Претражи Живе Речи Утехе

Оца Методија са пратњом дочекао је у Врању Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије. Истог дана, у послеподневним часовима, у сали Црквене општине Врање, отац Методије одржао је пригодну беседу о животу манастира Хиландара кроз векове и животу монаштва на Светој Гори и светогорских стараца. Сутрадан, Епископа Пахомија, архимандрита Методија и монахињу Јефремију, игуманију манастира Светог првомученика Стефана у Горњем Жапском, у свом кабинету у Врању, примио је градоначелник Врања господин Зоран Антић. Епархија врањска кроз протекле векове увек је била у духовној свези са манастиром Хландаром, што сведочи и хиландарски метох у Врању, манастир Светог Николе, а у току је и рад на издавању књиге о византијском појању, коју уређују манастири Хиландар и Свети Стефан. Изразивши своју захвалност Епископу Пахомију на указаном гостољубљу, отац Методије истакао је да ће се сарадња манастира Хиландара и Епархије врањске наставити и у будућности, на духовну корист Наше Свете Цркве и њених верника. Извор: Епархија врањска

Свечаности су присуствовали представник Васељенског патријарха, Митрополит Карпатоса и Касоса Амвросије, Митрополит Драме, Павле, Митрополит Еласоне, Василије, чланови Свете Епистасије (управе Свете Горе), игумани и представници свих 20 светогорских манастира, командант ратне морнарице Грчке вицеадмирал Космас Христидис са највишим официрима морнарице, гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу и многи други угледни гости. Молитвена прослава је почела бдењем, увече 14. новембра у Протатском храму у Кареји, у коме се налази икона Пресвете Богородице „Достојно јест". Посебну, благодарствену службу за ову прилику сачинио је химнограф јеромонах Атанасије Симонопетријски. Следећег дана, након литургије, одржана је свечана седница Свештене општине Свете Горе у форми „дуплог сабора", односно у присуству игумана и редовних представника свих двадесет манастира. Том приликом је прочитан записник седнице одржане пре стотину година из оригиналног документа који се чува у Светој епистасији. Одлуке тадашње историјске седнице су се односиле на дочек ослободилачке грчке ратне морнарице након петстотина турског ропства. Прочитана су и имена свих чланова сабора из тог времена, где је наведено и име хиландарског представника, старца Климента. Заповеднику грчке ратне морнарице је током свечаности поклоњена уметничка слика са представом доласка бродова у луку Дафни и предаје кључева од стране турске управе. Слика коју је насликао јеромонах Лука Ксенофонтски, представља уметничко виђење догађаја од 2. новембра (по старом календару) 1912. када се у 10.30. часова 25 турских војника предало ослободилачкој војсци. Вицеадмирал Космас Христидис је заузврат Свештеној општини поклонио стару сабљу коју су носили морначки официри из времена ослободилачког рата. Након тога, уприличена је свечаност на ратном броду, фрегати „Саламис", која је била усидрена у близини луке Дафни. На броду је одржано мало освећење воде и донешен је део Часног Крста који се чува у оближњем манастиру Кенофонту. Занимљиво је да део посаде брода чине жене и ово је била јединствена прилика да се сусретну са светињом Свете Горе у самом њеном предворју. У складу са грчким законом, фрегата је била на усидрена на 500м од обале. На крају, око 15. часова, 21 плотун са ратног брода означио је крај ове заиста величанствене прославе. Коришћени подаци и фотографије са: www.agioritikovima.gr, agioritikesmnimes.blogspot.gr Извор: Манастир Хиландар

После службе, гости су учествовали у заједничкој братској трпези на коме се Митрополит обратио монасима из манастира. " Оче, јероманаху Методије са братсвом Свете обитељи, драги оци и браћо! Желео бих свима вама првенствено да пренесем благослове Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила. Са радошћу сам поново посетитио манастир Хиландарски, први пут сам посетио пре 20 година - у 1992.године. Од тада, много тога се променило у мом животу и животу манастира, и у животу света, данас већина браће Светог манастира су људи који нису били у овој обитељи пре две деценије. Желео бих свима да се захвалим за ваше молитве и позивам вас, да се марљиво молите за вашу многострадалну домовини - Србију. Ми смо искрено у саосећању, са чињеницом што се дешава у Србији, са великим болом доживљавају узнемиравање и прогањање хришћана на Косову и Метохији. Два пута сам посетио Косовски регион и тамо сам видео у каквим тешким условима живе ваша сабраћа-монаси у древним манастирима Високи Дечани, Грачаница, колико тешко живе матушке у Пећкој Патријаршији. Наравно, потребне су им ваше молитве. Господ вас је позвао на Свету Гору , пре свега, да вам спасе своју душу. А начин монашког живота - бдења, пост-посна трпеза и природа, доприносе чињенице да сте у нашим срцима размишља о Богу. Али имајте на уму, да Господ на сваком од вас очекује разумевање за свог ближњег, која је првенствено изражено у самилости према њима и молити се за њих, и такође у гостопримству, љубазности према суседима, кад они овде дођу. Данас је Србија на раскрсници. С једне стране, то је земља у којој је до сада сачувала јаку православну веру. Међутим, секуларни свет са својим страстима, забавом, пропагандом, промовисање потрошачког начина живота и одбацивања духовних вредности од Христа, настоји да обесхрабри људе из Србије и Српску омладину. Дакле, драга браћо, на вама је посебна одговорност: да будете чувари православне вере, очинске побожности и да будете молитвеници за свој народ. " Владика Иларион игуману манастира, јеромонаху Методију је даривао напрсни крст и икону Мајке Божије, а отац Методије у име братсва , председнику ОВЦС поклонио панагију са уклесаним ликом главне светиње Хиландара - Богородице Тројеручице. Топло се опростили са Хиландарском браћом, ходочасници су пешице наставили до Бугарског манастира Зограф. Извор: Служба коммуникации ОВЦС Превод: Поуке.орг

„Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се нађе болничар да их двори у свему. А игуман свагда нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију… а братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно… већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети.” На почетку хиландарске болничке традиције постављена су ова упутства Светог Саве, написана у његовом Хиландарском типику, око 1200. године. У светогорској светињи, где је отворена прва српска болница крајем 12. века, недавно је освештан други део обновљеног Великог конака и у оквиру њега, манастирска амбуланта у приземљу. У том болничком делу, који је некада био својствен бројним манастирима, а данас је права реткост у монашким заједницама, постоји интернистичка, хируршка и офталмолошка амбуланта, ординација има и ЕКГ апарат, а планови су да се опреми малом лабораторијом у којој би могле да се раде анализе крви. Тиме је манастир Хиландар наставио своју традицију још од времена Светог Саве, а пракса је и других светогорских светиња да имају посебан део за болесне и старе, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландара. – Амбуланта је опремљена захваљујући великој личној иницијативи неколико лекара из наше земље. У договору са манастиром, у амбуланти ће се смењивати лекари опште праксе и специјалисти из Србије. Ту ће моћи да се лече монаси, радници који обављају послове око обнове изгорелог дела манастира, а ако не дај боже затреба, у хитним случајевима и посетиоци Хиландара. И међу братством имамо једног хирурга по образовању, оца Илариона, Грузина – каже Миливој Ранђић. Хиландарски монаси имају здравствену заштиту у Грчкој, али је због удаљености и изолованости отварање амбуланте у самом манастиру не само наставак традиције него и врло практична потреба. Најближи дом здравља налази се у Јерисосу, а најближа болница у Полигиросу, до којег треба три сата путовања, и то ако је унапред договорен превоз бродом. – Летос када су били велики пожари на Светој Гори, један монах се озбиљно повредио. Поломио је колено, па смо морали да га возимо у болницу у Солун и била му је неопходна вишесатна операција. Требало је безбедно организовати његов транспорт, што није била нимало безначајна ствар, с обзиром на озбиљност повреде – прича Ранђић. На Светој Гори готово да нема типичних тегоба и болести нашег доба повезаних са стресом попут срчаних удара или рака: оне су врло ретке и најчешће код оних монаха који су боловали од њих пре доласка на Атос. Додуше, у новије време срчани проблеми не заобилазе ни њих. Ипак, типична монашка бољка су проширене вене, објашњава Ранђић, што је повезано са дуготрајним стајањем. Старијим монасима, а има их који превале и стоту, не прија ни висока влажност ваздуха на Атосу, а појединима је неопходна и двадесетчетворочасовна брига и нега. Честе су и стоматолошке интервенције. – Годинама уназад долазе нам стоматолози из Србије. Хиландару припада и болница архимандрита Василија, саграђена у 19. веку, која се налази мало даље од манастира. У тој болници смештене су стоматолошка и мала хируршка амбуланта, а тамо имамо и један рендген апарат – наводи Ранђић. За „медицинску историју” Хиландара везано је и једно занимљиво откриће из 1952. године. Тада је у манастирској библиотеци Ђорђе Сп. Радојичић пронашао зборник касније назван Хиландарски медицински кодекс. У њему су сабрани медицински списи превођени код нас између 12. и 15. века, а истраживаче је задивио медицинским сазнањима која су у њему записана, јер доказују да су нам била позната достигнућа европске средњовековне медицине. Вредност му додаје и то што је писан на народном језику, ћирилицом, у време када латински језик суверено влада медицинским списима. Зборник у којем су се препарати и мелеми за различите тегобе справљали од дуња скуваних у кишници, праха од белог мака и козјег млека, измешаног цвета крина и старе свињске масти, и данас се чува у манастиру Хиландару. Вероватно јединој српској светињи наоружаној не само молитвама братства за спас душа већ и знањем лекара и медицинским апаратима за помоћ телу. Јелена Чалија Извор: Политика

Други сегмент Великог конака заузима северозападни део грађевине. Његова бруто површина је 1985,62м2 а нето површина износи 1261,44м2. У овом делу конака су смештени следећи садржаји: у подруму је предвиђена поставка манастирске етно збирке; у приземљу је амбуланта (хируршка, интернистичка, офтамолошка), учионица, свечани салон и канцеларија за потребе управе манастира; на првом спрату се налазе књиговезачка и радионица за рукодељу, просторије епитропије (манастирске управе), канцеларија економа и радионица за графику; на другом спрату се налази 7 келија, иконописачка радионица, чајна кухиња, простор за заједнички боравак (фандарик) и већи блок санитарних просторија. Након обнове Синодика (Конака из 1814) која је завршена 2007, радови на Великом конаку представљају главну активност на обнови изгорелог дела манастира. Када је реч о великој Обнови Хиландара од последица пожара из 2004. године, увек треба напоменути да се уз главне радове на ватром оштећеном делу, паралелно одвијају и многи други пројекти на заштити, рестаурацији, унапређењу инфраструктуре и целокупног манастирског имања. То има за последицу да се, уопштено посматрано, радови одвијају нешто спорије услед ограничења у виду расположивих средстава, броја радника и објективних услова извођења радова на самој Светој Гори. Површина целог Великог конака је 4378,59 м2 бруто или 2776,16 м2 нето. Са обновљених 1540,07м2 бруто или 1022,67м2 нето првог сегмента, и управо довршеним другим делом, до сада је завршена обнова више од 80% површине конака. Трећи сегмент који би требало да буде завршен 2013. представља најмањи и по употребној вредности незнатан део грађевине (852,9м2 бруто или 492,03м2 нето). Важност обнове Великог конака огледа се и у томе што он заузима готово половину изгорелог крила хиландарског утврђења. Осим саме површине, још је важније да његовом обновом Хиландар поново добија скоро сав неопходан простор за нормалан живот, смештај братства и потребних манастирских служби. У периоду који следи, тежиште обнове се премешта према улазној манастирској зони, где су радови увелико у току. Извор: Задужбина Светог манастира Хиландара

Епископ Милутин и Игуман Михаило су заједнички констатовали да је родна кућа светог старца Никанора, која је стара око 200 година, у јако лошем стању и да јој прети урушавање. Епархија ваљевска ће у наредним данима покренути акцију реновирања овог за наш крај важног објекта који ће нас стално подсећати на овог великог и светог старца. Дејан Трипковић, протођакон Извор и фотографије