Претражи Живе Речи Утехе

Петогодишњем М., детету са посебним потребама смештеном у хранитељску породицу у Ловћенцу, прети ризик премештања у Дечије село у Сремској Каменици где су услови далеко од породичних. Зашто му не дају прилику да буде срећан? Љиљана Михајловић из села Ловћенац, мајка је троје деце, бака четворо унучади, а тренутно и хранитељка петогодишњем дечаку са незнатним сметњама у развоју. За Радар Љиљана прича о потезима Центра за социјални рад Мали Иђош, „нељудским и противзаконитим“, који доводе у питање најбољи интерес малишана. Његово пуно име, као и дијагноза, познати су редакцији. „Нисам хтела да потпишем да М. одведу у социјалну установу затвореног типа, јер сам чула све најгоре о тим институцијама. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају. Чак ми је и директорка Центра за социјални рад Мали Иђош Лана Вулић Коседнар рекла да сам њихова ’топ’ хранитељка, ’најбоља и најуреднија’. Међутим, тиме је изгледа хтела да ме приволи да ставим потпис на документ који М… лишава будућности. Заузврат би ми Центар дао два детета на чување, како је овом приликом директорка навела, очигледно сматрајући да хранитељство доживљавам само као посао. Почетак агоније С обзиром на то да нисам пристала, у страху за М. судбину, почела је да ми прети да ће ми одузети десетомесечну бебу, коју сам недавно преузела на крајње чудан начин, што ћу касније објаснити. Претила ми је и одузимањем хранитељске лиценце, као и тиме да ћу да завршим у затвору. С њом су биле и супервизорка Центра Данијела Лаловић и социјална радница Натали Вејиновић, које су је подржавале. И све чиме су претиле, оне су испуниле, осим последњег. Тим поводом, прво сам се жалила на решење о одузимању лиценце, које је образложено тврдњом да ’не разумем партнерске односе’, суманутом након што сам трећину живота посветила хранитељству. Како је покрајински секретаријат одбио жалбу, тужила сам овај орган власти Управном суду, на основу поуке о правном леку. Премда решење Центра није правоснажно док је судски процес у току, те тај орган нема право да ишта даље предузима, у прошли понедељак су ме звали из ЦСР Палилула и рекли да полако припремам дете за смештај у Дечије село у Сремској Каменици, а да никог тамо нису обавестили о својој намери. Преко тог београдског центра сам и добила М., преузимајући га из Дома за незбринуту децу у Звечанској, са 10 месеци. Био је изгладнео и имао огромни хематом на потиљку, дебелу красту са једне стране главе, а са друге свеже зашивену рану. Никог за то не могу да кривим, јер је број деце у Звечанској огроман, па запослени немају времена да се иком посвете. Одмах ми је саопштено да М. има лакшу дијагнозу и да има посебне потребе, али сам знала да ћу успети да му олакшам одрастање. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају Кад сам га из Дома понела у Ловћенац, његова биолошка мајка се није са њим ни опростила, док му је отац непознат. Ми смо га сви веома заволели, и мој супруг Славко, и синови и ћерка, и унучићи. М. се показао као врло умиљат и друштвен, чим се мало опустио. Касније смо га водили двапут месечно код психолога и плаћали смо приватног дефектолога, те је брзо напредовао, отклањајући у доброј мери пермутацију слогова у говору. Његова хиперактивност никад није прерасла у агресију, јер ми знамо како да се са њим опходимо. Проблем је настао, да не кажем – агонија, кад сам га пре годину и по уписала у вртић ’Петар Пан’ у Ловћенцу. Претходно ми је преко општинске интерресорне комисије одобрено да се са њим ради преко Индивидуалног образовног плана (ИОП). По њему, деца са сметњама у развоју имају право на посебну подршку која се усклађује са његовим напретком. Васпитачица Тања Јовановић одмах је заузела гард, заправо не желећи да ради свој посао. Није слушала моје препоруке на шта да обрати пажњу у склопу М. понашања. Једино што је њу занимало је – откуд дете из Београда у Ловћенцу, што нисам могла да разумем у том моменту. Иако ИОП, као део инклузије, подразумева и рад на кохезији у вршњачкој групи, Јовановић је радила све супротно. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Он се жалио да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива. Јовановић није заказала ни родитељски састанак, на ком би упутила родитеље да поразговарају са својом децом, и објасне им како да према њему поступају. У жељи да помогнем и њој и М., али и да сазнам шта се тачно догађа иза затворених врата, затражила сам од Општине да ми одобри његовог личног пратиоца. Али опет је запело, сада око плаћања: председник Општине Марко Лазић тврдио је да локална самоуправа не може да издвоји 14.000 месечно у ту сврху. Кумила сам га и молила да нам изађе у сусрет, као и заменика председника СО Мали Иђош Златка Поповића, тада не знајући да по закону хранитељске породице имају право на сву могућу подршку. Џаба, кад смо ми у питању. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Жалио се да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива Ситуација у вртићу се и даље погоршавала. Директорка Мариа Јано није пристала ни да М. премести у другу групу, без икаквог објашњења. Убрзо је васпитачица Јовановић затражила да га више не доводим, чиме је угрозила његово уставно право и починила дискриминацију, као и социјално насиље, лишавајући га друштвеног живота и контакта са вршњацима. Рекла сам јој да ћу тужити вртић надлежном Министарству за демографију и бригу о породици, али су ме они предухитрили, истог дана пославши допис у коме је писало да је малени ’опасан по запослене’. Преседан у систему социјалне заштите Тврдња да је један четворогодишњак ризичан по живот одраслих, разбила ме је на парампарчад. Како то да сам ја остала жива, ако М. тако описују? Очигледно је да су хтели да га се ослободе, а да сам им ја била сметња с обзиром на то да штитим његове интересе. Тако сам коначно схватила зашто се васпитачица чудила откуд он у Ловћенцу, где је изгледа срамота да постоји дете са посебним потребама. Упркос њиховим тврдњама, малени је врло мио, радознао и комуникативан, као што можете да приметите. Старија деца га обожавају и грле га кад год га сретну на улици. Омиљен је и у свом Карате клубу ’Његош’, где га тренер много воли, и где је добио неколико медаља и диплома на локалним такмичењима. Слично је и у Кошаркашком клубу ’Ловћен’, јер М. тренира и кошарку. Иначе, као и остали малишани, забавља се игрицама на мобилном, што се трудимо да му ограничимо спортским и другим активностима. Од пролећа до јесени М. се игра у дворишту, под нашим будним оком, па се може рећи да смо га помало и размазили. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите. По правилу, следећи корак након хранитељског смештаја јесте усвојење, за које људи из ЦСР Палилула кажу да није подобан, из мени непознатог разлога. Проблем и јесте што нама хранитељима људи из центара све половично саопштавају. У покушају да решим спорну ситуацију која већ предуго траје, редовно пишем свим инстанцама, од Министарства, до кабинета премијера и председника Вучића. У најбољем случају, они пребацују одговорност на неког другог, док ми углавном ни не одговарају. Свима сам се жалила и кад смо напрасно, после свега пар месеци, изгубили средства за туђу негу и помоћ, на шта такође имамо право. Муж ми често каже да нам од државе не треба ни динара, него само да нас оставе на миру да радимо то што умемо. Одрекли бисмо се и оних 27.000 динара, колика је хранитељска надокнада по једном штићенику, само да му постанемо старатељи, што су нам у Центру рекли да није могуће. Ни усвојитељи не можемо да будемо због законом дозвољене разлике у годинама, која је у нашем случају превелика. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите Иначе, ја сам хранитељка пуних 16 година, и бригу о деци без родитељског старања доживљавам као унутрашњи позив. Случајно се и десило да у истом тренутку моја фирма оде под стечај и да приметим оглас у новинама у ком се траже хранитељи. Како волим децу и с њима се најбоље проводим, пријавила сам се и прошла обуку. Мој најмлађи син тада је имао шест година, а остало двоје – 19 и 21, и већ су кренули својим путем. Кућа је била празна, без хорског дечијег смеха на који смо били навикли. Онда ми је исти тај Центар, који сад гура да се М. стрпа у Дом, понудио четворо ромске деце на хранитељство. Испрва сам била несигурна у своје моћи да их све одгајам, али сам их прихватила јер се радило о троје браће и једној сестри, од четири до осам година, које је било грехота раздвајати. Њихови родитељи су били на одслужењу затворске казне, што је значило да ће деца бити враћена својој биолошкој породици по истеку седмогодишње санкције. Све смо их ишколовали, водили код оца у затвор у посету, помогли им да постану добри и поштени људи, са њима смо и данас у контакту, а посебно наш најмлађи син који је са њима одрастао. Гајила сам и дечака из Младеновца, од његова два месеца до узраста од годину и по, током поремећених брачних односа његових родитеља. По разводу, отац је дете судски тражио и добио, што је опет било срећно решење по маленог. И следећи се дечак вратио брату, кад је стасао и завршио Пољопривредну школу, живећи скоро четири године у нашем дому, скупа са М. „Најбољи дечји интерес“ Лане смо добили на чување и бебицу за коју сам поменула да је узета под чудним околностима. Наиме, директорка ЦСР Мали Иђош телефонски ми је дала инструкције где и од кога да је преузмем, иако је правило да неко из Центра буде присутан приликом примопредаје. Села сам у ауто и пожурила. Та жена ме је сачекала на улици, и предала бебицу само у бенкици, иако је био јануар. Она се лепо развијала док нису одлучили да ми је одузму, због моје ’непослушности’, дошавши у нашу кућу без икаквих папира. Инсистирајући на документима, где лепо пише коме могу да се жалим, практично сам их натерала да се врате по решење. После су биле љуте што им нисам ’указала поверење’, већ тражила да све буде по закону. Девојчица је, како сам чула, враћена оној истој жени од које сам је ја преузела. Деца су, чини се, за људе из социјалних служби као предмети којима могу да се добацују. Нисам од оних који мирно трпе неправду. Зато сам приликом подношења тужбе против Покрајине, на личну иницијативу ишла код психијатра на тест личности, да ме још не прогласе лудом, како би им било лакше да ме дезавуишу. Наравно, добила сам папир да сам при здравој памети. Научила сам да на све будем спремна, јер њима се све може, а ништа не морају, па ни да нас обиђу, нити питају да ли нам нешто треба, током свих ових 16 година, на шта их заправо обавезује закон. Ово посебно важи за запослене у СЦР Мали Иђош. Чудно је и страшно и њихово очекивање да се хранитељи и штићеници међусобно не вежу током заједничког живота. Ако тој деци не пружиш топле емоције, у какве психопате и социопате она могу да израсту? Није ми јасно ни како се особље центара усуђује да децу изузму из хранитељских породица без икаквог документа, што није редак случај. Зато је можда боље пружити им отпор, кад долази и полиција, али је процес бар легитиман. Борећи се са системом, ми често боље научимо прописе од многих адвоката, и упознамо законодавство развијенијих држава. По овом нашем, ако моју тужбу Управни суд не дај боже одбије, остаје нам борба на Касационом и Уставном. Најзад, постоји и Суд за људска права у Стразбуру, али се надамо да ће се наш предмет раније окончати, у корист М. најбољег интереса, што свакако није установа затвореног типа. Тај израз ’најбољи дечији интерес’ којим се систем заправо штити, у М. примеру је оставити га ту где му је добро. Зашто га осудити практично на доживотну казну, а не дати му прилику да буде срећан?“ https://radar.nova.rs/drustvo/ispovest-hraniteljke-ljubav-nije-posao/

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 3. децембра 2018. године на градском гробљу у Врбањи надомак Бања Луке обред опела над уснулом слушкињом Божјом протиницом Љиљаном Дерајић. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије бихаћко-петровачке и других епархија. Епископ Сергије се обратио речима утехе и подршке протопрезвитеру-ставрофору Карађорђу и његовој породици. У вечерњим сатима 1. децембра 2018. године у 38. години живота упокојила се протиница Љиљана Дерајић, супруга протопрезвитера-ставрофора Карађорђа Дерајића, пароха бушевићко-блатњанског. Извор: Српска Православна Црква