Претражи Живе Речи Утехе

Jedan od najpoznatijih prodavatelja indulgencija (oproštajnica) u katoličkoj crkvi bio je njemački fratar Johann Tetzel. Ostao je upamćen po izjavi „čim zlatnik upadne u kovčeg i zvecne, spašena duša uskače u raj”. Tetzel je do te mjere razradio prodaju oprosta da je čak napravio i cjenik za svaki pojedinačni grijeh. Ni to nije bilo dovoljno, pa je, kako bi zaradio još više novca, počeo da prodaje i oproštajnice za buduće grijehe. Kada se jednom prilikom našao u Leipzigu, sreo je plemića koji ga je upitao može li dobiti oproštajnicu za budući grijeh. Tetzel je odgovorio potvrdno i sa zadovoljstvom prodao oproštajnicu. Kada je Tetzel, nakon što je prodao dosta oproštajnica, krenuo iz Leipziga „pun kao brod”, na putu je naišao na istog plemića koji ga je tom prilikom dobro isprebijao. Plemić mu je tada uzeo sav novac i poručio da je to budući grijeh za koji je kupio oproštajnicu. Nadležni koji su prvotno htjeli kazniti plemića zbog ovakvog postupka, stali su na njegovu stranu kada su čuli cijelu priču. Pojedinci poput Tetzela su zbog svojih postupaka navukli dosta mržnje na Katoličku crkvu i u krajnjoj liniji doveli do reformacije. Veliki Tetzelov kritičar bio je i Martin Luther koji u jednoj od svojih 95 teza pita: „zašto papa, čija su bogatstva danas veća od imetka najbogatijih ljudi, ne sagradi samo jednu baziliku sv. Petra, i to svojim novcem, a ne onim siromašnih vjernika?” Iako se cijelog života borio protiv njegovog shvaćanja religije, kada je čuo da je Tetzel smrtno bolestan, Luther mu je ipak poručio da ne brine jer „stvar nije počela sa njim i da je dijete imalo sasvim drugog oca.” Jeste li znali ovu zanimljivost iz života Johanna Tetzela, prodavatelja oproštajnica? – IPA IPAPRKC.ORG Jedan od najpoznatijih prodavatelja indulgencija (oproštajnica) u katoličkoj crkvi bio je njemački fratar Johann Tetzel. Ostao je upamćen po izjavi „čim zlatnik upadne u kovčeg i zvecne, spašena...

Smrt nije smešna. Ako vama jeste - zapitajte se šta nije u redu Praljak pije otrov Foto: Profimedia Juče smo gledali samoubistvo uživo. Nekoliko sati kasnije, internet je bio prepljavljen forama, skečevima, mimovima i šalama na račun istog tog samoubistva. Ovo je očekivana reakcija interneta nakon što, na primer, na neki bizaran način nastrada najmanje omiljeni lik iz "Igre prestola" (svi se sećamo Džofrija, zar ne?) ali ne i kad je u pitanju realna smrt realne osobe u realnom svetu. Svako kome je snimak Slobodana Praljka kako ispija otrov izazvao bila šta osim jeze i nelagode treba ozbiljno da se zapita šta sa njim nije u redu - a ovo posebno važi za ljude kojima je snimak samoubistva nekog čoveka delovao zabavno i smešno Slobodan Praljak je bio ratni zločinac i, ako mene lično pitate, zajedno sa čitavom garniturom koja je pravila haos i užase po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, zaslužio je sudbinu goru od smrti - to su ljudi zbog čijih ličnih interesa i montruoznosti danas imamo klince koji još nisu ni naučili kako se vezuju pertle, ali već znaju da treba da mrze Hrvate, Albance, muslimane... Drugim rečima, posledice njihovih dela se osećaju i osećaće se još dugo, tako da bih lagala kad bih rekla da mi je žao što jedna takva individua više ne arči kiseonik na planeti Zemlji. Ovaj svet bi, bez ikakve sumnje, bio bolje mesto za život da se ljudi poput njega (a ima ih i u Srbiji) nikad nisu rodili. Ovo jeste surovo, ali svi jako dobro znamo da je istinito. U tom smislu, vest o smrti Slobodana Praljka nije nešto što treba bog zna koliko da nas potrese i sasvim je normalno da vas apsolutno zabole ona stvar i za Praljka i za to da li je živ ili nije. Međutim, razlika između "zabole me" i ismevanja nečije smrti, ma ko ta osoba bila, je ogromna. Toliko ogromna da je ovo što se dešava po mrežama od juče postalo, u najmanu ruku, mučno za gledanje. Ne zato što smo tužni zbog Praljka, već zato što pokazuje da u ovom narodu mora nešto ozbiljno da ne valja da bi izvor zabave i smeha pronalazio u samoubistvu nekog čoveka. Iako, ruku na srce, internet jeste pokazao vanserijsku dozu crnog humora kad je Praljak u pitanju, ne možemo da se otrgnemo utisku da samoubistvo uživo nije ni vreme ni mesto za sav taj humor. Snimak na kojem se vidi kako ovaj ratni zločinac uzvikuje da nije ratni zločinac a zatim, kao na filmu, ispija neku hemijsku supstancu od koje će umreti - taj snimak je svakome od nas izazvao jezu i duboko nas potresao. Većina ljudi nikad u životu ne vidi kako neko sebi oduzima život. Juče smo svi to videli. I odreagovali smo kao da ne gledamo stvaran svet, već neku seriju. Premotali smo da odgledamo još koji put, napravili smo skrinšot, dodali smešan napis i podelili na mrežama zarad kog lajka. Onda smo se osećali kao face kad se ta naša fora zavirali. Sve vreme, čini mi se, aktivno radeći na tome da zaboravimo da je tamo, u Hagu, čovek od krvi i mesa izvršio samoubistvo pred kamerama Psiholozi odavno upozoravaju da će preterano gledanje TV-a i život preko interneta nesumnjivo dovesti do potpune dehumanizacije, i da će nam vremenom postati teško da razlikujemo stvaran svet od onog koji se odigrava po nekom scenariju, u studiju. Ovo što se desilo juče je jasan pokazatelj da se mlađe generacije kreću u tom pravcu brzinom svetlosti - jer u njihovim glavama nema nikave razlike da li se zajebavaju na račun lika iz serije ili realnog čoveka. Potpuno je jasno odakle dolazi sva ta potreba za zajebavanjem na račun čoveka koji je dobrim delom doprineo raspadu iste one države koja je nastala na jučerašnji dan. Ali je, s druge strane, jako potresno što smo se pretvorili u ljude koji će svoj stav po pitanju tog čoveka pokazati potpunim odsustvom ljudskosti i masovnom sprdnjom na račun smrti. Ničija smrt nije i nikad nam ne sme biti smešna. To je granica koju ne smemo da pređemo, jer se s druge strane nalazi jako mračno mesto koje će nam oduzeti dušu i ljudskost, a to je jedino što ni političari ni zločinci nisu uspeli da nam uzmu. Nećemo valjda dozvoliti da Hag to uradi? Neko je na društvenim mrežama napisao da su prošle generacije nama ostavile posledice ratova i ratne zločince, ta da je s toga savim OK da mi narednim generacijama umesto rata, ostavimo ovakve mimove. I jeste, to je sasvim OK, ako nemate ništa protiv da narednim generacijama date podstrek da potpuno zaborave na ljudskost i da smrt shvate kao nešto što može da bude jako smešno. Ako već hoćemo da ostavimo nešto u amanet narednim pokolenjima, zašto ih ne bismo naučili kako ispravno da koriste svoj glas, kako da se suprotstave govnima na vlasti, kako da dignu buku oko onoga što im smeta? Naravno da te stvari ne možemo da im ostavimo, jer te stvari ni sami nemamo. Znamo samo kako da seremo po Twitteru i zbijamo beskrajne šale na račun svega. Pa ćemo, u skladu s mogućnostima, to i da ostavimo klincima. Lepo. Svet koji ide ovim stopama ne treba daleko da pređe pre nego što se pretvori u epizodu "Black mirrora", a verujte mi, to je tačno onakav svet kakav bi Praljak i svi ostali zločinci poželeli - potpuno lišen svake empatije i okrenut isključivo svojim potrebama. Tako da je Praljak, na neki način, svojim samoubistvom uspeo da odnese najveću pobedu, postigao je cilj o kojem svaki monstrum može samo da mašta - naterao je masu ljudi da se odrekne ljudskosti. Je l' vam i dalje smešno? Izvor: Noizz.rs

Lečimo usamljenost kao bolest, zato što to i jeste Istraživanja sve češće potvrđuju našu najdublju intuiciju: ljudska povezanost u samom je srcu čovekove dobrobiti. I moj pacijent i ja znali smo da on umire. Umreće danas. Možda sutra. Ili sledećeg dana. Treba li nekoga da pozovem? Nekog koga bi želeo da vidi? Nikog, rekao mi je. Nema porodicu. Nema bliskih prijatelja. Za mene, žalost njegove smrti bila je nadjačana jedino žalošću njegove samoće. Pitao sam se da li je njegova izolovanost, a ne splet nesrećnih okolnosti, podstakla preranu smrt. Društvena izolovanost je u porastu. Od osamdesetih godina, procenat odraslih Amerikanaca koji će priznati da su usamljeni udvostručio se sa 20 na 40 odsto. Skoro jedna trećina Amerikanaca starijih od 65 godina živi sama, i čak polovina onih starijih od 85. Pojedinci sa manjom društvenom povezanošću imaju poremećaj sna, slabiji imunosistem i viši nivo hormona stresa. Jedna skorašnja studija pokazala je da izolovanost povećava rizik od srčanih bolesti za 29 odsto, a za 32 od infarkta. Druga istraživanja otkrila su da kod društveno izolovanih pojedinaca postoji 30 odsto veći rizik od umiranja u narednih sedam godina. Usamljenost kod starijih ljudi može ubrzati nastanak kognitivnih oštećenja, a za izolovane pojedince verovatnoća da će doživeti preranu smrt dvostruko je veća nego kod onih sa bogatijim društvenim životom. Nova istraživanja ukazuju i da usamljenost može biti delom izazvana neobičnom osetljivošću na oblike socijalne interakcije (facijalne ekspresije, govor tela i sl.). Usamljenim ljudima svojstveno je da dvosmislenu verbalnu i neverbalnu komunikaciju tumače negativno i pokrenu mehanizam samoodržanja. Na ovaj način, samoća može biti zarazna: kada je jedna osoba usamljena, ona se povlači iz društvenog kruga i podstiče druge da učine isto. Doktor Džon Kaćopo, profesor psihologije na Univerzitetu u Čikagu, isprobao je razne pristupe u lečenju usamljenosti. Došao je do zaključka da su najefikasnije intervencije one koje se usredsređuju na "maladaptivnu društvenu kogniciju" – odnosno one koje pomažu ljudima da preispitaju način na koji komuniciraju sa drugima i percipiraju oblike društvene interakcije. Usamljenost kod starijih ljudi neretko je posledica odlaska članova porodice i smrti bliskih prijatelja. Kako je jedan stariji čovek obrazložio: "Vaš svet umire pre vas." Idealno bi, prema rečima eksperata, bilo da susedstvo i zajednica povedu računa o starijim ljudima koje zadesi tako nešto i preduzmu sve što je potrebno da preduprede ili makar umanje društvenu izolovanost. Njima bi trebalo omogućiti i pristup saobraćaju, obezbediti niže cene karata za autobus ili posebne službe za prevoz, što bi pomoglo održanju društvenih veza. Religiozne starije ljude treba ohrabrivati da nastave da redovno posećuju službu; njima bi koristio osećaj duhovnosti i zajedništva, kao i budno oko drugih koji posećuju crkvu. Oni koji mogu da brinu o životinji mogli bi da uživaju u društvu ljubimca. Ali u nastajanju su i mnogo uređeniji programi pomoći. Na primer, dr Pol Teng iz Fondacije Palo Alto osnovao je linkAges, međugeneracijsku razmenu usluga. Program funkcioniše tako što članovima dozvoljava da objave onlajn nešto u vezi sa čim im je potrebna pomoć: časovi gitare, partner za skrebl, vožnja do lekara. Drugi mogu da volontiraju, pomognu i "sakupe" sate koje će iskoristiti kada je njima potrebna pomoć. Na primer, studentkinja može videti objavu starijeg čoveka kome je potrebna pomoć u bašti. Ona mu pomogne da zasadi leju cveća i "skupi" dva sata usput. Nekoliko meseci kasnije, kada ona želi da skuva nešto sa menija malezijske kuhinje, penzionisani kuvar će joj priskočiti u pomoć. Istraživanja sve češće potvrđuju našu najdublju intuiciju: ljudska povezanost u samom je srcu čovekove dobrobiti. "Ne treba vam drug za igru svakodnevno", kaže dr Teng. "Ali znati da vas neko ceni i da ste još uvek pripadnik zajednice i doprinosite joj neverovatno dobro utiče na psihu." http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/lecimo-usamljenost-kao-bolest-zato-sto-to-i-jeste/