Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'јерменима'.
Found 6 results
-
Данко Страхинић: Пораст говора мржње и претњи Јерменима у Турској
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
„Јермени из Турске већ деценијама живе са интернализованим страхом, а овај страх се умножава у оваквим затегнутим временима“, Робер Копташ. Политичка атмосфера у Турској је по питању Јермена у последњих неколико недеља постала врло наелектрисана. Проблеми су нарочито кулминирали након поновног оживљавања сукоба 27. септембра између Јермена и Азербејџана око Артсакха (Нагорно -Карабаха) при чему је Турска имала пресудну улогу. Томе свакако доприноси вишедеценијско непријатељство са Јерменијом, али и реторика савремених политичких актера. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је назвао Јерменију „највећом претњом по регионални мир“. Проблем представља и оштра ратна реторика са обе стране, како азербејџанска и турска, тако и јерменска, јер служи као оправдање за додатно ширење негативних ставова и мржње према Јерменима. Дан након избијања сукоба, 28. септембра, присталице владајуће Партије правде и развоја (AKP) и Партије националистичког покрета (MHP) су са азербејџанским и турским заставама на колима кружиле у близини јерменске патријаршије у Кумкапи четврти где иначе живи велики број Јермена. Посланик јерменског порекла Гаро Пајлан (Garo Paylan), из опозиционе прокурдске Народне демократске партије (HDP), је те демонстрације назвао провокацијом и позвао власти да предузму неопходне мере како би се спречило могуће насиље и заштитила јерменска патријаршија и друге установе. Како је јавила France 24, након низа протеста ултранационалиста, Јермени се све више плаше за своју безбедност. Наиме, једино је ХДП од свих парламентарних партија позвала на смиривање сукобa и немешање Турске. Чак је и највећа опозициона Републиканска партија (CHP) подржала Ердоганове ставове око рата. Наиме, Пајлан је оптужио турску Владу да „долива гориво на ватру“ и рекао да, као потомак оних који су преживели геноцид, „врло добро зна значење такве поруке“. Због овакве оцене догађаја и позива на мирно решење, Центар за евроазијске стратегијске студије (ASAM), организација блиска опозиционој пронационалној Доброј партији (İYİP), закупио је у неколико новина целу страну и објавио текст у коме Пајлана оптужује за издају, а његову партију за тероризам. Они су позвали „независно судство и Велику народну скупштину Турске да учине шта је неопходно по питању ове особе“. Пајлан је најавио тужбу против ове организације. У свом тексту за Њу Јорк Тајмс (New York Times) Гаро Пајлан је навео „да постоји директна веза између жеље турске владе да се упушта у сукобе у иностранству и ограничавања демократског простора код куће“. „Укљученост Турске у регионалне сукобе потакла је националистичку ватреност, избрисала простор за заговорнике мира и демократије, и продубила осећај страха и несигурности међу мањинским становништвом“, додао је Пајлан. Робер Копташ (Rober Koptaş), јерменски новинар из Турске, упозорио је у свом твиту да то личи на претњу патријаршији и бројним јерменским имигрантима који ту живе, и позвао власти да спрече могуће инциденте. Посланик ХДП, Омер Фарук Гергерлиоглу (Ömer Faruk Gergerlioğlu), у свом твиту је упитао „Да ли су планирани нови инциденти од 6-7 септембра?“, алудирајући на погром из 1955. године (види: Православље, број 1283, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„истанбулски-погром“-67-септембар-1955-године-r20131/). Врло брзо се 28. септембра огласио и портпарол Партије правде и развоја Омер Челик (Ömer Çelik) са изјавом да Влада неће дозволити да јерменским грађанима Турске буде прећено и у неколико твитова написао да држава неће дозволити дискриминацију грађана. Председник Ердоган се по овом питању није изјашњавао, што је изазвало критике. Међутим, ово није био једини инцидент. Неколико дана касније, 5. октобра, нови конвој који су организовали ултранационалисти прошао је и Халаскаргази авенијом на чијем једном делу се налазе и четврти насељене Јерменима. Међу учесницима били су и припадници „Сивих вукова“, парамилитарне екстремно десне групе, блиске МХП која са АКП чини власт. Додатну забринутост међу малобројним Јерменима унела је чињеница да је, како је провладин лист Јени Шафак (Yeni Şafak) јавио, протест организовала турска хуманитарна агенција Фондација за хуманитарну помоћ (IHH), која има блиске везе са властима и безбедносним службама. Тог дана се Гаро Пајлан огласио са информацијом да му је прећено смрћу и изјавио да ће, уколико му се нешто деси, сматрати власти, поменуту ASAМ и сличне организације, одговорним за то. Осим поменутих проазербејџанских демонстрација, организовани су и друге, у Игдиру, Шанлиурфи, Амасју, Елазигу, Дијарбакиру, Токату, и поново у Истанбулу 8. октобра, око некадашњих канцеларија јерменско-турског двојезичног недељника „Агос“ и Спомен обележја Хранту Динку, 2007. године убијеном уреднику овог недељника. Јерменска заједница је током године већ била мета неколико напада (види: Православље, број 1279, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„oстаци-мача“-хришћани-у-савременој-турској-r19892/). Тако је у мају један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој, док је на капији цркве Сурп Крикор Лусарович поломљен крст. Писмо са претњама је крајем истог месеца упућено фондацији „Хрант Динк“ основаној њему у спомен. Потом је почетком августа јерменско гробље Сурп Пиргич (Surp Pırgiç) у Синчан четврти у Анкари оскрнављено. Ситуација је додатно отежана општом друштевно климом у којој се прогањају политички противници и оптужују за подршку тероризму (класификација којом се најлакше дискредитују противници и лишавају слободе). Најчешћа мета су посланици из прокурдске левичарске ХДП, чијих је преко три четвртине градоначелника, легално изабраних на изборима, смењено. На мети су и адвокатска удружења чији се чланови, такође под оптужбама за подршку тероризму, хапсе, и новинари који под истим оптужбама бивају прогањани и онемогућавани да објективно извештавају или су под притиском принуђени на аутоцензуру. Стање је утолико теже јер је опозиција ућуткана. Тако су под притиском власти многи либерали напустили земљу у страху од прогона или због оптужница. Чак је и левица заузела контроверзну позицију подржавајући рат. Узрок треба тражити у томе, како каже уредник јерменског дела „Агоса“ Пакрат Естукјан, што је значајан део њених припадника поведен кемалистичким национализмом. Он је у интервјуу од 9. октобра изјавио да се „турско-јерменска заједница у земљи где живи осећа несигурно не само данас, већ одувек“, и да није само антијерменско расположење распрострањено у друштву, већ ксенофобија уопште. Упркос декларативној подршци власти према мањинама и медијским спиновима, њихов положај се не поправља. Напротив, уочен је стални пораст медијских напада и негативних ставова према припадницима јерменске заједнице. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк за 2019. годину, Јермени су најчешћa мета медијског говора мржње, а за њима следе сиријске избегилице и Грци. Мета напада су и Јевреји, Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти, римокатолици и малобројни Јазиди. У овом извештају наводи се да су чак 803 пута Јермени помињани у негативном смислу. У контексту сукоба, Јермени су приказани као непријатељи који се повезују са насиљем, тероризмом и масакрима. У распиривању антијерменског раположења предњачи Ибрахим Карагул (İbrahim Karagül), главни уредник у Јени Шафаку, проердогановском дневном листу, познат по својим проазербејџанским слоганима. Он у својим колумнама и твитовима (има близу 400 000 пратилаца на Твитеру) позива на брисање Јерменије са мапе, те на бомбардовање Јеревана и слично. Новинар Арис Налџи (Aris Nalcı) је 11. октобра у изјави за Ахвал (Ahval) подкаст рекао да „јерменска заједница поново осећа претње“, као и да „многи Јермени желе да оду у иностранство“ и уз то напоменуо да су неке породице већ отишле у САД и Канаду. Сам Налџи је примио велики број претећих порука након што је интервјуисао једног Јерменина. Председник Турске Ердоган се коначно 14. октобра огласио изјавом да се сви његови ставови односе на државу Јерменију али не и на Јермене у Турској који „имају користи од наше земље“, и према којима „ми никада нисмо заузели негативан став“. Главни уредник Агоса Јетварт Данзикјан (Yetvart Danzikyan), у изјави од 23. октобра за France 24, ипак напомиње да телевизијски канали свако вече „континуирано нападају Јерменију, а Јерменија касније постаје Јермени“. „Ово природно оптерећује Јермене у Турској“, додаје он, који се, иако грађани Турске, осећају као таоци. Тугба Танјери-Ердемир (Tuğba Tanyeri-Erdemir), истраживач на Одељењу за антропологију Универзитета у Питсбургу и стручњак за Турску, изјавила је да је „умешаност Турске у сукоб између Јерменије и Азербејџана и накнадно циљање турских Јермена извршило додатни притисак на јерменску мањину у земљи“. Према њеним речима, „освајачки менталитет који је обликовао политику турске Владе према Аја Софији не само да доводи у опасност светиње турских верских мањина, већ и угрожава њихове животе, чинећи их потенцијалним метама“. Повремено се у медијима потеже и питање неколико десетина хиљада нелегалних радника из Јерменије који углавном бораве без одговарајућих дозвола. Ердоган је раније претио да ће их „депортовати“. Сам израз подсећа на депортације током геноцида у сиријску пустињу. У оваквој ситуацији припадници мањина стављени су у позицију неке врсте унутрашњег непријатеља. Један од саговорника портала Аsia Times, турски Јерменин, сматра да власти неће организовати нити дозволити погром, али да је на улици ситуација другачија јер се фашисти годинама подстичу агресивним говорима политичара. Оваква атмосфера за оне Јермене који остају у Турској постаје неподношљива. Гаро Пајлан процењује да је због промене политичке климе након неуспелог државног удара неколико стотина Јермена напустило Турску, што је додатни удар на иначе све малобројније мањинске заједнице. Појачавање негативне атмосфере свакако не иде на руку тзв. скривеним Јерменима (као и скривеним Грцима и скривеним Асирцима), онима који су током геноцида преживели у турским, курдским или арапским породицама и који нису знали за своје право порекло или су морали да га крију, у њиховим настојањима да се врате својим коренима и поново прикључе матичној заједници. Ово свакако оставља и отворено питање да ли је један од циљева тих кампања и то да се они у томе обесхрабре. Обзиром да се сукоби око Нагорно-Карабаха не смирују, не може се поуздано проценити како ће се то у даљој будућности одразити на положај јерменске заједнице у Турској. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1287. од 1. новембра 2020.-
- данко
- страхинић:
- (и још 6 )
-
Данко Страхинић: Пораст говора мржње и претњи Јерменима у Турској
тема је објавио/ла александар живаљев у Икумена
„Јермени из Турске већ деценијама живе са интернализованим страхом, а овај страх се умножава у оваквим затегнутим временима“, Робер Копташ. Политичка атмосфера у Турској је по питању Јермена у последњих неколико недеља постала врло наелектрисана. Проблеми су нарочито кулминирали након поновног оживљавања сукоба 27. септембра између Јермена и Азербејџана око Артсакха (Нагорно -Карабаха) при чему је Турска имала пресудну улогу. Томе свакако доприноси вишедеценијско непријатељство са Јерменијом, али и реторика савремених политичких актера. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је назвао Јерменију „највећом претњом по регионални мир“. Проблем представља и оштра ратна реторика са обе стране, како азербејџанска и турска, тако и јерменска, јер служи као оправдање за додатно ширење негативних ставова и мржње према Јерменима. Дан након избијања сукоба, 28. септембра, присталице владајуће Партије правде и развоја (AKP) и Партије националистичког покрета (MHP) су са азербејџанским и турским заставама на колима кружиле у близини јерменске патријаршије у Кумкапи четврти где иначе живи велики број Јермена. Посланик јерменског порекла Гаро Пајлан (Garo Paylan), из опозиционе прокурдске Народне демократске партије (HDP), је те демонстрације назвао провокацијом и позвао власти да предузму неопходне мере како би се спречило могуће насиље и заштитила јерменска патријаршија и друге установе. Како је јавила France 24, након низа протеста ултранационалиста, Јермени се све више плаше за своју безбедност. Наиме, једино је ХДП од свих парламентарних партија позвала на смиривање сукобa и немешање Турске. Чак је и највећа опозициона Републиканска партија (CHP) подржала Ердоганове ставове око рата. Наиме, Пајлан је оптужио турску Владу да „долива гориво на ватру“ и рекао да, као потомак оних који су преживели геноцид, „врло добро зна значење такве поруке“. Због овакве оцене догађаја и позива на мирно решење, Центар за евроазијске стратегијске студије (ASAM), организација блиска опозиционој пронационалној Доброј партији (İYİP), закупио је у неколико новина целу страну и објавио текст у коме Пајлана оптужује за издају, а његову партију за тероризам. Они су позвали „независно судство и Велику народну скупштину Турске да учине шта је неопходно по питању ове особе“. Пајлан је најавио тужбу против ове организације. У свом тексту за Њу Јорк Тајмс (New York Times) Гаро Пајлан је навео „да постоји директна веза између жеље турске владе да се упушта у сукобе у иностранству и ограничавања демократског простора код куће“. „Укљученост Турске у регионалне сукобе потакла је националистичку ватреност, избрисала простор за заговорнике мира и демократије, и продубила осећај страха и несигурности међу мањинским становништвом“, додао је Пајлан. Робер Копташ (Rober Koptaş), јерменски новинар из Турске, упозорио је у свом твиту да то личи на претњу патријаршији и бројним јерменским имигрантима који ту живе, и позвао власти да спрече могуће инциденте. Посланик ХДП, Омер Фарук Гергерлиоглу (Ömer Faruk Gergerlioğlu), у свом твиту је упитао „Да ли су планирани нови инциденти од 6-7 септембра?“, алудирајући на погром из 1955. године (види: Православље, број 1283, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„истанбулски-погром“-67-септембар-1955-године-r20131/). Врло брзо се 28. септембра огласио и портпарол Партије правде и развоја Омер Челик (Ömer Çelik) са изјавом да Влада неће дозволити да јерменским грађанима Турске буде прећено и у неколико твитова написао да држава неће дозволити дискриминацију грађана. Председник Ердоган се по овом питању није изјашњавао, што је изазвало критике. Међутим, ово није био једини инцидент. Неколико дана касније, 5. октобра, нови конвој који су организовали ултранационалисти прошао је и Халаскаргази авенијом на чијем једном делу се налазе и четврти насељене Јерменима. Међу учесницима били су и припадници „Сивих вукова“, парамилитарне екстремно десне групе, блиске МХП која са АКП чини власт. Додатну забринутост међу малобројним Јерменима унела је чињеница да је, како је провладин лист Јени Шафак (Yeni Şafak) јавио, протест организовала турска хуманитарна агенција Фондација за хуманитарну помоћ (IHH), која има блиске везе са властима и безбедносним службама. Тог дана се Гаро Пајлан огласио са информацијом да му је прећено смрћу и изјавио да ће, уколико му се нешто деси, сматрати власти, поменуту ASAМ и сличне организације, одговорним за то. Осим поменутих проазербејџанских демонстрација, организовани су и друге, у Игдиру, Шанлиурфи, Амасју, Елазигу, Дијарбакиру, Токату, и поново у Истанбулу 8. октобра, око некадашњих канцеларија јерменско-турског двојезичног недељника „Агос“ и Спомен обележја Хранту Динку, 2007. године убијеном уреднику овог недељника. Јерменска заједница је током године већ била мета неколико напада (види: Православље, број 1279, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„oстаци-мача“-хришћани-у-савременој-турској-r19892/). Тако је у мају један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој, док је на капији цркве Сурп Крикор Лусарович поломљен крст. Писмо са претњама је крајем истог месеца упућено фондацији „Хрант Динк“ основаној њему у спомен. Потом је почетком августа јерменско гробље Сурп Пиргич (Surp Pırgiç) у Синчан четврти у Анкари оскрнављено. Ситуација је додатно отежана општом друштевно климом у којој се прогањају политички противници и оптужују за подршку тероризму (класификација којом се најлакше дискредитују противници и лишавају слободе). Најчешћа мета су посланици из прокурдске левичарске ХДП, чијих је преко три четвртине градоначелника, легално изабраних на изборима, смењено. На мети су и адвокатска удружења чији се чланови, такође под оптужбама за подршку тероризму, хапсе, и новинари који под истим оптужбама бивају прогањани и онемогућавани да објективно извештавају или су под притиском принуђени на аутоцензуру. Стање је утолико теже јер је опозиција ућуткана. Тако су под притиском власти многи либерали напустили земљу у страху од прогона или због оптужница. Чак је и левица заузела контроверзну позицију подржавајући рат. Узрок треба тражити у томе, како каже уредник јерменског дела „Агоса“ Пакрат Естукјан, што је значајан део њених припадника поведен кемалистичким национализмом. Он је у интервјуу од 9. октобра изјавио да се „турско-јерменска заједница у земљи где живи осећа несигурно не само данас, већ одувек“, и да није само антијерменско расположење распрострањено у друштву, већ ксенофобија уопште. Упркос декларативној подршци власти према мањинама и медијским спиновима, њихов положај се не поправља. Напротив, уочен је стални пораст медијских напада и негативних ставова према припадницима јерменске заједнице. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк за 2019. годину, Јермени су најчешћa мета медијског говора мржње, а за њима следе сиријске избегилице и Грци. Мета напада су и Јевреји, Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти, римокатолици и малобројни Јазиди. У овом извештају наводи се да су чак 803 пута Јермени помињани у негативном смислу. У контексту сукоба, Јермени су приказани као непријатељи који се повезују са насиљем, тероризмом и масакрима. У распиривању антијерменског раположења предњачи Ибрахим Карагул (İbrahim Karagül), главни уредник у Јени Шафаку, проердогановском дневном листу, познат по својим проазербејџанским слоганима. Он у својим колумнама и твитовима (има близу 400 000 пратилаца на Твитеру) позива на брисање Јерменије са мапе, те на бомбардовање Јеревана и слично. Новинар Арис Налџи (Aris Nalcı) је 11. октобра у изјави за Ахвал (Ahval) подкаст рекао да „јерменска заједница поново осећа претње“, као и да „многи Јермени желе да оду у иностранство“ и уз то напоменуо да су неке породице већ отишле у САД и Канаду. Сам Налџи је примио велики број претећих порука након што је интервјуисао једног Јерменина. Председник Турске Ердоган се коначно 14. октобра огласио изјавом да се сви његови ставови односе на државу Јерменију али не и на Јермене у Турској који „имају користи од наше земље“, и према којима „ми никада нисмо заузели негативан став“. Главни уредник Агоса Јетварт Данзикјан (Yetvart Danzikyan), у изјави од 23. октобра за France 24, ипак напомиње да телевизијски канали свако вече „континуирано нападају Јерменију, а Јерменија касније постаје Јермени“. „Ово природно оптерећује Јермене у Турској“, додаје он, који се, иако грађани Турске, осећају као таоци. Тугба Танјери-Ердемир (Tuğba Tanyeri-Erdemir), истраживач на Одељењу за антропологију Универзитета у Питсбургу и стручњак за Турску, изјавила је да је „умешаност Турске у сукоб између Јерменије и Азербејџана и накнадно циљање турских Јермена извршило додатни притисак на јерменску мањину у земљи“. Према њеним речима, „освајачки менталитет који је обликовао политику турске Владе према Аја Софији не само да доводи у опасност светиње турских верских мањина, већ и угрожава њихове животе, чинећи их потенцијалним метама“. Повремено се у медијима потеже и питање неколико десетина хиљада нелегалних радника из Јерменије који углавном бораве без одговарајућих дозвола. Ердоган је раније претио да ће их „депортовати“. Сам израз подсећа на депортације током геноцида у сиријску пустињу. У оваквој ситуацији припадници мањина стављени су у позицију неке врсте унутрашњег непријатеља. Један од саговорника портала Аsia Times, турски Јерменин, сматра да власти неће организовати нити дозволити погром, али да је на улици ситуација другачија јер се фашисти годинама подстичу агресивним говорима политичара. Оваква атмосфера за оне Јермене који остају у Турској постаје неподношљива. Гаро Пајлан процењује да је због промене политичке климе након неуспелог државног удара неколико стотина Јермена напустило Турску, што је додатни удар на иначе све малобројније мањинске заједнице. Појачавање негативне атмосфере свакако не иде на руку тзв. скривеним Јерменима (као и скривеним Грцима и скривеним Асирцима), онима који су током геноцида преживели у турским, курдским или арапским породицама и који нису знали за своје право порекло или су морали да га крију, у њиховим настојањима да се врате својим коренима и поново прикључе матичној заједници. Ово свакако оставља и отворено питање да ли је један од циљева тих кампања и то да се они у томе обесхрабре. Обзиром да се сукоби око Нагорно-Карабаха не смирују, не може се поуздано проценити како ће се то у даљој будућности одразити на положај јерменске заједнице у Турској. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1287. од 1. новембра 2020. View full Странице -
Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018.
-
- данко
- страхинић:
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018. View full Странице
-
Данко Страхинић: Спалити пре гледања - филмска индустрија и геноцид над Јерменима
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Култура
Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа. Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена? Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано. Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима. Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety). Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes). *** „Османски поручник“ Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу. Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта. *** Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд. Данко Страхинић -
Поводом дана у којем се обележава геноцид над хришћанским Јерменима у Османској империји - 1915, 24. априла, преносимо један занимљив поглед на савремено кинематографско - политичко обележавање тог догађаја из пера Динка Страхинића. Текст је објављен у листу „Православље“ бр. 1202 (15. април 2017. године) и овде се доноси уз сагласност уредништва новина Српске Патријаршије. Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа. Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена? Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано. Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима. Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety). Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes). *** „Османски поручник“ Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу. Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта. *** Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд. Данко Страхинић View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.