Претражи Живе Речи Утехе

Сусрет са оцем Кирилом је посебно искуство у човековом животу. Једна је ствар знати да постоје свеци, а потпуно је друга доћи у додир с њима у реалном животу. Нека је то молитва за време богослужења, или заједничка трпеза, или просто разговор који се не дотиче узвишених богословских тема, које отац Кирил, по правилу, није подстицао. У свим случајевима овакав сусрет је провиденцијални и открива тајанствене стране бића, дотиче се дубоких струна људске душе и помаже да се открије оно важно и скривено, што се због неког разлога налазило у дубини срца и за чије постојање ниси потпуно могао да претпоставиш. За мене, као и за многе госте и парохијане Покровског храма у Нижњој Ореанди, присуство оца Кирила на богослужењу у току неколико месеци пред крај лета и у јесен, које је трајало осам година, постало је изузетна епоха и изванредно искуство долажења у додир са живом светоотачком традицијом. Ови сусрети су многима на моје очи променили живот, приморали су их да старо и уобичајено сагледају као препреку на путу ка Христу. Светост је вредност и циљ по себи и кад сретнеш светог човека, испуњеног тишином и миром, кад долазиш у додир с њим, многие фантазмагорије и предрасуде које су владале твојом свешћу и које су имале власт над твојом уобразиљом, губе снагу. Отац Кирил је први пут дошао с архимандртом Агатодором, тадашњим намесником Донског манастира и тихо је стао у једном кутку храма. На служби није било више од 5-7 људи. Док сам кадио на „Господи возвах“ позвао сам оца у олтар. Знао сам да се одмара у суседном санаторијуму и да је тешко доћи до њега, али пошто је сам дошао, учинило ми се да могу да му приђем и поставим питања која су се у мени сакупила на различите теме, што сам првом приликом учинио. Он ме је добродушно ухватио за руку и тихо је рекао: „Моли се, моли се. Касније, после службе ћемо разговарати.“ Али што се богослужење даље одвијало, остајало ми је све мање питања. Отац Кирил је стајао у олтару и гледао је кроз прозор. Код нас у олтарској апсиди постоји прозор у облику крста кроз који се види небо. Он је гледао потпуно другачијим погледом, видећи нешто. И одисао је дивном тишином и миром, који су некако неприметно почели да распршују моја питања, која су ми се до малочас чинила важнима. Пред крај богослужења су изгубила снагу и сад ми се већ чинило да је испразно и непотребно да их постављам. Најзанимљивије је то што се он сам сетио моје жеље да нешто питам: „Па, да ли те питања још увек муче?“ Било ме је срамота да задржавам старца само зато што бих желео да још мало будем с њим. Кажем: „Немам, као да је све стало на своје место.“ И то је било истина. Све важно и главно изгледало ми је очигледно. „Онда, хвала Богу! Моли се, моли се. Доћи ћемо сутра.“ И колико год чудно било у том тренутку сам схватио да постоји оно што се тиче спасења човекове душе и то је главно, а постоји безбројно мноштво разумских, рационалних питања која, ма колико разумно и актуелно да изгледају, немају никакве везе с његовим спасењем. За мене је то била апсолутно задивљујућа лекција коју ми је отац Кирил дао на првом сусрету. Не речју, већ живим примером – све што се тиче спасења и твојих односа с Богом, твоје бесмртне душе – је важно. Ради тога је био спреман да остане и да разговара. А ако просто желиш да причаш на апстрактне теме, то је већ доконост. Из године у годину боравка оца Кирила у Нижњој Ореанди на одмору појављивало се све више и више нових људи који су желели да се сретну и да разговарају с њим. По правилу, улазили су у олтар после „Оче наш“ и нешто питали. Он би узео човека за руку и пажљиво се загледао у даљину, највероватније, молећи се за њега. Тада ме је задивила његова запањујућа меморија – наводио је ситуацију о којој му је неко причао пре много година некако једноставно и органски, као да је све управо видео пред очима. Још више ме је чудило како је прецизирајући одређене околности обавезно питао: „А шта ти мислиш? Како видиш разрешење?“ Ако се радило о здрављу, увек се распитивао шта кажу лекари и тек је онда с мајчинском љубављу и кротошћу давао савет који је органски израстао из поимања и виђења човека који је постављао питања и усмеравао је у црквени ток мисли и осећања човека којем је био потребан духовни савет. Управо тада сам први пут обратио пажњу на то да је Господ наш, кад су Му се људи обраћали, питао човека за веру и шта жели, па му је тек онда даровао исцељење или помоћ по његовој вери, самим тим не нарушавајући његову слободну вољу. Отац Кирил, светоотачки, руковођен јеванђељском љубављу, није излазио ван граница човековог реалног искуства и чак и у очигледно добром није инсистирао на својој тачки гледишта. Ја сам у то време радо ступао у спорове кад наиђем на погрешно мишљење, што је изазивало жар и сувишне емоције. Отац је једном тихо рекао: „Не треба спорити. Ако човек због нечега не разуме, боље је да се помолиш за њега, Господ ће уредити.“ И ја сам са чуђењем ускоро схватио да је такав приступ решавању противречности и замршених ситуација много ефикаснији од било каквог сукоба. Захваљујући оцу Кирилу постао сам свестан да са сваким ко ми се обраћа треба да говорим његовим језиком, не прекорачујући границе његових појмова и животних представа. И то увек треба чинити с љубављу, по могућности смиравајући се пред њим. Тек тада ће се појавити нада да човек чује. Отац Кирил је био човек снажног карактера и воље, а притом је поседовао заиста божанску деликатност. Умео је да прими другог у своје срце пуно љубави, какав год да је овај. У његовом карактеру је постојало нешто врло руско, необухватно и величанствено, а истовремено дубоко смирено, попут руског неба, под којим је свима добро, пријатно и мирно. Захваљујући сусрету са оцем Кирилом постао сам свестан да Господ није само изнад човека, већ је и испод њега и не дозвољава му да склизне у већу дубину греха. И Господ увек у човеку види све најбоље и тражи прилику да га оправда, да га подигне за степеник више, да му покаже пут покајања и изванредан пут спасења. Отац Кирил је у том смислу био као прави педагог, односно, водио је душу као мало дете, према Царству Небеском, где ју је већ Сам Господ примао. Поред све видљиве једноставности оца Кирила и његовог задивљујућег смирења, у њему је постојала унутрашња племенитост, известан духовни аристократизам, који је сваком човеку помагао да постане свестан свог места у овом животу, да осети духовну хијерархију, попут небеских тела која се окрећу, свако у својој орбити, на понижавајући и не узвишавајући себе, већ се потчињавајући Божијој замисли. Аристократизам је увек граница и увек је хијерархија, а у случају са оцем Кирилом, ова хијерархија и границе су били изграђени и оцртани његовом пастирском љубављу. Само уз такав однос и такву јеванђељску перспективу у човеку се рађа људско. И у свакоме ко је долазио у додир са оцем у живот је позивано све најбоље и истинско. Чак су и окорели стари атеисти какви су били неки лекари у санаторијуму где се одмарао, почињали да се окрећу у потребном смеру и да о нечему размишљају. То је апсолутно задивљујућа школа поучавања и схватања, тако да никаква воља, никаква људска обдареност саме по себи не могу да изграде и промене другог човека. Само духовна деликатност и Христова љубав помажу човеку да постане човек, да израсте у пуну меру. Отац Кирил је имао посебан дар расуђања. Он је истовремено у човеку видео и све оно најбоље, и његове мане, и све противречности које муче његову душу, и све је умео да стави на своје место. Збркане мисли попут везаних црева доводе до патње и депресије. Мисли могу бити исправне, као што и црева могу бити неоштећена, али ако се све помешало – то је невоља и све треба ставити на своје место. И отац је то чинио задивљујуће мајсторски, тако да је ни сам човек који је пострадао, одлазећи од њега с великим олакшањем, није увек схватао како се то десило... Дуго времена нисам схватао да није толико важно да човек чита колико да поново ишчитава, а ово се тим пре односи на Нови завет. Раније ми се чинило да сам све већ читао и да се свега добро сећам, те да могу да одговорим на сва могућа питања, што се каже, да положим испит из текста. Међутим, отац Кирил је много пута понављао да Јеванђеље треба читати свакога дана, да у њему треба, што би се рекло, пливати. И захваљујући његовим убедљивим речима, схватио сам да читање Новог завета треба да буде фактор који стално делује у човековом животу, попут ваздуха или воде, попут топлоте или хране. И тек онда може наступити релативна јасност у његовом погледу на свет или доживљају света. Тек тада ће у средишту његовог живота бити Христос. И све околности његовог живота, као и оно што га окружује, моћи ће да види у светлости јеванђељске истине. Пејзаж његове душе видеће се онако какав јесте, као и свет у којем живи. Моћи ће да сагледава трезвено и разумно, као што доликује сваком хришћанину. Узгред речено, отац Кирил је практично напамет знао Свето Писмо. Једном је за време ручка рекао: „Ви једите, почастите се, а ја ћу вам прочитати нешто из Јеванђеља.“ И напамет је изговорио главе из апостола Павла, а затим главу из Јеванђеља по Матеју, природно и једноставно, као да му је пред очима била отворена књига. Архимандрит Кирил (Павлов) је асполутно посебан човек у националној историји, велики старац велике епохе, миомирисни и од Бога даровани плод Руске Православне Цркве, ослонац и духовни оријентир данашњице. https://srpska.pravoslavie.ru/164151.html