Претражи Живе Речи Утехе

О ЦРНОГОРСКОМ ТУГОВАЊУ (Из књиге "Музика и депресија", Ранке Радуловић и Мирка Пејовића, Бгд, 1997.г) У својој књизи "Депресивни оптимизам Црногораца" Т. Баковић пише: "Узето у цјелини, Црногорци као народ испуњавају све етиопсихофизиолошке захтјеве психоаналитичке теорије личности и посједују углавном све одлике депресивне личности." Основни аргументи који ово потврђују јесу чест губитак вољеног објекта услед ратова и историјских околности, постојање хипертрофичног Суперега и код Црногораца увек будне савести и етике, веома изражене црногорске амбиваленције и нарцизма, те потребе за гратификацијом, склоност самопотцењивању и неговање култа смрти, уз утицај депресивности на психичке функције Црногораца. Дакле, потенцијал за депресију имају. Али, у овом поглављу покушаћу да одговорим на питање: имају ли Црногорци, уопште, капацитет за депресију? У опису Ријечке нахије у Старој Црној Гори, Јовићевић (1911, угледни учитељ, етнограф и лексикограф) даје импресиван приказ тужења чобаница у планинини. "Сакривена у планини, далеко од свих путева, чобаница по ваздан тужи, а гора одјекује. Све невоље, бриге и жалости своје и туђе уплиће при том у "текст" свог тужења, а помиње и давне јунаке и бојове, све тамо од Косова. Мушкарци воле - истиче Јовићевић - да из даљине слушају то женско тужење, али пазе да се не покажу, јер чобаница чим угледа човјека престане с тужењем." Видели сте, чобаница тужи, али чим угледа некога она престаје. Изгледа да тужење није дозвољено, као да не сме имати сведока. А мушкарци воле да слушају то женско тужење, да ли је то пројекција властите туге? Чак и на сахранама, и то данас, жене и деца најчешће не туже за покојником. Тужи сестра и друге присутне жене (често су то плаћене тужбалице). Том приликом надугачко спомињу и све друге покојнике, да би присутни у њихово тужење могли да пројектују и своју тугу. Никог не забораве. Навешћу део разговора са чувеном црногорском тужилицом Милушом Перовић која каже: "Код нас у Црној Гори практикује се да мајка за сином не тужи и жена за мужем не тужи. Мајка за сином не треба да тужи, треба да је јунак - да буде поносна што је родила сина који је погинуо за своју отаџбину. Жена за мужем, било је срамно, некако тако није било уобичајено, мада данас млађе кукају и плачу." (Казивање Милуше Перовић, рођене 1907. на Цетињу, забиљежено 1963) Тужити може сестра за братом " али то није више није тужбалица...то је осјећај." "Страшно ли те погледати, дико брате! Јадно ли те прегоријети, ја ти јадна! Сив соколе шестокрили, брате срећо! Братска сабља самокова, мој Лазаре! Златан ступче вас до неба, брате роде! Моје сунце од истока, мој Лазаре!" (Ковчежић, бр 9) Сестра за јунаком Милутином: "Кад си сабљу извадио Милутине! И у Турке јуришао Обилићу! Ти надлети соколове Сив соколе! И надлети све јунаке Црногорче! И погибе за поштење Нека ти је! Кукавица рока има Ја га немам! Од Ђурђева до Видова Она кука! А ја тужим довијека, Куку брате!" О начини њеног певања Љубомир Ненадовић у "Писмима са Цетиња" каже: "Па онда тим истим гласом више од педесет пута повртала је ту реч "куку", тако да је права кукавица-птица, која је пре ње у брегу кукала, одмах ућутала, а тек је после почела кукати кад је та девојка отишла". Може тужити и снаха за девером, јер је однос између њих нежан, као између брата и сестре; "Куку добро миловање! Ко ће снаје миловати? Ко л им прстен саковати? Кога ли ће дочекати Из путовања далекије? Ко л им милост донијети? Ко ли снаје даровати Како си нас научио? Ал с уздају снаје твоје, да ћеш нама долећети, Под оружијем свијетлијем, Кућна врата засјенити И свијех нас обрадовати Ружо дивна!" Ево сахране командира Сава Јокова коју описује Љ. Ненадовић у "Писмима са Цетиња" за којим на подстицај једног старог Црногорца ("Јавите се која!") тужи даља својта. Ево те сцене и тужбалице: "Онда се одвоји једна крупна средовечна жена, име јој је Крстиња, из далека је нешто своја оном што је сахрањен. Око ње сви стадосмо тако, да је у средини велико коло остало празно. Она метну унакрст руке на прси; за њом је друга жена у њене стопе корачала; и сваки стих што она прва искаже, она је друга истим гласом поновила; међутим она прва што изводи песму има доста времена да смисли шта ће даље казати". Крстиња је тужила овако: "Чудна веља жаловања Сабљо Саво! Та да ти је стат па гледат Сив соколе! Како туже твоја браћа Њима криво! Е ти мало не причека Убојниче! Е их сада ти остави Наша дико! Кад се граби турско царство, Невјерничко! И градови узимају, Саво, брајо! Не даде ти зорно сунце И јуначко! Унесе те веља жеља, Поглаварска. Међу Турке, међ крвнике, Српски бане! И погибе ти за образ И право је! Ти полазиш на те путе Перјаницо! Куд одоше многа браћа Витезови Поздрави их и кажи им: Слава њима! Да су дивно освећени Убојници! Да се граби турско царство, Не било га!" Сам ритам ове песме је врло специфичан о чему би компетентније могли да говоре критичари књижевности. Оно што је за психијатре интересантно, јесте црногорски доживљај депресије, тј. потпуно одсуство капацитета за депресију, што се испољава одбраном од депресије, првенствено сарказмом у служби агресије, и низом парадоксалних интервенција које не дозвољавају ни ожалошћеном, ни покојнику да тугују. Сенку маскиране депресије можемо осетити у последњем стиху: "Да се граби турско царство, Не било га!" где уз агресију, постоји и једна нијанса резигнације. Крстиња тужи за даљом својтом, а млада девојка "набраја и тужи из свег грла, тако да се све планине разлежу"- за врло необичном својтом. Она час тужи, час разговара и смеје се. Ненадовић је сусреће на Чеву: забележен је њихов кратак разговор, део тужбалице и ауторски коментар: "Ја је запитах: ко ти је погинуо те тако тужиш! "Сви су ми изгинули!- одговори она. "Погинуо ми Лазо, Милош, Иван, Богдан!" Па онда опет кликну својим лепим гласом: "Ево сабље - руке нема Обилићу Ево капе - главе нема Дивна главо!" Никад нико се не обраћа директно. Сви тугују индиректно, нико никог не заборавља. Несвесно користе све елементе групне терапије. Показивање туге у првом лицу није дозвољено. Чак ни плакање. Као да их из детињства уче како тугу да поднесу. /.../ Како смо већ рекли мајкама није дозвољено да тугују за синовима јунацима. Ипак, како то изгледа, архетипски специфично, пише у "Писмима са Цетиња" у најпотреснијем делу. Најпотреснији је лик мајке која "мирно и тихо" жали своја три јединца сина, који су били одабрани јунаци, и после којих није остало порода. На ту нежну и неутешну мајку наилази Ненадовић с још једним песником и ево како је тај сусрет описан: "Њихова стара мати не плаче. Не кука. Спустила се на путу у прашину па ћути и гледа преда се. Теше је Црногорци: "Још је многа мати три сина изгубила, па нису клонуле тако!, а она им одговори: "Како је мати, несретна је, свака је мати несретна!" "Не дај се, држи се! Бог је свемогућ!", рече јој један, а она му одговори: "Бог је свемогућ, може Црногорцима дати Душаново царство, а мени не може више ништа дати и ништа узети". Један јој рече: Моли се Богу, Бог ће те утешити", а она му тихо одговори: "И Божја мати неутешна је", па онда спусти своје бледо лице у прашину. Лази Костићу, песнику, грунуше тешке сузе на очи, маши се руком у џеп да јој поклони штогод новаца, али сети се да би с тим увредио њену тугу; окрете се и одосмо одатле ћутећи" /.../ Ову "пројекцију туге" видела сам на почетку овог последњег рата на никшићкој пијаци, када су све до једне жене биле обучене у дубоку црнину. То је био невероватан доживљај колективне депресије, још драстичнији јер је био у атмосфери пијаце, која је обично најживље место у граду. Није било куће која није послала војника, а цео град је жалио за погинулим, туђим јединцима. БИЉЕШКА А.Ж.: У овој књизи можете прочитати још о мушком туговању Црногораца - лелекању и гуслама и депресији. Моја породична историја потврђује податке ове књиге: Баба је свако јутро плетући вијенац косе тужила за своја два брата партизанска јунака, а мом оцу који је био мали, практично посмрче бијаше жао што не помиње свог мужа, такође јунака, оца којег није запамтио. Када смо давале двадесетогодишњицу баби 1978.г., ја сам имао 10 година и тужила је бабина пријатељица и чувена тужбалица и народни трибун Златана Перутовић, рођена Мићуновић. Нијесмо могли да избјегнемо једног шпијуна, но бијаше то најчистији породични скуп, а Златана је сваког од нас помињала везујући мене десетогодишњака за бабу коју нијесам запамтио. Касније када ми је умро брат од тетке, изненада у 43. години, угледан љекар, више хиљада људи је прошло кроз кућу. Тетка се са сваким питала, распитивала се за здравље њихових укућана, као да није изгубила сина првијенца.