnosti (ličnosti) i kolektiva, već i zato što se u njima otkriva jedan bitan momenat tog vremena, a to je nastojanje ondašnjih srpskih intelektualaca da aktivno učestvuju u podučavanju svog naroda. Na kraju krajeva, Skerlića nisu slučajno nazivali učiteljom energije. Odjeci tog podučavalačkog angažmana istaknutih pojedinaca otkrivaju se i u vremenu između dva rata, recimo, kod Crnjanskog, koji u putopisu Ljubav u Toskani na jednom mestu ispisuje moćnu rečenicu: Narod hoću da sagradim. Svi oni su verovali da pitanje kakav će čovek da bude, ne zavisi samo od (genetskog) nasleđa, već i od načina na koji se obrazuje. Taj momenat podučavanja je i danas veoma aktuelan. Student sa kojim sam započeo ovaj tekst nije neko ko se takav rodio: on je proizvod jednog procesa obrazovanja. On je naučen da bude takav – karijeran, korporativan, ravnodušan prema bližnjima. Kada kažem obrazovanje ne mislim nužno na bubanje činjenica u okviru raznih školskih predmeta, već na opštu izloženost dece i odraslih čitavim nizovima priča. One oblikuju njihov sklop vrednosti, a da oni toga nisu ni svesni. Evo primera: jezgro korporativnog čoveka je pragmatizam, odnosno uverenje da istina i pravda ne postoje izvan naše lične koristi. Istinito je ono što nam je korisno, pravedno je ono što nam je korisno. Odavde proizilazi da ako imamo neke koristi od opanjkavanja i relativizacije nevinih srpskih žrtava u NDH, onda to treba i da činimo: u tom slučaju nismo ološ, samo smo pragmatični. Sada se zapitajte koliko ste puta u poslednjih desetak i nešto više godina čuli da neko povezuje pragmatizam i hulje. Ja nisam to čuo nikada, ali sam zato bezbroj puta čuo frazu da je patriotizam sklonište hulja. Eto, tako se obrazuje korporativni čovek: u nekom (čudnom) obrazovanju bez obrazovanja, kada se nešto zna, a ne zna se, ni ko te, ni kada tome naučio. A obično nije ni tako kako smo naučeni da jeste. Ako je obrazovanje pričanje priča i njihovo slušanje, primanje i svesno ili nesvesno podražavanje, onda čovek može da se obrazuje sam, tek onda kada sam sebi može da ispriča priču, a to ne može da učini ni kao dete ni kao mladić ili devojka kada još uvek ulazi u svet kao u skladište priča koje treba slušati, gledati ili u njima učestvovati. Na kraju krajeva, neki ljudi nikada sebi ne ispričaju nijednu priču. Oni, nažalost, nikada ne dorastu do svoje životne priče: uvek samo podražavaju tuđe, jer ih je neko jednom ubedio da od toga imaju najviše koristi. Fenomen kućnih janičara Danas, u doba digitalne televizije, pametnih telefona, interneta, društvenih mreža, i video platformi, količina i gustina priča kojima je izložen čovek neuporediva je sa bilo kojim prethodnim trenutkom u istoriji ljudske civilizacije. Ako priče obrazuju čoveka, to onda znači da država više nema monopol u procesu obrazovanja, čak i kada bi, u idealnom slučaju, uspela da sačuva efikasnost i suverenost svog obrazovanog sistema (što Srbiji, inače, nije uspelo, jer je neko imao ličnu korist od toga da joj to ne uspe). Rešenje nije u nekoj vrsti izolacije. Prvo, to je politički nemoguće – znamo kako je Kina „otvorena“ kada je polovinom 19. veka pokušala da se izoluje od britanskog opijuma – a drugo, to nije pošlo zarukom ni SSSR-u u vreme kada internet nije postojao: ova država je propala zato što je bila nema, odnosno zato što nije umela da priča svoje priče. Njeni građani su tada počeli da ponavljaju tuđe, što je većinu, na kraju, dovelo da nezapamćenog poniženja tokom devedesetih godina prošlog veka. (Korporativnoj manjini je, kao i svakoj drugoj oligarhiji, bilo, naprotiv, odlično). U izvesnom smislu, uvek ćemo, dakle, biti izloženi efektu kućnih janičara. Ako je u prošlosti, u okviru „danka u krvi“ bilo nužno odvesti decu od roditelja da se pretvore u nešto drugo, danas se deca komotno mogu ostaviti kod kuće: proces obrazovanja u većini slučajeva neometano teče, dok se roditelji brinu za ishranu, garderobu i ostale potrepštine u naivnoj veri da su ta deca još uvek njihova i da je to jedino što je toj deci potrebno. Za ostalo će se ionako pobrinuti jutjuberi. Ilustracija (Foto: Pexels/Pixabay) Oni koji misle da je fenomen kućnih janičara isključivo srpski fenomen i da toga nema u tzv. „normalnim zemljama“, nažalost, greše. U nekim drugim državama koje su donedavno bile primer normalnosti, sada se dešava da deca potkazuju svoje roditelje medijima… kada se mišljenje roditelja razlikuje od mišljenja medija. Na taj način od kućnih janičara stižemo do reverzibilnog obrazovanja: da bi roditelji još uvek sačuvali privid da su deca njihova, a ne korporativna, oni, paradoksalno, moraju da preuzmu sklop vrednosti vlastite dece. Tako više roditelji ne vaspitaju decu, već obratno – deca roditelje. U ime korporacija, odnosno Megalopolisa. Mi se toj tački bližimo. Ključno pitanje strategije obrazovanja u Srbiji danas jeste, dakle, ovo: da li decu treba učiti da postoje neke vrednosti kao što su istina, pravda i bližnji koje su nezavisne od finansijske moći i koje treba sačuvati od pritiska te moći, ili smo prema ovom pitanju ravnodušni, pa ostavljamo korporacijama da tu istu decu nauče da se ljudi dele na „uspešne“ i „neuspešne“, da nema nikakvih bližnjih, da je najvažnija stvar na svetu karijera do koje se dolazi tako što se pristaje na to da moć ima pravo da odredi šta je istina i šta je pravda, a da sa nemoćnima uradi šta joj je volja? Ukoliko se složimo da korporacije ne bi trebalo da budu svemoćne, onda strategija obrazovanja treba da ustanovi načine i tehnike kako bi se ta priča mogla kreirati i širiti po celom društvu, a da istovremeno njen titular ne bude isključivo i jedino država. Razume se, detalje te strategije ne bi bilo pametno objavljivati kao što nije pametno objavljivati ni ratne planove. Stoga bih i vlastite ideje sačuvao za sebe, bar u ovom trenutku. Ukoliko bi odgovor na postavljeno pitanje bio onaj drugi, onda je pitanje obrazovanja u Srbiji već rešeno: treba samo nastaviti sa urušavanjem obrazovnog sistema, potpirujući zavadu između hiperzaštićene dece i njihovih hiperambicioznih roditelja sa jedne strane i nezaštićenih profesora sa druge strane, sve dok se zanimanje profesora ljudima u toj meri ne ogadi da tamo završe samo oni koji veruju da ih niko ne može toliko slabo platiti, koliko oni slabo mogu da rade. Ilustracija (Foto: Unsplash/Dom Fou) Danas, još uvek, u školama rade i ljudi koje sa pravom zovem svojim kolegama i prijateljima. Ali uskoro, to više možda neće biti tako. NOVI STANDARD

https://www.intermagazin.rs/stravicna-analiza-antonica-cinjenice-u-koje-necete-verovati-ko-nam-je-ovo-spremio/ ... ... Zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja, a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda? Die Presse je objavio, a srpski mediji su preneli, da „Beč pregovara sa Beogradom o sabirnom centru za migrante koje EU neće”. Naime, reč je o uspostavljanju „kampova za proterivanje osoba koje budu dobile negativan odgovor na zahtev za dobijanje azila, a koje su došle preko balkanske rute”. Ta lica trebalo bi da budu privremeno „parkirana” u nekoj, za migrante „manje atraktivnoj zemlji”. Projekat, kako ističe „Prese”, bar kada je reč o zemljama EU, direktno podržavaju Danska i Holandija. Problem je u tome što je: samo 2015. godine kroz Srbiju prošlo više od 600.000 muslimanskih migranata (ovde), a posle toga još desetine hiljada (naše vlasti ne objavljuju podatke); što su bliskoistočni i ostali migranti, od svih evropskih zemalja, baš u Srbiji prvi put registrovani; to znači, prema Sporazumu o readmisiji koji je Srbija sklopila sa EU (2007), da se migranti koji ne dobiju azil u bilo kojoj zemlji EU vraćaju u „sigurnu” zemlju u kojoj su registrovani; u ovom slučaju, to je jedino Srbija. Ne verujete? Mislite da je reč o „opozicionom spinovanju”? Najpre je UNHCR u izveštaju od 21. avgusta 2015. godine proglasilo Makedoniju „nesigurnom trećom zemljom” u koju se, dakle, ne mogu vraćati izbeglice koje su dospele u EU. A prethodno je i Grčka, odlukom Evropskog suda za ljudska prava, proglašena „nesigurnom zemljom”. Otuda za države EU ne postoji mogućnost deportacija migranata ni u Grčku, niti u Makedoniju. Srbija je, s druge strane, zaključila 2007. godine sa EU Sporazum o readmisiji (ovde). U njemu stoji (čl. 3) da će „Srbija prihvatiti, na zahtev države članice (EU) bilo kog državljanina treće zemlje koji ne ispunjava uslove za boravak na teritoriji države članice (EU), ukoliko je na osnovu podnetih prima facie dokaza moguće verodostojno pretpostaviti da je u pitanju lice koje je u vreme ulaska posedovalo važeću dozvolu boravka izdatu od strane Srbije”. Trebalo bi znati da nijedna zemlja na izbegličkoj ruti nije registrovala migrante pre Srbije. Upravo smo mi svimmigrantima nudili da izaberu koji će od dva papira da potpišu: „za tranzit, ili za azil”. Ogromna većina potpisala je „za tranzit”. To, međutim, znači da se oni koji budu odbijeni u Nemačkoj ili Švedskoj automatski vraćaju u Srbiju. Čak i ako migranti nemaju srpski papir, „prima facie dokaz (iz Sporazuma o readmisiji) eufemizam je za neoborivu pravnu fikciju prema kojoj pretpostavka mogućnosti postojanja činjenice formalno figurira kao dokaz”. Prošli su kroz Srbiju koja je jedina izdavala papire – dakle, imaju srpske papire! Naravno da EU birokratija ove stvari ozbiljno shvata. Portparolka Evropske komisije Nataša Berto izjavila je još 2015. da će EU po osnovu Sporazuma o readmisiji vratiti u Srbiju sve imigrante koji ne budu dobili utočište u zemljama EU. Isto je potvrdio i komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks: Nemačka će neželjene migrante da vrati Mađarskoj, a ova onda Srbiji. U praksi to znači da, kao u slučaju jedne iračke porodice koju je Nemačka odbila, Srbija postaje konačno odredište deportacije (ukoliko imigrant ne želi povratak u zemlju porekla). „Nemačka dakle, kao nekakva turistička agencija, nudi teritoriju Srbije za naseljavanje migranata sa Bliskog istoka”. S druge pak strane, Momir Stojanović, svojevremeni predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, još 2015. nagovestio je imperativ izgradnje smeštaja za 400.000 „migranata” na teritoriji Srbije. I Aleksandar Vučić je tada migrantima poručio: „Uvek ste dobrodošli u našu zemlju. Oni koji se odluče da ostanu, dobrodošli su i mi sa tim nemamo problem”. Pet dana docnije, tadašnja Poverenica za zaštitu ravnopravnosti otkrila je i moguće lokacije za naseljavanje bliskoistočnih izbeglica u Srbiji. „Njima bi se mogla ponuditi opcija da ostanu u delovima Srbije koji su pusti”, rekla je ona. Na to se nadovezala poslanica Ljiljana Malušić (SNS), član skupštinskih odbora za spoljne poslove i za ljudska i manjinska prava koja je izjavila da je u Srbiji „na desetine hiljada kuća prazno“ i da je „humano“ po tim kućama rasporediti migrante. Srpsko društvo demografski ubrzano propada. Svake godine Srbija, zbog negativnog prirodnog priraštaja, gubi oko 35.000 stanovnika (toliko više umre nego što se rodi). Takođe, Srbiju svake godine napusti oko 15.000 ljudi. Srbija je u poslednjih 10 godina izgubila 500.000 stanovnika, a do 2050. godine, po nekim demografskim projekcijama, naša zemlja će imati dva miliona duša manje. I baš kako je primetila Poverenica, u Srbiji je 1600 sela prazno, a u selima gde još ima ratara najuspešnije napreduju – groblja. I upravo tu treba naseliti Arape? Srbiju, inače, Brisel i Berlin guraju u ćošak koji se zove Zapadni Balkan, „mala Jugoslavija”, kao u bescarinsku zonu u kojoj, kad predamo Kosovo, treba da počnemo da gradimo puteve za Albaniju i da mirno čekamo da nam se evrobirokratija smiluje i pozove nas u EU. A Vučićev Srbin-glasač, baš kao kakav Kunta-Kinte koji se prodaje za češalj i ogledalce, nekako i dalje veruje da će Srbija, posle svega, biti ravnopravan član EU i da će, odmah po prijemu, upravo on imati 3.000 evra platu? No, ne mogu a da se ne zapitam – da li i taj siroti, srpski, evro-entuzijasta može da poveruje da će Srbiju kao deponiju bliskoistočnih migranata Berlin ili Pariz ikada primiti u EU? I baš me zanima šta će na to kaže naš kompradorski šljam koji već godinama raspreda priču o tome kako je Srbija „najbolje mesto za provod” mladih Nemaca i Britanaca – misleći pritom na jeftin smeštaj, jeftino piće i jeftine srpske devojke, čiji vrhunac, valjda, treba da bude „Beograd na vodi”. Upravo ovih dana je izmeštena železnička stanica iz centra Beograda, kako bi se napravio prostor za nove luksuzne stanove, nove hajklas hotele, marinu za privatne jahte i najveći tržni centar na Balkanu. Kao glavne mušterije očekuju se arapski šeici i drugi orijentalni biznismeni, koji će se, kako zamišlja SNS elita, razbaškariti na desnoj obali Save. I sad, zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja („fukara“), a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju – kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda? Ne, to je tipična država „poluperiferije” koja služi kao spremište „rezervne radne snage” potrebne za povremene periode ekonomskog buma u centru evropskog trans-nacionalnog kapitalizma. A mi i naši budući sustanari – Arapi – trebalo bi da imamo funkciju upravo te nemačke „rezervne radne snage”. Tako se još jednom pokazuje da gubitak suverenosti ne može biti „na parče”. Narod koji zbog obećavanja boljeg standarda pristane na gubitak makar dela suverenosti, ubrzo dobija kolonijalnu upravu koja je ravnodušna ne samo prema njegovom sve lošijem standardu nego i prema zameni tog istog „desuverenizovanog” naroda nekim drugim narodom. I bez obzira na to gde, koliki i kakvi budu „migrantski kampovi za readmisiju” u Srbiji, oni ostaju pokazatelj statusa naše zemlje. Za nas nema „evropskog” puta. Ima samo puta u sve dublju EU koloniju.