Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке г. Фотија, четрдесетодневни пaрастос блаженопочившем Епископу шабачкom Лаврентију (Трифуновићу) биће служен 3. марта 2022. године у манастиру Светог Николаја Жичког на Соко Граду, одмах након заупокојене Литургије која почиње у 9 часова. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић) рођен је 27. јануара 1935. године у селу Богоштици, надомак Крупња. Завршио је богословију Светог Саве и Православни богословски факултет у Београду. Године 1958. постаје јерођкон, а 1961. године бива рукоположен у чин јеромонаха. Након тога, две године је био духовник цркве Ружице у Београду, у којој је са великом пажњом, бригом и љубављу примао све оне који су због својих потреба долазили тражећи живе речи утехе. У даљем току свога живота служио је као парох на Купресу и као професор богословије у манастиру Крки. Своју архипастирску делатност започиње давне 1967. године, када 15. јула бива хиротонисан за викарног eпископа патријарха Германа, са титулом Епископ моравички. Две године након тога, постаје Епископ богомчуване Епархије аустралијско-новозеландске и Епархије западно-европске. где оставља неизбрисив траг. Устоличен је у Лондону, марта 1969. Поред Лондона, боравио је још у Диселдорфу и Химелстиру. У поменутом Химелстиру је основао Епархијски центар и штампарију. Управо овде је у јако неповољна времена за нашу Цркву штампао дела Светог владике Николаја, те их враћао српском народу као мелем за измучене душе, које су тражиле свој пут ка Христу. Године 1989. бива изабран за Епископа шабачко-ваљевског, преузевши на себе бреме свог претходника Епископа Јована, које је достојно до своје кончине носио. Устоличен је у Саборној цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу 23. јула 1989. године. На трону Епархије шабачко-ваљевске остаје све до 2006. године, када Епархија бива подељена на два дела, те од те године постаје Епископ шабачки. Ово је учинио, како је за живота говорио „како би умножио, јер двојица увек могу да учине више но један“. Дужност Епископа шабачког обављао је служећи Васкрслом Христу и мајци Цркви све до своје кончине. Према својој пастви се опходио са очинском љубављу и бригом, о чему сведоче и многи примери штампања духовне литературе, коју је на поклон делио верницима, зарад усавршавања у љубави Божијој. Учествовао је на многим црквеним састанцима, држећи предавања и излажући реферате, као изасланик Српске Православне Цркве у Светском савету Цркава. Посредовао је при решавању раскола у Америци, који је представљао огроман проблем са огромним последицама. Два пута је био члан Светог Архијерејског Синода, као и администратор Епархије ваљевске. Уз то, био је јако поштован диљем Европе, коју је за живота обишао, сејући семе православне вере и сведочивши веру у Христа на делу. Поред матерњег, говорио је немачки, енглески и руски језик. Такође, важио је за највећег поету међу епископима. Био је, како је патријарх Порфирије у посмртном слову над одром епископа Лаврентија рекао, „човек Христов, који није правио разлике међу људима“. Блаженопочивши Епископ шабачки Лаврентије мирно је уснуо у Господу 23. јануара 2022. године у Шапцу, окружен својим најближим сарадницима. Извор: Инфо-служба СПЦ

-Блаженог спомена епископ Лука живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки, без потребе да било коме то објављује. Носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности, рекао је епископ Јустин поводом четрдесет дана од упокојења епископа Луке. Поводом четрдесет дана од упокојења Епископа западноевропског Луке, 25. јануара 2022. године, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског. На крају свете Литургије Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин, викари Патријарха српског, служили су четрдесетодневни парастос блаженопочившем епископу Луки. -Сабрали смо се на светој Литургији која јесте догађај који брише све границе између прошлости, садашњости и будућности, брише поделе између нас овде и оних тамо које називамо упокојенима и све друге могуће и немогуће поделе овога света и века. Света Литургија јесте откровење долазећега Царства Божјег и отуда се она назива догађај истине, догађај незаборава и догађај вечнога сећања Божјега. Све то је знао и тако је живео блажене успомени достојни отац и епископ наш Лука, који је на скроман и једноставан начин ту тајну у сведочио свима и свакоме, истакао је владика Јустин. -Блаженопочиви епископ Лука имао је пре свега љубав према човеку, ни у једном тренутку не стављајући свој ауторитет епископа изнад своје човечности и своје љубави коју је показивао према свима и свакоме. Живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки без потребе да било коме то да објављује, носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности. Епископ Лука је служио свету Литургију, приводио је народ ка Христу и уводио народ у тајну вечнога живота кроз Литургију, јер је знао и сведочио да онај који једе Тело Христово и пије крв Његову неће видети смрти вавек. Епископ Лука је он био човек мира, помирења и праштања, поручио је владика Јустин. Извор: Телевизија Храм

У суботу, 10. априла 2021. године, у Требињу и Тврдошу, обиљежен је четрдесетодневни спомен на блаженопочившег Епикопа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија. На Светој архијерејској литургији, служеној овим поводом у требињском Преображењском храму, предстојао је Епископ диселдорфски и њемачки Григорије, уз саслужење Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, свештенства, монаштва и вјерног народа наше Помјесне Цркве. Одговарање вјерних предводио је Хор Призренске богословије Светог Кирила и Методија. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Игуманија манастира Ћелија Пиперска монахиња Јелена: Ко је био наш Таса? По читању еванђеоског зачала, бесједио је протопрезвитер – ставрофор, Радивоје Круљ, Старјешина Саборне цркве Свете Тројице у Мостару, сјећајући се Владике Атанасија ускликнувши: Усудићу се, данас, и ја ускликнути, на четрдесетодневном помену Владици Атанасију: опрости свети Владико, ти си за нас, и за све здраве српске душе, трећи равноапостолни владика херцеговачки, Атанасије Нови Велики… По Причешћу вјерних, одслужен је парастос Епископу Атанасију, а при отпусту, кроз сан и јаву, новопредстављеног пастира, оца и саслужитеља споменуо се и Епископ Григорије, представљајући и новоприређену Споменицу о блаженом уснућу Владике Атанасија, рекавши: У овој Споменици је само нешто записано од онога што су људи рекли о Владики Атанасију.., и много ће још тога људи рећи.., и написаће пјесници.., сликаће сликари, ми ћемо се сјећати.., једино што је важно да схватимо: да Владика Атанасије је сад код Бога, како је он нас учио… Са сунцем у зениту, синови и дјеца, ученици и ближњи Владике Атанасија стигли су на његов гроб у Манастиру Тврдош, гдје је одслужен помен, а пред Параклисом Васкрсења Господњег у манастирском гробљу, Владики Атанасију и свима окупљенима, обратио се и Архимандрит Данило, игуман Манастира Житомислић: Драги Владико, стојећи данас овдје пред твојим гробом, говоримо најпре: теби хвала, а онда и свима вама, браћо и сестре, драге владике, који сте дошли данас сви из својих крајева.., и сви смо дошли данас овдје да одслужимо парастос четрдесетодневни, нашем оцу и учитељу Владици Атанасију, да се молимо за његову душу, и да му уручимо једну захвалност, онако, колико можемо од срца и колико знамо, за све оно што је учинио за нас, у све наше дане наших живота… Он нас је сабрао и сабирао, и ево данас нас је сабрао овдје, пред ову црквицу, коју је себи саградио за вјечни спомен и вјечну кућу. А, ова црква је црква Васкрсења, и ето то нам јасно показује да је Васкрсење наш смисао живота, а он нам је то тако свједочио својим животом, својом појавом, својим доласцима.., тиме што нас је волио, што нас је разумио, прихватао онакве какви јесмо… Владико бесмртног имена, вјечна ти успомена! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Епархија захумско-херцеговачка и приморска, обавјештава васколику Цркву, да ће се четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу захумско-херцеговачком и приморском Атанасију обиљежити у суботу, 10. априла 2021. године, у Требињу и Тврдошу, према сљедећем распореду: 8.30 – Света архијерејска литургија у Саборном храму у Требињу 10.00 – Парастос, у наставку Литургије, у Саборном храму у Требињу 12.00 – Помен на гробу, у Параклису Васкрсења Христовог, у гробљу Манастира Тврдош. Молимо све, који буду узели учешће у овом догађају, да се придржавају прописаних епидемиолошких мјера. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Саборна Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју служени су 29. децембра 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Повезана вест: Навршило се четрдесет дана од упокојења Његове светости Патријарха српског Иринеја (1930-2020) Началствовао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански и мјестобљуститељ патријарашког трона г. Хризостом уз саслужење Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија, шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке Јована, будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, крушевачког Давида, нишког Арсенија, буеносајреског и јужноамеричког Кирила, мохачког Исихија и диоклијског Методија у молитвеном присуству Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, браничевског Игњатија и ремезијанског Стефана. Саслуживали су свешетенослужитељи из Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, као и протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Руске Православне Цркве. Прислуживали су дугогодишњи Патријархови најближи сарадници: лични секретар Патријархов ипођакон Дејан Накић и ипођакон Владимир Јелић, управник Патријаршијског двора. Поред родбине и најближих сарадника патријарха Иринеја, Литургији и парастосу присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар унутрашњиих послова г. Александар Вулин, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Србије др Владимир Рогановић, богољубиво монаштво и свештенство и свих епархија Српске Православне Цркве; ректори, професори и ученици црквено-просветних завода; службеници Патријаршије српске; запослени у Штампарији Српске Православне Цркве, Патријаршијској библиотеци, Архиву Српске Православне Цркве, Информативно-издавачкој установи Српске Православне Цркве, Верском добротворном старатељству, Патријаршијском заводу за израду свећа, Телевизији Храм и Радију Слово љубве и другим црквеним установама и заводима, представници највиших културних, научних и јавних институција, надбискуп београдски Станислав Хочевар, представници традиционалних цркава и верских заједица, чланови дипломатског кора, принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, чланови тима који ради на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Беседу је произнео Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона. У наставку доносимо ауторизовану верзију беседе митрополита Хризостома: Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, Високопречасни и часни оци, Преподобно монаштво, драга браћо и сестре, Ево нас на 40-дневном помену блажене успомене упокојеног патријарха нашег Иринеја. Брзо, као све што бива и пролази, прођоше и ових четрдесет дана од његовог упокојења у Христу Господу. Наша Светосавска Црква, а посебно Архиепископија београдско-карловачка, служењем заупокојених Литургија молила се за блаженоупокојеног патријарха Иринеја. Осим молења ово је и изараз нашег поштовање његовог патријарашког лика и дјела. Данас смо се у овај четрдесети дан посебно молили и молимо се Богу и Спаситељу свих и свега, Богу милости и доброте, да данас када душа блаженоупокјеног нашег патријарха Иринеја излази на Суд Божји да му Бог буде Милостив, јер нема човјека који живи, а да не гријеши, како каже црквена молитва. Молитва Цркве за њеног поглавара је велика и моћна молитва. У молитви Цркве, у самој њеној суштини је Господ наш Исус Христос као Глава Цркве. Црква никада није одвојена од Њега и никад није без Њега, нити остављена као сиротица. Знамо, јер тако вјерујемо Ријечи Господњој да свако који умрије са вјером у Христа Господа пролази кроз смрт и прелази у живот вјечни и бива једно са Христом Господом. На том искуству наше вјере и живота Свети апостол Павле тјеши хришћане Солуна и Коринта, а и све нас до данас, да имајућу ову вјеру не тугујемо као они који вјере немају, већ да се духовно радујемо и славимо Милостивог и Човјекољубивог Бога Оца и Његовог једнородног Сина и Духа Светога, Тројицу Једносуштну и нераздјељиву, знајући и вјерујући да је данас наш блаженоупокојени патријарх Иринеј у Царству Божјем. Данас се наш блажене успомене патријарх Иринеј прибројава сабору својих претходника патријараха српских и архиепископа пећких и светих Срба светитеља. Данас га дочекују и поздрављају патријарси Павле, Герман, Викентије, Гаврило, Варнава, Димитрије и сви до Светитеља Саве и препознају га као мудрог и вјерног управитеља повјерене му Цркве њихове Светосавске. Десетогодишње патријарашко служење Свајтејшег патријарха Иринеја било је веома бурно и тешко по Цркву, како овдје у отаџбини тако и широм свијета. Све га је то тешко болело и патио је због тога. Не ријетко питао је чланове Сабора и Синода: шта нам је чинити? Шта да радимо? Неуморно је журио, као ријетко ко прије њега, да стигне свуда гдје је било тешко и потребно његово присуство. Бивали смо затечени његовим одлукама да без одмарања путује на далеке дестинације, е да би се сусрео са нашим народом, да би му проповједао Ријеч Божју и поучио га шта је свето, честито и миломе Богу приступачно. Настојао је предупредити и спријечити негатине исходе свих тих проблема, али, на његову и нашу жалост, неке случајеве није могао да предупреди и спријечи. Управљао је мудро бродом наше Светосавске Цркве, настојећи да Цркву сачува у Јединству, Светости и Саборности. Нажалост, неки су испали из тог брода и морске буре су их прогутале и однијеле не кривицом блаженопочишег патријарха нашег и оца Иринеја и наше Цркве, већ непоправљивошћу несрећника. Али, сав суд остављамо Богу и историји. Данас му се осим молитвеног сјећања и захваљујемо за све што је учинио на славу Божју, на радост, понос и срећу нашег српског рода. Посебно смо му захвални за велик труд који је уложио око завршетка радова на овом величанственом храму Светитеља Саве, храму на ком су ревновали, али и горке сузе лили, његови претходници. Сјетимо се само колико је година овај храм био под забраном не само наставка градње, већ и помињања. Блажене успомене патријарси из безбожног комунистичког периода, Гаврило, Викентије и Герман, даноноћно су деценијама и годинама кољенопреклоњено молили и тражили дозволу за градњу, али умјесто позитивних одговора све више су понижавани, Црква исмијавана, а српски народ обесправљиван. Духовна опорука блажене успомене патријарха нашег Иринеја јесте да чувамо јединство нашег српског народа кроз Цркву, језик, писмо и културу; да као зеницу ока свога чувамо нашу Светосавску Цркву у миру, слози и јединству; да наше мученичко Косово и Метохију очувамо у јединству са Србијом; да нашу браћу и сестре у Црној Гори помогнемо у њиховој борби да се одупру свим онима који се боре против Јединства Цркве и нашег народа; да Републику Српску никад не заборавимо и не оставимо на милост и немилост оних којима она смета као освојени бастион слободе и јединства. Много је бринуо за нашу браћу и сестре у Аустралији, Сверној Америци и Европи. Молио се и наставља да се моли за њих, прије свега за њихово јединство и слогу. Користимо прилику да нашу браћу и сестре у дијаспори, а посебно у Њујорку, позововемо у име блаженоупокојеног Патријарха на мир, слогу, братски и српски договор, и да их позовемо да вода рачуна - да тражећи и изгонечи своје правде не изгубе оно што је много претежније, а то је њихово јединство у Христу Исусу. Браћо и сестре, будимо поносни на нашег блаженоупокојеног патријарха Иринеја и никада га не заборавимо у нашим молитвама. Чврсто вјерујемо да он нас неће заборавити и да ће се заједно са Светитељем Савом и свима светима молити за нас и за нашу Цркву. Нека је вјечни помен и Царство небеско блажене успомене патријарху нашем Иринеју. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

У саборном храму Васкерсења Христовог у Подгорици, данас, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служена је заупокојена архијерејска Литургија са четрдесетодневним поменом блаженопочившем Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Чинодејствовали су Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, викарни Епископ диоклијски Методије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Након читања Јеванђеља бесједио је Епископ Атанасије: Данас је празник вишеструки. Празник Васкрсења, празник четрдесетодневни, великог архијереја Амфилохија Иконијскога. Свети Амфилохије Иконијски приводи престолу Господњем нашег оца, брата и саслужитеља Амфилохија Митрополита цетињског, црногорско-приморског и свеправославнога. Излази пред Господњи престо и приводи га његов велики имењак Свети Амфилохије Иконијски. Кад је требало млади Ристо да се монаши, питао је оца Јустина које име да узме, а ава Јустин је одговорио: „Ових дана сам превео житије Светог Амфилохија Иконијског, да узмеш то име, Амфилохије, њега су анђели рукоположили.“ Приђем тада ави Јустину, био сам близу њега, па кажем: „Он је анђео Цркве, епископи су анђели Цркве, они су га приводили.“ Он одговори: „Ух ви историчари, па то је истина. Светог Амфилохија су рукоположили епископи на челу са Светим Василијем Великим, била су то бурна времена, 4. век, кад су се појавили јеретици, њега је привео Свети Василије Велики и био је славни његов ученик и њему је Свети Василије упутио своје капитално дело О Духу Светоме.“ Тако је наш брат, отац и саслужитељ Митрополит Амфилохије, приведен је Светим Амфилохијем и анђелима Цркве данас Престолу Божијем, у четрдесети дан отишао је пред Господа. Сигурни смо да се на њега односи ово Јеванђеље које се данас чита јерарсима, Светом Николи и другима, у чему су они свеблажени, јер су ишли са Христом и увек су се осећали сиромашни духом иако су већ почели да задобијају пуноћу Духа Светога. И онда, како су говорили за Христа, тако су за њих говорили ружне речи лажући. Наш отац, брат и саслужитељ Митрополит Амфилохије, прошао је тај пут и зато је светла образа изашао пре 40 дана са овога света и душа из тела и пристао престолу Христовоме. Данас га приводи престолу врховнога Бога Оца, вечнога родитеља Сина и вечнога исходитеља Духа Светога, и Оца свију нас. Запамтите то, кад год читамо Оче наш, уз Вјерују то су наше најважније молитве и најважнији текстови исповедања, зато пред причешће читамо Оче наш и тиме постајемо синови васкрслог и распетог за нас Христом. Чин причешћа у Литургији је чин Васкрсења. Цела Литургија је оприсутњење вечног живота, целе икономије Христове и домостроја Христова, од Богојављења Богородици, па до рођења у витлејемској пећини, па до крштења на Јордану, па до Преображења на гори Тавор, па вођења у Гетсиманском врту, ухваћенога и вођенога на суд Пилату, и осуда јеврејских старешина, па онда вођење и распеће на Голготи. Знате ли да је Голгота изван ондашњих јерусалимских зидина? Изван, зато што је Господ дошао да спасе све, а није ограничено само зидовима јерусалимским или јеврејским наслеђем. Драги хришћани, драге сестре, драга децо, има један честити и верујући Јевреј, Џејмс Бестин, који је као верујући Јевреј, знао Свето писмо и своје предање, знао је историју свог народа па га је мучило зашто је јеврејски народ тако страдао. Упутио се у Америку и тамо сусрео разне групације, разговарао са ученим људима, а на крају, сам Господ га изненади. Јави му се чудесно и каже му: „ја сам уствари први прави Јеврејин, испред свог народа и за свој народ сам страдао. Немојте се чудити што и ви страдате, идете мојим путем.“ Свети оци су говорили да сваки хришћанин треба да прође све стадије Христовог живота и онда да се уподоби са Христом. Циљ је да постанемо као што смо створењем постали христолики, да постанемо још више, христоподобни, христоистоветни, и да у њему будемо усиновљени као деца Божија и брата Христова. То је достојанство наше и то данас прослављамо. Наш отац, сабрат и заједничар у свему, и у овој Литургији, он је данас брат Христов, син Бога Оца, и зато је наш отац и учитељ. Како рече један млади и умни владика: „Ако смо изгубили оца и учитеља, добили смо свеца.“ Светогорци су већ написали скоро целу службу, можемо доле на његовом гробу да певамо. Већ је велики светогорски песник, Атанасије симонопетритски, који је признат од Цариградске Патријаршије, за великог химнографа, који је написао службе Светом Николају жичком и Светом Јустину Ћелијском, почео је да пише и службе нашем оцу и сабрату Амфилохију новоме. Ако Бог да, доћи ће тај дан да ћемо ту службу певати, а после ћемо сићи доле на његов гроб да отпевамо. А овде сада, по древном предању, благословићемо жито које је символ живота, зато је наш данашњи празник у Храму Васкрсења символ, догађај оприсутњења Васкрсења на нама, а пре свега на оцу, брату и саслужитељу нашем Амфилохију. Њему царско насеље и небеска заштита са његовим вођом и имењаком Светим Амфилохијем Иконијским. Будимо радосни што имамо таквога предстојатеља пред престолом Божијим. Он нам је оставио овај величанствени Храм, да нам остане стално у срцу, у оку, у уму, у целом нашем бићу, да је ово уствари рај на земљи. Рекли су да је ово нова Света Софија, и више од тога, ово је ново небо на земљи, благодарећи мајци Божијој. Она је сама постала Храм и ухрамила Христа да нас ухрами њеним руководством и пратњом у храм вечни Оца, Сина и Духа Светога. Након литургије служен је парастос а онда је бесједио Владика Јоаникије: У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо архијереји, часни оци свештеници, монаси и сестре монахиње, честита родбино блаженопочившег Митрополита, браћо и сестре, Сабрао нас је блаженопочивши Митрополит Амфилохије у овај недјељни дан, нас дан свога небеског покровитеља Амфилохија Иконијскога. Јесте овај сабор данас овдје прожет тугом, али је прожет и великом радошћу зато што имамо таквога свједока који је пред нама, који нас је водио, свједока Христовога, апостола Христовога који нас је сабирао у вријеме своје свете архијерејске службе овдје у Црној Гори. Он нас и данас сабира, и убудуће ће нас сабирати. Увјерени смо да ће му Бог дати такву смјелост пред Његовим престолом да нас заступа својим светим молитвама и својим небеским покровитељством. Али, то остављамо будућим временима и будућим покољењима. Али, кога смо имали међу нама? Апостола Христовога. Човјека у коме су се Божјом милошћу сабрали огромни, велики дарови Божји и засијали његовом вјером, његовом молитвом, његовом жртвом и трпљењем. Његово лице је већ овдје сијало, овдје нама на земљи, као лице анђела Божјега. А сада ће нам сијати са неба. И то је она његова икона која ће се пројавити. И није чудо што хришћани благочестиви, монаси и монахиње, већ сликају његове иконе. Нема потребе ништа да усиљавамо и да форсирамо. То ће само да иде. А његов свијетли лик, као што рекосмо, засијао је многим даровима. Он је био стваралац. Био је пјесник. Био је мислилац. Алуи, најважније је што је био прави муж Цркве, који је имао велики ауторитет, велики углед, не само овдје у Црној Гори и у Српској Цркви, него и у цијелој православној и шире – цијелој хришћанској васељени.. Дакле – човјек великих распона. Не знамо да ли је била дубља његова мисао или финије његово осјећање, или јача његова воља, или јачи стваралачки замах, иливећи дар као духовнога оца – све је било велико. Све је било код њега монументалчно. Било је код њега много тишине, много неке тајанствености. И нијесмо могли никада да ту тајанственост исцрпимо. Колико је био отворен и приступачан, толико је био тајанствен, понекад нама и нератзумљив у својим потезима и одлукама. Јер, њега није водила логика овога свијета него га је водила вјера. О његовоме дјелу ми не можемо, све и да хоћемо, сада да кажемо све што треба. То је просто немогуће. Ја ћу данас овдје да кажем једну ствар. Митрополит Амфилохије је за свога живота остварио једну велику епоху, насрочито у Црној Гори. И посебан је његов однос према Црној Гори коју је много волио, али је и много пропатио због њених раскола и нсрећа, због нечовјештва које се појавило код појединих људи. Међутим, треба прије свега видјети његову љубав. Он је обожавао Црну Гору. Знао је њене хришћанске коријене још од апостолских времена до прије Немањића, па од времена Немањића, Балшића и Црнојевића до Петровића, и све до преподобног старца Симеона Дајбабског и до нових свједока и мученика – до свештеномученика Јоаникија Липовца. И он је ту свијетлу Црну Гору светиња и великих личности, великих светитеља Божјих, Црну Гору Светога Василија Острошкога, Петра Цетињскога, Стефана Пиперскога, Марка Миљанова, Његоша носио у себи и борио се за њено лице. И када је обнављао светиње по Црној Гори, говори се о преко 750 храмова, цркава и манастира и осталих црквених здања. То је оно што се види! И љепота овога храма и храма у Бару. То је израз његове душе. Али оно што се не види и што је вјероватно претежно: он је обнављао и освећивао душе вјерујућег народа у Црној Гори. Нарочито је велику пажњу поклањао дјеци и омладини. Какви су само били они сабори на Превлаци и у Цетињском манастиру. Како га је било лијепо видјети међу дјецом. Он, старац од осамдесет година, знао је да се поистовјети са дјецом. И шпоказао је да је сачувао дјетињу безазленост и чистоту душе до краја свога живота. А његова душа је била напаћена. Он је боловао због свакога гријеха који људи учине, због сваке псовке, због сваке ружне ријечи. А колико је претрпио увреда и псовки, и клевета и пљувања, и медијских линчовања у својој Црној Гори… То је само његова велика душа могла да претрпи и нико други – да никада не заропће и да никада не подијели свој народ! Једина подјелаза коју је он знао, а и њу је хтио да превазиђе кад би се људи поправили, јесте подјела између човјека и нечовјека. Бољела га је нечовјечност које је било много у његовом времену. Али је он нашао људе у Црној Гори, нашао је оно запретано огњиште вјере о коме је говорио митрополит Данило, распалио га и око њега сабрао чио честити народ Црне Горе. То смо видјели одавно, посебно у задњих годину дана и литије које су превазишле подјеле у Црној Гори. И многе који су били далеко од Цркве и од светиње су сабрале око наших светиња. И остало што се догодило, све је дјело нашег Митрополита и, наравно, његовога свештенства и монаштва. То свијетло лице народа, које смо гледали – то је оно лице Црне Горе које је убијелио и освијетлио, и показао наш Митрополит. Бог ће га сигурно наградити за његове велике трудове, за његову доброту, за његову очинску љубав и за трпљење. Овдје су данас само монаси и монахиње који су у овим условима могли да дођу. У свим манастирима и храмовима у Црној Гори данас се држе помени, па смо зато и рекли због ових мјера да људи који могу да дођу, а сви који не мкгу да врше помене по својим храмовима нашем Митрополиту. Али, треба видјети манастире како данас изгледају по Црној Гори, који су пропјевали. А треба се сјетити какви су били када је он дошао: већина од њих запуштени, без кровова, представљали су мерзност запустјенија. Он је све то очистио, обновио и уз помоћ монаха и монахиња све изнова саградио и уљепшао. И што је најважније, наше светиње су пропојале. Пропојала је душа Црне Горе. Он је био тај који нас је у ту пјесму привукао, који нас је научио тој пјесми. И ту пјесму не треба да заборавимо. То је пјесма вјере, молитве, пјесма заједничког и саборног славословља Богу, пјесма љубави Божјој, пјесма нашем заједништву. Митрополит је био велики проповједник ријечи Божје, био је и пјесник. То је једна дивна особина код њега. Треба видјети монаштво, духовну дјецу Митрополита Амфилохија. Све снажне и одговорне личности. Није правио калупе, није имао шему него је све призивао Христу и у слободу Христову. Оне који су имали снаге, свакога је бацио у ватру да се очеличи, да још буде бољи постављајући пред њега велике захтјеве. А оне који су били слаби миловао је, трпио, тјешио и показивао безмјерну љубав према свима. И према једнима и према другима. Све је љубио Христовом љубављу. И посебно морам да нагласим, он се уздигао до те љубави да је љубио и благосиљао, и молио се за оне који га куну и клеветају, који га мрзе. И отишао је, бојим се, са једном раном – што није испунио завјет који је себи поставио, да измири Црну Гору. Али је много на томе дјелу учинио. Вратио је већински дио Црне Горе самој себи. Вратио је Његошу, Светом Василију, Светом Петру Цетињскоме. Вратио је Црну Гору њеним коријенима, чојству и јунаштву… То је његово велико дјело. И на крају да истакнем: утом великом подвигу, у тој великој борби, војујући стално са злом, он је, откад је дошао па до свога издисаја, војевао на том бојном пољу, не оружјем које убија него Божјим оружјем које обнавља, чисти и сједињује и спасава – Божјом истином, Божјом правдом, Божјом милошћу и великим трпљењем. Као Црну Гору једино је волио Косово. И никада не треба заборавити деведесет и девету годину, када је Митрополит послије одласка војске са Косова и Метохије отишао и купио српске лешеве по Мтохији. И са њиме заједно овдје присутни Владика Атанасије. Овдје присутни отац Радомир Никчевић, кад се послије мјесец дана вратио – био је са тамо њиме – морао је да оде у болницу, да одлежи, јер се разболио гледајући ужасне слике ратних страхота и њихових последица по Метохији, а Митрополит, ако дијамант, није се на њему видјело да је претрпио никакву муку него је имао осјећај благослова Божјег што је цјеливао ране свога народа, косовске ране. И његово срце је стално крварило том косовском раном до краја његовога живота. Он је прави и истински Његошев наследник. Интересантно, њега су Светогорци доживљавали и прихватали као свога. Био је он мало на Светој гори, имао је тамо свога старца, великога оца Пајсија који је већ светитељ, али не због тога него што је он примио огањ вјере који његују Светогорци. И он је као Свети Григорије Палама стално понављао ријеч Христову како је Он дошао да баци огањ на земљу и жели да се тај огањ што прије распали. У том распаљивању огња вјере и благодати Духа Светога и милости Божје и љубави Божје је Митрополит Амфилохије свега себе истрошио. И тако угодивши Богу у свему и посвједочивши вјеру на узвишен и величанствен начин, он се на крају смирио изашавши на Голготу, претрпјевши ову болест, побиједивши је и мирно се упокојио, отишао из овога свијета причествивши се Светим Тајнама Христовим, са Христом се сјединивши да с Њиме вјечује, у Његовоме вјечноме царству. Помену је присуствовало свештенство и монаштво, док лаици, због епидемије короне, нијесу присуствовали, али им је био омогућен силазак у крипту како би се поклонили гробу светоупокојеног митрополита Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу биће одржан у петак, 5. јуна 2020. Тог дана од 9:00 часова у храму Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима, Свету архијерејску заупокојену Литургију, а након тога и парастос, служиће Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, најавила је Црквена Општина которска. Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића

Владика бачки Иринеј: Када сагледамо личност, живот и дело владике Милутина, можемо поновити речи које је Христос рекао, сусревши два брата апостола Филипа и Натанаила: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Повезан садржај: Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Храм Васкрсења Христовог, место на ком је своју духовну децу четрнаест година литургијски предводио и са чијег амвона мудре поуке подарио, његов дом након земаљске кончине, на Марковдан Лета Господњег 2020., под своје сводове примио је пастире и верни народ да молитве узнесу за владику Милутина, првог архијереја обновљене Епархије ваљевске, од чијег се престављења Господу навршило четрдесет дана. Заупокојену Литургију је служио архимандрит Михаило (Биковић), старешина манастира Јовања, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва из више епархија. Парастосом владики Милутину је началствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслуживање његовог викара Епископа мохачког г. Исихија и свештенослужитеља из више епархија. Будући духовни син Преподобног оца Јустина Ћелијског, владика Иринеј је везан за ваљевски крај. Снажну братску љубав у Христу Господу делио је са блаженоуснулим владиком Милутином. Та љубав довела га је данас у Ваљево да, као изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода Српоске Православне Цркве, принесе молитве за душу владике Милутина, а његовој духовној деци пружи подршку својом проповеди. И патријарх Иринеј и чланови Синода данас се такође моле за уснулог ваљевског архијереја. Подсетивши на речи аве Јустина да је васкрсење „једина нада и утеха за све наше гробове“, епископ Иринеј рекао је да данас, поред туге због привременог растанка, осећамо радост васкрсења. Смрт је последњи непријатељ човека и Христос је дошао у свет да васкрсењем сатре смрт и обнови сву Своју творевину. Сви ћемо једног дана бити тамо где је блаженоуснули владика Милутин. Једино што је важно јесте да „сви будемо са десне стране“, попут верног слуге уђемо у радост господара свога, истакао је епископ Иринеј. -Верујем да је владика Милутин тамо и да нас чује. Ми се молимо Господу васкрслом и Васкрситељу свих људи за његову душу. Али треба да будемо верни, да се молимо за нас, јер се и он моли за своје свештенство, своје монаштво, свој народ, своје пријатеље, браћу саслужитеље… Када сагледамо личност, живот и дело владике Милутина, можемо поновити речи које је Христос рекао, сусревши два брата апостола Филипа и Натанаила, а оне гласе: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Ако међу нама епископима Српске Цркве има икога на кога се ове речи могу применити, онда је то блаженопочивши владика Милутин, рекао је владика Иринеј, до суза дотакавши верне у саборном храму. Подсетивши на црноризачки пут владике Милутина, савесно и самопрегорно служење Богу од ране младости, епископ Иринеј је истакао да је он дао живот за све у Епархији ваљевској, у којој су пре њега служили врсни архијереји и велики духовни прегаоци. Благослов администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког г. Лаврентија, пренео је његов заменик протојереј-ставрофор Мирко Вилотић. У име свештенства Ваљевске епархије, благодарје патријарху Иринеју, архијерејима и свештенослужитељима упутио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског. Епархија ваљевска прошла је своју Страсну седмицу на самом почетку Часног поста, када се владика Милутин разболео, а свештенство се нашло на удару јавности. „У тим тренуцима наш глас је био тих, а Ви сте му дали снагу“, рекао је отац Филип Јаковљевић, благодарећи владики Иринеју и његовом секретару проти Владану Симићу, родом Ваљевцу, на подршци коју су у данима страдања пружили свештенству и верном народу Епархије ваљевске. -Пријатељство и везе које сте почели да ткате са ваљевским крајем још у времену када сте долазили код оца Јустина, кулминирали су у то време. Заиста, тада када нам је помоћ била преко потребна, Ви сте је упутили и пројавили, поневши бреме наше како нас учи Свето писмо. Тиме сте и на тај начин испунили закон Божји, рекао је отац Филип Јаковљевић. Благодарност Епархија ваљевска упућује и владики Исихију, викару Епископа бачког, који је заједно са Владиком ремезијанским г. Стефаном служио опело епископу Милутину, затим директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милети Радојевићу, који је помогао низ богоугодних подухвата рађених са благословом епископа Милутина, као и свима који су се данас сабрали у молитви за душу свима драгог владику Милутина, првог епископа обновљене Ваљевске епархије, кога ће епархиоти памтити по мудрим поукама, неизмерној љубави и мноштву врлина у славу Божју и на добро народа коме је припадао. Извор: Радио Источник

Епархија ваљевска је најавила да ће у петак, 8. маја 2020. године, са почетком у 8 часова, у храму Христовог Васкрсења у Ваљеву бити служена заупокојена Литургија, а потом и четрдесетодневни парастос блаженоуснулом епископу ваљевском Милутину. Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Извор: Епархија ваљевска

Епархија осечкопољска и барањска

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије служио је свету Литургију, а саслуживали су преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, крушевачки Давид, аустријско- швајцарски Андреј, франкфуртски Сергије, тимочки Иларион, као и архимандрит Исихије, настојатељ ковиљског манастира, свештенство и ђаконство Епархије бачке. Литургији је присуствовао умировљени епископ зворничко-тузлански Василије. После служења заупокојене Литургије и парастоса, Митрополит Порфирије је породици блаженопочившег владике Јеронима и свима присутнима у Светоархангелском манастиру упутио речи утехе. Предање Цркве каже да душе оних који одлазе од нас, оних који се упокоје, оних које је Господ призвао к Себи, до четрдесетог дана још обитавају на местима и у близини где су проводили и свој земни живот. Сабрали смо се у Божићној радости, знајући да смо ми људи земни, да смо од земље и да ћемо се у земљу вратити. Знајући да смо прах и пепео, али исто тако још више и боље знајући да смо проистекли као плод љубави Божје, да смо створени као икона Живога Бога, и као последње и крајње што имамо о себи да кажемо није ишчезнуће, одлазак из овога света и брисања свакога трага о нама. Као што се Господ родио у телу и постао један од нас, како смо чули у данашњем апостолу, ми знамо да је Он прошао све оно што је људско, да је имао све оно што је наше, осим греха. Да је умро али да је, исто тако, васкрсао. Васкрснувши, победио је смрт и нама отворио пут да из онога што је пролазно и смртно, и ми уђемо у непролазно и бесмртно, казао је Митрополит загребачко-љубљански. Истичући да иако сви имамо бол и празнину због одласка епископа Јеронима, Митрополит је нагласио да управо због љубави Божје и свести о томе да смо саздани за Царство Небеско, ми имамо наду да брат наш Јероним у овом моменту, јасније него ми сагледава ту љубав Божју. Зна да је овај свет и овај живот за малена и пролазан, а да је оно што је Господ нама уготовио од вечности, заправо и наш крајњи циљ. То је Царство Божје, које ми овде у цркви, зато што јесмо Црква, предокушамо, доживљавамо. Знамо да и они који су отишли од нас, нису отишли заувек, него су отишли да припреме нама пут, и да је крајњи домет свакога од нас, пре или касније, а то је заправо сада. То је толико брзо и толико овде, пред нама, да нам не преостаје ништа друго него да са молитвама за покој душе брату Јерониму, имамо непрестану наду у Бога, молимо се Њему, да се држимо Њега, да нам он буде и овде, сада наш живот, утеха и нада, истакао је Митрополит Порфирије. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ: Епископ бачки г. Иринеј се, по завршетку служења парастоса, такође обратио сабранима. Владици Јерониму нека Бог дарује Царство Божје, а вама свима здравље и свако добро, казао је Владика Иринеј. На гробу блаженопочившега владике Јеронима, Епископ тимочки Иларион је служио мали помен. ФОТО АЛБУМ

Света aрхијерејска Литургија почиње у 9 часова, а у наставку ће се служити парастос. Вечан ти спомен, достојни блаженства незаборавни владико Јерониме!