Данко Страхинић: „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ – документарни филм о порицању геноциду над Јерменима

Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду.

Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу.

Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми.

Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући  простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција.

С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему.

Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја.

Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју.

У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала.

Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла.

Данко Страхинић

Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018.