Претражи Живе Речи Утехе

„Јермени из Турске већ деценијама живе са интернализованим страхом, а овај страх се умножава у оваквим затегнутим временима“, Робер Копташ. Политичка атмосфера у Турској је по питању Јермена у последњих неколико недеља постала врло наелектрисана. Проблеми су нарочито кулминирали након поновног оживљавања сукоба 27. септембра између Јермена и Азербејџана око Артсакха (Нагорно -Карабаха) при чему је Турска имала пресудну улогу. Томе свакако доприноси вишедеценијско непријатељство са Јерменијом, али и реторика савремених политичких актера. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је назвао Јерменију „највећом претњом по регионални мир“. Проблем представља и оштра ратна реторика са обе стране, како азербејџанска и турска, тако и јерменска, јер служи као оправдање за додатно ширење негативних ставова и мржње према Јерменима. Дан након избијања сукоба, 28. септембра, присталице владајуће Партије правде и развоја (AKP) и Партије националистичког покрета (MHP) су са азербејџанским и турским заставама на колима кружиле у близини јерменске патријаршије у Кумкапи четврти где иначе живи велики број Јермена. Посланик јерменског порекла Гаро Пајлан (Garo Paylan), из опозиционе прокурдске Народне демократске партије (HDP), је те демонстрације назвао провокацијом и позвао власти да предузму неопходне мере како би се спречило могуће насиље и заштитила јерменска патријаршија и друге установе. Како је јавила France 24, након низа протеста ултранационалиста, Јермени се све више плаше за своју безбедност. Наиме, једино је ХДП од свих парламентарних партија позвала на смиривање сукобa и немешање Турске. Чак је и највећа опозициона Републиканска партија (CHP) подржала Ердоганове ставове око рата. Наиме, Пајлан је оптужио турску Владу да „долива гориво на ватру“ и рекао да, као потомак оних који су преживели геноцид, „врло добро зна значење такве поруке“. Због овакве оцене догађаја и позива на мирно решење, Центар за евроазијске стратегијске студије (ASAM), организација блиска опозиционој пронационалној Доброј партији (İYİP), закупио је у неколико новина целу страну и објавио текст у коме Пајлана оптужује за издају, а његову партију за тероризам. Они су позвали „независно судство и Велику народну скупштину Турске да учине шта је неопходно по питању ове особе“. Пајлан је најавио тужбу против ове организације. У свом тексту за Њу Јорк Тајмс (New York Times) Гаро Пајлан је навео „да постоји директна веза између жеље турске владе да се упушта у сукобе у иностранству и ограничавања демократског простора код куће“. „Укљученост Турске у регионалне сукобе потакла је националистичку ватреност, избрисала простор за заговорнике мира и демократије, и продубила осећај страха и несигурности међу мањинским становништвом“, додао је Пајлан. Робер Копташ (Rober Koptaş), јерменски новинар из Турске, упозорио је у свом твиту да то личи на претњу патријаршији и бројним јерменским имигрантима који ту живе, и позвао власти да спрече могуће инциденте. Посланик ХДП, Омер Фарук Гергерлиоглу (Ömer Faruk Gergerlioğlu), у свом твиту је упитао „Да ли су планирани нови инциденти од 6-7 септембра?“, алудирајући на погром из 1955. године (види: Православље, број 1283, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„истанбулски-погром“-67-септембар-1955-године-r20131/). Врло брзо се 28. септембра огласио и портпарол Партије правде и развоја Омер Челик (Ömer Çelik) са изјавом да Влада неће дозволити да јерменским грађанима Турске буде прећено и у неколико твитова написао да држава неће дозволити дискриминацију грађана. Председник Ердоган се по овом питању није изјашњавао, што је изазвало критике. Међутим, ово није био једини инцидент. Неколико дана касније, 5. октобра, нови конвој који су организовали ултранационалисти прошао је и Халаскаргази авенијом на чијем једном делу се налазе и четврти насељене Јерменима. Међу учесницима били су и припадници „Сивих вукова“, парамилитарне екстремно десне групе, блиске МХП која са АКП чини власт. Додатну забринутост међу малобројним Јерменима унела је чињеница да је, како је провладин лист Јени Шафак (Yeni Şafak) јавио, протест организовала турска хуманитарна агенција Фондација за хуманитарну помоћ (IHH), која има блиске везе са властима и безбедносним службама. Тог дана се Гаро Пајлан огласио са информацијом да му је прећено смрћу и изјавио да ће, уколико му се нешто деси, сматрати власти, поменуту ASAМ и сличне организације, одговорним за то. Осим поменутих проазербејџанских демонстрација, организовани су и друге, у Игдиру, Шанлиурфи, Амасју, Елазигу, Дијарбакиру, Токату, и поново у Истанбулу 8. октобра, око некадашњих канцеларија јерменско-турског двојезичног недељника „Агос“ и Спомен обележја Хранту Динку, 2007. године убијеном уреднику овог недељника. Јерменска заједница је током године већ била мета неколико напада (види: Православље, број 1279, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„oстаци-мача“-хришћани-у-савременој-турској-r19892/). Тако је у мају један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој, док је на капији цркве Сурп Крикор Лусарович поломљен крст. Писмо са претњама је крајем истог месеца упућено фондацији „Хрант Динк“ основаној њему у спомен. Потом је почетком августа јерменско гробље Сурп Пиргич (Surp Pırgiç) у Синчан четврти у Анкари оскрнављено. Ситуација је додатно отежана општом друштевно климом у којој се прогањају политички противници и оптужују за подршку тероризму (класификација којом се најлакше дискредитују противници и лишавају слободе). Најчешћа мета су посланици из прокурдске левичарске ХДП, чијих је преко три четвртине градоначелника, легално изабраних на изборима, смењено. На мети су и адвокатска удружења чији се чланови, такође под оптужбама за подршку тероризму, хапсе, и новинари који под истим оптужбама бивају прогањани и онемогућавани да објективно извештавају или су под притиском принуђени на аутоцензуру. Стање је утолико теже јер је опозиција ућуткана. Тако су под притиском власти многи либерали напустили земљу у страху од прогона или због оптужница. Чак је и левица заузела контроверзну позицију подржавајући рат. Узрок треба тражити у томе, како каже уредник јерменског дела „Агоса“ Пакрат Естукјан, што је значајан део њених припадника поведен кемалистичким национализмом. Он је у интервјуу од 9. октобра изјавио да се „турско-јерменска заједница у земљи где живи осећа несигурно не само данас, већ одувек“, и да није само антијерменско расположење распрострањено у друштву, већ ксенофобија уопште. Упркос декларативној подршци власти према мањинама и медијским спиновима, њихов положај се не поправља. Напротив, уочен је стални пораст медијских напада и негативних ставова према припадницима јерменске заједнице. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк за 2019. годину, Јермени су најчешћa мета медијског говора мржње, а за њима следе сиријске избегилице и Грци. Мета напада су и Јевреји, Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти, римокатолици и малобројни Јазиди. У овом извештају наводи се да су чак 803 пута Јермени помињани у негативном смислу. У контексту сукоба, Јермени су приказани као непријатељи који се повезују са насиљем, тероризмом и масакрима. У распиривању антијерменског раположења предњачи Ибрахим Карагул (İbrahim Karagül), главни уредник у Јени Шафаку, проердогановском дневном листу, познат по својим проазербејџанским слоганима. Он у својим колумнама и твитовима (има близу 400 000 пратилаца на Твитеру) позива на брисање Јерменије са мапе, те на бомбардовање Јеревана и слично. Новинар Арис Налџи (Aris Nalcı) је 11. октобра у изјави за Ахвал (Ahval) подкаст рекао да „јерменска заједница поново осећа претње“, као и да „многи Јермени желе да оду у иностранство“ и уз то напоменуо да су неке породице већ отишле у САД и Канаду. Сам Налџи је примио велики број претећих порука након што је интервјуисао једног Јерменина. Председник Турске Ердоган се коначно 14. октобра огласио изјавом да се сви његови ставови односе на државу Јерменију али не и на Јермене у Турској који „имају користи од наше земље“, и према којима „ми никада нисмо заузели негативан став“. Главни уредник Агоса Јетварт Данзикјан (Yetvart Danzikyan), у изјави од 23. октобра за France 24, ипак напомиње да телевизијски канали свако вече „континуирано нападају Јерменију, а Јерменија касније постаје Јермени“. „Ово природно оптерећује Јермене у Турској“, додаје он, који се, иако грађани Турске, осећају као таоци. Тугба Танјери-Ердемир (Tuğba Tanyeri-Erdemir), истраживач на Одељењу за антропологију Универзитета у Питсбургу и стручњак за Турску, изјавила је да је „умешаност Турске у сукоб између Јерменије и Азербејџана и накнадно циљање турских Јермена извршило додатни притисак на јерменску мањину у земљи“. Према њеним речима, „освајачки менталитет који је обликовао политику турске Владе према Аја Софији не само да доводи у опасност светиње турских верских мањина, већ и угрожава њихове животе, чинећи их потенцијалним метама“. Повремено се у медијима потеже и питање неколико десетина хиљада нелегалних радника из Јерменије који углавном бораве без одговарајућих дозвола. Ердоган је раније претио да ће их „депортовати“. Сам израз подсећа на депортације током геноцида у сиријску пустињу. У оваквој ситуацији припадници мањина стављени су у позицију неке врсте унутрашњег непријатеља. Један од саговорника портала Аsia Times, турски Јерменин, сматра да власти неће организовати нити дозволити погром, али да је на улици ситуација другачија јер се фашисти годинама подстичу агресивним говорима политичара. Оваква атмосфера за оне Јермене који остају у Турској постаје неподношљива. Гаро Пајлан процењује да је због промене политичке климе након неуспелог државног удара неколико стотина Јермена напустило Турску, што је додатни удар на иначе све малобројније мањинске заједнице. Појачавање негативне атмосфере свакако не иде на руку тзв. скривеним Јерменима (као и скривеним Грцима и скривеним Асирцима), онима који су током геноцида преживели у турским, курдским или арапским породицама и који нису знали за своје право порекло или су морали да га крију, у њиховим настојањима да се врате својим коренима и поново прикључе матичној заједници. Ово свакако оставља и отворено питање да ли је један од циљева тих кампања и то да се они у томе обесхрабре. Обзиром да се сукоби око Нагорно-Карабаха не смирују, не може се поуздано проценити како ће се то у даљој будућности одразити на положај јерменске заједнице у Турској. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1287. од 1. новембра 2020. View full Странице

Расположење према хришћанима у Турској, који чине мање од 0,5% становништва, последњих неколико година је све негативније. Годинама уназад у Турској су вођене антибожићне и антиновогодишње кампање током којих су лепљени плакати по улицама, дељени леци, као и путем друштвених мрежа. Важно је приметити да су у ове кампање биле укључене и различите јавне институције чиме је додатно појачана постојећа атмосфера нетрпељивости. Такође, уочен је значајан пораст увредљивих коментара по друштвеним мрежама и новинским сајтовима на рачун хришћана и хришћанства. Као илустративан пример наводи се једна фотографија на којој је приказано како брадати муслиман удара Деда Мраза. Предмет критике били су и билборди у граду Коњи у централној Турској, којима се стиховима из Курана позивају муслимани да не буду пријатељи са Јеврејима и хришћанима. Билборде је поставио локални огранак Анадолске омладинске асоцијације (AГД). По новинару Сејфи Генчу, проблем је у општој атмосфери у друштву која не иде у прилог мањинама, већ у њему влада дух мржње који се распирује почев од школског програма, у коме се хришћанска „мисионарска активност“ сврстава у „националну претњу“, преко медијских написа и репортажа, али и проповеди у џамијама. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк, Јевреји и Јермени су најчешће мета медијског говора мржње, а за њима следе Асирци (Сиријаци), Грци и хришћани уопште. Мета напада су и Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти (којима се из верских разлога забрањује улаз у Турску), римокатолици и малобројни Јазиди. Приметан је пораст напада на хришћанска гробља током којих су уништавани споменици, ломљени крстови, па чак и прекидане сахране. Уз то, забележени су и случајеви да због своје вероисповести хришћани губе посао, затим киднаповања, хапшења због спора око имовинских права, као и случајеви узурпације кућа оних хришћана који живе у иностранству. Mета напада у мају ове године биле су три јерменске цркве у Истанбулу. Тако је 9. маја један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој јер су, по њему, Јермени одговорни за вирус короне. Друга мета напада била је 23. маја црква Сурп Крикор Лусарович на чијој капији је поломљен крст. Ове нападе осудио је Гаро Пајлан, посланик јерменског порекла из опозиционе, прокурдске, Народне демократске партије (ХДП), оптуживши владајуће кругове за стварање атмосфере мржње. Огласиле су се и Турске власти уверавајући да ће учинити „све што је могуће“ да обезбеде међуверску хармонију и поштовање мањина, док је Ердоганов шеф комуникација др Фахретин Алтин потврдио посвећеност да се очува „мир и хармонија између Турака и припадника других вера“. Уочи прославе годишњице освајања Цариграда (27-28. мај) поменута Фондација Хрант Динк добила је претње смрћу путем електронске поште. Порука је садржала и реченицу: „Можда ћемо се појавити једне ноћи када то најмање очекујете“. Ова реченица је чест слоган ултранационалистичких група у Турској и могла се чути и пре него што је 2007. године убијен турско-јерменски новинар Хрант Динк у чији спомен је фондација основана. Занимљиво је да је исту ову реченицу изговорио и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган пре војне интервенције Турске у Сирији. Ипак треба рећи да су починиоци поменутих дела врло брзо ухваћени од стране полиције, мада постоји бојазан да, попут починилаца ранијих сличних кривичних дела, они неће бити адекватно кажњени. Такође, током маја 2020. године турски магазин Герчек Хајат (Gerçek Hayat) објавио је специјал на 176 страна у коме се на основу једног фалсификованог писма, верске вође Јевреја (главни рабин Турске), Јермена (бивши патријарх Шенорк I Калустиан), Васељенски патријарх Вартоломеј и други оптужују за везе са Фетулахом Гјуленом, кога турске власти терете за неуспели државни удар 2016. године и терористичке активности. Представници ових верских заједница затражили су од државе да казне магазин, али како је лист власништво медијске групе блиске властима (породица министра финансија Барата Албајрака и Ердогановог зета) не очекује се да ће то имати правне последице. Поједини посматрачи сматрају да су заправо многи напади на верске и културне објекте, који су оштећени или уништени, последица нечињења државе, али и вандалских дела охрабрених реториком представника опозиције и власти. Према посланику из опозиционе Народне демократске партије (ХДП) Туми Челику, aсирском хришћанину, није случајност да немили догађаји следе након таквих поларизујућих изјава високих званичника. Колико је важна култура говора представника власти види се најбоље из обраћања турског председника током саветовања око пандемије коронавируса 4. маја. Он је том приликом изговорио: „Не дозвољавамо да терористички остаци мача буду у нашој земљи... да покушају да спроведу [терористичке] активности. Њихов број се доста смањио, али они и даље постоје“. Та врло осетљива синтагма, „остаци мача“ (kılıç artığı), у овом говору односила се на припаднике Радничке партије Курдистана (ПКК) коју Турска, САД и ЕУ сматрају терористичком. Ипак, синтагма се често користи као увреда у Турској и заправо се односи на хришћане Јермене, Грке и Асирце, који су преживели геноцид у Османском царству и Турској. Треба поменути да се ова синтагма тиче и припадника Алеви заједнице којих у Турској по неким проценама има и до 20%. Однедавно је овај израз попримио и злобније значење, па се као и реч „Јерменин“, „јерменско копиле“ или „јерменско семе“, користи током свађа као псовка или увреда, не само у парламенту, како би се увредили противници и указало на то да имају јерменске корене. У појединим круговима се отворено помиње како и сам Ердоган има делимично хришћанско порекло. Ова Ердоганова изјава изазвала је реакције дела јавности. Гаро Пајлан осудио је Ердоганову изјаву мржње и написао да „сваки пут када чујемо ту фразу, наше ране крваре“. Колумниста јерменско-турског недељника „Агос“, Оханес Киличдаги написао је да је „то увреда за оне који су преживели и за њихову децу и унуке“ и да „то одражава мржњу која је институционаизована генерацијама“. Он се још запитао какви су политичка култура и језик у земљи коју користе највише власти које тврде да „није било масакра у нашој историји“ и додао „па ако их није било, одакле потиче та фраза, на кога се односи?“. Парадоксално, како је то приметила турска новинарака Узај Булут, ова фраза не представља порицање масакара или геноцида, већ напротив као да „истиче понос починилаца“. Проблем је утолико већи јер сам шеф државе користи такву реторику, која је не само увреда за жртве, већ и оне преживеле. Ово додатно улива неповерење и забринутост за безбедност код хришћана у Турској, јер како је то приметио један колумниста, „мач у сваком тренутку може да се врати и заврши посао“. Атмосфера око ове изјаве је додатно закомпликована, јер је Ердоган у свом обраћању од 11. маја изјавио да се неће предати малигним снагама из FETÖ (инкриминишућа скраћеница за организацију Фетулаха Гјулена), ПКК, спољних непријатеља, укључујући „зле силе јерменског и Рум (грчког и грчко-кипарског) лобија преко непријатељских центара из Залива“. Симболика мача се јавља још у једном врло сликовитом примеру. Наиме, приликом прославе годишњице освајања Цариграда 29. маја 2020. године, под називом „Празник освајања“, Ердоган је у свом говору рекао: „Желим да мој Господар овом народу подари много освајања, много победа...“. Потом је колумниста Хуријета, Фуат Бол, 1. јуна написао како је „Мехмед Освајач претворио Свету Софију у џамију како то налаже право мача“. Ова реченица добро дочарава жељу исламиста да Света Софија буде џамија ради „духа освајања“. Са друге стране, поменута Ердоганова изјава је наравно отворила и питање чије земље ће бити мета освајања с обзиром на интервенцију у Сирији, Либији и погоршање односа са Грчком. А „дух освајања“, како је приметио један новинар, такође трује обичне умове, и полако осваја поштовање људи који су остали секуларни и чини се осликава и могући менталитетски образац у ком се посматрају малобројни преостали хришћани у Турској. Утолико више је предмет критика била изјава, у децембру 2019. године изабраног, новог Јерменског патријарха Болиса (Константинопоља) Сахака II Машалиана, да су „све мањине у Турској сагласне са чињеницом да ми доживљавамо најугоднију еру за време администрације Партије правде и развоја (АКП)“. Наиме, јерменска заједница је годинама уназад била спречена да, услед болести претходног изабере новог духовног вођу, што је последица сталног мешања државе у тај процес (в. Православље бр. 1250). То мешање је довело до тога да од могућих тринаест кандидата за само три Турска да сагласност да учествују у избору. Ово је све довело до нових подела унутар неколико десетина хиљада бројне јерменске заједнице у Турској. Став јерменског патријарха критиковали су представници јерменске дијаспоре и из разлога што Турска пориче геноцид и било какве организоване масакре над Јерменима и другим хришћанима. Треба додати да је недавно Високи саветодавни одбор турског председништва неколико сати разговарао како да се одговори на „неутемељене и антитурске оптужбе“ по питању геноцида над Јерменима. Ипак треба рећи да је било помака по неким питањима. Тако је отпочета градња цркве за потребе Сиријске (православне) цркве у Истанбулу (што је прва нова црква од 1923. године), док Влада наставља да пружа подршку верским мањинама из области безбедности, као и да плаћа обнову и рестаурацију појединих регистрованих објеката. Половином јуна званична Турска је одбацила годишњи најновији извештај САД о стању верских слобода као тендециозан и рекла да се заснива на непровереним тврдњама. Према овом извештају Турска је стављена у посебну групу за посматрање, што је уједно чини и једином државом чланицом НАТО на таквој листи. Као проблеми и даље се наводе мешање државе у унутрашње послове верских заједница, пораст инцидената и друштвеног насиља, неотварање семинара на острву Халки, кључног за образовање православних свештеника у Турској, без кога све малобројнија и све старија заједница не може да функционише, претварање некадашњих цркава из музеја у џамије, питање статуса Свете Софије, али и последице турске интервенције у Сирији. Eрдоганов недавни позив да се заштите мањине, с обзиром на честе референце о непријатељима државе и сличној реторици, а посебно када се све чешће политичари у Турској позивају на „освајачко право“, не улива наду да ће се друштвени однос према малобројним хришћанима и другима променити. Остаје да се види да ли је то само реторика због могућих превремених избора који се све чешће помињу. Данко Страхинић Извор: Православље – новине Српске патријаршије, број 1279., 1. јула 2020. View full Странице